На данашњи дан 12. септембра 1914. године стрељана је сликарка Даница Јовановић од стране аустроугарских окупатора само зато што је била перјаница српства у Војводини и касније активиста и благајник удружења
,,Србадија".
Подсећамо да је једна од првих забрана коју је Аустроугарска власт донела била и забрана употребе ћирилице.
ДАНИЦА ЈЕ ЗНАЛА ЗАШТО ЈЕ ВАЖНО ДА СЕ СВОЈЕ ЧУВА.
УМРЛА ЈЕ СА СЛЕДЕЋИМ РЕЧИМА НА УСНАМА:
,,ЖИВЕЛА ВЕЛИКА СРБИЈА."
,,ЖИВЕО КРАЉ ПЕТАР."
ДОЛЕ ЗЛИКОВЦИ СРБСТВА."
,,Она је једна од најзначајнијих србских сликарки с почетка 20.века. После Катарине Ивановић и прва наша академска сликарка, а уз Надежду Петровић утемељивач србског сликарског модернизма.
Даница, рођена у Бешкој, 04.01.1886. године, храбра и пркосна млада Сремица била је и први србски уметник кога су Аустроугарски злочинци ликвидирали на самом почетку Првог светског рата. Учинили су то неколико месеци пошто је Даница дипломирала на престижној сликарској академији у Минхену. У тренуцима погубљења била је тек у 28.години живота.
Даница, као пето дете у вредној ратарској породици, одликовала се од малена невероватном способношћу за цртање. Увелико се причало широм Срема да постоји један девојчурак који чим се дохвати парчета папира одмах нешто лепо и нацрта. Када је обнављан животопис у бешчанској цркви, сликарима-обновитељима Душану и Стевану Алексићу та мала девојчица била је прва која је пришла да им помаже, па су се и они убрзо уверили у огроман таленат мале Данице али и у њену велику вољу да црта и буде уз цртеже.
Њени сиромашнији родитељи једва су саставили крај с крајем да такав таленат пошаљу на школовање у Нови Сад, у Вишу девојачку школу (1903-1907. године). У школи је предњачила од првог дана, својом даровитошћу, бистрином ума и сталном жељом да што више чита, учи и напредује у образовању. Захваљујући управнику те школе Аркадију Варађанину и наставници цртања Александри Сандић, биће пронађени добротвори који ће финансирати њено даље школовање на Уметничко-занатској школи у Београду. У периоду 1907-1909. године, на школовању под будним оком славне Бете Вукановић, Даница ће бриљирати. Било је већ тада очогледно да такав сликарски, али и интелектуални таленат, заслужује и право на стицање највишег академског знања и звања.
Пред почетак школске 1909. године Даница је конкурисала на једној од најпрестижнијих високих школа Европе, на Женској сликарској академији у Минхену. Амбициозна Сремица је успела и у највећој конкуренцији најталентованијих студената Европе да обезбеди пријем за студирање. Таквом успеху радовала се цела Бешка, и сви који су је познавали, и који су је до тада школовали и образовали. Пре поласка за Минхен у Бешкој је приређена велика донаторска забава чији је приход намењен њеном путу и боравку на студијама. Одржана је и посебна позоришна представа а испраћају су присуствовали и сви њени професори и добротвори. Колико је млада Даница била поштована и вољена говори и податак да су скоро у једном дану обезбеђени финансијери њеног дањег школовања. Били су то сјајни хуманисти, Дана Јовановић, једна од оснивача добротворних друштава у Руми и Кикинди, Олга Дунђерски, ћерка славног Лазара Дунђерског и касније супруга сенатора Стевана Јовановића, а много је помогла и тадашња Петроварадинска општина.
У Минхену је Даница студирала са најпризнатијим младим талентима Европе за сликарство и већ у првој години она ће постати најбољи студент. Паралелно са студирањем она је вредно радила на својим првим сликарским делима. Њене сјајне оцене, и исказано умеће у самом сликању, обезбедиће јој у трећој години студија да добије право да копира у старој Пинакотеци. Тим великим успехом она је верификована да је квалитетан сликар коме се дозвољава израда копија дела највећих светских мајстора у сликарству. И врло брзо, радећи свакодневно, њене врхунски израђене копије обезбедиле су јој добру продају радова као и освајање бројних награда на сликарским такмичењима. После треће године студија, тада већ као афирмисани сликар, типичан представник минхенске сликарске школе, боравиће на студијском путовању у Паризу. При крају студија постајала је свесна да ће по дипломирању стећи звање наставнице цртања и сликања и да ће моћи лако наћи посао у било ком делу Европе. Али, одрасла у традиционалној србској породици, и веома надахнута србским националним осећајем, Даница ће само чезнути да што пре заврши студије и да као наставница оде у Јужну Србију, да просвећује своје сународнике и да их учи сликању.
Своју националну самосвесност и израженост, ова сјајна интелектуалка увек, и на сваком месту је јавно исказивала. Тако је било и у Минхену, од почетка њених студија. Одмах се повезала са другим талентованим србским студентима који су боравили на минхенском универзитету.
Убрзо је постала и члан веома активног Патриотског удружења србских студената у Минхену „Србадија“, његов велики активиста и једно време благајник. Управник тог Удружења био је касније наш такође славни сликар Стојан Аралица а књижар Живорад Настасијевић. Чим су букнули Балкански ратови и Удружење ће почети са политичким радом у којем ће млада Даница предњачити. Организовали су бројне скупове на којима су указивали на оправданост, и тражили подршку за ослободилачке акције Србске војске у ратовима против Турака и Бугара. И њена сликарска дела биће тада посвећена балканским ратним мотивима. Тако ће настати и три њена сјајна рада „Мост код Љум куле“, „Везиров мост на Дриму“ и „Срушени Савски мост“ у Београду. Но, те њене јавне и снажне патриотске активности у минхенској „Србадији“ нису промицале немачкој и аустроугарској власти. Већ тада ће Даница бити убележена у регистре Хабзбурговаца, што ће се убрзо показати и фатално за њен живот.
Даница је дипломирала у марту 1914. године и одмах била примљена у „Женско уметничко удружење“. Али она је хитала у свој родни крај, да све што је научила, и што је у могућности да учини, уради за свој народ, који се налазио пред новом, великом ратном опасношћу. Велика је била радост у Срему кад је стигла вест да је Србска војска зауставила и потукла Аустроугаре у славној Церској битци. И у Бешкој су Срби славили. Али аустроугарска власт кренула је у Срему са жестоком одмаздом према Србима. У првом налету страдаће они најспособнији и најутицајнији у народу. За Даницина уверења, способности и велики утицај који је имала у свом народу, одавно су знали, па ће млада интелектуалка, и велики србски родољуб, бити ухапшена међу првима у Бешкој.
Ухапсили су је док се са књигом у руци шетала главном улицом Бешке у друштву са пријатељем Миланом Варићаком и протином ћерком. Извели су је одмах пред преки суд на којем ће, уз још 37 ухапшених људи Бешке, бити осуђена због „велеиздаје“ на смрт стрељањем. Дали су им само пола сата за међусобни опроштај. Непосредно пре извршења злочина Даница је са свим страдалницима узвикивала: „Живела велика Србија! Живео краљ Петар! Доле зликовци србства!“ Сахрањена је у заједничкој гробници на Петроварадинцком гробљу.
Три деценије после овог злочина, на Петроварадину је 1944. године пронађена архива угарске полиције у којој је био и допис немачке полиције из Минхена о понашању србских студената током студија у Минхену. Црним, масним словима записано је да је Даница Јовановић „опасна Србкиња“. Дакле, смртна пресуда овој србској хероини изречена је још у Минхену, када је имала 23 године, а извршење је стигло у њеној родној Бешки, када је била тек у 28.години живота.
Ова велика сликарка и интелектуалка припада бројној групи заборављених србских великана. За њу је србска јавност први пут сазнала 1961. године када је на изложби „Надежда Петровић и почеци србског модерног сликарства“ изложена једна од најбољих Данициних слика „Глава Циганке“ из Галерије матице србске. И на тој слици је она типични представник минхенске школе модерниста-експресиониста изузетног темперамента и велике одлучности. Највише је сликала мртву природу, пејсаже и портрете а посебно је импозантан њен серијал србских сељака у народним ношњама. На доста њених слика преовлађују мотиви из ратног периода (мостови, војници на мртвој стражи, ровови...) из којих се може закључити да је Даница била личност са импулсивним темпераментом, снажна и бескомпромисна.
Иначе, сви расположиви подаци говоре да је Даница била веома ведра, искрена и енергична особа, највише заљубљена у србство и сликарство. Тако је описује и велики Стојан Аралица. Најчешће се кретала у мушком друштву и била велики лаф и омиљена ма где се појављивала. Надахњивала се делима Јована Дучића, Светозара Милетића и Јаше Томића а највећи пријатељи су јој били славна новинарка и списатељица Милица Јаковљевић-Мир Јам, Олга Дунђерски-Јовановић, виолинисткиња Јелица Ломић и сликар Славко Воркапић. Укупно је сачувано 100 њених вредних дела која на најбољи начин чувају сећање на ову сјајну уметницу. Та дела се налазе у Легату Ангелине и Милана Груловића у Бешкој, у Галерији Матице србске, Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду и у Народном музеју у Београду. Од 1995. године у Бешкој постоји ликовна колонија под именом ове храбре и племените Србкиње, а на 100.годишњицу Великог рата, у Београду је историчарка уметности Јасна Јовановић приредила изложбу о великој сликарки. Та изложба је, после толико деценија заборава, представљала прво скидање прашине са лика и дела ове славне Србкиње."
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
![[Слика: 220px-Kralj_Petar_II_%281941%29.jpg]](https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/d/d3/Kralj_Petar_II_%281941%29.jpg/220px-Kralj_Petar_II_%281941%29.jpg)
![[Слика: patrijarh-pavle.jpg]](http://edukacija.rs/wp-content/uploads/2015/12/patrijarh-pavle.jpg)
![[Слика: 1V8.jpg]](https://www.pogledi.rs/wp-content/uploads/2013/03/1V8.jpg)