[sagus]

Један је од ретких којег су се непријатељи и мртвог плашили! Воја Танкосић преминуо је на данашњи дан 1915. године, од последица рањавања у борбама са Аустроугарима при повлачењу Српске војске, код Трстеника.
Био је учесник најважнијих догађаја почетком 20. века на Балкану: Мајски Преврат, Сарајевски атентат, Балкански ратови, Велики рат...
Један од оснивача тајне организације “Уједињење или смрт” односно Црна Рука.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Због помагања устаника у Вардарској Македонији носио је титулу четничког војводе. Важио је за преког, али правичног старешину.
Танкосић се није женио, а говорио је да се “венчао за Србију”.
Успут, живео је боeмски обожавајући жене и пиће.
Мрзео је непоштене политичаре и лопове. Ове последње сматрао је својим непријатељима, и беспоштедно се обрачунавао са њима у свакој прилици.
Последње речи великог мајора и четничког војводе Воје Танкосића био је цитат Његошев:
“Не бојим се вражијега кота, нека га је ка’ на гори листа, но се бојим од зла домаћега.”
Као да је слутио шта ће се десити, наиме, 31. октобра 1915. године бива тешко рањен од шрапнел гранате на Игришту код Великог Поповића а од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915.
Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу.
Када су швабе стигле у овај крај, апотекар Светолик Трајковић открива швабама где се налази Танкосићев гроб, они га откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је мртав славни српски мајор.
Његово тело су касније оставили да пси разнесу и поједу, али је један сељак ипак успео да део остатака сачува који су након Првог светског рата пренети на Новом гробљу у Београду.
Један је од ретких којег су се непријатељи и мртвог плашили!
Имао је само 35 година.

[Милослав Самарџић]

Слава му!
Али треба додати да би био осуђен на Солунском процесу. Због њега се краљ Петар повукао. Старом краљу је претио да ће му се ''котрљати глава'' по београдској калдрми. Краљевог изасланика, са помирљивом поруком, је претукао. Стари краљ то није могао да поднесе, па се повукао. Колико се сећам, то је било 1908.

[Митић]

У серији "Краљ Петар Први", Воја Танкосић то изговара да ће се "главе Карађорђевића котрљати београдском калдрмом". То је у четвртој епизоди, пошто сам листао епизоде које се сад емитују на каналу "РТС Драма".

Не бих рекао да је Танкосић улазио у сукоб са Краљем Петром, али је улазио у сукоб са принцом Ђорђем, како пише историчар Никола Гиљен

https://www.bastabalkana.com/2014/04/cov...-tankosic/

Такође, у књизи "Национална фреквенција" се јасно каже да се у овој серији налазе бројни историјски стереотипи и "историјски" догађаји којим би се поткрепио унапред задати наратив.

Цитат:

"Дакле, гледаоцима се натура да су црнорукци постојали 6-7 година раније него што су основани, како би се наметнули главни кривци за политичку нестабилност у Србији краља Петра, а и како би се оправдало "политичко убиство" престолонаследника Ђорђа и постављање принца Александра на месту престолонаследника"

Извор: Ана Филиповић, "Национална Фреквенција", друго издање, ЦЕМ д.о.о. - Удружење "Драгачево - Јован Бојовић", стр. 129

[Милослав Самарџић]

Нисам гледао ту серију. Прочитао сам у Живојиновићевој књизи "Краљ Петар", не главе Карађорђевића, него баш Петра. Тај изасланик ког је Танкосић претукао, поднео је извештај.

[Митић]

Нисам гледао ту серију. Прочитао сам у Живојиновићевој књизи "Краљ Петар", не главе Карађорђевића, него баш Петра. Тај изасланик ког је Танкосић претукао, поднео је извештај.

Ова серија о Краљу Петру је она коју је радио Лазар Ристовски, расправљали смо о њој на једном подфоруму.

И сад сам погледао други том књиге "Краљ Петар" од Живојиновића. Балугџић се састао са генералом Дамјаном Поповићем који је поручио Краљу Петру да ће се "његова глава котрљати београдским улицама". А Воја Танкосић је ошамарио Балугџића, изасланика Краља Петра, притом изасланика назвавши нитковом.

И Краљ Петар се није повукао, решио је спор у корист радикала. И како каже Живојиновић, Краљу Петру су се морали признати храброст и одлучност. То се десило 1914. године, пре избијања Првог светског рата.

Извор: Драгољуб Живојиновић, "Краљ Петар Први Карађорђевић - живот и дело у отаџбини 1903-1914", (други том), Београд БИГЗ 1990, стр. 439

И због овог би се црнорукци сигурно нашли на Војном суду, али је почео рат.

[Милослав Самарџић]

Значи, није рекао Танкосић, већ Балугџић?
Али повукао се краљ ипак, мени је у сећању, баш због овога, не наредног дана, али баш скоро.

[Митић]

Значи, није рекао Танкосић, већ Балугџић?
Али повукао се краљ ипак, мени је у сећању, баш због овога, не наредног дана, али баш скоро.

Дамјан Поповић је рекао то за главе које ће се котрљати.

Балугџић је био изасланик Краља Петра код Црне руке.

[Митић]

Са сајта Архив скенирао сам ту страницу 439 из књиге Драгољуба Живојиновића "Краљ Петар Први Карађорђевић"

[Милослав Самарџић]

Хвала, Митке!
Имам ту књигу, али заборавило се.
Има једно 35 година како сам је купио...

[sagus]

Са малим закашњењем од један дан да се подсетимо најславнијег Војводе
На данашњи дан пре 105 година, 20. јануара 1921. године, у санаторијуму на Врачару преминуо је војвода Живојин Мишић (рођ. 7. јула 1855. у Струганику крај Ваљева).
Живојин Мишић је из Првог светског рата изашао са славом победника са Колубаре и Горничева, са чином војводе који је добио 4. децембра 1914. године и на положају начелника Штаба Врховне команде. Ратне тешкоће су дубоко уздрмале његово здравље тако да је био послат на лечење у Париз и Кан. У пролеће 1920. са обновом рада Главног ђенералштаба војвода Мишић је био постављен за првог начелника Ђенералштаба нове државе Краљевине СХС. Ову дужност је Војвода обављао из болесничке постеље све до смрти. Уз све државне почасти војвода Мишић је био сахрањен на Новом гробљу 22. јануара 1921. године.
НА СЛИЦИ: Позлаћена бронзана грана палме и тробојна трака са натписом :"Француска војводи Мишићу" који у је француска делегација положила на одар српског војсковође

[Митић]

На данашњи дан у Историји Чачка

2. фебруар 1943. – Припадници ЈВуО у Миоковцима су убили два бугарска војника. За одмазду Бугари су убили 26 грађана и запалили и опљачкали око 160 кућа.

Војници ЈВуО су ликвидирали самозваног четничког војводу Павла Гучанина из Бреснице. Иначе, Павле Гучанин је у току устанка био партизан, потом је прешао у легализоване четнике Милана Недића и посебно се „истакао" у хапшењу и стрељању својих дојучерашњих сабораца, партизана, код ВТЗ.

Извор: Фејсбук страница "Историја Чачка"

https://www.facebook.com/photo?fbid=9346...9668877447

https://www.facebook.com/share/p/17tdcaFhAC/

[Митић]

На данашњи дан (верски празник Сретење Господње) пре 93 годинe (1933), одржана је церемонија освећења спомен-школе у Орашцу (ОШ „Први српски устанак”), посвећена подизању Првог српског устанка (1804–1813). Школска зграда је изграђена на месту на ком су устаници запалили турски хан 1804. године. Пројекат објекта урадио је архитекта Петар Гачић, а радови на изградњи зграде трајали су од 1927. до 1932. године. Извођач радова било је предузеће Драгутина Аировића, а њихова укупна вредност износила је 1.420.000 динара. Средства за изградњу објекта већим делом је обезбедила држава, док је мањи део прикупљен прилозима грађана. Школа је имала четири учионице, читаоницу и дворану која је била предвиђена за музеј посвећен вожду Карађорђу.

Свечано освећење школе извршено је 1933. године, у чему су учествовали почасна чета Петог пешадијског пука и једна батерија Првог артиљеријског пука, под командом потпуковника Миодрага Ракића. Церемонији су присустовали краљ Александар I Карађорђевић, председник Министарског савета Милан Сршкић, чланови владе, представници Сената и Народне скупштине, чланови Двора, високи официри као и други значајни гости. Викарни епископ сремски Тихон Радовановић је са свештенством Орашачког среза извршио освећење зграде. На белој мермерној плочи изнад улазних врата школе постављен је натпис: „Захвална Шумадија подиже овај дом за спомен и славу великом Карађорђу и осталим много заслужним прецима који 1804. године на овом светом месту дигоше устанак и отпочеше велико дело народног ослобођења и уједињења.”

Опис: Светковина поводом освећења спомен-школе у селу Орашцу / година настанка: 15. 2. 1933./ место настанка: Орашац / материјал и техника: фото-папир, фотографија – позитив, црно-бела / димензије: 15 x 10 цм / фотографије: СГИ2-1709, СГИ2-1710, СГИ2-1713, СГИ2-1717.

Извор: Музеј града Београда

https://www.facebook.com/share/p/1AQmPE6TUo/