Ово је баш добар и позитиван приказ Маношекове књиге.
Цитат:
"У Србији је, дакле, војска спроводила такве „специјалне задатке“ и „операције чишћења“ које су другде биле искључива надлежност СС-а.
Како и зашто се то догодило главна је тема Маношекове монографије. Заснивајући своје истраживање у Савезним немачким војним архивама, записима Лудвигсбуршког центра за истраживање ратних злочина, усменој историји, као и штампаним изворима, он нуди живописан и темељан приказ начина на који је Вермахт упао у масовно убиство цивила.
Избијање герилског рата за који немачке снаге нису биле ни физички ни психолошки спремне довело је до захтева за драконским одговорима. Дана 10. октобра 1941. године, фелдмаршал Кајтел издао је наређење којим се захтевају вишеструке одмазде за сваког убијеног или рањеног Немца, које је Беме потом скратио на строги однос од 100 талаца који треба да буду погубљени за сваког мртвог Немца и 50 за сваког рањеног Немца. Јевреји су у сваком случају били потрошна роба и, као и у Русији, представљали су лаку групу за коришћење у испуњавању захтева овог ђаволског књиговодства.
Дозвољавајући документима да говоре сами за себе, Маношек излаже неке од најстрашнијих масакра у живописним детаљима. Нећу ускоро заборавити име СС поднаредника Херберта Андорфера и његово методично убиство Јевреја у концентрационом логору на Сајмишту (Семлин) (174-81). Маношек пише јасну прозу без жаргона и испод хладног тона читалац може осетити огорчење које осећа због сопствених доказа. Маношек је посебно љут на своје колеге Аустријанце.
Он издваја водеће команданте и показује колико их је дошло из старог аустроугарског војног и политичког естаблишмента. Он истиче колико су Аустријанци били доминантни чак и међу копненим трупама. Он нуди занимљиве доказе који указују на то да је Србија била приморана да плаћа за своје злочине пре 1914. године и да је Хитлерова политика сузбијања српске државности одговарала погледу на свет Аустријанаца (Лер, Беме, Глајз фон Хорстенау, Хингелхофер, Нојбахер, Рендулић, Лончар, Нојхаузен, итд.), који су обављали високе војне и цивилне функције у ономе што је некада била Југославија.
------------------------------------------------------
Током целог рада био сам импресиониран оштрином и проницљивошћу Маношекових судова. Његови закључци су посебно просветљујући.
Он истиче да су у Србији редовна војска, војна полиција, СС и јединице полиције масакрирале Јевреје без изузетка. Ниједна посебна врста јединице није била мање или више укључена и да се, упркос институционалном хаосу нацистичке државе, убијање Јевреја увек одвијало глатко и са мало бирократских или јурисдикцијских сукоба. Његови докази указују на то да ниједна од главних школа мишљења о пореклу и извршењу „коначног решења“ није помогла у објашњењу српског феномена. Једноставан командант Вермахта, без посебног овлашћења, осећао се способним да нареди убиство преко 20.000 Јевреја без и најмањег оклевања.
То показује необичну „Antizationsfähigkeit“ (способност предвиђања) Вермахта у интуитивном схватању Хитлерових намера без уобичајеног бирократског перфекционизма немачког система командовања. У Србији је „поликратска“ држава функционалистичког тумачења деловала са фиксним и крутим једногласношћу интенционалиста. Било је хаоса, али не када је у питању убијање Јевреја (189 и даље).
Као што би се очекивало од било чега што је настало под надзором Манфреда Месершмита, бившег директора Завода за истраживање историјских догађаја у Фрајбургу у Брајсгауу, рад се заснива на енергичном и пажљивом истраживању. Валтер Маношек поседује изванредне аналитичке способности и познаје питања која су важна. У позадини овог рада стоји дивна морална посвећеност: да се Аустријанци суоче са својом прошлошћу. Ово дело је 1992. године награђено Френкеловом наградом Института за савремену историју као „изузетан допринос“ нашем разумевању ужаса двадесетог века; оно то заслужује.
Џонатан Штајнберг
Тринити хол, Кембриџ
https://journals.sagepub.com/doi/abs/10....9402400422
