(18-02-2024, 10:49 AM)Mitic Пише: СПЦ У ХРВАТСКОЈ ПОСЛЕ 1945.
https://www.politika.rs/scc/clanak/59958...rotiv-Boga
Цитат:Следеће године на реду је била већ поменута црква катедралних димензија, у Грачацу: „Саграђена 1715. године, а обновљена 1874. површине од 88 четворних хвати (316 квадрата, оп. аут.), грађена од тесаног камена у барокном стилу, представљала је импресиван објект. У рату је изгорјела кровна конструкција, али је звоник остао читав. Послије рата свештеника није било, објект је био запуштен, у рјечнику локалних главешина кориштен је назив 'клозет' што вјероватно говори о његовој намјени у сајмене дане за пијане сељаке“.
Дакан Дукић, секретар котарског комитета КПХ и Мићан Маричић, председник котарског Народног одбора (НО), номинално Срби, затражили су „одозго“ (из Загерба) дозволу да сруше цркву. У врху КПХ муљају, пребацујући врућ кромпир православном попу Илији Ћуку (био у партизанима), секретару Комисије за верска питања НР Хрватске. Он предлаже да се црква „покрије“, а онда, за једног свештеника, додаје невероватну примедбу: „без обзира на сврху којој би могла да послужи“! Игранка је брзо завршена. На православни Велики четвртак, 23. априла 1954. „збор грађана“ (углавном присутни државни чиновници) одлучује да се црква сруши, а сутрадан ујутро, на Велики петак демонстрирано је крешендо лудила, кад су активиране личке „бене“ (малоумници) повлачиле конопце звона, звонећи кад се не звони, на најтужнији хришћански дан, изругујући се смислу Христове жртве. Већ послеподне тог дана црква је минирана. „Камен је развезен према локалним потребама, остаци звона су продани Отпаду“.
Била је то једна од нажалоснијих битака у личком рату против Бога. Која отркрива механизам: локални хрватски комунисти, Срби, иако суманути ентузијасти, само су играли своју ролу, а дозволе и инструкције су стизале из врха КПХ у Загребу.
Грачачка црква Светог Спаса (Вазнесења Господњег) је својевремено била највећи православни храм у целој Горњокарловачкој епархији, већи и од Саборног храма Светог Николаја у Карловцу.
За изградњу и проширење старе цркве Светог Спаса најзаслужнија је чувена поповска кућа Мандића из грачачког села Томингај која је генерацијама давала свештенике прво у горњограчачкој парохији при великогоспојинском храму у селу Дерингај (село Томингај је практично део Дерингаја и припада тој парохији), а затим и у доњограчачкој парохији при храму Светог Спаса у Грачацу.
Из те поповске куће потиче и Георгина Ђука Тесла, девојачки Мандић, мајка Николе Тесле.
Иначе за Теслино школовање и образовање је заслужнија његова ујчевина него очевина поготово митрополит дабробосански Николај Мандић. Он је рођен као Петар Мандић у Горњем Грачацу односно Дерингају и био је рођени брат Ђуке Мандић удато Тесла.
Следујући породичној традицији и он је завршио Богословију и запопио се, међутим остао је рано и без жене и без деце, па се након тога закалуђерио. Касније је напредовао кроз црквену хијерархију да би на крају био и митрополит. Са тог места је помагао сву децу своје браће и сестара, а нарочито Николу Теслу који је био најталентованији и који је захваљујући ујаковој помоћи завршио најбоље европске техничке школе тог времена и који је дошао у Америку као образован човек са дипомама, за разлику од Михаила Пупина који се сам пробијао у Америци паралелно радећи и студирајући.
Има једна тривија у вези Пупина и Тесле која се мало потенцира а то је да су обојица рођени у Војној Крајини. За Теслу је то мање-више познато јер га хрвати ретроактивно присвајају иако у време његовог рођења Смиљан и Лика нису били под хрватском управом, али је мање познато да је и Идвор такође био Војна Крајина у време Пупиновог рођења, а тај статус Војне Крајине нам је укинут тек након Берлинског Конгреса кад Отоманско царство више ни формално није граничило са Хабзбуршким ни на Уни ни на Сави ни на Дунаву. По оној народној, док неком се смркне другом не сване.
Али да се вратим на митрополита Николаја Мандића. Поред тога што је изгубивши сопствену школовао децу своје браће и сестара, он је био јако привржен свом родном крају и парохији у којој се запопио а то је тада била доњограчачка односно садашња грачачка парохија.
Његовим заслугама је подигнута нова црква Светог Спаса која је својом величином и изгледом превазилазила величину и значај Грачаца, а у њој су и даље као свештеници служили томингајски Мандићи.
Између два рата парох грачачки је био Милош Мандић, прва усташка жртва након окупације.
Наиме, усташе су успоставиле своју власт у Грачацу тек након Римских уговора са Мусолинијем половином маја 1941. године. И то је делимично спасило Грачац и грачане, јер где је усташка власт успостављена раније тамо је и геноцид над Србима почео раније. Претходно је за време априлског рата Грачац био ретко или можда чак и једино место у Бановини Хрватској у ком су се наоружани цивили придружили регуларној Југословенској војсци у одбрани отаџбине. Говорим строго о Бановини Хрватској где су наоружани цивили (мачекова сељачка и грађанска заштита) садејствовали са окупаторима и разоружавали наше војнике. Е у Грачацу су наоружани цивили, припадници предратних четничких и соколских дружина, пружили отпор мачековим „заштитарима“ који су из правца Госпића кренули да преузму власт у Грачацу. Те наоружане српске цивиле у Грачацу предводио је Дане Станисављевић звани Цицвара кога ће касније као четничког команданта крајем 1942. године свирепо убити партизани приликом једног од многобројних покушаја да заузму Грачац – главно четничко упориште у Лици.
Око Спасовдана који је 1941. године падао 29. маја усташе су ухапсиле попа Милоша Мандића и под изговором да га хапсе јер се за време Краљевине Југославије мешао и политику и био носиоц „режимске“ листе за срез Грачац (јок биће носиоц Мачекове листе – моја примедба) и одвеле га и убиле негде на Велебиту. Наместио га је његов „колега“ римокатолички жупник Морбер који је поред тога што је био мачековац, био и културбундовац будући да је био подунавски шваба и коме за време Краљевине Југославије због таквог „мешања у политику“ није фалила длака са главе у проказаној „тамници народа“.
Након српског устанка на тромеђи против НДХ 27. јула на од усташа ослобођену територију долазе комунисти који су протерани из Србије, Црне Горе и источне БиХ, и лукаво наступајући и мењајући тактику која је тамо доживела крах, код нас наступају другачије са паролом да су они чим су чули за нас и нашу муку и борбу кренули да нам помогну (!) Та тактика је преварила многе, да не кажем усташким геноцидом обезглављену већину, тако да су они успешно ставили под своју контролу огроман део устаничких јединица на начин да су им инсталирали своје људе за политичке комесаре. Тамо где је геноцид „каснио“ зато што НДХ није могла одмах да преузме све полуге моћи и где народ није био толико обезглављен (многи виђенији грачани су се склонили за прву руку у Велебит, а затим након Римских уговора у талијанску окуациону зону и на тај начин избегли ликвидацију) тамо се комунистичка тактика није примила код већине бораца. Тако је било конкретно у Грачацу.
У Грачацу је за комунизам и партизанштину пристала једна агресивна мањина, додатно исфрустрирана што за разлику од остатка Лике Грачац није пристао уз Броза и којој је то редовно набијано на нос на њиховим конференцијама. Зато је њихова освета према грачачкој цркви, коју су они звали четничком била толико сурова.
А грачачку цркву су звали четничком јер су у њеној порти били сахрањени четници погинули приликом партизанског напада на Грачац за Мали Божић – 14. јануара 1943. године. Између осталих у порти грачачке цркве био је сахрањен и Бошко Мандић син попа Милоша, четник грачачке бригаде.
Након Битке за Грачац, у којој су партизани поражени и где су четници одбранили Грачац, погинули партизани су сахрањени у масовну гробницу на брду Градина које доминира изнад града и која је кључна за контролу места. Ту су били главни четнички положаји и ту су партизани највише нападали и највише изгинули. Сахрану је организовала грачачка четничка команда, која је имала толико човечности према мртвом непријатељу.
Погинули четници, као борци против безбожног комунизма, и као ратни другови Бошка Мандића чији су се преци генерацијама сахрањивали у порти грачачке цркве су сахрањени заједно са њим. Након рата већина преживелих грачачких четника је завршила у емиграцији, а ово мало што је остало је било подвргнуто страховитом шиканирању и тортури осветољубивих партијаца. Прво је раскопано четничко гробље у црквеној порти, затим је црква срушена на начин како је описано у цитираном чланку, а на крају је камење од срушене цркве искоришћено између осталог и да се подигне спомен-костурница партизанским „палим херојима“ на брду Градини.
Место где се налазила Црква Светог Спаса је заравнато и на њему је био спомен-парк у ком се, на некадашњем месту светог Олтара налазио комунистички споменик „палим борцима и жртвама фашистичког терора“.
Тако су се малобројни грачачки комунисти светили грачанима пошто по њиховој сујети због нас нису направили очекиване каријере у партији, јер кад год би почели нешто да паламуде на паријским форумима, неко би им добацио да прво треба да оду у Грачац и да то објасне оним својим „четничинама“ па после могу где год хоће. Класичан пример таквих јаничара је Илија Радаковић чији је отац Тривун погинуо почетком устанка и који се партији доказиво тако што је говорио да је добро што су му оца убиле усташе, јер да га нису они убили морао би он пошто му је отац био непоправљиви „великосрбин" и који је рођеном брату Војину псовао четничку мајку (иако их је иста мајка родила) пре него што су га, као ратног заробљеника стрељали 1945 године. Е такав и слични тромозгани су одлучивали о животу и смрти у Лици после рата. Тромозган је иначе лички поспрдан назив за неког ко није у винклу. Јер нормалан човек има два мозга, велики и мали, а тромозгани су умишљени „генијалци" који имају и „трећи мозак" и које нико нормалан не разуме. Садашњим речником речено тромозгани су они који имају подстанаре у глави.
Тек након смрти Јосипа Броза, грачанима је дозвољено да поново подигну нову Цркву Светог Спаса, али овога пута не на старим темељима у строгом центру, већ на тешкој периферији пар километара од центра, на месту где се налази(ло) месно гробље.
![[Слика: F14x-Zpa-IAA-Qr-Y.jpg]](https://i.postimg.cc/pXNjKWMS/F14x-Zpa-IAA-Qr-Y.jpg)