СЛУЖБЕНО САОПШТЕЊЕ
О сарадњи Првог јуришног корпуса са деловима
Црвене армије
Из штаба Првог јуришног корпуса издато je следеће саопштење:
„Долазак делова Црвене армије у долину Западне Мораве затекао je цео Први јуришни корпус у огорченој борби са јаким немачким снагама на простору од Краљева до Овчарско-Кабларске клисуре.
Командант овога корпуса капетан I класе Предраг Раковић сматрао je за своју прву дужност да одмах ступа у контакт са представницима Црвене армије у циљу координације операција наших
и руских снага против немачких трупа које су се појачавале придоласком знатних снага за отварање и обезбеђење пута немачким дивизијама кoje су се у повлачењу са југа Балканског Полуострва
долином Ибра и Западне Мораве кретале према Ужицу и Вишеграду.
До састанка са претставницима Црвене армије дошло je 18. и
20. октобра у селу Брђанима. Са наше стране на састанку су били
командант корпуса капетан Раковић и резервни капетан II класе
Др. Ђура Ђуровић. Од стране Црвене армије на састанку су били:
комесар 93. дивизије потпуковник Белов и командант 51. стрељачког пука потпуковник Гаделшин са официрима из штаба пука.
На овим састанцима, свакако због необавештености о правој
ситуацији у нашој земљи, претставници Црвене армије захтевали
су усмено и писмено:
Прво, да положимо оружје и идемо у руско заробљеништво.
Друго, ако то нећемо а желимо да продужимо борбу против
заједничког непријатеља, да одмах ступимо под команду партизанског вође Јосипа Броза-Тита.
Разумљиво je да претставници нашег корпуса нису могли прихватите први захтев из простог разлога што ми сматрамо Црвену
армију савезничком војском против заједничког непријатеља.
Други захтев није могао бити прихваћен због тога што наш
корпус припада Југословенској војсци у Отацбини, која има своје
врховно вођство. Прихватити други захтев о стављању под Титову
команду значило би издати своје вођство, изневерити наш народ,
пъунути на наш трогодишњи рад и нашу трогодишњу борбу против
мрског окупатора а за слободу Отацбине, добро Краља и народа
и организовање државе на принципима пуне демократије по англосаксонском узору.
Садржина споразума
Претставници Црвене армије уважили су разлоге кoje им je изнео командант корпуса капетан Раковић. Потом je склопљен и потписан писмен споразум на дан 18. октобра. Два дана доцније, 20.
истог месеца, овај споразум je проширен усменим споразумом. По
тим споразумима:
1. - Наш корпус остаје и даље под командом ђенерала Драже
Михаиловића, осим ако би овај издао наређење да се обустави борба
против окупатора;
2. - Корпус ће наставити борбу против Немаца до ослобођења
Југославије и у томе циљу се мора јединица сачувати у стању у
каквом се корпус сада налази и са пуним садашњим наоружањем;
3. - Сви заробљени Немци и белогардејци имају се предати
Црвеној армији;
4. - За време операција у области Чачка и Краљева објавиће
команду над нашим и руским снагама потпуковник Гаделшин, односно командант 93 дивизије гардиски пуковник Саличев;
5. - Штаб корпуса делегираће своје официре за везу у штаб
пука Црвене армије, а овај ће послати свога официра за везу у
штаб нашег корпуса. За руског официра за везу у нашем штабу
одмах je одређен капетан Борис Александрович Тјушев. Наши официри за везу били су:
капетан II класе Радиша Чековић и резервни
поручник Милош Вукојичић;
6. - У борбама у области Чачка неће учествовати партизани.
Ова последња одредба била je од нарочите потребе стога што
нам je било познато да ће партизани све учинити да помуте братску
сарадњу између наших и руских јединица.
Најприснија сарадња
И заиста сарадња наших и руских јединица и наших и руских
војника била je више него срдачна. Сви покушаји локалних партизана да помуте те односе доживели су потпун неуспех.
Локални партизани су, истина, хватали наше курире у Прељини и Трепчи,
хапсили их а неке вероватно и побили, jep се више никад нису
вратили, али су руски официри, кад год им се указала прилика,
спасавали наше курире из партизанских руку, а у неким случајевима су оружјем у руци натерали партизане на послушност. Дисциплинованим партизанским јединицама у срезу пожешком читано
je (...*) пред стројем да не смеју нападати четнике капетана Раковића, и то наређење су партизани у срезу пожешком поштовали.
Раме уз раме наши и руски војници борили су се у Коњевићима,
Љубићу и Пријевору против немачког окупатора. Руски официри
били су увек пуни хвале кад су говорили о јунаштву, дисциплини
и издржљивости наших војника. Они су нарочито били задовољни
кад смо им 20. октобра предали 45 заробљених белогардејаца, 23
истог месеца, 276 заробљених Немаца и, најзад, 29. октобра, 18 заробљених Немаца и белогардејаца што (..."). Ови заробљеници били су видан доказ наших успеха у борби против Немаца.
Присна сарадња између наших и руских војника и заједничко
пролевање крви у борби против заједничког непријатеља отварала
je најлепше перспективе за даљи рад наше две војске, као и за
окончање грађанског рата у Југославији настојањима руске политике и руске војске.
У заједничком контакту са руским официрима
са наше стране се није престајало истицати да je борба између четника и партизана наша национална трагедија, да ће једном она престати али (...’) jep су као ослободиоци први од наших великих
савезника дошли у нашу земљу, најпозванији да учине крај грађанском рату и све народне снаге упуте искључиво на немачког окупатора.
По држању и поступцима Руса ми смо имали пуно право да
верујемо да ће се наше наде и наде целог народа најзад испунити.
Усташе - партизани кваре сарадњу
И можда би се те наде испуниле да партизани нису успели све
да покваре.
Док смо ми били у огорченим бојевима са Немцима на левој
обали Мораве, иза леђа наших јединица појавио се неочекивано
потпуковник Месић са три хиљаде партизана доведених из Русије.
Месићеви војници су Хрвати и муслимани који су, као усташе
отишли на источни фронт као савезници Немачке, и у огорченој
борби код Стаљинграда пали у руско ропство. Тамо су се покајали
и определили за Тита и партизане, као такви су организовани,
обучавани и послати у Југославију, кад je Црвена армија прешла
Дунав у Источној Србији.
Чим се појавио на сцени усташа и партизан у исто време, потпуковник Месић je ставио себи у дужност да на превару изврши
разоружање наших јединица, ако не успе да нас превари да се ставимо под његову и Титову команду. За тај задатак имао je можда овлашћење од надлежних фактора. Његов дрзак покушај није успео
благодарећи крајњој опрезности људи из наших јединица које су
оперисале на левој обали Западне Мораве.
Овим дрским покушајем усташе и партизана Месића ударен je
крај сарадњи између наших снага и јединица Црвене армије. Командант корпуса je у два маха, придржавајући се лојално постигнутог споразума са претставницима Црвене армије, уложио енергичан протест код команданта 93. руске дивизије гардиског пуковника Саличева, али до овога тренутка није стигао никакав одговор.
Партизани су успели у свом дрском плану. Писмена документа којима располаже штаб корпуса, издата и потписана од одговорних команданата Црвене армије, утврђују на недвосмислен начин нашу
искрену и делима посведочену добру вољу да до ослобођења Југославије најискреније и најтешње сарађујемо са Црвеном армијом. И то није само жеља и добра воља овога корпуса него искрена
жеља и добра воља наше Врховне Команде и целокупне Југословенске војске у Отаџбини.
Наша војска часно извршила своју дужност
Историја ће једнога дана узети у разматрање ова документа.
Југословенска војска у Отаџбини нема ни најмање разлога да сумња
да ће суд историје бити изречен у њену корист. А Први јуришни
корпус може бити поносан што су његови војници своју крв лили
за слободу Отаџбине и народа у заједници са војницима Црвене
армије и што до прекида сарадње није дошло нашом кривицом.
Прекид сарадње са деловима Црвене армије у долини Западне
Мораве, природно, није могао ни уколико да умањи нашу чврсту
вољу да продужимо борбу до коначног ослобођења Југославије против гнусног немачког окупатора који je проузроковао све несреће и сва страдања нашег народа“.
20. новембра 1944. г. Из Штаба Првог јуришног корпуса
Положај
Поклич, 27. новембар 1944, бр. 9 .
https://www.pisi.co.rs/h-content/uploads...l-pisi.pdf
Извор: Др МИЛАН Б. МАТИЋ, "РАВНОГОРСКА ИДЕЈА У ШТАМПИ И ПРОПАГАНДИ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА У СРБИЈИ 1941-1944", Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1995. godine, стр. 286-290