Да ли је либерализам мртав?
https://markusmaki.wordpress.com/2025/10...izam-mrtav
На теоријском нивоу јесте, али, нажалост, на практичном нивоу још није, а свакако га треба затући. Ствари стоје овако. Од самог почетка, а либерализам већ има неколико стотина година, постојале су 2 потпуно различите струје у оквиру самог либерализма на идејном нивоу. Први, масовнији, то је онај који је хтео да реформише државу, тако да она буде што боља, хуманија, праведнија, ефикаснија и бла, бла, а други, исто од самог почетка либерализма, али у мањини, био је скептичан према самој држави. Нису баш себе назвали анархистима, то су после леви увели тај појам и веома га популаризовали, али су суштински мислили да власт, па и сама држава немају легитимитет да постоје.
Међутим, захваљујући мало траљавости, мало неорганизованости, мало идејним недостацима, више су били анализа, него синтеза, тек је седамдесетих година прошлог века, настала прва права синтеза те струје либерализма, када је у Америци настао анархокапитализам. И од тада ове што би да поправљају државу зовемо класичним либералима, а ове друге анархистима или прецизније анархокапиталистима, јер је увек важно 3 пута потцртати разлику са анархокомунистима или анархосиндикалистима, који су синоними.
Оног тренутка када се оформио анархокапитализам, више заиста није било теоријских разлога да класични либерализам и даље постоји. Та идеја је виђена, трајала је дуго, схватили смо да је то само још једна, пре бих рекао заблуда, него превара (мада су либерални политичари јасно знали да је и превара), и на теоријском и на практичном нивоу, међутим, данас је класични либерализам најјачи у практичном смислу. Осим националиста и социјалиста, сви други су класични либерали, и већина западних држава номинално је грађена на тим идејама. И мада су националистичке и левичарске струје у друштву јаке, обе су бесконачне варварске, тако да је њих лако нападати. То је као пуцати у кофу са већ упецаним рибама. Највећи изазов је управо разваљивати класичне либерале, јер они су она риба што нити смрди нити мирише. Јер, много тога доброг нуде, али како се чврсто држе државе, они су део проблема, никако део решења.
И то је разлог зашто ја последњих година више времена трошим да грдим демократију, државу ноћног чувара, Европску Унију, САД, а мислим да ћу објавити и веома погрдне, али истините есеје о злим елементима које и даље убрајају у либералну струју, као Џон Стјуарт Мил или Жан Жак Русо. Класични либерали су вукови у јагњећој кожи. Или једноставно су недоследни мислиоци, јер њихова решења као баланс центара моћи власти, устав, јавна дебата, демократија, слободни медији, људска права итд, све то је већ виђено и разумемо зашто не може да ради онако како је проглашено.
Писао сам о томе дуго и често, али бих да парафразирам једног америчког либерала из 19. века који је био у тој мањинској, антидржаваној струји, звао се Лисандер Спунер, (Lysander Spooner), који је све рекао следећим: „устав је или омогућио да имамо овакву државу какву имамо, или је био неспособан да је спречи, у оба случаја је бескористан и нема разлога да постоји“. А пазите то је човек рекао у временима када је америчка држава била глава шпенадле у односу на монструма који је данас.
Тако да су класични либерали на листи непријатеља. Да, не могу назвати супарницима оне који би свим силама да оставе у животу банду разбојника, само зато што имају лепе жеље о томе шта би они требало да раде. Социјалисти су непријатељи, националисти су непријатељи, али и класични либерали.
Међутим, важно је да знамо како се та мисао родила. Либерализам је од самог почетка имао праву искру у себи, и она се материјализовале негде 1970-тих, дуго му је требало. Због тога не могу да га одбацим до краја, јер је генерисао анархокапитализам, али како је већинска струја либерализма класични, државотворни либерализам, одричем се класичних либерала. Могу мало да гледам кроз прсте неким старим, као Лудвиг фон Мизес, који је био бриљантан у свему осим у томе што је био за државу ноћног чувара и за демократију, али како је тај човек давно живео и давно умро, сматрам то делимичном менталном болешћу. Највећи број људи има неку патологију, барем у једном делу свог размишљања, веома су ретки потпуно доследни људи. Спунер је био старији од Мизеса, а али је у том аспекту био паметнији, скептици државе не постоје од јуче, не од када је Ротбард формулисао анархокапитализам. Он је само дао форму идеји која је дуго лебдела у ваздуху.
Али зато кад чујете људе као Бориса Беговића, Даницу Поповић, Ненада Чанка, Биљану Србљановић, Воју Жанетића, гомилу других из „Србије против насиља“, они и даље продају тај уцрвљали леш који зову либерална демократија, и даље праве хвалоспеве Европској унији, уставу, демократији и држи ме и не дај. А за то време, док се они боре за те „идеале“ владају безидеолошки људи пуког популизма свуда по западном свету. Међутим, онако фолклорно се ипак позивају на идеје класичног либерализма. У ком то класичном либерализму држава прави толике силне путеве, регулише цене паризера, одлучује ко може да копа шта где, владајућа партија има милионско чланство. Дакле ми живимо у свету који под маском пропалих идеја, раде нешто сасвим дрипачки и произвољно, али и даље мејнстрим свих западних држава су класично либералне идеје.
И ма колико да су националисти и социјалисти опасни, они су и даље само потенцијална опасност, док суверено влада формални класични либерализам, па стога више времена треба потрошити да се раскринкају све лажи које тај преварни систем нуди. Људи као Чанак, и остали са листе, чак иако не владају лично, они су ти који одржавају ватру те илузије, они бацају цепанице у фуруне разних Вучића. Кад се они боре за добар устав, правну државу, аутономију региона, људска права итд, треба увек подсетити зашто је то увек шминкање свиње, да иза свих тих лепозвучећих фраза, да се крије увек једна одвратна дебела, зла батина која никада неће моћи да оствари ни један од тих идеала.
Морамо затући класични либерализам. Наравно, није довољно то затући, јер много је важније стварати него уништавати, јер ће у празан простор да се удену националисти или социјалисти, али ово треба јасно рећи.
А тактику ћу поновити, много је боље бити радикалан, него реформиста, јер радикалан мора да пристане на компромисе, јер му животна сила то намеће, хтео не хтео, док реформиста већ креће поражен што почиње са компромисима. Мој циљ је био и остаје превазићи државу, а живот мени и мојим наследницима већ намеће гомилу препрека ка том циљу. Али је јасно као дан шта ја хоћу. Ја хоћу да сваки камичак на овом свету буде приватна својина, а да све институције постану фирме са клијентима и да сви односи постану добровољни.
А шта ће после људи да раде са својим приватним својинама, то је њихова ствар. Хоће ли да их удружују у социјалистичке енклаве, националистичке рајеве, демократске идиле, хришћанске оазе, то је приватна одлука људи на њиховим својинама. Све може док неко не почне да намеће своје другима на њиховим својинама. За њих је предвиђен метак, сваког човека који брани своје. А могу и треба и они да се удружују у своје јаче организације, управо да се одбране од експанзије других. Толеранција, не значи самоубиство.
