Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Недићеви одреди у Босни 1942. године

31/03/2026

Вучко Игњатовић (у шубари) и Милош Глишић (десно), крајем 1941. године

На Интернету се појавило више објава о одредима Милана Недића који су пролећа 1942. године прелазили Дрину и одлазили у Босну, ради спашавања српског народа од усташа. Али, нису наведени називи тих одреда, ни имена њихових команданата, а то су све знаменита имена српске историје. Наведено је само да их је Недић слао преко Дрине

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Пролећа 1942. године Немци су у Источној Босни извели Операцију ‘’Трио’’. Поред сопствених јединица, ангажовали су и усташку Црну легију под командом Францетића, којој се придружила група батаљони 1. и 2. пролетерске бригаде под командом Коче Поповића. Према немачким извештајима, партизани и усташе борили су се ‘’раме уз раме’’ против четника, а сем тога усташе су месец дана снабдевале Кочу Поповића муницијом.

Четничким јединицама командовао је мајор Јездимир Дангић. У његовим редовима се од децембра 1941. године борила и Церска четничка бригада капетана Драгослава Рачића.

Пошто је удружених непријатеља – Немаца, усташа и партизана – било много више, и пошто су располагали бољим наоружањем и неограниченим количинама муниције, план четника био је прављење троструке линије одбране према Дрини, како би цивили прешли реку.

Немачка формација у Источној Босни звала се Група ‘’Бадер’’, према команданту окупационих трупа у Србију, генералу Паулу Бадеру. Оперативни штаб ове борбене групе известио је генерала Бадера 22. априла да је “расположење српских устаника врло потиштено при почетку офанзиве и изненадном продору кроз троструки положај Срба”. Међутим, пише даље у извештају, “појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање”. Ови људи су наоружавани, како пише у истом извештају, “путем `такозване избегличке помоћи` у Београду”. Немци су утврдили постојање “и других група исте врсте”.

У извештају не пише да је реч о Недићевим одредима, али Немци су знали да је ‘’избегличка помоћ’’ орган Недићеве владе. Исто тако, они нису означили имена одреда и њихове команданте.

Из других извора, пре свега четничких, знамо да је реч о најмање четири одреда Недићеве Српске државне страже, односно Српске оружане силе, који су прелазили Дрину на овом сектору (Брод – Бајина Башта – Љубовија) или јужније, а сем тога један од њих је прелазио Лим.

То су били:

– Пожешки одред мајора Вучка Игњатовића,

– Санџачки одред мајора Милоша Глишића,

– Одред из Бајине Баште потпуковника Радојка Јовандарића.

– Дринска група мајора Момчила Матића.

Ове јединице, осим Матићеве, у устанку 1941. године налазиле су се у саставу Четничких одреда Југословенске војске, под командом тадашњег пуковника Драже Михаиловића. Када су Немци довели појачања ради угушења устанка, као једну од мера за осујећивање уништења својих јединица, пуковник Михаиловић је наредио и легализацију у Недићевим формацијама. Тако су у Недићеве одреде, међу осталима, ступили и Игњатовић, Глишић и Јовандарић. То је било формално, док су у стварности они тајно остали под Дражином командом. Мајор Глишић добио је радио станицу са шифрованим именом ‘’Марс’’.

Мајор Матић не помиње се у устанку 1941, што значи да је тада био у Недићевим формацијама. Ипак, најдаље почетком 1942. године, и он је стао под Дражину команду, такође тајно. У четничком систему радио везе добио је радио станицу под шифром ‘’Капуцо’’.

Уочивши тешку ситуацију у источној Босни, Дража, који се априла 1942. налазио на Голији, наређује свима који су се налазили поред Дрине, легалнима и илегалнима, да крену у помоћ.

Од илегалних, наређење су добили капетан Милорад Митић, командант Златиборске бригаде, и капетан Драгослав Рачић (наредба се односила на његово људство које се налазило на десној обали Дрине).

Од легалних, на поменутом сектору наређење су добили Јовандарић и Матић.

У то време, даље на југу, легализовани Пожешки и Санџачки одред, као и илегална Пожешка бригада под командом поручника Боривоја Манића, имали су наређење да оду у Црну Гору, ради помоћи капетану Павлу Ђуришићу у борби против партизана. Мајор Петар Баћовић послао је следећи извештај о борбама у Црној Гори:

‘’У најкритичнијој фази борбе капетана Ђуришића са партизанским трупама око назначених положаја стигли су србијански четнички одреди који су у многоме спасли ситуацију и подигли морал. Уопште долазак четничких одреда са десне на леву обалу Лима код овамошњег нашег света сматра се врло крупним догађајем и рушењем свих преграда између две српске покрајине.’’

То је била Колашинска битка, после које су четници наставили да гоне партизане према Херцеговини.

Легални Пожешки одред вратио се у Нову Варош, илегална Пожешка бригада продужила је ка Херцеговини, док је легални Санџачки одред наставио уз Дрину, да би на крају свог наступања, борећи се против партизана и формација НДХ, ослободио и Фочу.

На северном делу фронта положај четника био је тежи, упркос доласцима нових појачања. Изгледа да је међу новопридошлим јединицама био и батаљон Горске краљеве гарде под командом потпоручника Милутина Јанковића, састављен од Драгачеваца. Комунистима су управо четничка појачања представљала највећег непријатеља. ‘’Све четнике из Србије стрељати без икакве разлике.’’, гласило је Титово наређење. У случају да партизани заробе локалне четнике, они су могли бити поштеђени, ако би прешли у њихове редове.

Извештај оперативног штаба групе “Бадер” од 4. маја 1942. даје следећи опис ситуације у Источној Босни:

‘’Продор у лук Дрине-Власенице-Сребренице, који су извршиле усташе под потпуковником Францетићем, сломио је тамошњу доминантну снагу устаника и довео до поновног освајања најважнијих места на овом подручју. Тај продор је на тај начин учинио непотребном једну већу акцију предвиђену операцијом ‘Трио 2’.’’

Комунисти су се још једном повукли у италијанску окупациону зону, пошто су, како пише у истом извештају, “очигледно о предстојећим догађајима (били) обавештени од хрватских официра”.

Сумарни извештај Групе “Бадер”, послат 20. маја, говори о успешном ‘’смиривању ситуације’’, уз напомену:

‘’Ипак, не сме да се сумња да овај мир неће бити нарушен већим спољним или унутрашњим поводом. На пример, новим устанком Срба под Дражом Михаиловићем, погоршањем положаја Осовине или новим усташким зверствима над Србима.’’

Највећа усташка зверства тада су се одиграла код места Брод на Дрини, где је убијено 6.000 српских цивила који нису успели да пређу реку, пошто су Немци, усташе и партизани сломили све три линије четничке одбране.

Када је Милан Недић сазнао да су одреди, који су се формално налазили под његовом командом, кренули преко Дрине и Лима, одмах је тражио да се врате. Они те наредбе нису извршили, већ су слушали Дражине команде.

Недић је већ сумњао да су многи његови одреди заправо Дражини. Зато је његов шеф кабинета, пуковник Масаловић, послао четири љотићевца у штаб мајора Вучка Игњатовића, наводно као појачање. Када су сакупили доказе да Игњатовић извршава Дражина наређења, ови љотићевци добили су наређење да убију Игњатовића. Наређење је издао Масаловић, а Недић је, у најмању руку, дао сагласност.

Мајора Вучка Игњатовића убачени љотићевци убили су 26. јуна у Новој Вароши. Дража је одмах наредио да се Игњатовићеве убице пронађу и ликвидирају. Најпре је убијен бивши свештеник Булић, непосредни организатор, у Чачку, а последњи је убијен пуковник Масаловић, почетком 1944. у Београду.

Легализованим четницима било је тешко да чувају тајност пред Немцима, Љотићевим и Недићевим агентима, нарочито у новонасталој ситуацији, када су морали да правдају напуштање тзв. Недићеве Србије и одлазак преко Дрине и Лима. Тако је мајор Глишић, 14. јуна 1942, писао мајору Захарију Остојићу из Врховне команде:

‘’Моје акције сматрам да слабо стоје код Немаца и да би за даљи рад било неопходно потребно да ме Лондон лиши чина или на неки други начин жигоше као оданог сарадника Недићевог. Сматрајте да је ово од огромне важности… О свему осталом Вучко ће усмено известити.’’

Али, нешто касније, мајор Глишић је послао извештај о убиству мајора Вучка Игњатовића. На крају тог извештаја, он је молио Дражу: ‘’Желим да напустим све и приђем Вама.’’

Дража није удовољио Глишићу, или макар не на време, па га је Гестапо ухапсио. Свирепо је мучен у Ратничком дому у Београду, а потом је послат у концентрациони логор Маутхаузен. На крају рата, Глишић се нашао међу ретким заточеницима који су толико дуго издржали у овом логору. Вероватно не разумевајући ситуацију, због мука које је преживео, вратио се кући. Комунисти су га ухапсили и осудили на смрт, управо на процесу на ком су осудили и Дражу. Оптужили су га за сарадању са Немцима, иако су га Немци послали у логор смрти зато што је радио против њих.

Потпуковник Радојко Јовандарић, носилац Златне медаље за храброст из претходних ратова, током 1941. био је командант Котленичког четничког одреда. У пролеће 1942. он је избегао судбину Игњатовића и Глишића. Вратио се у родни крај (рођен је у селу Обрва код Краљева), где је постао командант позадине илегалне Жичке бригаде. После рата ухапсили су га комунисти и осудили на пет година робије.

Најдуже је издржао потпуковник Момчило Матић. Недић је тек почетком 1943. открио да се и он налази у Дражином ланцу командовања. Један од последњих радиограма Матић је послао Дражи 3. марта 1943. године:

‘’Недић ми усмено саопштио 28. фебруара да доведем целу

групу у Београд до 15. марта ради преформирања, моје је мишљење ради ликвидације. Немци то још нису аминовали. У случају да је Недићева одлука извршна, молим за наређење где да кренем са најмање 200 људи, јер у Београд нећу.’’

Према једном радиограму капетана Николе Калабића, команданта Горске краљеве гарде, Матић се о планираном преласку у илегалне формације изрекао пред особом блиском Немцима и љотићевцима. Ипак, велики део његовог људства пребегао је четницима.

Маја месеца исте године Матић је одведен у заробљенички логор. Преживео је рат и остао у емиграцији.

Према томе, тачно је да су одреди који су се формално налазили под Недићевом командом одлазили преко Дрине (и Лима), ради помоћи тамошњим четницима у борби против усташа и комуниста. Али, није их слао Недић, како је писало у објавама на Интернету. Обратно, Недић је наређивао њихове ликвидације и прогон у логоре, баш зато што су прелазили Дрину (и Лим).

(‘’Слобода’’, гласило СНО у Чикагу, 10. март 2026)