[Вук92]

Поручник Милован Т. Братић, рођен 23.2.1912. године у Прњавору - Мачва, од родитеља Тома Братића и мајке Милице рођ. Миљановић. Током рата био командир Прњаворске чете, Церског четничког одреда. Након рата, боравио у избјегличком кампу Rastatt, одакле је 1951. емигрирао у Бразил, гдје је и умро 1963. године.

Заробљен од Немаца 1942.године и одведен у логор.

У књигама Бањичког логора пише да је рођен у Билећи.

Подаци су из њемачких докумената расељених лица и бразилских имиграционих докумената. Братића има у Билећи и Невесињу.

[Александар Динчић]

Поручник Милован Т. Братић, рођен 23.2.1912. године у Прњавору - Мачва, од родитеља Тома Братића и мајке Милице рођ. Миљановић. Током рата био командир Прњаворске чете, Церског четничког одреда. Након рата, боравио у избјегличком кампу Rastatt, одакле је 1951. емигрирао у Бразил, гдје је и умро 1963. године.

Заробљен од Немаца 1942.године и одведен у логор.

У књигама Бањичког логора пише да је рођен у Билећи.

Онај моменат где сам ја приликом рада на жртвама из нишког логора "лупао главу" када ми се извори и сазнања нису могли поклопити. Наиме, не тако мали проценат затвореника је имао лажне исправе или су у случају да су их уписивачи питали за имена говорили лажна. Баш као и места рођења или пребивалишта. Ово да би заштитили породицу од прогона.

[ЈВуО-КГ]

Љубиша Терзић

К 1.К Љубиша Тодора Терзић.Рођен у Београду 10. фебруара 1907. године.Завршио је Руски кадетски корпус у Билећи и нижу школу Војне академије у Београду од 1926. до 1929. године.Након тога је унапређен у чин потпоручника.У чин поручника унапређен је 1. априла 1933,капетана 2. класе истог датума 1937. и капетана 1. класе 1.априла 1940. године.Говорио је француски и руски језик.Његово прво постављење било је на месту командира вода митраљеске чете 10. пешадијског пука,Таковског,у Сарајеву.На тој дужности је остао до априла 1931,када је постављен за комадира вода у митраљеској чети Курса за пешадијске официре.С премештајем за командира вода у Чети борних кола Курса за пешадијске официре,октобра исте године,започела је његова каријера тенкисте,тако да се може рећи да је у тенковским јединицама служио готово од њиховог увођења у наоружање југословенске војске.Као пешадијски поручник похађао је курс Апликационе школе за борна кола француске војске у Версају и стажирање у 501. пукуборних кола француске армије у Туру од 1. фебруара до 3. септембра 1936,после чега је постављен за вршиоца дужности командира Треће чете новоформираног Батаљона борних кола југословенске војске.Као капетан,1937. заврђио је и војношоферски курс у Аутомобилском пуку Друге армијске области,а од 12.маја 1940,као капетан 1. класе,постављен је за командира Треће чете Првог батаљона борних кола ,која је била стационирана у Сарајеву.По ратном распоредуод 12. новембра 1940,био је постављен за помоћника Другог,активираног,батаљона борних кола.После пуча 27. марта заменио је на положају команданта Другог батаљона борних кола мајора Данила Зобеницу,који је због заслуге у преврату постављен за ађутанта краља Петра II.Терзић је командовао тим батаљоном и у Априлском рату и са њим се повлачио долином реке Босне ка Сарајеву.Батаљон је под његовом командом успешно осујетио усташки напад након жестоких борби са Немцима код Добоја.Заједно са југословенском краљевском владом напустио је земљу.Поново је убачен у Југославију 1943,у мисији мајора Павла Новаковића и Тодора Гогића,где је погинуо у сукобу са комунистима. Одликовања-Године 1938. одликован медаљом за војничке врлине.

[ЈВуО-КГ]

Жарко Боришић

Пешадијски потпоручник Жарко Радивоја Боришић рођен је 28 августа 1914. године у селу Трбушани код Чачка.Завршио је осам разреда гимназија са положеном матуром.Нижу школу Војне академије похађао је од 1. октобра 1935. до 1. октобра 1938. године. У чин потпоручника унапређен је одмах по окончању академије.Од 1. новембра 1938. био је на дужности командира вода у 4. пешадијском пуку Стевана Немање у Ужицу.Од 12. маја 1940. постављен је за командира вода у 2.чети 2.батаљона борних кола у Београду.Завршио је курс за возача тенка 1940. године.У Априлском рату избегао је заробљавање и придружио се покрету отпора пуковника Драгољуба Михаиловића.Касније,као командир једног од два тенка,учествовао је у нападу на Краљево 31. октобра 1941. године.Био је командант 8. батаљона Љубићке бригаде ЈВуО,а потом ађутант и официр за везу мајора Предрага Раковића,команданта 2. Равногорског корпуса.Активно је учествовао у рату и радио на наутралисаљу комуниста на подручју Чачка и околине.Извршио је самоубиство 19.јануара 1945. године да не би комунистима пао жив од руке од којих се нашао опкољен у том тренутку.

Драгутин Бојовић

Драгутин Бојовић рођен је 11. маја 1911. године у Београду.Пилотску школу 1. ваздухопловног пука У новом Саду,завршио је 15. октобра 1935. године са одличним успехом.Зваље пилота-ловца добио је 12. јануара 1937. године.Био је запослен у фабрици авиона Икарус као ваздухопловни инжењер. у Априлском рату 1941. године на дужности пилота у 101. ескадрили из 2. ловачког пука на аеородрому Сушичко поље у Крагујевцу. Као пратилац капетана пилота-ловца Живице Митровића, 6. априла у јутарњим часовима изнад Београда храбро се супротставио надмоћнијем непријатељу. Био је синовац Војводе Петра Бојовића.После обарања једног немачког бомбардера заједно са капетаном Живицом Митровићем,примећен је од групе немачких ловаца Ме-109.У неравноправној борби авион му је био погођен. Иако тешко рањен успео је да искочи из запаљеног авиона и приземљио се падобраном у близини земунског аеродрома.Недељама се лечио од опекотина под лажним именом,по болницама од Београда,преко Касиндола у близини Сарајева,до Херцег Новог.После неколико недеља опоравка у Боки Которској,предосећајући прогон,враћа се са супругом Бојаном у Београд.Када је успоставио везу са пуковником Драгољубом Михаиловићем прикључује се припадницима ЈВуО. Као капетан ЈВуО,погинуо је 20. септембра 1944. године у борбама за Аранђеловац,испод хотела Старо здање, тада претвореног у четничку болницу. Указом председника СРЈаприла 2002. године,за подвиге приликом одбране Београда,одликован је постхумно орденом витешког мача I степена.

[Милослав Самарџић]

Јел знаш чија ћерка је била Бојана?

[ЈВуО-КГ]

Јел знаш чија ћерка је била Бојана?

Не. Чија?

[Милослав Самарџић]

Јел знаш чија ћерка је била Бојана?

Не. Чија?

Др Милорада Драшковића. Ту је погинуо и њен брат Радоје.

[ватхра]

у Априлском рату 1941. године на дужности пилота у 101. ескадрили из 2. ловачког пука на аеородрому Сушичко поље у Крагујевцу. Као пратилац капетана пилота-ловца Живице Митровића, 6. априла у јутарњим часовима изнад Београда храбро се супротставио надмоћнијем непријатељу. Био је синовац Војводе Петра Бојовића.После обарања једног немачког бомбардера заједно са капетаном Живицом Митровићем,примећен је од групе немачких ловаца Ме-109.У неравноправној борби авион му је био погођен. Иако тешко рањен успео је да искочи из запаљеног авиона и приземљио се падобраном у близини земунског аеродрома.

Херојска акција и погибија Живице Митровића су познати и писано је о томе. Наводи се да је код Београда оборио једну Штуку, да се борио дуго са немачким ловцима где је можда оборио још авиона, као и да је оборен код Крчедина. Значи под борбом је прешао преко 40км.

Међутим, око лета његовог пратиоца Бојовића није све разјашњено. Током борбе са немачким ловцима одвојио од Митровића (негде наводе да је био оштећен, а другде да је остао без горива, што је тешко да је случај јер је имао гориво колико и Митровић). Из тога није јасно да ли је могао да остане још у Митровићевој пратњи.
У сваком случају је кренуо да слети на аеродром Земун, али је на прилазу оборен (могуће и од пријатељске ватре, јер је имао исти авион као и Немци).

[Александар Динчић]

Да ли неко зна судбину Давида Симовића, команданта Драгачевске бригаде. Шта је било са тим официром?

[ЈВуО-КГ]

у Априлском рату 1941. године на дужности пилота у 101. ескадрили из 2. ловачког пука на аеородрому Сушичко поље у Крагујевцу. Као пратилац капетана пилота-ловца Живице Митровића, 6. априла у јутарњим часовима изнад Београда храбро се супротставио надмоћнијем непријатељу. Био је синовац Војводе Петра Бојовића.После обарања једног немачког бомбардера заједно са капетаном Живицом Митровићем,примећен је од групе немачких ловаца Ме-109.У неравноправној борби авион му је био погођен. Иако тешко рањен успео је да искочи из запаљеног авиона и приземљио се падобраном у близини земунског аеродрома.

Међутим, око лета његовог пратиоца Бојовића није све разјашњено. Током борбе са немачким ловцима одвојио од Митровића (негде наводе да је био оштећен, а другде да је остао без горива, што је тешко да је случај јер је имао гориво колико и Митровић). Из тога није јасно да ли је могао да остане још у Митровићевој пратњи.
У сваком случају је кренуо да слети на аеродром Земун, али је на прилазу оборен (могуће и од пријатељске ватре, јер је имао исти авион као и Немци).

Ти иди у Војни архив па им објасни како је било,сигуран сам да ће имати разумевања и воље да те саслушају.

[Митић]

Да ли неко зна судбину Давида Симовића, команданта Драгачевске бригаде. Шта је било са тим официром?

Прелиставао сам "Горачиће" и "Рујну слободу", али нисам могао да нађем.

Опет да прелистам, па да јавим.

[Александар Динчић]

Прелистао сам и ја, али само ратни пут. Изузетно студиозно обрађен. Али, не знам како је овај Дражин официр завршио.

[Бенито]

Осуђен је и стрељан у Крагујевцу, крајем 45.

[Митић]

Налази се на списку Отворене књиге Срђана Цветковића

http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.m.../31762.htm

А нешто је писао и Давидовић

ПОРУЧНИК ЈВуО ДАВИД ДАЧО СИМОВИЋ ОСУЂЕН НА СМРТ ОД ВОЈНОГ СУДА У ЧАЧКУ

Дана 12. јуна 1946. године Дивизијски војни суд у Крагујевцу-веће у Чачку осудио је на казну смрти стрељањем поручника Давида Дача Симовића из Трнаве, команданта групе бригада Првог равногорског корпуса, у чијем саставу су се налазиле Прва и Друга Драгачевска бригада, настале након реорганизације Јеличког четничког одреда.

Наредник Дачо Симовић стрељан је од нове власти 22. јуна 1946. године 3 км североисточно од Крагујевца, покопан без опела и обележеног гроба, који је до данас непознат. Имао је 36 година у моменту смрти.

Његов син Родољуб рођен током Босанске Голготе успео је да стекне високо образовање, докторира и радни век проведе у Институту Винча.

Извор: "Историја Чачка" Горан и Данијела Давидовић;

Др Ранко Симовић "Свезнање о Трнави"

"Наше Драгачево" М. Парезановић

https://www.facebook.com/nasedragacevo/p...dAibI&_rdr