Када је најбоље прекорити епископа, свештеника или духовника екуменисту, не присуствовати њиховим службама, нити се више причешћивати из њихових руку? Докле иде послушност и одакле почиње прекоревање?
Необично је и несхватљиво, како обичном хришћанину привикнутом заправо на "снебивање и бојажљивост" у одбрани православне вере, недостаје одлучно и достојанствено држање у оном тренутку када су истине вере исмеване. Ваистину потстицај светог апостола Павла сада је актуелнији него икада: "Не постиди се, дакле, страдања Господа нашега, ни мене сужња његова, него буди ми састрадалник у јеванђељу по сили Бога" (2. Тим. 1, 8).
Свети Оци су нам показали да су послушање, поштовање, пријатељство, смиреност све до греха, све до оног тренутка када се епископ, свештеник или духовник моли, саслужује, литургише и причешћује се на једном месту са служитељима других вера: католицима, грко - католицима (унијатима), јерменима (монофизитима), коптима, протестантима (лутеранима и калвинистима), англиканцима, неопротестантима (баптистима, адвентистима, евангелистима) и осталим јеретицима (пентикосталцима, јеховистима, мормонима, масонима) отпадницима и екуменистима.
Грех је онда када су у небројено случајева, обични хришћани били поучавани или обавезивани да учествују (и евентуално да се причешћују) на заједничким службама са јеретицима.
Грех је и онда када епископ, свештеник или духовник доводи у цркву такозване прелате, пасторе, свештенице, кардинале, жене епископе или пак друге јеретичке званичнике (професоре, педагоге, едукаторе, инструкторе), како би ови проповедали, беседили, крштавали, венчавали сахрањивали или савршавали било какве екуменистичке церемонијале.
Грех је и онда када епископ, свештеник и духовник сам лично одлази у јеретичка светилишта, ради проповедања, беседе, крштавања, венчавања, сахрањивања по православном или неправославном обичају, на тај начин доказујући да је екумениста.
Клирици екуменисти су се одвратили од јеванђелског пута, али желе да се показују као прави проповедници светиња, "Желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде" (1. Тим, 1, 7).
Требамо да знамо да се епископ, свештеник или духовник екумениста не боји ни Бога (јер Га иначе не би ни издао), нити га је страх од смрти (јер би се устрашио од осуде која га чека). Православни екуменисти се боје једино правоверног народа, боје се гласова који устају и који се уздижу, гласова који их прекоревају онда када савршавају безакоња у Цркви.
Ако гласови правоверних буду утишани, за кратко време ће доћи до тога да живимо у једном екуменистичком православљу, у коме ни монаси, нити свештеници и хришћани неће више имати храбрости и ревности светог пророка Илије или силу светог Јована Крститеља који је корио, прекоревао, претио, исправљао, како би "узнемирио", "омео" и "расрдио" јеретике и залутале, без обзира на положај и занимање.
Немојте мислити да православни који са спокојством и равнодушношћу гледају на проблеме кроз које данас пролази Црква, да они православни хришћани који се данас подло и безбожно прикривају иза скромности и опрезности, иза "послушања", "незнања" или "немоћи", као и они православни који се "смућују" или окрећу главу онда када су њихова браћа у вери изложена прогонима - да ће они побећи пред ваљком екуменизма, да ће избећи редове у којима ће стајати када буде требао да се да одговор на "витално" питање: да ли одбацујеш или не Господа Исуса Христа... Нико неће побећи и избећи а да не буде упитан или испитан, пре или касније.
Није вера Цркве, већ је наша вера подложна искушењу и паду. Права вера јесте Истина од које не требамо да се одвајамо, јесте лик Христов у нама, кога треба по сваку цену одбранити. Зато сви треба да будемо спремни у случају потребе да бранимо своју веру, по мери и исповедништву светитеља: "Нико да не господари нашом вером: нити цар, нити јерарх, нити какав лажни синод, нити било ко, већ само једини Бог, кроз Кога нам је дата као и кроз Његове апостоле" (свети јерарх Марко Ефески).
Јединство Цркве, ипак не зависи од послушности највишим ауторитетима, оно није проблем подређивања и покорности супериорнима, већ је јединство Цркве дато литургијским општењем и причешћивањем Христовим Телом и Крвљу, духовним јединством у Пресветој Тројици.
Епископима је од Господа Христа дато да проведу свој живот у духу смирења и захваљујући овој чињеници ни једном јерарху није дозвољено да верује за себе да је властодржац и господар над народом, већ је одређен да буде у равноправном општењу са осталим епископима, како би заједнички држали Христово учење, литургијско уређење и канонско јединство Цркве, једине кроз коју Господ Христос благоволи да дела и савршава спасење људи.
У истом духу, свети апостол Петар овако саветује: "Чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; Нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду;" (1. Пт. 5, 2-3).
Православни народ треба да је свестан чињенице да не дугује никакву послушност некаквом епископу, ма колико доктората или почасти и угледа да има, када је тај епископ престао да буде православан у духу и исповедању вере, и отворено прати јеретике у тежњама и намерама ка "уједињењу, сарадњи и братској љубави". Напротив, православни хришћани су обавезни да се удаље од њега и да исповеде праву веру, зато што је епископ престао да буде епископ оног тренутка када је престао да буде православан.
Истинити свештеници и епископи јесу они који живе, мисле и поучавају онако како би то чинили свети Оци. Једино тако ће се неокрњеном сачувати једина истинита Црква.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
![[Слика: Strumpfovi010.jpg]](http://www.stripovi.com/images/headerimages/Strumpfovi010.jpg)
