Немачки официри нису одговарали за стрељања 1941.

20/12/2025

Крагујевац, октобра 1941. Немци сакупљају Србе за стрељање. Фото: Музеј Југославије

Мајора Кенига и друге официре, СФРЈ није (превише) тражила, а и када их је тражила, немачка држава их је штитила. Директан потомак Ота Деша био је високопозициониран у немачким и европским правосудним институцијама

На ову тему: Крагујевачка трагедија 1941.

Ширење вести је кад се перје из јастука баци са десетог спрата. Деманти те вести је кад се свако перо врати у јастук.

Пре неког времана пуштена је вест да је команданта стрељања у Крагујевцу, мајора Паула Кенига, убио један четник 1943. године. Онда је та вест почела да се шири Интернетом…

Дакле, и мајор Кениг, и његов претпостављени официр, Ото Деш, преживели су рат. Ни један немачки официр није изведен пред суд за стрељања у Србији 1941. Ондашња југословенска држава није их (превише) тражила, а и кад су тражени, немачка држава их је штитила.

На ову тему, за ”Слободу”, гласило СНО у Чикагу, говорио је Ненад Карамијалковић, помоћник директора Завода за заштиту споменика културе Крагујевац. У наставку, преносимо делове из тог интервјуа.

Шта знамо о Паулу Кенигу, човеку који је командовао деловима јединица које су пуцале у Крагујевцу?

– Кениг је по професији био теолог, професор у државној гимназији у Цвикауу што још више звучи гротескно када имате у виду његову улогу у злочину. Као и Деш, рат је почео као резервни официр, брзо напредовао и после повратка са источног фронта завршио у војној болници због нервних поремећаја. Ту му се губи сваки траг као официру, али не и као војно одговорном за масовна стрељања. После рата је живео на својој адреси у граду Цвикау, што потврђују локални именици, али након 1948. више га нигде није било могуће пронаћи. Потрајале су деценије покушаја да се утврди истина, била је припремљена и оптужница, али су надлежни у Немачкој тврдили да га не могу лоцирати. Највероватније је, као и многи други, тихо умро у анонимности, успешно избегавши сваки вид суочавања са правдом. Mожда најбоље сведочанство о његовом карактеру даје један од његових војника, који га је описао као „циника са патолошком потребом за стављањем себе у први план, без имало саосећања према цивилима“ – потпуна супротност свему што професија теолога икада треба да буде.

Ко је био Ото Деш и како је могуће да никада није одговарао за злочине у Краљеву и Крагујевцу?

– Ото Деш је био образован, друштвено угледан и добро позициониран човек рођен у Ашафенбургу, из веома имућне породице која је оставила трага у развоју индустрије одеће у Немачкој. По струци је био стоматолог, али је имао и академску докторску титулу, што говори о ауторитету који је уживао. Као резервни официр Вермахта, већ је 1941. командовао војним јединицама на подручју Србије и био један од оних који су издавали или надзирали директна наређења за масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву. На крају рата нашао се у Курландији, у огромном окружењу немачке војске и, за разлику од већине, успео је да избегне заробљавање и потпуно нестане. Тек деценијама касније, захваљујући иницијативи из САД, покренута је истрага у Немачкој. Деш је лоциран, испитиван, чак је и оптужница припремљена, али је због „тешког здравственог стања“ поступак обустављен. Умро је мирно, у кревету у градићу Хемау 1972. године – не одговарајући никада за злочине које је починио. То најбоље показује колико је послератна Немачка штитила многе од најодговорнијих људи свог режима.

Када сагледате све, да ли се наслов Вашег предавања „Злочин и казна“ може данас преименовати у наслов „злочин – без казне“?

– Нажалост, мислим да може. Често кажемо да је правда спора, али достижна. У овом случају правда је остала и спора, и недостижна. Немачка јавност и немачка држава никада се нису званично извиниле за масовна стрељања у Србији. Судски процеси готово да нису спроведени. Од свих официра који су досезали највиши ниво одговорности, већина је своје животе завршила мирно, далеко од судница. Једна од ироничних епизода историје је и то што је директан потомак Ота Деша био високопозициониран у немачким и европским правосудним институцијама. Наравно да потомци нису одговорни за дела својих предака, али симболика је снажна. Све то оставља горак укус и потврђује да је прича о злочину и казни – заправо прича о злочину без казне.

Шта сматрате да је данас најважније када говоримо о овим темама?

– Најважније је да не заборавимо имена жртава, али и да знамо имена починилаца. Историјска одговорност није осуда народа, већ осветљавање истине. Ако ми не подсећамо, тешко да ће то учинити било ко други.

Разговарала: Марина Дабић

Видео: