Дакле уместо да празнословимо ође оклен Бошку 1500 долара за карту, ми би радије да поставимо још један видео-прилог,
СУДБИНСКИ СТРАШНО ПОВЕЗАН СА ТЕМОМ, као и чланак Владимира Димитријевића, кога би ми, да се наша слуша, сутра извикали за Србског Краља, па каже:
Владимир Димитријевић:
Велика утеха Православнима или Мироточење Иконе Светог Цара Николаја у Чачку
О једном тужном петку
Ових месеци, окружен сам смрћу. Умрло је толико људи које сам, на овај или онај начин, знао; блиских, мање блиских, али познатих. И то скоро сви – од рака (осим једне побожне, 86-годишње баке, која је отишла са овог света по старачкој немоћи).
Уосталом, већ сам и писао о томе – мајка ми је умрла од малигног тумора 2008 (рођена 1943); ташта (рођена 1954) од тумора, прошле, 2013. године. Комшинка на спрату – тумор мозга; обућар из суседства – тумор стомака… И редом…
Чујем, сваки дан, за некога; гледам умрлице… Девојка, студирала математику, 25 година – тумор; друга девојка, која је некад ишла код мене на веронауку при храму Светог Вазнесења у Чачку, студент права, 25 година – тумор…
Имам познанике лекаре: кажу да је број тумора, који се јављају нагло и изненада, и на најчуднијим могућим местима, страховито порастао. А Свештеник, који при једном храму води евиденцију покојних, вели да скоро нема умрлих од старости – или злоћудни тумори или срце (више ово прво).
У петак, 10. октобра, ишао сам на сахрану једној побожној жени из Чачка, која је, такође од тумора, умрла дан пре тога. Годиште моје таште. Била је то жена која је, кад се обратила 1989, године кад су мошти Цара Лазара ношене кроз Србију, привела Христу не само своју децу (и она су, касније, ишла код мене на веронауку), него и свога супруга, официра.
Помагала је у манастирима, постила, причешћивала се, чинила добро људима. У болести, била је јунак. Није је признавала. Радила је до 1. септембра ове године, иако је већ имала метастатичке болове. Ишла је у цркву последњи пут на Крстовдан, а причестила се на празник Зачећа Светог Јована Крститеља. Упокојила се мирно, док су деца (има одраслог сина и ћерку попадију) и супруг читали јутарње молитве крај њене постеље. Држао сам говор после опела. Могао сам мирно и поуздано да се молим за покој њене душе.
Па ипак, било ми је тешко. Цео дан по глави се мотају Дисови стихови из збирке „Ми чекамо цара“:
“Гробови данас добро су понели“.
Чачанско гробље се проширило,“угојило“ се, расте свакодневно, све већи је то Некрополис; спојиће се,ускоро, са гробљем села Лознице.
А ове године се у средње школе у граду уписало много мање деце него прошле; а прошле године се у Моравичком округу у средње школе уписало 250 ђака мање него 2012…
Значи, стварно умиремо!
Побише нас НАТО сатанисти… Кад видиш и чујеш како се малигни тумори шире, спопада те осећање својеврсног безнађа. Добро, умиру старији – али деца, деца наша… Шта ће бити с њима? И онда гледаш ове слепце на власти, који се клањају НАТО сатанистима, и дође ти да изађеш на улицу, и да урлаш да се чује до Београда, и даље:
„До када више, срам вас било, бездушници и безбожници? У Европску унију нас гурате, у НАТО нас водите, а ваш народ умире од проклете Европске уније и НАТО-а!“
О томе да они који данас умиру од рака, а Православни су, иду у Царство Божије као војска Лазарева, јер су страдали од НАТО бомби којима је 1999. отимано Косово, говорио сам на сахрани. Видим по лицима људи да ме разумеју… Ипак…
Јесте, лако је причати о Божјем Промислу, али гледати, подносити…
А народ шћућурен, уплашен… Кад сам био мали, сујеверне бакице су рак звале „она болест“, и шапутале: “Помери се с места“. Данас је болест толико раширена, да сујеверне бакице ништа не шапућу. Чекају шта ће снаћи њих и њихове.
А онда чудо
Док сам тако пребирао по глави, а душа ми се, помућена, скривала од зарне светлости Михољског лета, позва ме, предвече, један побожни брат, и вели: „Дођи са породицом у моју кућу. Стигла је чудотворна Икона из Русије!“ Већ је пао мрак… Зачудих се – каква Икона, и то из Русије?
Пођосмо… Он има велики приземни простор у свом дому; ми тамо – а оно огромна Икона Цара Мученика Николаја Другог, и уз њу „мошчевик“ са преко триста частица моштију, и Икона „Русија која васкрсава“, и Иконе Светог Серафима Саровског и Светог Сергија Радоњешког, и Царевића – Мученика Алексеја… И јеромонах Рус чита молитву Цару Мученику за спасење Русије и Србије, и обнову Престола Православних Држава наших…
А из Царске Иконе тече миро.
Познат сам као православни „скептик“, по савету блаженопочившег Владике будимског Данила, који је говорио да нас Господ никад неће прекорити због духовне трезвености и опреза. Али, ово сам видео – миро тече из Иконе, и скидају га кистом за сликање, стављају на вату, ради дељења. Кажу – кад је Икона стигла у овај благочестиви чачански дом, после дужег времена почела је снажно да мироточи.
Пошла козачка литија кроз Србију до Свете Горе, и довела нам у госте великог Христољупца и Србољупца, Цара Николаја Мироточивога.
Благо нама…
Седимо после за вечером са руском братијом, и радујемо се; причају о томе да је Икона завршена у ноћи цареубиства, јула 2003, и да јој је миро из левог ока потекло одмах после освештања.
Говоре о чудима од Иконе, и како лечи од тумора, многе и многе. Преко пута мене седи јеромонах, који нам каже да су у Руској Цркви да се прави и кривотворни препознају по свом односу према Цару Мученику: ко га воли и поштује, тај у срцу носи васкрсење Русије…
Иконописац, леп старац седе браде и дечјег лица, сведочи такође о светињи, као и брат – козачки Атаман… Нас је ту око четрдесетак; певају се побожне песме, разговара се, осећа се дух Богомолничког Покрета Владике Николаја, који је жртву Цара Николаја упоредио са жртвом Цара Лазара, при чему је Цар Николај на добровољну жртву за искупљење Русије и Православних принео не само себе, него и своју породицу.
У срцу, нада да нисмо побеђени, и да ће све ово што нам се дешава имати смисла у покајној обнови после које ће, по речи Владике Теофана Новог Затворника, Бог послати Русији Цара „огњене вере, великог ума и гвоздене воље“. Излечиће нас Бог духовно, па и телесно. Само да му се вратимо, да Га никад не оставимо.
„БОЖЕ, ЦАРЈА ХРАНИ, СИЛНИ, ДЕРЖАВНИ, ЦАРСТВУЈ НА СЛАВУ, НА СЛАВУ НАМ, ЦАРСТВУЈ НА СТРАХ ВРАГАМ, ЦАР ПРАВОСЛАВНИ, БОЖЕ, ЦАРЈА ХРАНИ“…
Сутрадан
У суботу, 11-ог, пођем на трибину у Горњем Милановцу.
На аутобуској станици сретнем човека, средовечног, који заподену разговор са мном. Шаље кћери неки пакет у Београд. Поносан на своје добро дете, које студира са одличним оценама. Скроман човек, тих, миран, верујући. Ради тежак посао код приватника. Видим, зове га ћерка; он се јавља на мобилни… Идентификација: “Ћеркица“…
Остао је самохрани отац кад је дете имало шест година. Жена му, у 28-ој години живота, умрла од рака. Сав се посветио чеду, о детету свом бринуо и брине. Верује у Бога, у правду и љубав Божју…
Михољско лето на станици у Чачку. Светлост зари, опет.
Срео сам Човека.
Једног од оних на којима почива свет, од оних благих, за које је Момчило Настасијевић рекао: “Удрите, / Нисам крив“… И додавао: “Нека се схоре све злости, / смешак им одоли блед“.
Има још таквих у овом народу.
А пошто има и Бога, и Цара Николаја који се, са Светом Русијом и Небеском Србијом, за нас Богу моли, има и наде.
Само да се покајемо и вратимо Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не покрије „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“.
Светлост ми се вратила.
На уму су Шантићеви стихови: “Ја склапам очи и од среће плачем“… И Љермонтов: “Верује се, и плаче се, и опет је лако све“…
Хвала Ти, Царе Мучениче, за све дарове твоје…
Уочи Покрова Мајке Божје 2014.
(Борба за веру, 13. 10. 2014)
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
