Pristalice ekumenizma obično tvrde kako oni ujedinjenje hrišćana zamišljaju kao obrazovanjejedinstvenog fronta svih hrišćana u borbi protiv bezboţnog komunizma. No to je opet laţ. Na ekumenističkim konferencijama nikada nema reči o bilo kakvom suprotstavljanju komu-nizmu. Naprotiv ! Na Evanstonskoj konferenciji je u svojstvu crkvenog predstavnika bio primljen maĎarski komunista po imenu episkop Petar, a ta konferencija je prema izveštaju dr. Nilde prihvatila ideologiju "sapostojanja". Konferencija u NJu Delhiju izrazila je protest protiv postupka portugalaca u Angoli, ali ni jednom rečju nije izrazila nekakav protest protiv progona vere i Crkve u Sovjetskoj Rusiji. Na rodoskoj konferenciji je čak na zahtev sovjetske crkvene delegacije iz programa rada bila izbačena tačka o borbi sa ateisti-zmom, a u NJu Delhiju je u Svetski Savet Crkava bila primljena Moskov-ska Patrijaršija, uz potpuno prećutkivanje problema komunizma (novembar 1961).
Patrijarha Atinagoru u njegovim ekumenskim nastojanjima u svemu sledi njegov "alter ego" i miljenik, Arhiepiskop Jakov, poglavar Grčke Crkve u Severnoj i Juţnoj Americi. Tako, na saboru episkopa episkopalne crkve u Kuperstaunu 21. oktobra 1959. godine, on je izjavio da ujedinjenje pravo-slavnih crkava ",moţe da se postigne i drugačije, a ne putem diskusija: to predstavlja opšti dug, kome svako treba u potpunosti da se preda. Nije stvar u doktriranom sporazumu niti u kompromisima i ustupcima u oblasti svetotajinskog i obrednog poretka. Ujedinjenjenj crkava je u izvesnom smislu već realnost. Ako sve hrišćanske crkve veruju u Hrista- inda ih Hristos i ujedinjuje. Svako drugo ujedinjenje je izlišno. No ako smo u principu svi jedno u Hristu, onda treba uvek da budemo jedinstveni. Ono što je danas za crkveno ujedinjenje najvaţnije, to je jedinstvo od srdaca, veće poštovanje i poverenje u naše meĎusobne odnose, jedinstveni nastup pred unutarnjim i spoljnim poteškoćama, smirenje u Hristu i samopredavanje na sluţbu NJegovom EvanĎelju radi ustanovljenja Carstva Boţijeg na zemlji !"
11. marta 1961. godine, Arhiepiskop Jakov je u Mančesteru govorio na temu "Jedinstvo hrišćanskih crkava", što je objavljeno u njegovom zvaničnom časopisu. Teško je i zamisliti nešto što bi u većoj meri bilo protivno istinskom Pravoslavlju. Ako se hrišćanske crkve zaista trude oko ponovnog uspostavljanja davno narušenog jedinstva, one treba da pruţe ubedljivija svedočanstva o svojim namerama. Moraju odlučnije da krenu jedna drugoj u susret. To je jedini put kojim zaista mogu da se vrate Hristu i NJegovoj jedinoj i jedinstvenoj Crkvi. Posebno su pravo-slavni duţni da shvate da je došlo vreme da prestanu da govore o svom "ekumenističkom usmerenju" i o demokratičnom ustrojstvu njihove crkve, te da odista krenu u susret svojoj braći.. Beskrajne bogoslovske diskusije nikada nisu mogle da dovedu do iscelenja rana koje smo mi, razdeljeni hrišćani, naneli jedinstvu Crkve.. Rezultat svih rasprava je sledećI: 1) Moramo da se pokajemo i da molimo od Gospoda milost i oproštaj jer smo od NJega pokušavali da naprvimo svoj posed, umesto da NJega uzmemo za svog Gospodara. 2) Jedinstvo moramo da shvatimo kao organsko jedinstvo izmeĎu čoveka i Hrista i da se stoga potrudimo da se sami utelovimo u ţivot i telo Isusovo.. Samo takvo jedinstvo moţe da dovede do jedinstva Crkve. 3) Ako se zaista staramo o jedinstvu, treba da naučimo da volimo; to je veoma tegobno iskustvo : imati saosećajnost, razumevanje, trpljenje, bratsku ljubav. Takvim pribliţavanjem jedinstvu mnogo dobijamo. Iz takvog stava moţe da ponikne jedinstvo. Smirenje , poslušanje, molitva- eto jedinstva na kome mogu da se temelje naši uzajamni odnosi. ţiveti zajedno, mojiti se zajedno, bez zidova koji bi nas razdvajali, bilo da je reč o rasnim ili religioznim predrasudama- to je jedini put koji nas zaista vodi ka jedinstvu, jer jedinstvo je u krajnjoj liniji stvar Biţija, a ne ljudska. Jedinstvo nas ni u kom slučaju neće odvajati od naših predanja, nego naprotiv, ono će da osnaţI predanja koja su nam zajednička i koja dolaze od Duha Svetog".
Strašno je čitati ovako samovoljne stavove, koji predstavljaju pravo izrugavanje nad istinskim Pravoslavljem! Kako jnj sve to beskrajno daleko i dijametralno suprotno od naše izvorne pravoslavne sa,osvesti i pravoslavniog pogleda na svet koji je tako dobro i jasno izloţen u "Okruţnoj Patrijaršijskoj i sinodalnoj Poslanici Konstantinopoljskog Patrijaršijskog prestola iz 1895. godine",u "Okruţnoj Poslanici Istočnih Patrijarha iz 1848. godine" i u "Poslanici Patrijarha Istočno-Katoličanske Crkve o Pravoslavnoj Veri iz 1723. godine".
Gde je sada sve to? Sve je pogaţeo i zaboravljeno! Javno je izvršena izdaja Svetog Pravoslavlja i samo slepac moţe to da ne vidi!
Sve do nedavno Rimski katolicizam stajao je udaljen od bilo kakvog ekumenizma. Ali evo, i tamo se dogodilo nešto novo i neočekivano: papa Jovan 23 je, predvodeći bogosluţenje u hramu sv. Pavla 25, januara 1959. godine, objavio svoju odluku o sazivanju Vaseljenskog Sabora. Odluka je burno dočekana, kako u pravoslavnom tako i u protestantskom svetu, jer mnogi su pomislili da je to jedan dobar pomak papizma u svome ekovima zapuštenom latinstvu, i da je to moţda korak usmeren ka ponovnom sjedinjenju papskog Rima sa Pravoslavljem. No već je prva sednica Vatikanskog Sabora pokazala da stvari ne stoje tako: da to pre svega nije Vaseljenski,
nego čisto "katolički sabor", koga samo rimo-katolici nazivaju "vaseljenskim", kao što je uostalom bio slučaj i sa svim njihovim saborima posle otpadanja Rima od Pravolslavlja. Ali novina je tamo zaista bilo. Ta novinaje- za rimski katolicizam neuobičajen liberalizam i modernizam koji je vrlo snaţno došao do izraţaja već na prvoj sednici sabora. Patrijarh Atinagora je zato oduševljeno pozdra-vio sazivanje ovog sabora, a papi je poslao i svoga izaslanika, Arhiepi-skopa Jakova. Ova senzacionalna poseta pravoslavnog grčkog jerarha papi koja se odigrala 17. marta 1959. godine (u Vatikanu), dobila je naročit publicitet u svetskoj štampi kao prva posle 1600. godine. Tim povodom patrijarh Atinagora je dao sledeću izjavu za štampu: "Zbliţa-vanje pravoslavne i katoličke srkve ne samo da je moguće nego je i neophodno.. Mi moramo da shvatimo, i pravoslavni i katolici, da smo- dve grane jedne iste hrišćanske crkve.. Mi treba sa obe strane da potvtĎujemo ono zajedničko, što nas povezuje: imamo zajedničku veru, jednake dogmate, iste Svete Tajne. Mi smo braća- i to ne razdeljiva. Braća su uvek braća. Mi smo braća u Hristu. Na ţalost, je ne poznajem lično Svetog Oca Jovana 23.. Prema njemu gajim veliko uvaţavanje. Poslao sam mu Arhiepiskopa Amerike Jakova sa molbom da papi prenese, da ću ga ja posetiti u Vatikanu ukoliko on obeća da će mi učiniti uzvratnu posetu u Konstantinopolju.. Što se tiče papinih planova za sabor, mi smo tu inicijativu primili sa zadovoljstvom. Sasvim je moguće da se vratimo u ono stanje koje je bilo pre raskola, tako da bi papa bio prvi meĎu jednakim, prvi od pet starih patrijarha. Mi ćemo njima da ostavimo "Filiokve", a oni nama ono što mi imamo. Pa obe naše crkva imaju neposredno apostolsko predanje- u Rimu su bili Petar i Pavle, a kod nas Apostol Andrej".
Prosto je teško da se poveruje da tako moţe da govori najstariji jerarh Pravoslavne Crkve, ignorišući u potpunosti sva odstupanja papskog Rima od istinskog hrišćanstva!
Do susreta patrijarha Atinagora sa papom Jovanom 23 nije došlo, ali se zato patrijarh, kao što je poznato, prošle godine sastao sa njegovim naslednikom, papomPavlom 6, u Svetoj Zemlji, upravo na naš pravosla-vni Badnji dan, 24. decembra 1963. godine po starom kalendaru. Patrijarh Atinagora se ponašao baš kao pravi ekumenista: njegovo celivanje i grljenje sa papom ostavljaju krajnje neprijatan utisak, koji se još produbljuje prepredenim, tipično jezuitskim izrazom lica koji je u tom trenutku imao papa Pavle 6. Papa je u Vitlajemu izmeĎu ostalog izgovorio poznate reči, koje jasno svedoče o tome, da bez obzira na sve svoje ekumenističke istupe, Vatikan ostaje veran sebi: papa je tom prilikom izjavio, da su njihove "dveri široko otvorene, i da svako ko ţeli moţe da uĎe kroz njih". Iz ovoga je jasno, da uz sve priče o sjedinjenju- papa ostaje papa. Sa te tačke gledišta, poljubac patrijarha Atinagore neodoljivo podseća na Judin poljubac, on predstavlja izdaju istinskog Pravoslavlja papistima koji su od Pravoslavlja odstupili. Stoga moţda i nije slučajno što je do tog celivanja, kako je izvestila štampa, došlo baš u Getsimanskom vrtu- ne bi li podsećanje na Judino izdajstvo bilo što upečatljivije.
Šta će biti dalje? Strašno je i misliti o tome. Ni jedan od istočnih patrijarha do ovog trenutka nije izjavio iole odlučniji protest zbog ovakve izdaje Pravoslavlja kakvu otvoreno smera Prvojerarh Pravosla-vne Crkve. ]utanje je znak odobravanja. I Moskovska patrijaršija je, nesumnjivo na zahtev sovjetske vlasti, takoĎe pošla putem zbliţavanja sa Vatikanom, poslavši svoje posmatrače na Vatikanski Sabor bez predhodnog konsultovanja sa Istočnim patrijarsima.
Ekumenizam jača, obuhvatajući sada gotovo celo Pravoslavlje, osim naše Ruske Zagranične Crkve!
Ne dolazi li vreme kada će i izvan granica Sovjetskog Saveza, izvan naše otadţbine porobljene od strane bogobornih komunista, morati da nastane katakombna crkva istinski-pravoslavnih hrišćana, koji sebe tako nazivaju radi razlikovanja od krivotvorenog pravoslavlja, koje je izdalo istinsko Pravoslavlje o nosi samo njegova spoljašnja obeleţja?
A da će takvo vreme jednom sogurno da doĎe, o tome jasno, na osnovu učenja drevnih Otaca Crkve o poslednjim vremenima, govori naš veliki ruski svetitelj Teofan Zatvornik u svom poznatom tumačenju Druge Poslanice Sv. Ap. Pavla Solunjanima: "Tada, iako će se ime hrišćansko čuti posvuda, iako će posvuda biti davnih hramova i crkvenih bogoslu-ţenja, sve će to biti- samo privid, a iznutra biće pravo odstupništvo".
Ne nastupa li već to vreme?
Značaj Vaseljenskih Sabora
Sedam Vaseljenskih Sabora su, posle EvanĎelja Hristovog, osnov i potvrda Pravoslavno- hrišćanske vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti Apostoli, učenici Samog Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici Svetih Apostola. Duh Sveti, koji je sišao na Sveta Apostole u dane Pedesetice, koji ih je prosvetio i umudrio, počivao je na Svetim Bogonosnim Ocima, prosvećujuši i umudrujući i njih.
Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezboţnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila u Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu (51. godine)- prototipa za sve buduše Sabore; jer ugodno bi Svetom Duhu I nama (Dap. 15, 28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki Sabor nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrĎuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski.
Iako su u spornim pitanjima na Saborima ponekad pristupali glasanju- da bi bila ustanovljena "većina glasova" koja treba da "prevlada"- demo-kratski princip "većine glasova" nikada u Crkvi nije imao apsolutni značaj. Nama je poznato mnoštvo slučajeva kada istina nije bila na strani većine, nego naprotiv- na strani manjine, pa čak i da se usre-dočavala na samo jedno lice. S druge strane, u istoriji Crkve bilo je Sabora sa velikim brojem učesnika koji su pretendovali na naziv "vaseljenski", ali su ipak od strane vaseljenske svesti Crkve bili odbačeni. Jedan od njih dobio je čak i slikovit i izraţajan naziv "razbojnički" (449. godine).
Šta je to što za nas predstavlja merilo nesumnjive, nepogrešive istine?
Odgovor na ovo pitanje od prvorazredne vaţnosti nalazimo u učenju koje uţiva veliki ugled i prihvaćeno je u našoj svetoj Crkvi, a koje propada svetom Vikentiju Lirinskom, avvi Lirinskog manastira na jugu Galije, jednom od najznamenitijih Otaca Zapadne Crkve iz 5 veka (upokojio se oko 450. godine).
Sveti Vikentije se u istoriji bogoslovlja naročito proslavio svojim "zlatnim" dogmatsko- apologetskim delom, poznatim pod zajedničkim naslovom "Commonitorium" ili "Podsetnik". Ovo delo, koje se smatra jednim od najvaţnijih starih crkvenih spomenika, sv. Vikentije je napisao oko 443. godine, tri godine posle Trećeg Vaseljenskog Sabora odrţanog u Efesu, u monaškoj usamljenosti, u manastiru Svetog Gonorata, arjiepiskopa Arelatskog, gde se sve do upokojenja podvizivao zajedno sa svojim bratom Lupom, episkopom Trojskim.
O tome delu uvek su se veoma pohvalno izraţavali kako zapadni (riko-katolički, čak i protestantski) tako i pravoslavni bogoslovi. Primetno je kako u celoj hrišćanskoj starini teško da ima takvog svetootačkog dela koje bi više od ovoga zasluţilo sve moguće pohvale.
Dogmatsko-istorijski značaj toga dela sastoji se u divnom zaključivanju i u duboko nadahnutom tumačenju celokupnog pravoslavnog hrišćanskog učenja o izvorima i osnovama hrišćanskog otkrivenja i vere. Ono ne predstavlja izlaganje dogmata vere, već teoriju: kojim načelima treba da se rukovodi bogoslov-dogmatičar pri istraţivanju, iznošenju i dokazi-vanju istina hrišćanske vere. Ovu teoriju odlikuje autorov strogo crkveni, jasan i precizan pogled na predmet, i karakteristično sugestivan način na koji je on postavio stvar.
Glavni zadatak koji je pred sebe postavio sv. Vikentije u ovom delu, jeste- kako sa većom tačnošću odrediti pravi, naučan i razimljiv metod uz pomoć koga bi bilo lako sa nesumnjivošću razlikovati istinu vaselje-nske pravoslavno-hrišćanske vere od laţljivosti jeretičkih zabluda.
Radi toga sv. Vikentije, pre svega, ustanovljava gnoseološki metod koji predstavlja nekakav probni kamen pri odreĎenju izvorne istine Hristovog i apostolskog učenja. Evo kako rasuĎuje taj veliki i nadahnuti Otac Crkve:
"Često sam se vrlo revnosno i sa najvećom paţnjom obraćao mnogim ljudima ukrašenim svetošću i darom poučavanja sa pitanjem: na koji način je najlakše meni, koji idem ispravnim, carskim putem, da razliku-jem istinu vaseljenske vere od laţljivosti jeretičkih učenja, i uvek su mi svi davali gotovo od reči do reči ovakav odgovor: ako neko- ja, ili drugi ili bilo ko- hoće da izbegne jeretičku laţ i da zdrav i nepovreĎen prebiva u zdravoj veri, onda treba, uz pomoć Boţiju, dvostruko da ogradi svoju veru- kao prvo, autoritetom Svetog Pisma, a drugo, Predanjem Vaseljenske Katoličanske Crkve. No- pitaće moţda neko- ako je pisana Reč Boţija sveta, svesavršena i, kada se uporede jedna njena mesta sa drugim, uvek u potpunosti razumljiva, zašto je potrebno da joj se doda još i autoritet njenog crkvenog shvatanja? Potrebno je jer veto Pismo usled njegove uzvišensoti ne shvataju svi na isti način, nego jedan tumači njegove izreke ovako, a drugi onako; tako se iz njega moţe izvući gotovo onoliko značenja koliko je onih koji tumače. Zato je neophodno da se nit tumačenja proročkih i apostolskih dela u takvom mnoštvu bezbrojnih različitih skretanja u zablude usmeri po normi njihovog crkvenog i vaseljenskog razumevanja.
U samoj vaseljenskoj Crkvi svim sredstvima valja se drţati onoga u šta su verovali svuda, u šta su verovali uvek, u šta su verovali svi: jer vaseljensko je, kao što pokazuje i samo značenje te reči, stvarno i naročito samo ono što, koliko je god to moguće, obuhvata sve uopšte. A toga pravila ćemo se drţati samo onda ako budemo sledili sveopštost (Universitas), starinu (Antiljuitas), saglasnost (Consensio). Slediti sveopštost- znači priznavati za istinu samo onu veru koju ispoveda cela Crkva širom sveta; slediti starinu- znači ni u kom slučaju ne odstupati od onog učenja koga su se drţali Sveti Oci i preci; i na kraju, slediti sagalsnost- znači iz starine
prihvatiti samo ona odreĎenja vere i tumačenja kojih su se drţali svi, ili, u krajnjoj liniji, gotovo svi pastiri i učitelji.
O Timoteje- veli Apostol- predanje čuvaj (1. Tim. 6,20)
Šta je to predanje?
Predanje je ono, što je tebi povereno, a ne ono što si pronašao; ono što si primio, a ne ono što si izmislio; predanje je stvar učenja, a ne umovanja; ono se daje svemu narodu, a nije parcijalni posed; to je stvar koja je došla do tebe, a ne koju si ti otkrio; prema njemu treba da se odnosiš ne kao onaj koji je to pronašao, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao sledbenik, ne kao voĎa, nego kao voĎeni.
Predanje čuvaj- to znači talanat vere Vaseljenske zaštiti tako da ostane ceo i nepovreĎen. Što ti je povereno, to neka i ostane kod tebe, to i ti predaj. Dobio si zlato- zlato i daj. Neću da mi podmešeš nešto drugo; neću da mi umesto zlata bezobrazno podmećeš olovo, ili obmanu- bronzu; neću prividno, nego pravo zlato.
O Timoteje- pastiru, pišče, učitelju! Ako te je dar Boţiji učinio sposobnim po umu, orazoovanju, učenosti, onda budi Veseleil duhovne skinije; glačaj dragoceno kamenje boţanskog dogmata, postabljaj ga tačno, rasporeĎuj mudro, dajući mu sjaj, lepotu, zanosnost. Trudi se da zbog tvog što jasnijeg izlaganja, jasnije razumeju ono u šta su pre verovali ne tako jasno. Trudi se da potomstvo sa svešću proslavlja ono što je starina ranije poštovala ne shvatajući. Poučavaj onome čemu su tebe naučili, i, govoreći novo, ne reci ništa što bi bilo novo! Dakle- reći će moţda neko- u Crkvi Hristovoj ne treba da bude nikakvog napredka u usvajanju vere? Svakako da treba- i to najvećeg. Ko je to zavidljiv prema ljudima i proţet mrţnjom prema Bogu, da bi odlučio ovo da odbaci? Samo, napredak treba da bude zaista napredak, a ne izmena vere. Napredak se sastoji u tome da se neki predmet usavršava onakav kakav jeste; a izdaja je kada nešto prestaje da bude ono što jeste i pretvara se u drugo. Dakle, neka se tokom godina i vekova razvija i neka u najvećoj meri napreduje poimanje, razumevanje, mudrost, kako svakog pojedinačnog hrišćanina, tako i svih zajedno- kako jednog čoveka, tako i cele Crkve, ali samo na taj način, tj. u jednom istom dogmatu, u jednom istom smislu, u jednom istom predmetu saznanja. Neka se vera, kao stvar duše, u tom pogledu ugleda na tela. Sa dolaskom leta, tela se otkrivaju i oslobaĎaju svoje udove, no ipak ostaju ono što su bila i pre. Cvetajuće doba detinjstva i zreli uzrast starosti meĎusobno se veoma razlikuju: ipak, isti oni koji su ranije bili deca, sada postaju starci; zaprvo, menjaju se uzrast i spoljašnji izgled jednog istog čoveka, ali time se ne menja
njegova priroda, njegova ličnost ostaje ista. Takav zakon napredovanja nuţno treba da sledi i dogmatsko učenje hrišćanske vere. Neka ono sa godinama jača, neka se vremenom širi a vekovima uzsije, ali neka ostaje neoborivo i nepovreĎeno, celo i savršeno u svim svojim delovima, u svim, da tako kaţemo, čulima i udovima svojim, dakle bez i najmanje izmene preko toga, bez ikakvog gubitka u svom sadrţaju, bez ikakvog menjanja svojih odredaba. Tako drevne dogmate nebeske filosofije vremenom valja ojačavati, glačati, čistit; ali ne treba ih menjati, odsecati, kvariti. Neka dobijaju očiglednost, sjaj, jasnoću- to moţe, ali njihova punoća i celovitost, njihova svojstva, moraju da budu zadrţani- to je neophodno. Crkva Hristova, briţljiva i oprezna čuvarka dogmata koji su joj povereni na čuvanje, nikada u njima ništa ne menja, ne umanjuje niti dodaje- ono što je potrebno na odbacuje, ono što je suvišno ne dodaje. Sa potpunom predanošću, rasuĎujuši ispravni i mudro, ona se stara samo o tome da, ako je u starini nešto prednacrtano i utemeljeno- to dopuni i dovrši, ako je nešto već pojašnjeno i protumačeno- da to ojača i potvrdi, ako je nešto već potvrĎeno i odreĎeno- da to čuva. Treba uostalom primetiti da smo mi obavezni da sa najvećom usrdnošću istraţujemo saglasna mišljenja drevnih Svetih Otaca, i da ih sledimo ne kada su u pitanju svakojaka manje vaţna pitanja vezana za Sveto Pismo, nego, pre svega, kada se radi o pravilu vere. S druge strane, ne treba uvek i ne treba sve jeresi razobličavati na taj način, nego samo nove i nadavne, tj. One koje su se prvi put pojavile. Što se tiče davnih i zastarelih jeresi ili raskola, mi treba, kada je potrebno, da ih pobeĎujemo nikako drugačije nego autoritetom Svepog Pisma, ili pak da bez kolebanja beţimo od njih, kao od davno poraţenih i osuĎenih na Vaseljenskim Saborima pravoslavnih pastira Crkve".
"To su ta rukovodeća načela koja su, prema shvatanju sv. Vikentija, svakom pravoslavnom bogoslovu bezuslovno neophodna prilikom utvrĎivanja i dokazivanja istina hrišćanske vere" (Ep. Silvestar, Dogm. Bog. T. I, str. 112).
Ova načela, koja je tako jasno nadahnuto saopštio svet Vikentije, i koja nesumnjivo izraţavaju vaseljensku svest Crkve, nadahnjivala su i Svete Bogonosne Oce, učesnike Vaseljenskih sabora, predstavljajući osnov za sva rešenja i odredbe tih Sabora.
Kao što vidimo, tu nema i ne moţe biti mesta za "demokratiju", toliko medernu u naše vreme. Suština stvari nije u demokratiji, nije u slučajno dobijenoj "većini glasova", nego u istini, koja u krajnjem ishodu uvek pebeĎuje, iako je na nekim veoma mnogoljudnim saborima privremeno bila gažena i odbacivana.
Odatle prirodni proizilazi zaključak da ni jedan novi sabor nema pravo i ne moţe da uvede ništa novo, ništa što bi protivrečilo odlu-kama sedam Vaseljenskih Sabora, ma koliko to ţeleli modernisti koji nameravaju da sazovu osmi Vaseljenski sabor radi nekakvih obnovenskih "reformi" u Crkvi. Svaki takav sabor, koji be se drznuo da dirne u odluke sedam Vaseljenskih
sabora, da ih stavi van snage ili preinači u saglasnosti sa "duhom vremena", biće na "vaseljenski", nego novi "razboj-nički sabor", koji neće obavezivati ni jednog pravoslavnog hrišćanina.
Ovo se ne odnosi samo na dogmatska odreĎenja vere Vaseljenskih sabora, nego i na kanonska pravila ustanovljena na saborima, ili, u krajnjoj liniji, na ona od njih koja nemaju prolazni, čisto formalni značaj, već se tiču samih osnova administrativnog ustrojstva Crkve i njene uprave, ako i versko-moralnog ţivota sveštenosluţitelja i vernih.
Osim dogmatskih odreĎenja vere, gotovo svi Vaseljenski sabori ostavili su iza sebe tkz. kanone, ili kanonska pravila po kojima je obavezna da se rukovodi kako sva crkvena jerarhija, tako i pojedinačni verni u svom ličnom i crkvenom ţivotu.
Prvi Vaseljenski Sabor u Nikeji iz 325. godine ostavio nam je 20 pravila, od kojih:
Prvo pravilo zabranjuje da se u klir primaju lica koja su sama sebe kastrirala;
Drugo pravilo zabranjuje da se novokršteni rukopolaţy u sveštene činove;
Treće pravilo zabranjuje svešteniku da u kući ima ţenu koja mu nije bliska roĎaka;
Četvrto pravilo kaţe da episkopa treba da postavljaju episkopi date oblasti i da to treba da potvrdi mitropolit;
Peto pravilo zabranjuje episkopu da prima u opštanje lica koja su odlučnjna od strane drugog episkopa i nareĎuje da se dva puta godišnje sazivaju sabori episkopa;
Šesto pravilo potvrĎuje višu vlast nekih episkopa nad drugim episko-pima i zabranjuje postavljanje episkopa bez odobrenja mitropolita i opšteg izbor;
Sedmo pravilo uzdiţe Jerusalimskog episkopa na stepen mitropolita;
Osmo pravilo reguliše prisjedinjenje jeretika Srkvi i zabranjuje postojanje dva episkopa u
jednom gradu;
Deveto p. zabranjuje primanje poročnih lica u sveštenički čin;
Deseto p. zapoveda svrgavanje palih sa svešteničkog čina;
Jedanaesto p. govori o načinu pokajanja onih koji su odstupili od vere;
Dvanaesto p. govori takoĎe o načinu pokajanja druge vrste palih;
Trinaesto p. zapoveda da se svaki samrtnik mora pripustiti Svetim Tajnama;
Četrnaesto p. ustanovljava način pokajanja za oglašene koji su otpali od vere;
Petnaesto p. zabranjuje episkopima i kliricama da svojevoljno prelaze iz grada u grad;
Šesnaesto p. propisuje da se ne primaju u opštenje oni klirici koji se samovoljno udalje iz sopstvene crkve;
Sedamnaesto p. zabranjuje kliricima da uzimaju kamatu (lihvarenje);
Osamnaesto p. zabranjuje Ďakonima da daju Svete Tajne prezviterima, da se pričešćuju pre
episkopa i sede meĎu prezviterima;
Devetnaesto p. govori o "pavlijancima", de oni, ako se obrate, moraju da budu ponovo kršteni, a klirici ponovo rukopoloţeni;
Dvadeseto p. zabranjuje preklanjanje kolena nedeljom i u dane Pedesetice;
Drugi Vaseljenski Sabor u Konstantinopolju iz 381. godine ostavio je iza sebe svega svega sedam pravila:
Prvo pravilo potvrĎuje Simvol Vere sasvavljen na Prvom Vaseljenskom saboru i anatemiše sve jeresi;
Drugo p. zabranjuje episkopima da prostiru svoju vlast izvan granica svoje oblasti i da se mešaju u stvari tuĎe eparhije, a takoĎe i ustanovljava pet crkvenih oblasti na Istoku;
Treće p. daje Konstantinopoljskom episkopu prvenstvo časti posle Rimskog episkopa; Četvrto p, osuĎuje Maksima Kinika i nerede koje je on napravio;
Peto p. prima one koji ispovedaju jedno Boţanstvo Oca i Sina i Svetog Duha;
Šesto p. nalaţe da se optuţbe protiv crkvenih upravitelja ne primaju bez istraţivanja;
Sedmo p. ukazuje na postupak primanja pokajnih jeretika.
Treći Vaseljenski Sabor u Efesu iz 431. godine ostavio je osam pravila:
Prvo, drugo, treće, četvrto, peto i šesto pravilo tiču se odlučenja od Crkve Nestorija i njegovih
pristalica;
Sedmo p. zabranjuje sastavljanje bilo kakvog novog Simvola Vere;
Osmo p. zabranjuje episkopu da prostire svoju vlast na drugu eparhiju, koja ranije i isprva nije bila pod njegovom rukom, te oslobaĎa kiparske episkope od podčinjenosti antiohijskom patrijarhu.
Četvrti Vaseljenski Sabor, sazvan u Halkidonu 451. godine, ostavio je za sobom 30 pravila:
Prvo p. potvrĎuje da je neophodno da se drţi sve što je bilo ustanovljeno na predhodnim saborima;
Drugo p. preti svrgavanjem za simoniju, tj. Postavljanje u crkvene činove za novac;
Treće p. zabranjuje episkopima, kliricima i monasima da se zanimaju svetovnim stvarima za
platu;
Četvrto p. zabranjuje monasima da vode neureaan ţivot;
Peto p. potvrĎuje zabranu episkopima i kliricima da prelaze iz grada u grad;
Šesto p. zabranjuje rukopolaganje klirika bez naznačenja za odreĎen hram;
Sedmo p. pod pretnjom anateme zabranjuje kliricima i monasima da stupaju u vojničku sluţbu ili u svetovni čin;
Osmo p. nareĎuje kliricima da prebivaju pod vlašću episkopa odreĎenog grada; Deveto p. zabranjuje kliricima da se sude na svetovnim sudovima;
Deseto p. zabranjuje kliriku da istovremeno bude u dve crkve;
Jedanaesto p. govori o pismima koja se ubogima izdaju za put;
Dvanaesto p. zabranjuje episkopima da se u crkvenim stvarima obraćaju graĎanskim vlastima;
13. p. zabranjuje kliricima da sluţe u tuĎoj eparhiji bez pisma preporuke od svog episkopa;
14. p. zabranjuje čtečevima i pojcima da stupaju u brak sa inovernim ţenama;
15. p. govori o postavljanju Ďakonisa;
16. p. zabranjuje monasima i devstvenicima da stupaju u brak;
17. p. odreĎuje tačne granice eparhije;
18. p zabranjuje pravljenje zavere protiv episkopa ili sasluţitelja;
19. p. ponavlja obavezu sazivanja episkopskog sabora dva puta godišnje;
20. p ponavlja zabranu kliricima da prelaze u drugu crkvu;
21. p. zabranjuje primanje tuţbe protiv episkopa prosto i bez istraţivanja;
22. p. zabranjuje kliricima da razgrabljuju episkopove stvari posle njegove smrti;
23. p. zabranjuje kliricima i monasima da bez potvrde episkopa dolaze u Konstantinopolj i borave u njemu;
24. p. zabranjuje da se manastiri pretvaraju u svetovna obitavališta;
25. p. zabranjuje da episkopske katedre ostaju upraţnjene više od tri meseca;
26. p. nareĎuje episkopima da crkvenom imovinom upravljaju uz pomoć ekonoma;
27. p. zabranjuje ormicu ţena radi braka;
28. p. odreĎuje krug sudske i administrativne delatnosti Konstantinopoljskog patrijarha i izjednačuje ga sa Rimskim papom;
29. p. zabranjuje spuštanje episkopa u čin prezvitera; 30. p govori o egipatskim episkopima.
Peti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 553. godine i Šesti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 680. godine nisu ostavili pravila iza sebe, nego je umesto toga 691. godine sazvan "Trulski" sabor, koji se ponekad naziva i "Peto-Šesti", koji je nadoknadio ono što je propušteno i sastavio ukupno 102 pravila. Od pravila toga sabora naročito su vaţna sledeća:
Trideset šesto pravilo, koje ponovo govori o ravnopravnosti Konstantinopoljske i Rimske patrijaršijske katedre i uopšte ukazuje na jerarhijski poredak patrijaršijskih katedri; Osmo pravilo koje nareĎuje mitropolitu da svake godine saziva sabor episkopa; 23, 13 i 48 p regulišu pitanja vezana za brak sveštenosluţi-telja; 33 p osuĎuje jermenski običaj da se u klir primaju samo lica koja potiču iz svešteničkih porodica; 64 i 70 p zabranjuju vernom hrišćaninui i ţeni da javno pouča-vaju u hramu za vreme bogosluţenja; 80 p preti odlučenjem onome ko tri nedelje dana ne doĎe u hram na bogosluţenje; 54. p zabranjuje stupanje u brak bliskim srodnicima; 53. P. ozakonjuje duhovno srpdstvo kumova na krštenju i takvima zabranjuje stupanje u brak; 72. p. zabranjuje brak sa jeretikom; 73. p. zabranjuje da se ţivotvorni Krst Gospodnji izobraţava na zemlji kako ne bi bio gaţen; 75. p. zahteva smerno pojanje u hramovima; 74. I 76. p. zabranjuju da se u hramovima i crkvenim portama prireĎuju gozbe i da tu postoje krčme ili da se vršI prodaja; 77. p. zabranjuje ne samo sveštenosluţiteljima i monasima, nego i svakom vrnom hrišćaninu da se u javnim kupatilima kupa zajedno sa ţemon; 83. p. zabranjuje davanje pričešća telima umrlih; 86. p. nareĎuje da se odluče od Crkve oni koju drţe bludnice; 90. p. ponavlja zabranu prekljanjanja kolena u nedeljne dane radi slavljenja Vaskrsenja Hristovog; 91. p. nareĎuje da se odluče od Crkve oni koji odstrane plod iz utrobe; 100. p. podvrgava odlučenju one koji šire pornografiju; 102. p. govori o epitimijama za one koji se kaju.
Sedmi Vaseljenski sabor u Nikeji iz 787. godine izdao je 22 pravila, od kojih su najvaţnija :
Treće, koje zabranjuje izbor činovnika svetovne vlasti u sveštenički čin; Četvrto i Peto pravilo kojima se zabranjuje simonija; Šesto ponavlja zahtev za sazivanje sabora episkopa najmanje jednom godišnje i zabranjuje mitropolitima da traţe od episkopa koji dolaze na sabor da im išta daju; Deseto ponavlja zabranu kliricima da ostavljaju svoje parohije i zauzimaju svetske duţnosti; Jedanaesto ponavlja zahtev da u svakoj crkvi i manastiru postoji ekonom; Dvanaesto zapoveda episkopu i igumanu da se staraju o svim crkvenim stvarima i da njima raspolaţu, ali da ništa ne smeju za sami sebe da prisvajaju, pod pretnjom progona; 15, 16, 18 i 22 pr sveštenoslu- ţiteljima i monasima zabranjuje koristoljublje, raskoš i blizak odnos sa licima ţenskog pola; 20. p zabranjuje stvaranje "dvojnih manastira" u kojima be ţene ţuvele zajedno sa muškarcima, kao
i bliske odnose monaha i monahinja; 21. zabranjuje monahu ili monahinji da ostavljaju svoj manastir i odlaze u drugi bez dozvole igumana.
Vaseljenski sabori suza večna vremena obavili ogtomanposao za celu Crkvu Hristovu. I dogmatska odreĎenja vere tih sabora i njihove kanonske odredbe koje regulišu celokupno administrativno ustrojenje Crkve i propise za lični ţivot sveštenosluţitelja i vernih hrišĎana treba da ostaju postojana i nenarušiva u Crkvi, o čemu moraju da se staraju njeni čuvati- episkopi, koji zbog na svojoj hirotoniji i daju strašnu zakletvu- svečano obećanje: "obećavam da ću čuvati i poštovati kanone svetih Apostola, sedam Vaseljenskih sabora, Blagočestivih Pomesnih sabora i pravila svetih Otaca; sve što su oni primili, primam i ja; i sve koje su oni odbacili, odbacujem i ja".
Samo po sebi je jasno da dogmatska odreĎenja vere uopšte ne mogu da budu podvrgnuta nikakvim izmenama, dok od kanonskih pravila mogu da budu izmenjena samo ona koja su bila izdata s obzirom na neke spoljašnje okolnosti ondašnjeg ţivota, i kao takva nemaju nikakav apsolutan značaj. Sve što proističe iz zahteva versko-moralnog učenja EvanĎelja i asketskog ustrojstva života hrišćana iz prvih vekova hrišćanstva nikako ne može da bude zamenjeno. Ono što su ustanovili Vaseljenski sabori, to je- glas samog Duha Svetog Koji živi u Crkvi, po obećanju Gospoda Isusa Hrista koje je dao učenicima Svojim na Tajnoj Večeri: Ja đu umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva sa vama vavek (Jn. 14,16).
Eto u čemu je veliki značaj Vaseljenskih sabora za nas, hrišćane, ako nismo izgubili osećanje svoje pripadnosti Crkvi- tom mistično-blagodatnom Telu Hristovom!.
![[Слика: IMG_2078.jpg]](https://s1.postimg.org/cfwgl3py7/IMG_2078.jpg)
![[Слика: 6LzSCUJ.gif]](http://i.imgur.com/6LzSCUJ.gif)
![[Слика: IMG_3129.jpg]](https://s11.postimg.org/bm089yrkj/IMG_3129.jpg)