О скрнављењу немачких лешава 1941. године

25/07/2025

Лешеви немачких војника, ликвидираних од стране четника 14. и 15. октобра 1941. на путу Крагујевац – Горњи Милановац

Када би се правила анкета, и данас би велики део јавности са сигурношћу тврдио да су партизани, или заједно партизани и четници, октобра 1941. масакрирали лешеве немачких војника на друму Крагујевац – Горњи Милановац
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Ове теме дотакли смо се недавно у емисији ТВ ”Хепи”, ”После ручка”, али, није било времена да се каже нешто више. Целу емисију можете видети ОВДЕ.

Постоје две приче о масакрирању погинулих немачких војника 1941. године од стране партизана, или од стране удружених партизана и четника.
Прва се односи на случај код Младеновца и била је позната током рата, а у међувремену је пала у заборав.
Друга се односи на случај на друму Крагујевац – Горњи Милановац. Ова верзија није помињана током рата, јер је објављена касније, у емиграцији, од стране љотићеваца. Али, многи и данас верују да су лешеви немачких војника заиста масакрирани на половини друма од Крагујевца ка Горњем Милановцу, у атару села Љуљаци.
Први случај одиграо се на следећи начин.
Једна немачка колона, од три камиона и два аутомобила, у којој се налазило 45 везиста, кренула је 2. октобра 1941. од Београда ка Тополи. У околини Младеновца колону је напало око 150 партизана. Неколико Немаца је убијено, двојица су рањена, десеторица су побегла, а остали су заробљени.
Недуго потом, наишла је колона од 18 немачких камиона. Командир немачких везиста, поручник Лер, понудио је партизанима размену заробљеника, што су они одбили. Партизани су на брзину, из непосредне близине, са два митраљеза, изрешетали немачке заробљенике, осим шесторице, које су повели са собом. Стрељање је преживео десетар Јохан Керблер, који се, како је касније изјавио, ”претварао да је мртав”.
Командант колоне од 18 немачких колона послао је у Београд извештај да су “лешеви осакаћени, лобање разбијене, ноге расечене, лица унакажена” (Бундес архив, Воји архив, РХ 26-104/14).
Командант немачких снага у Србији, генерал Беме, који је недавно стигао са задатком да угуши устанак, издао је наређење за одмазду, наводећи да су ”21 војника мучки убиле комунистичке јединице НА БЕСТИЈАЛАН НАЧИН” (крупним словима у оригиналу). Наредио је да се стреља 2.100 таоца, ”претежно Јевреја и комуниста” (Бундес архив, Војни архив, РХ, 24-18/213; наредба од 4. октобра1941).
Обдукција лешева обављена је 5. октобра у Београду, у присуству ”поручника Локермана и фотографа Пропагандног одељења Србије”.
Резултат обдукције је гласио: “Не може се закључити са сигурношћу да су на телима извршена сакаћења или злостављања”. Извештај, и фотографије, достављени су Бемеу (Бундес архи, Војни архив, РХ, 20/293, 5.10.1941).
Беме, који је у међувремену добио и изјаву десетара Керблера – да су заробљеници разнети рафалима из близине, тј. да нису накнадно унакажени – није демантовао своју претходну наредбу, али је, истовремено, одустао од даљег коришћења овог случаја у пропаганди. Тако је он временом пао у заборав.
Догађај који се одиграо код Младеновца је једини у коме се у немачким документима говори о масакрирању лешева војника Вермахта у Србији. Прецизније речено, једини који је до сада познат, било историчарима у Немачкој, у Србији, или ма где. Документа коју су овде цитирана објавио је др W. Manoschek 1993. године у Минхену, у књизи “Militarische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42″.
Са другим случајем, на друму Крагујевац – Горњи Милановац, ствари стоје обратно: овде нема ни једног документа, како немачког, тако ни четничког, недићевског, итд. Документа не наводи ни љотићевац Боривоје Карапанџић у књизи ”Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941”, објављеној у Кливленду, САД, 1989. године. Карапанџић пише да су код села Љуљака Немце напали партизани, који су том приликом унаказили немачке лешеве:
”Ископали су им очи; исекли полне органе па им ставили у уста; посекли им трупове, па доњи део поставили са ногама раскреченим у вис, имитирајући тиме Хитлерово В – викторија.”
Уместо документима, Карапанџић пише да му је о томе причао пуковник Пантић, члан Дражине делегације на преговорима са Немцима у селу Дивци, 11. новембра 1941. Немци су наводно показали Дражи фотографије лешева својих унакажених војника, рекавши му: ”Ми имамо сигурна обавештења да су у тој борби учествовали и Ваши људи под командом мајора Палошевића”. Борба је вођена, рекли су наводно Немци, “8. октобра код села Љуљака”.
Сем омашке у датуму – борбе су се одиграле 14, 15. и 16. октобра 1941. године – Карапанџића демантују још неке чињенице.
Прво, у немачком записнику са састанка у Дивцима не помиње се оно што је Карапанџићу наводно причао пуковник Пантић.
Друго, комунисти нису учествовали у борбама од 14. до 16. октобра на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Они су посели положај на брегу лево од друма, гледано из правца Крагујевца, али, Палошевићев знак ракетом за почетак напада, за њих је био знак за унапред договорено повлачење. У борби су, као и наредна два дана, остали само Шумадијски четнички одреди под командом мајора Миодрага Палошевића.
Треће, нико није могао да приђе немачким лешевима и да је хтео. Четнички положаји налазили су се лево, изнад реке Груже, на око 200 метара од друма. Између друма и реке Груже је чистина од око 100 метара. Немци су своје погинуле одмах стављали у камионе.
Четврто, нико од четника учесника борби, као и присутних на састанку у Дивцима, не помиње случај са унакаженим немачким лешевима (Звонко Вучковић, наредник Милун Миловановић, или, на пример, Миодраг Бељаковић у својим меоарима ”Под облацима Србије”’; у његовој кући у Љуљацима налазио се штаб капетана Душана Смиљанића, а из куће, која се налази на брегу, се јасно видело бојиште.)
Пето, Немци су фотографисали своје погинуле војнике. Копије фотографија налазе се и у Музеју ”21. октобар” у Крагујевцу. На њима се види да лешеви нису унакажени.
Пошто нису били ту, комунисти су после рата написали чак седам верзија борби вођених од 14. до 16. октобра. Свих седам се разликују и ни једна није тачна. На пример:
”Делови Крагујевачког и Чачанског одреда заробили су 4. октобра код Горњег Милановца 44 немачка војника и подофицира. Стога је немачка команда послала своје трупе из Крагујевца у казнени поход према Горњем Милановцу, али су им јединице Крагујевачког и Чачанског одреда пружиле отпор од 14. до 16. октобра. Немци су се ипак 16. октобра пробили у Горњи Милановац и запалили га; пошто нису могли да га бране, кренули су натраг према Крагујевцу, одакле су дошли, палећи уз пут села кроз која су пролазили; претходно су похватали око 200 грађана и сељака и потерали их пред собом како их партизани због тога не би могли напасти.
Међутим, Крагујевачки и Чачански одред су их поново напали код села Неваде, нанели им знатне губитке, а поред осталог запленили и два тенка.”
На улазу у Горњи Милановац и данас стоји један конзервирани тенк, на чијем постољу је табла са још једном комунистичком верзијом догађаја:
”У Мајдану и овде на реци Деспотовици, 6. и 15. октобра 1941. године борци Таковског батаљона партизанског одреда ‘Др Драгиша Мишовић’ заробили су два немачка тенка. Као први устанички тенкови учествовали су у борбама на Рапај брду и Краљеву 1941. године.”
Радознали посматрач овог “немачког” тенка биће изненађен ако уочи да су све команде, и данас јасно читљиве, исписане на енглеском језику. У ствари, реч је о америчком тенку типа “шерсон”, једном од многих које је влада САД-а поклонила комунистима после рата на име војне помоћи.
Заправо, два немачка тенка су уништили, а два запленили, четници. Гардијски поручник Миша Мојсиловић из Крагујевца, командант Гледићког четничког одреда, укопао је у друм авионске бомбе. Сутрадан, 15. октобра, када су Немци наставили покрет од Љуљака према Горњем Милановцу, Мојсиловић је последњи пут проверавао да ли су бомбе добро постављене, када га је покосио рафал из немачког тенка. Сахрањен је у манастиру Враћевшница, а после рата његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу.

Немачки тенк који су 15. октобра 1941. уништили четници, укопавањем авионских бомби заплењених 1. октобра у ослобођеном Чачку

Два тенка ипак су наишла на авионске бомбе укопане у друму, које је жицом активирао каплар Раде Живановић из села Љутовнице, скривен у непосредној близини. Гусенице су уништене, али је Живановић погинуо од експлозије. Постхумно је одликован Карађорђевом звездом IV реда, краљевим указом од 6. септембра 1942. године. Тада је Таковски одред пошао на јуриш и потиснуо немачко десно крило. Наредник Јеремић је ускочио у један од два напуштена тенка, не знајући да су Немци унутра сипали иперит. После једног сата умро је у најтежим мукама. (Иначе, комунисти ни у једној верзији не наводе ко је од њихових погинуо у овим тродневним борбама, јер, разумљиво, пошто се нису борили, нису ни имали погинулих.)
Немци су потисли четнике и тако пробили пут ка Горњем Милановцу. Још једном су спалили град, ухапсили су 133 цивила који нису успели да се склоне, и кренули натраг, гонећи те цивиле као живи штит. Четничке снаге су се поделиле: Таковски одред је отишао да запречи пут према Равној Гори, за случај да Немци крену у том правцу, док су Гружански и Гледићки одред с бокова непрекидно кидисали на дугу немачку колону. Напад је уродио плодом у атару села Неваде, испод Рапај брда, на непуна два километра од Горњег Милановца. У каљузи поред реке Деспотовице, два немачка тенка су се заглибила, а посада их је напустила пред надирућим четницима. Тако су четници заробили тенкове, да би их потом употребили у нападу на Краљево. Раденко Ћировић из Опланића, пратилац капетана Смиљанића, узео је из једног од ових тенкова 300 митраљеских метака и кутију за прву помоћ, која се и данас чува у кући Ћировића.
За ове тенкове, поручник Вучковић пише да су “напуштени под Рудником”. То је тачно, јер је реч о крајњим јужним падинама Рудника.
Потпоручник Жика Павловић, у свом извештају, писао је о овоме:
”15. октобра 1941. године: Вођена борба са истом експедицијом на положају Рапај брдо. Погинуо потпоручник Мојсиловић код општине Бело поље. Овом приликом нападнута им је комора на зачељу, нашта су они одговорили ватром из топова. Заробљена два тенка, – похваљен наредбом к-та одреда за ову борбу.”
Немци су сазнали ко је управљао заплењеним тенковима у опсади краљева. То су, наравно, били четници, потпоручници Жарко Боришић и Драгомир Топаловић. Због овога су њихове главе биле уцењене.
Према томе, нема доказа да су уопште током рата у Србији масакрирани немачки лешеви. Причу о масакрирању код Љуљака љотићевци су измислили да би оправдали своју улогу у стрељању Срба 21. октобра 1941. у Крагујевцу. Ови догађаји детаљно су описани у књизи ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, 1. том.
Као што су, на пример, комунисти измислили причу о ”добром војнику Јозефу Шулцу” – који је одбио да стреља Србе па је и сам стрељан – када су им 1970-тих година били потребни немачки кредити.