Štiglic: Zašto esktremna nejednakost ne odgovara ni bogatima
Zašto 1 % bogatih Amerikanaca – kao što su na primer šest naslednika Volmarta čije je bogatsvo jednako onom koje poseduje 30% ljudi na dnu lestvice – nisu još sebičniji? Širenje jaza između bogatih i siromašnih ne samo da uništava američku ekonomiju nego čak i bogati Amerikanci u samom vrhu te piramide plaćaju visoku cenu te neravnoteže, piše ekonomista Džozef Štiglic u svojoj najnovijoj knjizi “Cena nejednakosti” koja će se u junu pojaviti na tržištu SAD a u julu u Velikoj Britaniji.
Prvi deo
Počnimo utvrđivanjem osnovne premise: nejednakost se u Americi širi već decenijama. Svi smo svesni činjenice. Da, postoje neki na desnici koji negiraju ovu stvarnost, ali ozbiljni analitičari širom političkog spektra to prihvataju kao nespornu činjenicu. Neću ovde izvoditi sve dokaze, izuzev što ću reći da je jaz između 1 posto i 99 posto ogroman kad u obzir uzmemo lična primanja, a još veći u širem smislu bogatstva, to jest, u smislu akumuliranog kapitala i druge imovine. Razmislite o porodici Volton: šest naslednika Volmart carstva poseduju zajednički bogatstvo od nekih 90 milijardi dolara, što je ekvivalentno onim s čim raspolaže 30 posto američkog društva na dnu. (Mnogi na dnu imaju nula ili negativnu neto vrednost, osobito nakon stambenog debakla.)
Voren Bafet je to tačno pisao kad je rekao: “U poslednjih 20 godina odvija se rat klasa i moja klasa je pobedila”.
Dakle, rasprava se ne vodi oko te bazične činjenice da se nejednakost povećava. Debata se vodi oko toga šta to zapravo znači za društvo. Sa desnice povremeno čujete da je nejednakost zapravo dobra: uporedo sa povećanjem bogatstva bogatih, i ostali slojevi društva takođe se penju na lestvici bogatstva (dakle svi dobijaju). To je netačno: dok bogati Amerikanci postaju sve bogatiji, većina Amerikanaca, na samo oni na dnu, ne uspevaju da zadrže životni standard koji su imali, a kamoli da održe korak (sa tempom bogaćenja bogatih). Tipičan zaposleni muškarac danas zarađuje isto koliko je zaradivao jednu trećinu veka ranije.
S leva se u međuvremenu širenje nejednakosti vrlo često svodi na apele za jednostavnu pravdu: zašto bi manjina bogatih imala toliko mnogo kad toliko mnogo ljudi nema gotovo ništa? Nije teško videti zašto je to tako. U vremenu u kojem je tržište dominantna sila, a pravda samo jedno dobro koje se može kupiti i prodati takav argument (jednostavne pravde) lako se može obezvrediti tvrdnjom da je ovde reč samo o osećanju milosrđa.
Stavite osećanja na stranu. Postoje dobri razlozi zašto bi plutokrati trebalo da vode računa o nejednakosti – čak i ako pritom misle samo o sebi.
Bogati ne postoje u vakuumu. Njima treba društvo koje funkcioniše da bi održali svoju poziciju. Društva u kojima je nejednakost prevelika ne funkcionišu efikasno i njihove ekonomije nisu ni stabilne, niti održive. Dokazi koje nam daje istorija i iskustvo iz mnogih delova sveta danas, su nedvosmisleni: u nekom trenutku kad nejednakost dostigne neodrživi nivo započinje spiralno kretanje naniže – celo društvo klizi ka nefunkcionalnosti, a kad društvo postane disfnkcionalno, čak i bogati plaćaju visoku cenu takvog stanja.
Dopustite mi da izložim nekoliko razloga zašto je to tako.
Problem potrošnje
Kada neka interesna grupa ima previše moći, ona uspeva da nametne one politike koji povećavaju njenu moć na kratak rok, ali ako gledamo duži vremenski horizont, ne pomažu društvu. To je ono što se dogodilo u Americi kada je u pitanju politika poreza, regulatorna politika i politika javnih investicija. O tome šta su posledice kanalisanja ekonomskih dobitaka u prihode i ukupnu imovinu samo u jednom smeru lako je izvući zaključke ako razmotrimo prosečnu potrošnju jednog prosečnog domaćinstva, što je jedan od motora rasta američke ekonomije. Nije slučajno da su razdoblja u kojima je najveći broj Amerikanaca imao veći neto dohodak, dakle kada je nejednakost smanjivana ( delom kao rezultat progresivnog oporezivanja), to istovremeno bili i periodi kada je američka ekonomija najviše rasla. Kao što nije slučajno da je sadašnjoj recesiji, poput Velike depresije, prethodilo veliko povećanje nejednakosti.
Kada se previše novca koncentriše na vrhu društva, prosečan Amerikanac počinje manje da troši, ili će prestati manje da troši u nedostatku nekog veštačkog podsticaja da to čini. Premeštanje novca od dna ka vrhu smanjuje ukupnu potrošnju jer bogate osobe potroše, kao deo svog bogatstva, manje nego što bi potrošili oni sa manjim primanjima (da je taj deo bogatstva prenesen na njih).
stiglitz2 (1)
U našoj mašti, to ne izgleda uvek tako, jer je potrošnja bogatih veoma jasno vidljiva. Dovoljno je samo pogledati fotografije na poslednjim stranama Vol Strit Džornala, i kuće koje se nude na prodaju. No, taj fenomen (da bogati troše manje nego što bi trošili siromašniji) počinje da zadobija smisao kad se malo pozabavite matematikom.
Razmislite o nekome ko je kao Mit Romni (predsednički kandidat republikanaca na predstojećim izborima), čiji je prihod u 2010. bio 21,7 miliona dolara. Čak i ako bi Romni odlučio da živi i mnogo raskalašnijim stilom, on bi u jednoj tipičnoj godini potrošio samo deo te sume za sopstveno i izdržavanje svoje žene i nekoliko njihovih kuća. Ali uzmite istu količinu novca i razdelite je na 500 ljudi, recimo, u obliku nekog prosečnog prihoda po radnom mestu od 43.400 dolara i videćete da će gotovo sav novac koji bude dobijen, biti i potrošen.
To je jednostavno tako i ništa tu zakonitost ne može izmeniti: što više novca ostaje koncentrisano na vrhu, to je agregatna tražnja više u padu. Osim ako se nešto drugo ne desi putem intervencije (redistribucije bogatstva), ukupna tražnja u privredi će biti manja od njene ponude, a to znači da će rasti nezaposlenost, a to će potom, u krug, dovesti do novog obaranja potrošnje. U 1990-ima je to „nešto drugo” (što je uticalo na redistribuciju) dogodilo u smislu sloma dot koma. U prvoj dekadi 21. veka, to je balon na tržištu nekretnina. Danas je jedini izlaz, usred duboke recesije, da se poveća državna potrošnja a to je upravo ono što bi oni na vrhu voleli da zaustave.
Rentni problem
Ovde moram da pribegnem malo ekonomskijem žargonu. Reč “najam/renta” je izvorno korišćena i još uvek jeste, da opiše prihod koji neko primi zauzvrat za korišćene svoje zemlje – to je dakle povraćaj dobiti na temelju vlasništva, a ne na osnovu nečijeg rada ili proizvodnje. To je prihod po svojoj prirodi, sasvim drugačiji od plate koja podrazumeva naknadu za rad koji isporučuju radnici. Izraz “renta” je tokom vremena proširen i sticanje monopolskih profita- dakle zarade koju neko ostvaruje samo zato što je u monopolskom položaju. S vremenom, značenje „rente” je dodatno prošireno na druge vrste vlasničkih potraživanja. Ako je vlada na primer dala nekoj firmi isključivo pravo za uvozi određene količine određene robe, kao što je šećer, ekstra zarada koju je ta firma dobijala zahvaljujući ovom ekskluzivnom pravom nazvana je kvotna renta.
Sticanje prava na neko rudno blago ili kopanje ruda je takođe oblik rente. Povlašćen poreski tretman za posebne interese takođe konstituiše „rentu”. U širem smislu, “traženje rentnog dobitka” predstavlja način na koji mnogi na našoj političkoj sceni pomažu bogatima da se bogate na račun drugih, uključujući tu i transfere i subvencije iz budžeta i donošenje takvih zakona koji smanjuju konkurenciju na tržištu i omogućavaju direktorima velikih preduzeća da prisvoje disproporcionalno veći deo prihoda kompanije ili kompanijama da se bogate, uništavajući pritom životnu sredinu.Veličinu “korupcijske rente” u našoj ekonomiji teško je kvantifikovati, ali je sasvim jasno da je ona ogromna.
Pojedinci i korporacije koji imaju korist kao „uživaoci rente” bogato su nagrađeni. Finansijska industrija, koja sada u velikoj meri funkcioniše kao tržište spekulacija a ne kao oruđe za podsticanje stvarne produktivnosti u ekonomiji, je sektor „uživalaca rente” par excellence. Ova renta nadilazi samo područje spekulacije. Finansijski sektor takođe uživa rentni prihod na bazi svoje dominacije nad sredstvima za plaćanje-na primer preko ogromnih zelenaških taksi na debitne i kreditne kartice – a takođe i na bazi manje poznatih naknada koje naplaćuju trgovcima, a koji oni opet prenose na leđa kupaca.
Novac koji se isisava od srednje klase i siromašnih kroz predatorsko pozajmljivanje novca (kredite sa ekstremno visokim kamatama) takođe se može smatrati oblikom rente. Poslednjih godina, finansijski sektor je učestvovao sa 40 odsto u ukupnom profitu korporacija.
Ovi profiti nisu doprineli rastu ukupnog bogatstva, niti su ga bar delimično podstakli. Kriza je pokazala kako takvo ponašanje može da napravi pustoš u ekonomiji. U privredi u kojoj postoje mnogi „uživaoci rente” kao što je postala naša, privatni prihodi i prihodi društva nisu u međusobnoj vezi, naprotiv. U svom najjednostavnijem obliku, u ekonomiji u kojoj su dominantni „uživaoci rente” te rente ne predstavljaju ništa drugo nego redistribuciju jednog dela bogatstva društva, „uživaocima rente”. Veliki deo nejednakosti u našem društvu je rezultat ove preraspodele kroz „rentu” koja faktički omogućava da se prihodi onih sa dna, redistribuiraju onima koji su na vrhu.
No, to ima i šire ekonomske konsekvence: borba za sticanje rente je u najboljem slučaju aktivnost sa nultim efektom. Traženje rente ne doprinosi rastu bilo čega. Nastojanja koja su usmerena na dobijanje većeg udela u kolaču ne utiču na veličinu kolača. I još gore od toga: postojanje rente iskrivljava alokaciju resursa i slabi privredu. To je centripetalna sila: napori onih koji bi želeli da postanu uživaoci rente je toliko jaka da se sve više energije usmerava na to, na račun svega ostalog. Zemlje bogate prirodnim resursima su najeklatantniji primeri društava u kojima su dominantni uživaoci rente. Mnogo je jednostavnije postati bogat na onim mestima gde neko sebi može da obezbedi eksploataciju nekih resursa, nego na onim mestima gde se profit može stvarati samo na osnovu proizvodnje roba i usluga koje su ljudima potrebne i povećavati produktivnost. To je razlog zbog kojeg su te ekonomije (sa velikim resursima) postigle malo iako rasplažu ogromnim bogatstvima. Lako je rugati i reći: Mi nismo Nigerija, nismo Kongo. Ali princip funkcionisanja renti je isti
http://bif.rs/2012/06/stiglic-zasto-eskt...-bogatima/
![[Слика: Capture_kor.png]](http://s32.postimg.org/n9mvqzcgl/Capture_kor.png)
![[Слика: piramida_bogatstva.jpg]](http://s32.postimg.org/wzz8xluxx/piramida_bogatstva.jpg)
![[Слика: 856px-GINI_Index_SVG.svg.png]](https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/cf/GINI_Index_SVG.svg/856px-GINI_Index_SVG.svg.png)