(29-08-2026, 01:56 PM)Бенито Пише: (29-08-2026, 12:55 AM)Павле Васиљевић Пише: ![[Слика: FB-IMG-1787834539835.jpg]](https://i.postimg.cc/65DF5QvX/FB-IMG-1787834539835.jpg)
Изузетно занимљива табела.
Могао би неко од економиста овдашњих да нам ово мало објасни.
Ајде, пошто Самарџић не жели, да пробам:
Прво: статистикама које се воде у тоталитарним државама се не сме веровати, јер су све службе и комплетно чиновништво у служби тоталитарног режима, а не служби правног система, односно истине.
Тако и ове податке морамо узети са резервом. Ни, да видимо чак и да је све овде тачно наведено, какав би закључак могли извести.
По овој статистици, која је обухватила 14 производа, у седам случајева је послератна цена била нижа од предратне, и то у већини случајева око 1975. године, али у неким случајевима тек 1987. године. Дакле, тачна година је врло важан параметар, јер је Србин у 20-ом веку доживео две окупације: 1915-1918 и 1941-45.
Другим речима, кад је параметар предратне године за време кад је узета цена производа, ми видимо 1939. годину, односно 2 деценије по завршетку окупације. Мере пљачке Краљевине Србије у Првом светском рату су несагледиве, како државне, тако и имовине становништва. Са друге стране, кад погледамо параметар године када је цена нижа од предратне, у послератном случају видимо 1975. годину, односно 3 деценије после Другог светског рата, а и два случаја чак и 1987. годину, односно чак 42 године после ДСР.
Значи, ови параметри већ показују несразмерну временску диспропорцију која ставља друштво у доба монархије у неравноправан положај у овом истраживању.
Друго, погледајмо тих седам производа који су деценијама после Другог светског рата постали јефтинији, односно ценовно доступнији грађанству у комунистичкој у односу на монархистичку Југославију. То су: јестиво уље, кристал шећер, бело брашно, млеко,проф за мушко одело и памучни платно. Шта нам то показује? Све су ово производи којима цена пада у колективистичкој економији чему је титоизам тежио од самог почетка. Одузимање земље сељацима, нарочито у равничарским крајевима земље, њихово укрупњавање и колективизација приликом управљања, али и знатан напредак у технолошком смислу у свету (за шта Југославија није дала посебан допринос) довели су до масовне производње сунцокрета и шећерне репе, са једне, и модернизације и колективизације прераде тих пољопривредних производа, са друге стране. Зато су за два производа постала знатно доступнија становништву, 30 година после Другог светског рата, него становништву,20 година после Првог светског рата. Исто важи и за памучно платно, а самим тим и мушко одело. Индустријализација је спустила цене тих производа, једне колективизација доводила до јефтинијег репроматеријала.
Што се млека тиче, из САД, а доцније је то раширено у западном делу Европе, добијање су нове и све бољи сортименти крава, које су давале више млека. Тај тренд је почео да се преноси у Југославију, крајем 1960-их и почетком 1970-их година, па су старе аутохтоне сорте стоке почеле да се сузбијају, а нове сорте много млечнијих крава да освајају српску земљу. И тачно се види из ове статистике та већа ценовна доступност млека за купце у Југославији негде средином 1970-их, што је се само појачавало према 1987. години.
А што се тиче белог брашна, наши комунисти, слично као и совјетски, имали су необјашњивоу и нескривену мржњу према козама, и непревазиђену фасцинацију белим брашном. У општој отимачина земље и колективизацији пољопривредне производње,пшеница је заузела несразмено највеће место у производњи и преради. Понављам, то је било копирање совјетске планске пољопривреде ("Украјина - житница Европе," - "Војводина - житница Југославије").
Проблем такве врсте планске, колективистичке и централизоване пољопривреде и прераде пољопривредних производа био је у - сиромашењу сељака! Односно, то комунистима у Југославији није био никакав проблем, него један од главних циљева њихове политике. Српски сељак, поготово у самој Србији, традиционално везан за мали посед, у колективистичкој пољопривреди био је изразито хендикепиран јер није могао ценовно да јој парира. Долази до све већег напуштања сеоског инокосног поседа и материјално независног сељачког духа, а развија се база за колективистичког и сиромашног грађанина.
ПС овде да напоменем да водећи српски историчари управо овај детаљ наглашавају као највећу заслугу титоизма, односно гледају као на врлину тог доба.
Треће: производи који су знатно били јефтинији у Краљевини Југославији, 1939. године, него ли у Брозовој Југославији икада, макар са горње листе, били су: кромпир (изненађење), пасуљ, јаја, говеђе месо, свињско месо, овчије месо, црни хлеб и мушка кошуља. Што се тиче црног хлеба да не објашњавам разлоге, већ сам објаснио приликом приче о белом брашну. Пасуљ, јаја, свињско месо и овчије месо показују да је знатно више инокосних сеоских поседа и заједница постојало који су ове производе
производили деценијама, чували семена биљака и сорте животиња које су се показале најрентабилнијим у њиховој микроклими за производњу, што је знатно супштало цену производа на крају, него приликом колективног начина управљања и производње у пољопривреди. Кромпир, који је један од симбола колективистичке пољопривреде, право је изненађење на овој листи јер би, по логици, требало да је био знатно ценовно доступнији у комунизму, него пре рата. Али, није било тако. У случају кромпира, поред свих наведених разлога за друге производе,треба додати и елемент корупције и крађе у великим производним погонима, сељачким задругама, јер су ту могућности манипулације велике и тешко уочљиве.
И на самом крају - говеђе месо! Комунистичке цене говеђег меса никада нису спуштене до тог нивоа да буду доступне грађанима како је то било у Краљевини Југославији. Разлози су многобројни и требало би посебно ово питање обрадити.
У сваком случају, говеђе месо или јунетина/телетина и њена ценовна доступност су један од производа који показује не само куповну моћ становништва, него и стабилност економије једне земље. То је тако било и у овом упоредном показивању куповне моћи становништва Краљевине Југославије, 1939. године, и комунистичке Југославије, до 1987. године.
