[Митић]

Саша Недељковић: Летовање на Приморју у Краљевини Југославији

По схватању формираном у Титовој Југославији у времену краљевине Југославије постојао је само ,,елитни” туризам за богате а после Другог светског рата развијен је масовни (синдикални) туризам за раднике. Истина у Милочеру је летовала краљевска породица, али на острву Локруму код Дубровника било је отворено Дечје опоравилиште Министарства социјалне политике и народног здравља. И друга друштва отворила су летовалишта на Јадрану. Две масовне организације у краљевини Југославији Савез сокола и Јадранска стража трудиле су се да што више њихових припадника а посебно деце из унутрашњости летује на Приморју. Сем опоравка њихов циљ био је да излетници што боље упознају своју земљу и њену историју. Народ који је вековима живео раздвојено у више држава требало је да се упозна и зближи. Друштва су организовала излете и летовања. Београдско Соколско Друштво ,,Матица” организовало је 1928. пут преко 90 чланова друштва у Ђеновић у Боки Которској. Соколићи су путовали возом до мора. Провели су један месец у табору под шаторима. Дане су проводили у вежби под ведрим небом уместо у соколани, у шетњи по обали, у утакмицама у веслању и пливању. (1)

(Наставак текста на следећем линку)

http://www.dzambas.ch/dzblog/archives/1315

Ово сам поставио, јер с времена на време опет слушам оне прежвакане тезе да се летовало једино и највише у СФРЈ

[Митић]

И данас делује невероватно да је здање студентске мензе пре 84 године имало кување хране на пари уместо пржења на уљу јер је то здравије, сушионице топлим ваздухом за опране руке уместо пешкира, лифтове за допремање оброка из кухиње у трпезарију...

Иако се после 1945. у јавном говору тврдило како су услови студентског живота у Краљевини Југославији били "ужасни" и "сурови", много је примера који указују да се о студентима итекако водило рачуна. Једно и сада импресивно здање на Западном Врачару крије у себи фантастичну причу о напорима уложеним у подршку будућој интелектуалној елити.

Нажалост, огроман светски вихор окончао је ту студентску бајку за мање од месец дана.

https://www.facebook.com/kaldrma.rs/post...embed_post

Студентска менза “као свемирски брод” трајала је свега 26 дана

https://kaldrma.rs/studentska-menza-kao-...a-26-dana/

[Митић]

ДЕМОКРАТСКИ СТУДЕНТСКИ КЛУБ

-------------------------------------

Право на привремено чланство у Студентском демократском клубу имали су сви студенти које препоруче два стара члана; студент који „показује демократско настојање и дух“, студенти који нису „политички компромитовани“ и студенти који су чланови Демократске странке. После три месеца проведених у клубу, привремени члан је могао да постане стални по одлуци Пленума. Органи клуба били су: Пленум, Управа, Културни одбор и Дисциплински суд (Тошић, 2006а, стр. 144).

* Тошић, Д. (2006а). Демократска странка 1920–1941. Београд: Демократска странка

Погледати стр. 193 на следећем линку

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf...02187B.pdf

[Митић]

Јово Бакић преноси речи Десимира Тошића да у међуратном периоду нико није био тада као што је Шешељ данас

https://x.com/BCenzure/status/1954513243042419153

И наравно да је дегенерација политичке елите после Другог св. рата

[Митић]

ТРАДИЦИЈА OСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА СРБИЈЕ (1912–1918) У СРПСКОМ ЦРКВЕНОМ ГРАДИТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Сажетак. Између 1918. и 1941. године у српском црквеном градитељству испољенe су велика инвентивност и разноликост. Томе је највише погодовала атмосфера обнове духовног и националног живота Срба у новим југословенским околностима, које су наступиле 1918. године. Симболичнa веза ратова за ослобођење и уједињење са средњовековним наслеђем истакла је у први план српскe војникe, кнезa-мученикa Лазарa Хребељановићa из 1389. године и престолонаследника Александра I Карађорђевића између 1912. и 1918. године. Како би сећање на српске војнике, хероје и мученике било меморисано у сакралном простору, настале су спомен-цркве. Архитектура ових храмова је следила средњовековне градитељске узоре, док је функције остварила повезивањем богослужбене и фунерарне намене.

----------------------------------------------------------------------------

У југословенској монархији српска нација се примарно идентификовала са својим православним идентитетом. Залагање за обнову изгубљених веза са немањићком средњовековном државом и њеним црквеним наслеђем било је приоритетна и свеобухватна активност. Испољавала је природу верских функција, које су у пуном обиму показале капацитет свих оних настојања којима је одређиван правац развоја црквеног градитељства између 1918. и 1941. године. У овом процесу нашли су се они елементи српског друштва који су истакли потребу за супституисањем унутрашњих националних циклуса. Штавише, процес верског обликовања нације на српском примеру у југословенским условима одражавао је константно прилагођавање замишљеном друштву.

----------------------------------------------------------------------------

Закључак

У формирању и одржавању црквено-меморијалног наслеђа између 1918. и 1941. године учествовала је Српска православна црква. Креиран је нови тип
храма, спомен-црква која је објединила богослужбене и фунерарне функције, на основу којих је развијен њихов визуелни и меморијални карактер. Њихови садржаји представљају симбиозу техничких и естетских решења, али и део симболичних увида који су забележени у сећању на страдале војнике из Ослободилачких ратова 1912–1918. Те се меморије могу разумети као ауторефлективни видови идентификовања који су функционисали унутар култа српског ратника. Оне су преносиле идеју о војнику-мученику, националном хероју који је био повезан са косовским заветом и усађен у колективну меморију српске нације.

Концепт српског војника из Ослободилачких ратова 1912–1918. послужио је као чврста основа за изградњу меморијалне свести у српском међуратном друштву. Духовно усмерење и неговање сећања на ове ратове спровођено је систематском изградњом спомен-цркава. Оне су највише биле посвећене војницима погинулим у овим ратовима. Меморијална идеја је до пуног изражаја дошла у националној линији испољавања. Процеси меморисања били су сложени и противуречни феномени, који су верску свест често поистовећивали са националном до мере у којој она заиста постаје религиозна пракса. Спомен-црква је садржала суштину духовних и верских процеса који су омогућили чување сећања на традицију Ослободилачких ратова 1912–1918. године. Традиција је успостављена око српског војника, који је исторификовао друштвене токове у процесу ритуализовања нације. Идеја о војнику као националном хероју и мученику била је неопходна за очување српског историјског и националног удела у формирању југословенске државе. Иако имагинаран, национални наратив је у меморијалном простору показивао потребу за историјском потврдом. Она је нацији омогућавала да се повеже заједничким симболима, да митолошке наносе прочисти историјом и вреднује осетљива национална питања.

Тадија Б. СТЕФАНОВИЋ, "Традиција Oслободилачких ратова Србије (1912–1918) у српском црквеном градитељству између два светска рата", Зборник радова Филозофског факултета, lv (2) / 2025, стр. 317–341

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf...02317S.pdf

[Митић]

Интервју Милоша Црњанског са Анком Гођевац.

Прва жена доктор права на Београдском универзитету (1932), а друга жена доктор наука (након Ксеније Атанасијевић) Анка Гођевац Суботић (1890-1983) једна је од највећих Српкиња стручњака за међународно право.

(У Библиотеци Матице српске отворена је изложба која представља сведочанство једне од најзначајнијих новосадских породица – породици Суботић, па отуда и овај интервју. Посетиоци ће до јануара имати прилику да погледају публикације из богатих збирки Библиотеке Матице и породичну библиотеку Ивана Суботића, породичне портрете као и документовану грађу)

Била је прва жена именована за званичног члана неке државне делегације Краљевине Југославије, о чему је написала: “Осећала сам се мала у оном кругу великана правничког света, али сам била срећна што сам, истичући напредно наше законодавство у питању држављанства жене, приметила да је већ сам факт што је наша земља послала у име своје једну жену, ванредно примљену у том свету који нас не познаје.”

Радове из правних наука објављивала је у Југославији и Француској, а стручна предавања широм света. Држала је предавања у Београду, Загребу, Софији, Вашингтону, Филаделфији, Чикагу, Њујорку, на универзитететима Мериленд и Колумбија и у Канади. Бавила се књижевношћу, критиком и есејистиком.

Била је удата за Ивана Суботића, дипломату и југословенског посланика при енглеском двору. Њихова познанства и коресподенција с бројним јавним личностима широм света чувају се на Универзитету Колумбија у Њујорку. Њена добра пријатељица из њујоршких дана била је и Милена Павловић Барили.

Извор: Miloš Crnjanski - Besmrtni genije

https://www.facebook.com/photo?fbid=1467...0553201603

[Митић]

РАЗГЛЕДНИЦА

Кнез Михаилова улица 30 их година XX века

https://x.com/todDM53izjASpRe/status/199...78/photo/1

Извор: Мишко Мишко

[Митић]

Александар Кадијевић
Драгиња Маскарели

О АРХИТЕКТУРИ ГЕНЧИЋЕВЕ КУЋЕ

Породична кућа Ђорђа Генчића (данас Музеј Николе Тесле), саграђена је 1929. године, на углу улица Крунске и Проте Матеје, према пројекту истакнутог српског архитекте Драгише Брашована (1887-1965).

---------------------------------------------

Пркосећи зубу времена, са промењеном функцијом, ово Брашованово остварење уверљиво сведочи о просперитетном карактеру међуратног раздобља српске грађанске културе.

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf...05135K.pdf

[Митић]

КАД РАДНИЦИ ЖИВОТИМА СПАСАВАЈУ ФАБРИКУ НА КАРАБУРМИ

Када је букнуо пожар у фабрици у којој су радили, радници нису имали дилему. Пословођа их је постројио у дворишту погона, док је пламен иза њих већ захватао кров постројења, и командовао да се преузму црева, пумпе и алат, и крене ка пожару.

Иако је у каснијој историји дуго владао наратив о пониженим и експлоатисаним радницима у време капиталистичке Краљевине Југославије, један пример из Београда који се одиграо 1934. године, даје другачију слику: 70 радника штофаре на Карабурми није оклевало да жртвује и животе да би спасило фабрику у којој су радили... Још је занимљивије да су још тада сви били обучени за ванредне ситуације, у оквиру свог посла.

https://www.facebook.com/share/p/17muWw7TAB/

https://kaldrma.rs/pozar-na-karaburmi-ka...u-fabriku/

Интересантно је да је само после сат времена фабрика наставила да ради. Огромни разбоји су уз потмули тресак почели да се врте, а велике ваљалице да ваљају израђени штоф. Даљег рада били су поштеђени само чланови фабричке пожарне чете који су потпуно мокри – отишли ​​својим кућама.

[Митић]

У овој монографији дајемо преглед свих цркава саграђених на Косову и Метохији између два светска рата.

--------------------------

Можемо са сигурношћу да тврдимо да је између два светска рата саграђено или темељно обновљено око 35 цркава.

https://www.academia.edu/144294213/%D0%9...D1%86_2025

Извор: Небојша Д. Ђокић, Бранко И. Надовеза, ЦРКВЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ САГРАЂЕНЕ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА, Историјски архив Крушевац, Крушевац 2025, стр. 9

[Шумадинац]

ПОВОДОМ 29. НОВЕМБРА, ПРАЗНИКА ЕКС СФРЈ

ИЛУЗИЈА О БЛАГОСТАЊУ: Мит о економији Титове Југославије
http://www.sedmica.me/mit-o-zdravoj-ekon...goslavije/

[Митић]

На данашњи дан пре 90 година (1935), у Великој дворани Коларчевог народног универзитета у Београду, др Јосип Шиловић свечано је отворио Први конгрес Југословенске уније за заштиту деце. Поред високих краљевских званица, конгресу су присуствовали представници дипломатског кора у Београду, делегати Уније из свих крајева државе, као и политичка, економска, научна и верска елита Краљевине Југославије. На конгресу се говорило о заштити деце ради „напретка нације”, о „заштити здраве деце“, о „хигијени и дечијој заштити“, као и о „смештају деце у породице”.
Југословенска унија за заштиту деце основана 1933. године, била је члан Међународне уније за помоћ деци, са седиштем у Женеви. Преко 150 друштава и установа у Краљевини Југославији било је учлањено у Унију. Почасна председница Уније била је краљица Марија Карађорђевић, која је била и потписник „Повеље о правима детета”.

Аутор фотографија је Светозар Грдијан / опис: Први конгрес Југословенске уније за заштиту деце / година настанка: 30. 11. 1935. / место настанка: Београд. / материјал и техника: фото-папир, фотографија – позитив, црно-бела / димензије: 15 x 10 цм / фотографије: Др Јосип Шиловић отвара Први конгрес Југословенске уније за заштиту деце СГИ2-4137; У првом реду са прекрштеним рукама, седи председник владе Милан Стојадиновић, лево од њега поред госпође Стојадиновић, патријарх Варнава, а десно надбискуп др Родић СГИ2-4143; Краљица Марија Карађорђевић и Књегиња Олга Карађорђевић, десно од њих су: председник Београдске општине Влада Илић, министар просвете Добривоје Стошовић и немачки посланик Виктор фон Херен СГИ2-4147.

Извор: Музеј града Београда

https://www.facebook.com/share/p/1BaPKvqpxy/

[Митић]

ДЕЦЕНИЈАМА СЕ ПОНАВЉА НАРАТИВ КОЈИ НЕМА УТЕМЕЉЕЊЕ У ИСТОРИЈИ.

Данас се често пропагира да су Срби у Краљевини наводно угњетавали друге народе, па и муслимане али архиви, закони и Устав Исламске верске заједнице говоре потпуно супротно.

- Муслимани су имали своју самосталну и јединствену верску заједницу, са реисом ул-улемом као врховним поглаваром.

- Уживалa је потпуне верске слободе - слободно исповедање, слободно вршење обреда и самостално уређивање својих верских, просветних и вакуфских послова.

- Вакуфска имовина била је у рукама заједнице, а држава је имала само општи надзор, без мешања у управљање.

- Унутрашњи избори били су кључни - од џематских одбора до врха хијерархије. Врховне верске функције нису биле под контролом државе, већ унутрашња ствар самих верника.

- А 1936. године муслиманска аутономија је додатно проширена: укинуто је туторство, појачана самоуправа, уведене нове дужности и избори.

Краљевина је имала један од најуређенијих система верских слобода у Европи, а положај муслимана био је не само заштићен - већ је временом постајао све бољи.

Историја је јасна.
Пропаганда - није.

Линк на ком можете преузети скениран законик:
https://drive.google.com/file/d/1j7e1QaE...p=drivesdk

https://www.instagram.com/p/DRryXsfiCim/?img_index=1

[Митић]

Закључак

Анализом архивске грађе, можемо видети однос тадашњег друштва према угроженим категоријама становништва. Важно је нагласити добру сарадњу и кординацију, која је постојала између државних органа, хуманитарних организација и друштвено одговорних појединаца. Висок ниво свести, који је постојао у тадашњем друштвеном систему, довео је до огромног напора, који је уложен, како би се преузела брига о деци ратној сирочади, ратним инвалидима, породицама палих ратника и др. Главни приоритет хуманитарних организација био је заштита и побољшање здравља деце, затим обезбеђивање неопходног образовања, које ће им омогућити нормалан животни пут. Значајна је била и помоћ, која је у Србију, односно, Ваљево, стигла од добротворних организација из Велике Британије и САД-а. Ова помоћ је била значајна за преживљавање деце у тешким временима након Првог светског рата. Важно је нагласити ангажовање различитих патриотских удружења, у прикупљању помоћи за гладне широм новоформиране државе, као и смештај избеглица из различитих европских земаља. Један од основних циљева овог рада, свакако, јесте да се подигне свест о хуманитарном раду, са посебном пажњом на децу која, из неког разлога, немају породицу, која би се бринула о њима.

https://arhivvojvodine.org.rs/wp-content...-PRINT.pdf

Извор: Владимир Дамњановић, "Помоћ угроженим категоријама становништва у Колубарском округу након Првог светског рата", АРХЕОН: часопис Архива Војводине, год. 7, бр. 7, 2024, стр. 170