[Милослав Самарџић]

Она је негативац, док је Стаљинов Езјенштејн позитивац...

Он је снимао филм "Алексанадар Невски".
Зар је то по Вама негативно?

Гледам цели опус.
И она је снимала добре филмове.

[Шумадинац]

На Божић 7. јануара 1993. године, у село Кравица, где су мештани славили Божић, упало је више од 3.000 припадника муслиманске 28. дивизије тзв. АрБиХ из Сребренице

Јутро на Божић 1993. године у селу Кравица, иако ратно, освануло је свечарски. Мештани су славили Божић и спремали се за одлазак у цркву. Оно што је уследило, преживели кажу, не може се ни замислити. 

Ако сте гледали филм "Нож", а верујем да јесте, биће свима јасно.

На село се сручило више од 3.000 припадника муслиманских снага из Сребренице. Војника Војске Републике Српске причају, није било више од 300.

Убијено је 49 мушкараца, жена и стараца. Најстарија жртва Мара Божић имала је 84 године.
Спаљено је 690 кућа и помоћних објекта, срушена црква, прекопана гробља. 

Два месеца село је било под опсадом муслиманских снага.

[sagus]

Пре 85 година, у Београду су одржане прве међународне аутомобилске и мотоциклистичке трке на кружној стази око Калемегдана, такозвани „Београдски Гран при” на коме су возили најбољи возачи тог времена. 
Одржавање ове трке, претече Формуле 1, доведено је у питање, јер је два дана пре тога почео Други светски рат, а на сам дан трке, Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој.
Трка је била уприличена поводом 16. рођендана Краља Петра Другог, и била је под његовим покровитељством.
„Велику награду Београда” пратило је око 75.000 посетилаца у граду у коме је тада живело око 360.000 становника. То је био најпосећенији спортски догађај на Балкану између два светска рата. Победник трке је био Италијан Тацио Нуволари, ком је то последња Велика награда у каријери. Југословенски представник је био Србин Бошко Миленковић.
Као што сте могли испратити, са великим задовољством сам учествовао и био покровитељ овогодишњег догађаја којим смо се подсетили првих трка формуле у нашој земљи.
Фото: Ауто Република

[ЛукаЛоко]

Тацио Нуволари је легенда аутомобилизма.
Самим тим што је он трчао и победио у Београду, знак је престижа те трке.

[sagus]

6. септембaр 1914. године је један од најтрагичнијих дана у српској војној историји. Тог дана, одиграла се битка на Легету (код Чевртније) у којој су се сукобиле српска Тимочка дивизија I позива и аустроугарска 29. дивизија.
Аустроугарске снаге нанеле су Србима тежак пораз избацивши из строја око 6500 српских официра и војника док су губици код Аустроугара били вишеструко мањи.
Битка на Легету се водила само неколико дана после Церске победе. Тада је Српска врховна команда добила ургентан позив од савезника Руса и Француза да пређе у офанзиву на територију Срема како би растеретила притисак на фронтовима ових великих сила. У том циљу Српска врховна команда издала је наређење Другој армији да изврши демонстрацију прелаза код Митровице, (Чевртнија - Легет) како би се обезбедио главни прелаз Прве армије Српске војске на потезу Скела – Купиново у Доњем Срему.

[Бенито]

Велика трагедија. Ту је 18. пук највише настрадао. Ушли су превише дубоко, Аустријанци су успели да сруше понтоне и више нису могли да се врате. Многи су се утопили у Сави. Доста је било и заробљених. Од Књажевца и околине је највише настрадало. Још када су Бугари починили масакре у том крају, 1915. године, више се никада тај крај није демографски опоравио.

[пек.]

Зар није 14. пук био из Књажевца, а 18 из Дунавске дивизије?

[Бенито]

Грешка у куцању.

[sagus]

БИТКА ИЗНАД ОБЛАКА - БИТКА НА ГУЧЕВУ

Офанзива на Дрини је почела 8.септембра 1914.године нападом 6.армије на српску 3.армију. Већ сутрадан су Дрину у близини Зворника, прешле елитне аустроугарске јединице из 15.корпуса, и то 3 бригаде. Испред њих се пропело Гучево са око 800 метара надморске висине и одличним стратешким положајем за браниоце. Да би га савладали и заузели, Аустроугари шаљу своју најбољу и најокрутнију јединицу, 42.домобранску дивизију из састава 13.Корпуса Пете армије. Гучево и Србију бране Дринска и Моравска дивизија као и Дунавска дивизија оба позива, пристигла из Срема. Формиран је одмах и елитни, Гучевски одред, под командом најбољег, пуковника Драгутина Димитријевића Уче. Одбрана се комплетира доласком победника са Цера, Комбиноване дивизије, која према Гучеву креће увече 11.септембра 1914.
Жестина борби на потезу Гучева је изузетна, брзо свима постаје јасно да ће се ту одлучити Битка на Дрини. Ко овлада врхом Гучева, победио је. Србија ће бити као на длану, отворена. У подножју су вођене, такође, жестоке борбе. На Лозницу пада киша граната, центар је потпуно спаљен и уништен, Ковиљача је спржена. Аустроугари напредују.
Командант српске Комбиноване дивизије, генерал Михаило Рашић, издаје заповест за противнапад, 17.септембра у 6 сати изјутра. Тражи од својих снага да поврате гребен Гучева и протерају Аустроугаре преко Дрине. Почео је жесток противнапад, српска артиљерија је погодила понтонски мост на ади Курјачици а пешадија је заузела село Крајишнике. Непријатељ је био у повлачењу, српске снаге су почеле са подвлачењем под гребен Гучева. У страховитом јуришу заузет је Црни врх и Еминове воде, кота 708. Ова кота је остала у српским рукама до краја борби. Она је ушла у историју као положај са највише примљених погодака артиљерије по метру квадратном на српском фронту, као место погибије рускиње Дарје Александровне и јунаштва наших предака, 5.пука Дринске дивизије.
Већ 20.септембра утврђена је линија раздвајања на врху Гучева, Еминова вода, Главица, Крајишници,Тршићко брдо. До 25.септембра 1914.године завршена је противофанзива српских снага и борбе су прешле у позиционе. Гучево је било ишарано рововима и избушено земуницама. Почела је рововска војна, рат специфичан и необичан. Обележен пожртвовањем и досеткама, изненађењима и употребом нових оружја. Скоро месец дана, до 24.октобра 1914.било је тако. Војске су чувале положаје, преживљавале у земљи и припремале се за завршни удар.Сви су знали да ће до њега доћи а када, одлучивали су команданти.
Иако није било великих и многољудних напада, Гучево је сваког тренутка од‌јекивало од експлозија. На коти 708. су увек вођене борбе. Тако је 1.октобра погинуо, бацајући бомбе на непријатеља у блиској борби, мајор 1.батаљона, 5.пешадијског пука Дринске дивизије 2.позива, Војин Протић. А 2.октобра је непријатељ у тајности привукао два брдска топа и изненада дејствовао по Еминовим водама. Једно зрно је убило Дарју, руску добровољку и болничарку. Са њом је погинуо капетан 1. класе Милутин Милојковић. Рањен је српски телефониста и контузован санитетски капетан 2.класе Јосиф Хајм, повређен је и командант потпуковник Драгољуб Узун Мирковић.
Извори су забележили да су од 7.октобра почеле велике хладноће, необичајене за то време године. Провејавао је и снег. У наредним данима киша и снег су се смењивали. Шта је то војсци значило, само додатну бригу и муку. Измучени, промрзли, полугладни, решени да не попусте, али лавовски храбри и тврдоглави...то су били наши преци.
А онда је 25.октобра непријатељ укључио аероплан у борбу. Читав дан су извиђани српски положаји. Сви су знали да се спрема офанзива. Непријатељски осматрачи су читав дан извиђали и са земље, уцртавали положаје и обележавали коте за будућа дејства. Почело је.
Само 28.октобра у тешким артиљеријским разарањима и пешадијским нападима, погинуло је 343.српска војника,1248 их је рањено, контузовано 71 а нестало 34. Укупни губици тога дана били су 1696 избачених српских војника из строја. На Еминовим водама, аустроугарска пешадија је дошла на 30 метара од српских положаја. По оперативним сазнањима команданта Комбиноване дивизије, на његову јединицу нападале су, цела 40.ландверска дивизија, цела 36.дивизија и цела 42.домобранска дивизија. Ближио се расплет. Српске снаге су упорно браниле своје положаје. Непријатељски команданти нису могли разумети резон бранилаца и виталност одбране. Под брдом граната нестало је дрвећа на врху Гучева, травка није остала на Еминовим водама, само војници 5.пешадијског пука Дринске дивизије...духови одбране!
Петог и 6.новембра је извршена завршна операција аустроугарске војске. Српски предњи положаји су храбро брањени али је због могућности обухвата наређено повлачење. Последњи положаји су напуштени на Кулишту. Српске снаге су повучене на десну обалу Штире а касније на Тршићки брег, Велику Бобију и Цариград.
Укупни српски губици на Гучеву су били од 18.500 до 20.000 бораца. Само 5. Пешадијски пук 2.позива имао је 1441 борца избаченог из строја. Ако се дода и број погинулих српских војника у борбама на Мачковом камену а он је 11.490, долазимо до броја од око 30.000 избачених из строја. То су били огромни губици за српску војску, још већи за српски народ јер су страдали најбољи. Непријатељ је изгубио много више војника али шта то нас треба да интересује. После Битке на Дрини и повлачења српске војске уследила је Колубарска битка и тотална победа над Аустроугарима.

[пек.]

Те домобранске односно ландверске дивизије су одговарале другом позиву.

[sagus]

Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца створени су услови за обнову српске патријаршије. 12. септембра 1920. у присуству победничке српске војске из Првог светског рата и хиљаде верника из ослобођених крајева, у Сремским Kарловцима објављен је Указ о обнови Пећке патријаршије и саборном јединству црквених области. Кључну улогу у поновном успостављању јединства наше Цркве, имао је у то време Регент, касније Краљ Александар.
Краљ Александар је потврдивши једногласну одлуку свих српских православних архијереја, озаконио уједињење Српске православне цркве: „Ми данас потврђујемо одлуку Светог Архијерејског Сабора Православне цркве… и проглашујемо васпостављање Српске Патријаршије, извршујући тако и други део Душановог завета”.
19. фебруара 1922. године, Патријаршија у Kонстантинопољу је одговарајућим црквеним актом, свеправославно прихваћеним Томосом, потврдила уједињење историјских српских црквених области као „канонско и оправдано“, а СПЦ је призната, „за стално и заувек“, као сестринска Црква свих аутокефалних Православних Цркава.
Избори за првог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920. Међу три предложена кандидата, највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. Сутрадан, 13. новембра, у Саборној цркви, уз присуство свих архијереја, чланова владе и регента Александра, уз звона и топовске плотуне, свечано је устоличен, по прописаном церемонијалу, први патријарх Српске православне цркве, Димитрије.
Повезивањем са Пећком патријаршијом, најбоље се могла исказати њена самобитност и историјски континуитет, тако да је патријарх свечано устоличен и у Пећкој патријаршији 28. августа 1924. године (слика горе).
Фото и делови текста: Душан Бабац „ Александар I, Витешки Краљ“

[Митић]

На данашњи дан у Историји Чачка:
22. септембар

1941. - Капетан Богдан Марјановић, командант четничких одреда Југословенске војске за Чачак и околину, издао је наредбу о општој мобилизацији, свих обвезника „наших присталица и симпатизера”.
На дан мобилизације четника у Милићевицима Немци су авионима надлетали тај простор и бацили једну бомбу на окупљено људство. Погинула су два четника.
Немачка авијација је у два наврата бомбардовала манастире Преображење, Света Тројица и Сретење на Овчару, штитећи своје колоне које су се повлачиле из Ужица и Пожеге. Приликом њиховог повлачења нападале су их устаничке снаге.

1942. – Немачки окупатор упозорио је становништво Чачка да су лоцирали сва места где савезничка авијација падобранима спушта помоћ равногорцима (ЈВуО). „Убудуће биће сва насеља заједно са становништвом, у чијој се околини установи да су избачени предмети из авиона, позвата на одговорност и најстрожије кажњена, зато што су пружила помоћ непријатељу или је нису спречила”.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100077882432337

Извор: Фејсбук страница "Историја Чачка"

[Митић]

На дан у Историји Чачка:

21. септембар

1941. - Адам Василијевић, судија у Гучи, по налогу поручника Јована Бојовића, команданта Јеличког четничког одреда, однео је ултиматум Немцима у Чачак. По предавању ултиматума је ухапшен од стране Немаца. На ултиматуме четника Немци су одговорили артиљеријском ватром, мањим испадима из града и хапшењем цивила по вароши, који су држани као таоци.

На данашњи дан у Историји Чачка:
24. септембар

1941. – Немци су из круга касарне у Чачку гранатирали положаје Јеличког четничког одреда на обронцима планине Јелице. У селу Грабу су, том приликом, погинула четири, а више четника је рањено. У борби Јеличког четничког одреда са Немцима на Јелици, било је рањено око 10 четника и више погинулих.

Извор: Фејсбук страница "Историја Чачка"

-------------------------------------------------------

"Поручник Јован Бојовић, командант ЈЧО послао је ултиматум Немцима у Чачак да напусте ово место. Уместо одговора, Немци су померили своје топове још ближе Јелици. На датум 24. септембра, у два сата, они су опалили плотунима из топова по врху Јелице.

...

Све ово није зауставило наступање четника према Чачку. Немци су наставили да туку топовима који су били постављени на Перовића брда и од Радојковића споменика према Гучком путу. То није сметало поручнику Бојовићу да полако спушта своје четнике према Чачку. Важан догађај који је убрзао ослобођење Чачка, било је ослобођење Горњег Милановца 28. септембра. То је ослободило обавеза четничке снаге са северне стране Чачка, и могли су да приђу и образују фронт".

Извор: Миломир/Станко Ракићевић, "Горачићи у Другом светском рату", "Удружење Драгачево - Јован Бојовић", Драгачево 2019, стр. 69, 70

[sagus]

Пре тачно једног века, 1. октобра 1924. године, Радио Београд је почео да емитује програм и то је данас најстарији електронски медиј на Балкану! Програм је прве две године емитован уторком, четвртком и суботом од 18.45 до 19.45 из студија у згради Прве хрватске штедионице у Kнез Михаиловој 42, а сигнал је емитован из станице у Раковици, на Макишу код Саве. Програм Радио Београда се на почетку састојао од вести које су писали новинари Политике и Дневних новости, берзанских извештаја и музичког дела који је припремала екипа Београдске опере, а 1929. године почело је свакодневно емитовање програма.