[Monarhist]

Руски државници би могли престати ординирати по споменицима "ослободилаца из '44", како сами воле да тупе када нам дођу.

То мора неко из наше дипломатије да им стави до знања.
Шта би ти радио и какав би однос имао кад би сазнао да се дипломатска академије једне земље зове "Коча Поповић"? Или да Тита и даље држе у Војној Академији на зиду? Или да на згради председништва и даље стоји звезда петокрака? То јасно говори да та земља поштује и гаји тековине народно-ослободилачке борбе. Исто важи и за Британце кад овде дођу.
 Ако "наши" у Прањанима не могу преко језика да превале ко је спашавао авијатичаре, већ лупају о " самоорганизованом народу", што би се Руси или Британци уопште и трудили.

[Почетник]

Треба само ослушнути шта локални антисрпски башибозук у "региону" цвркуће и све ће нам се само кас'ти.
Они не певуше ни "Сапсибо Расија" ни "Тенкју Ингланд", већ Данке Дојчланд. Према томе јасно је ко стоји иза њих.
Иначе потписујем Бенитову сјајну анализу како су и зашто титовци преузели швапску окупациону причу почев од "штетности пуча" преко "капитулације" до "енглеских плаћеника на Равној Гори".

[Шумадинац]

Енглези су инсталирали Броза и здушно подржавали његову банду, и уз помоћ Совјета (не Руса) нам наметнули антисрпски режим. Тако су забили нож у леђа нашем Чичи и нашој војсци, и уопште српском народу. А и бројне четнике који су прешли границе су враћали у комунистичке чељусти. Уосталом, не треба сметнути са ума да је Броз био први инострани гост у Лондону, на Двору, након крунисања енглеске царице Елизабете, 1953. године!

[Ђорђе]

Руски државници би могли престати ординирати по споменицима "ослободилаца из '44", како сами воле да тупе када нам дођу.

То мора неко из наше дипломатије да им стави до знања.

Све трче. 

Треба само ослушнути шта локални антисрпски башибозук у "региону" цвркуће и све ће нам се само кас'ти.
Они не певуше ни "Сапсибо Расија" ни "Тенкју Ингланд", већ Данке Дојчланд. Према томе јасно је ко стоји иза њих.
Иначе потписујем Бенитову сјајну анализу како су и зашто титовци преузели швапску окупациону причу почев од "штетности пуча" преко "капитулације" до "енглеских плаћеника на Равној Гори".

Довољно је погледати карту Европе и видети "ко је ко", да се послужим већ створеним изразом. Простудирати мало јавно мњење по Србији, који се амбасадор јавља сваког 6. априла да нас учи реду, раду и дисциплини и лако се уочи против кога једино не смеш да причаш.

Против Амера, Руса и Енглеза можеш до сутра. Нико ништа неће рећи.

[Бенито]

Енглези су инсталирали Броза и здушно подржавали његову банду, и уз помоћ Совјета (не Руса) нам наметнули антисрпски режим. Тако су забили нож у леђа нашем Чичи и нашој војсци, и уопште српском народу. А и бројне четнике који су прешли границе су враћали у комунистичке чељусти. Уосталом, не треба сметнути са ума да је Броз био први инострани гост у Лондону, на Двору, након крунисања енглеске царице Елизабете, 1953. године!

Узми за промену неку књигу да прочиташ. Можда Ти помогне да нешто схватиш. Престани да преносиш овде шта си чуо од удбе.

[Шумадинац]

Енглези су инсталирали Броза и здушно подржавали његову банду, и уз помоћ Совјета (не Руса) нам наметнули антисрпски режим. Тако су забили нож у леђа нашем Чичи и нашој војсци, и уопште српском народу. А и бројне четнике који су прешли границе су враћали у комунистичке чељусти. Уосталом, не треба сметнути са ума да је Броз био први инострани гост у Лондону, на Двору, након крунисања енглеске царице Елизабете, 1953. године!

Узми за промену неку књигу да прочиташ. Можда Ти помогне да нешто схватиш. Престани да преносиш овде шта си чуо од удбе.

Управо ми оно твоје горње писаније о Енглезима, као и оно о верским проблемима и делује као да је од Удбе.

[Бенито]

То шта Теби делује и шта је истина, очигледно су два различита појма.

[Милослав Самарџић]

После Другог светског рата (писао сам о томе у Квизу српска историја), по угледу на СССР, југословенски комунисти су довели у Београд једну групу младих људи и оформили кружок. Требало је створити комунистичког интелектуалаца. Специфичност ове југословенске верзије у односу на узора из Москве била је у томе што су совјетски омладинци - интелектуалци требали да објасне како је марксизам најбоље и најнапредније људско учење, а совјетски комунизам његово отелотворење.
У југословенском, односно српском случају, ови будући интелектуалци уопште то нису требали да објасне и бране пред народом. Њихов задатак био је да одбране пориве и разлоге револуције коју је предводила КПЈ и објасне народу да је то нешто најнапредније што се десило у историји југословенских (српског) народа.
Да скратим, та група интелектуалаца је, због свог задатка, имала ауто-пут каријеру. Добијали су послове у културним институцијама, због њих су основане књижевне и друге награде где су били редовни лауреати, улазили су и временом управљали разним удружењима, попут Удружења књижевника Србије, док нису потпуно завладали Српском академијом наука и уметности. Са те позиције они су требали да одбране оно и за шта су ангажовани и пројектовани, односно културну супериорност југословенских комуниста "који су нас унапредили као нико у нашој историји".
Пошто је судбина југословенског комунизма директно зависила од судбине совјетског узора, ова група људи добила је задатак од удбе (јединог правог владара уз Броза у Брозовој Југославији) да измисли идеологију, поткрепљену "историјом" која ће омогућити да удбаши вечито остану на власти. Тада су они решили да пређу на план "б", односно са "тековина револуције" прешли су на "љотићевштину". Недић је постао главни узор српске националне политике, а све што је тврдила и пропагирала његова управа, највише обојена умотворинама Димитрија Љотића, постао је мејнстрим новог српског комунизма.
Настала су бројна књижевна дела која су, блаже или отворено, хвалила Недићеву политику за време рата. За узоре су тајно узимана дела љотићеваца из емиграције, која је удба по задатку доносила у Београд директно на сто ових аутора, који су на основу њих стварали романе, драме, песме и друга књижевна дела "инспирисана нашом недавном историјом". Таквих дела, између средине 60-их (тада још стидљиво) и краја 90-их година, настало је на стотине, ако не и хиљаде.... Посебно је ова врста дела појачана после смрти Броза, да би у другој половини осамдесетих година прошлог века, просто експлодирала. Аутори су максимално промовисани. Њихова дела су постављана у најважнија позоришта, филмови и серије су почели бојити том бојом, ушли су у лектиру и за основне и средње школе, а државни књижевни критичари су се утркивали у похвалама тих дела и наградама тим ауторима. У међувремену, том друштву су се придружили и неки "омладинци", аутори који су залуђени тим глупостима, или су такође били пројектовани, или су једноставно схватили да само уз ту главну групу из САНУ, могу успети у својој списатељској или универзитетској каријери. Тако се створила група аутора, која је изгледала, а поготово данас изгледа као хетерогена, због наизглед различитих политичких ставова, а у ствари су ударали у исте таламбасе, односно хвалили су Недића и промовисали, прикривено или отворено, љотићеву идеологију. Ти аутори су: Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Слободан Селенић, Дејан Медаковић, Борислав Михаиловић Михиз, Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић, Данко Поповић, Војислав Шешељ, Драгослав Михајловић,  Светлана Велмар Јанковић, Драгош Калајић, Драгослав Бокан, Бранко Петрановић, Видосав Стевановић, Радован Самарџић... И уз њих се може додати још сигурно њих 20-ак најутицајнијих аутора у Србији у последњих пола века.
Један од главних елемената те идеологије била је "енглеска кривица". Они су у својим делима унели, просто утерали Србима у главу да су главни кривци за њихову пропаст у 20-ом веку била британска спољна политика, а нарочито њена круна. Патолошка комунистичка мржња према монархији је експлодирала до невиђених размера и на том задатку, управо као љотићевци, нису се либили да тешке фалсификате и недовољно утврђене тезе, постављају као неупитне истине и доказе који потврђују њихове тезе.  
Кроз обавезну школску литературу, позоришне представе и ТВ серије, а поготово преко својих људи у политичким странкама које су имале наизглед различите идеологије, и посебно преко наступа на телевизијама разних "полуинтелектуалаца" жељних државне или универзитетске каријере, прикривени комунисти, огрнути различитим шињелима, а напојени на изворима Димитрија Љотића, Димитрија Најдановића, Ратка Парежанина или проф. Лазе Костића, успели су да Србима потпуно изокрену српску историју наопачке и извуку из фокуса кривице за српску пропаст своје давне налогодавце који су Србију уништили.
У том науму, елемент "енглеске кривице" био је један од најважнијих. Зато га је било врло важно уметнути у српски идентитет. Тамо и данас живи.

То су само претпоставке, не и историјске чињенице. Пре је тачније да је деценијама систематски усађиван елемент "руске кривице".

Којењ претпоставке, навео је човек барем 20 имена? И њихове (не)дела.
Да подсетим само да су Милошевићеви интелектуалци 1993. уврстили Недића међу 100 најзнаменитијих Срба.
И да нема оваквог списка они који су писали афирмативно о Дражи.

[Милослав Самарџић]

Енглези су инсталирали Броза и здушно подржавали његову банду, и уз помоћ Совјета (не Руса) нам наметнули антисрпски режим. Тако су забили нож у леђа нашем Чичи и нашој војсци, и уопште српском народу. А и бројне четнике који су прешли границе су враћали у комунистичке чељусти. Уосталом, не треба сметнути са ума да је Броз био први инострани гост у Лондону, на Двору, након крунисања енглеске царице Елизабете, 1953. године!

Обртано, Совјети су инсталирали комунизам овде.
Енглези нису испоручили ни једног четника који је прешао границу.

[Јеремија]

Јели и Др Драгољуб Живојиновић био удбин човек?

Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је чак и у Првом светском рату Енглеска све чинила да Србија нестане.

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.

Од завршетка Првог светског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

– Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?

– Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата.

Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

– Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

[Monarhist]

За "руску револуцију" највише су криви Руси и њихова квази-елита.

[Mekenzi]

Самарџић

Тако је, само што ниси били Руси, већ највећи непријатељи Руса - Совјети. Није било Русије у Другом светском рату.

Занима ме која је разлика између Совјета и Руса у II.светском рату?

Да ли данашња Путинова Русија претендује да буде Совјетија?

Хвала

[Бенито]

Чича Јеремија, нема потребе за тако дугим цитатима, поготово ако мене нешто питаш. Прочитао сам све књиге проф др Драгољуба Живојиновића. Имао сам то задовољство.
Ако ме питаш да ли је припадао оном горе друштву због књиге "Невољни савезници" одмах ћу Ти одговорити да није. То је одлична књига, без икакве сумње. Он се само лепо "наслонио" на то време, јер су резултати његовог истраживања у доброј мери кореспондирали са догмама које је поставило друштво удбе из САНУ.
Али, између "невољног савезника" како врло прецизно Живојиновић дефинише однос Енглеза према Србима у та најтежа времена, и дефиниције "највећи непријатељи Срба" је ОГРОМНА разлика. 
Дакле, не мешај бабе и жабе.

[Јеремија]

Чича Јеремија, нема потребе за тако дугим цитатима, поготово ако мене нешто питаш. Прочитао сам све књиге проф др Драгољуба Живојиновића. Имао сам то задовољство.
Ако ме питаш да ли је припадао оном горе друштву због књиге "Невољни савезници" одмах ћу Ти одговорити да није. То је одлична књига, без икакве сумње. Он се само лепо "наслонио" на то време, јер су резултати његовог истраживања у доброј мери кореспондирали са догмама које је поставило друштво удбе из САНУ.
Али, између "невољног савезника" како врло прецизно Живојиновић дефинише однос Енглеза према Србима у та најтежа времена, и дефиниције "највећи непријатељи Срба" је ОГРОМНА разлика. 
Дакле, не мешај бабе и жабе.

Тебе сам питао и хвала на одговору.
Иначе, нисам ни сумњао да си читао књиге професора Живојиновића, посебно књигу коју си навео.
Ево, могу се сложити са констатацији како су нам Германи највећи душмани, посебно Швабе.
Опет, ни пиргави Енглези нису се пријатељски односили према нама.
Мало си ме избацио из колосека са силним именима која си навео као продужену руку удбе...
На списку није име покојног Воје Лубарде, али како сам знао његово мишљење о Недићу
то се односи и на њега.
Како год, испада да ми од 1945 немамо часних писаца што по мени не стоји.
Данко Поповић је био честити Шумадинац који није имао "зборашку" причу.
Најпосле, Љотић и Недић, по мени не иду у исти кош.