[Милослав Самарџић]

Прочитао сма онај чланак о четничким песмама. То је, као, мали Перица је комуниста/скојевац, и онда како мали Перица замишља процес настајања српске народне поезије.

[Ђорђе Ивковић]

ОКТОБАРСКА СМОТРА БЕСНИХ КЕРОВА

1914 - 1918 Serbien muß sterbien

Улазак у нови циклус „промене свести“ Србима означило је упадљиво ћутање и наше дубоке и плитке државе поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта у септембру. Образложење режимских сатрапа, које су јавни и одреда независни медији пренели без коментара, је било да не можемо „то“ да славимо, чак ни да поменемо, „јер се догодило у другој држави“. Дакле, нема нам друге него „то“ да заборавимо. Пошто су и острво Видо и „Плава гробница“ у другој држави, такође имају бити заборављени. И Кајмакчалан, и Јиндриховице, и Добој, и Велики Међер, и Маутхаузен...

Тада, у септембру, већ смо знали шта нас очекује у врло "незгодним" јесењим месецима по српску трауматичну историју и етичку вертикалу са којима се дегенерици из Круга двојке одавно по задатку спрдају. Стогодишњица не само највеће победе српског народа, већ највеличанственији светски пример победе Слободе и Части, има се провући кроз европску балегу политичке коректности.

С мучнином у души морамо рећи да ништа ново не може да се каже, а ипак не смемо да ћутимо. Нашем болном урлику међутим душмани би се радовали. Остаје да тихо али пркосно опоменемо бесне керове да смо још овде, на српској земљи, и да их се не бојимо.

Негде у марту 2015. у коментару на понашање Александра Вучића, окарактерисао сам га као отвореног лудака: „Има тај израз „отворено луд“, кад се неко због претераног осећаја силине и распојасане бахатости, надмоћи над законом, правдом и моралом, више и не труди да се претвара да је нормалан. ...Ако бисмо покушали да вреднујемо резултате владавине социопате Вучића, који уме да „јавно плаче, прети и смеје се у исто време“, не вреди, јер то је серија фијаска, пропасти, силеџијства и бламаже.“

Ништа у поменутом чланку не бих данас променио јер је „време мајсторско решето“, па је у даљем развоју догађаја потврђено тадашње виђење. Вучић скоро да није издајник јер није ни Србин, па ни онај „случајни“. Он је Србин таман колико и Фрањо Туђман. Колико и Хашим Тачи. Он је немачки овчар.

Паралелно, Београд озбиљно угрожава Загреб на листи најусташкијих градова на свету.

У серији догађаја протеклих дана, све делује као да наш политички и друштвени живот планирају ушмркани несмајници из буфета Атељеа 212. Међутим, управо добронамерно схватање да су то „ипак Срби“ који траже неки други пут у будућност и слично, држи нас у окупацији. Опште урлање које само изгледа као какофонија са једне стране и скоро потпуно ћутање или млохаво „србовање“ као јадна реакција „са друге стране“, указују на системско лудило и организовану деструкцију Србије.

Поводом највеће и скоро невероватне победе у Великом рату, за коју се Србија саможртвовала, „велики геније“ из Чипуљића, вољом Запада и Германа постављен за Жупана Србије, вели:

"АлександарВучић Александеру ван дер Белену: Да смо извукли поуке из 1908, другачије би било 1914.

„Председник Србије рекао је да је имао мало времена да разговара са аустријским колегом Александером ван дер Беленом и о историји и ономе кроз шта су Срби и Аустријанци заједно прошли.

Вучић је рекао да се, када се говори о историји, увек све везује за 1914. годину, док мали број људи зна да смо умели да се понашамо и историјски одговорно.

Да није тако, каже, сетили бисмо се, пре свега, 1908. године, када су због анексије БиХ биле одржане највеће демонстрације у Београду и Србији, на које је изашло шест или седам пута више људи него на следећим највећим демонстрацијама икада одржаним у Београду, а једини узвик био је "пушке, пушке...".

Приметио је да је избегнут рат Србије и Аустрије 1908. године и то захваљујући мудром писму Стојана Новаковића, које је, каже, показало да смо умели да се понашамо историјски одговорно.

«На две странице, фантастичне речи је бирао и разумео како треба да говори о будућности. Да смо извукли поуке или паметне закључке из тога 1908. године, другачије би било 1914. Овако се, чини ми се, до данас ни национално, ни демографски нисмо опоравили од мука које су нас задесиле у Првом и Другом светском рату», рекао је Вучић.“

Ако неко верује да је рат, после беспризорне аустроугарске окупације српске Босне и Херцеговине гажењем међународног права и свих потписаних уговора, избегнут „због једног писма Стојана Новаковића“, а не зато што велике силе нису биле у том моменту спремне за међусобни обрачун, тај је луђи од чипуљичког овчара. У рат са Аустроугарском, по Вучићу, Срби су ушли зато што су историјски неодговорни. Истовремено, „аустријски колега“ није се извинио Србима због истодобног, до детаља испланираног геноцида спроведеног под геслом Serbien muß sterbien, нити за потоње повезане злочине.

Како је Србија живела под Аустроугарском окупацијом, перјаницом европске културе?

"Под нашом влашћу морају напредовати и лепо живети сви трговци, ситни чиновници, радници. Чим престану ратна дејиства омогућити слободно кретање овим слојевима широм своје нове Царевине. Сељацима треба омогућити само нужно. Са друге стране, све интелектуалце, професоре, рентијере, индустријалце, више државне чиновнике, одмах интернирати. Интернирати, или на други начин ликвидирати свакога ко би могао да предводи Србе у било ком смислу. Онемогућити Православним свештеницима било какво идеолошко деловање."

Да направимо дигресију и запитамо какву су стратегију спроводили Тито и његови партизани, који су такође добро говорили српски, када су се коначно уз несебичну помоћ Стаљина и Черчила поробили у Србију? Управо како је цитирано, само су из људског инвентара елиминисани и трговци.

Правила дипломатије су, колико истанчана, толико јасна и сваком обичном човеку. Ако се председник једне државе извињава председнику друге државе која је извршила вишекратну агресију и геноцид над становништвом његове државе, онда одобрава геноцид над својим народом.

Да упростимо: Дош'о Шваба по четврти пут да нам „прода циглу“. За узврат, гејачком нискошћу Вучић каже да смо народ на снижењу, закржљала раса, па моли да нам Шваба учини цену за циглу.

На то је дошло обележавање злочина Немаца у Крагујевцу. Шире, у целој Србији. Тог дана ни једног режимског сатрапа не беше у Шумарицама. Сви су се окупили у Краљеву, на тулуму СНС зарад величања чипуљичког овчара. Треба ли објашњавати да је први разлог овог „преклапања догађаја“ да се гуше негативне емоције против Немаца а, тек успут, а да се јачају позитивне емоције спрам немачких овчара?
https://external.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/s...pIchvjC84Q
Краљево, на дан обележавања стрељања талаца у Крагујевцу

У то су Хрвати прогласили своје јединствене логоре смрти за децу у НДХ за „прихватилишта за за сирочад“!!!

Који ум такву одвратност може да поднесе?

Затим је промовисана на хрватској државној телевизији, књига и документарни филм „Мит о Јасеновцу“ извесног "контроверзног" Лељака, где се наводи како је тамо заправо страдало педесет пута мање људи и од најминималније процене. Лељак износи бројку од 1.654 страдалих између 1941. и 1945.

А, не, мало је то све Хрватима, већ крећу са типичном причом о сопственом страдању. Не сећају се свог стогодишњег злочина под заштитом Немачке, Аустрије и САД, већ граде мит о „стогодишњем србијанском терору у Хрватској“.

Хрватско обележавање стогодишњице пораза у Првом светском рату

Уместо да штити Србе од хрватске негације геноцида, да најоштријим дипломатским мерама узврати, чипуљички бесни овчар и „успут појава“ одједном постаје јагње, те „смирује страсти“:

"Ја ћу, упркос свим тим изливима мржње према Србима, пре свега страдалим у Јасеновцу, а ја сам им мање-више ту успут појава, рећи да сам уверен да, без обзира на њихове жеље и намере, Срби и Хрвати ће морати да раде заједно и мораће да буду ближи једни другима у будућности уколико желе да опстану".

Тешко да би имао времена да се бави хрватским расистичким свињаријама, да и њега, ни кривог ни дужног, нису стрпали међу српске терористе.

У међувремену, отворио је фабрику са женскињем БРАТУ ТУРЧИНУ:

"Па ти си, Топрак, све жене узео да раде!", поручио је председник на српском човеку из Турске, који га ништа није разумео. Јер је, јелте, из Турске. Видевши његов збуњен израз лица, Вучић је поновио исту реченицу на енглеском, а онда наставио, додуше не обраћајући се директно Топраку већ више самом себи (тачније камерама које су свуда около).

Поново на српском.

"Па зато си ти срећан, мислиш да ћеш... Ееееех", уздахнуо је, како само он то уме, председник Вучић, оставивши нас у недоумици шта тачно инсинуира - шта је то, побогу, инвеститор из Турске мислио да ће да ради са запосленим женама?! И тај коментар би сам по себи већ био довољно глуп, али након свих ових година смо већ увелико научили да председник просто није од оних људи који стану кад пређу границу доброг укуса.“

Не ради се само о „добром укусу“, кога Вучић нема нити га је ико томе у кући могао научити, већ више о географској позицији. Шта мислите, да ли би Вучић изговорио исту пошалицу тамо ђе столују буле?

Мислите да ова успутна будала не може горе?

Може. Ако нисмо славили пробој Солунског фронта, јесмо славили Титову окупацију Београда.
Убице и пљачкаши, скупа са својим наследницима, дрско су парадирали Теразијама на дан када је Црвена армија избацила Немце из Београда и омогућила комунистима да Србију у црно завију. Још на исти плакат ставише часне српске генерале и њихове џелате!

https://i2.wp.com/asinfo.info/wp-content...=660%2C330
Плакат прославе у поводу ослобођења Београда 1944.

На све су се натоврзли Моненегрини. Ја не знам чиме су задојени ти морални кепеци, али ничег људскога ту нема! За њих је злочин што је Црну Гору ослободила српска војска и спрала им са образа љагу срамне капитулације Аустроугарској, па им још даровала Боку Которску и Паштровиће! (овде и овде)

Како се види, постоји у свему једна спона која се назива „ревизија историје“. Она је врло пожељна када је у питању стварна историја која се тиче српске части и српског идентитета. Тада је свака нова лаж пожељна. Супротно, када су у питању за Титова вакта установљени митови, измишљотине, историјски фалсификати, пропагандна демагогија, истина је забрањена. То је заједнички садржалац у „наративу“ Хрвата, Монтенегрина, Шиптара, Немца, или комуниста - слуга њихових овдашњих.

Kо нам је крив кад смо свакој фукари која се „све на коленима вукла к нама / носећ' мач убице и луч паликуће“, спремни да опростимо. Сами смо псе одрешили а камење везали.

[Ђорђе Ивковић]

ЦРНОГОРЦИ, СРПСКИ КУРАЈБЕРИ

Стигло је приопћење из црногорскијех припиздинах да су тамо непожељни писци и историчари јер су претња тамошњем жбунијерству (= проституција у жбуњу, за ремце, око касарни) са НАТО.

Матија Бећковић је написао: "„Мојковачка битка је мала у историји ратова, али у историји братске слоге и љубави, чојства и јунаштва, части и образа спада у највеће битке у историји човјечанства“.

Восро се Матија зарад националнога јединства. Или је дебил, па да му се ниски људи смеју, или не зна шта значе речи рат, историја, братство, слога, љубав, историја, човечанство, те се са истима замахује около не гледајући да ли убија непријатеља или ђецу. Његови га испљунуше јер покушава да буде човек.

Србијанци, на своју штету, још боље су хвалили Црногорце, не би ли од њих људе направили. Зато је Свети Владика Николај рекао „Да није било Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Kајмакчалану“. Попе, да ти не померам кости, боље да си се држао ипак здраве памети.

Kакав Мојковац, какви бакрачи. Црногорска војска је била банда. Kо не зна, након капитулације Црне Горе, у покорности је ту банду држало1100 аустроугарских џандара. Ама, "јуначки Црногорци" ни писнули нису. Сами, у џаку, скинуше Његоша са Ловћена, те су кости успут испадале.

Е, то скидање Његоша са Ловћена, уз просипање костију, то ви је прави црногорски карактер.

Нису им ваљали само они који им опраше образ! А сав им је образ у говнима био.

Просто питање за мрчове црногорске - како у Новој Ендехазији или Kосови не нађосте никога за своје "црне листе"? Баш никога? Ни песника, ни историчара, ни кољача ни вађача бубрега? Никога?

Ви, јадови, признасте Kосову, па се нађоше ваши међу Србима да вашима опросте.

И стално нешто веле - е, знаш, има тамо Срба, нису сви баш такви. Па добро, браћо Срби, усране мотке уруке, па решите проблем. Kрај приче.

Сад сте ви нешто часни, али ето, надјачали пркнаши... Па шта сад, да уђемо са војском и опет будемо окупатори, а ви да нас са хлебом и сољу дочекате?

А за који ћете нам?

Ама, марш курве!

Kо сте ви нама? Kурајбери. И по црквеноме праву могли би се узимати. Под условом да смо толико луди да фукару и српски каракуш у куће доводимо.

[Шумадинац]

Гори текст не прочитах одавно.

Е Нимбусе, који су те зли духови спопали?

[Ултрадесничар]

Емотиван написан текст. Нисмо од камена.

Међутим, историја иде брзо. Мило Ђукановић није бесмртан а ни НАТО.
Албанци и Бошњаци "се коте јебем те животе". Па шта милите шта ће онда бити ?
"Помагај Србијо као 1918", " Ја сам гласао за Мила али увијек сам се изјашњавао као Србин и славио Славу", " Ја у кући сам држао слику Путина и увијек сам био против уласка у НАТО", " Ја сам био на дубровачком ратишту", " Ја знам "Горски вијенац напамет",
" Моји су сви били у четницима. Кунем се у дјецу", " Ја ? Ја не само да навијам за Звијезду него сам навијао увијек за Србију.", "Црногорска Црква ? Ха ха ха...Немој ме засмијавати. Ја сам увијек ишао у Српску Цркву. Зна ме и ме и митроплит Амфилохије....

Живи били па видели. Него што ће РТС на Бадње вече да нам спреми серију " Божићни устанак".

[Ђорђе Ивковић]

Емотивно, па него шта!
Докле више?!
Но, то што је емотивно, не значи да није тачно.
Не сећам се више да ли сам овај текст постављао, али ево, за сваки случај да обновимо градиво.
Елем "МИТОМАНИЈА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ", одмах уз напомену да се чланак ослања претежно на црногорске изворе.
http://nimbusovpodrum.blogspot.com/2016/08/i-1913.html

[Бенито]

Брате, добро је да ниси историчар, још би опширнији био.
Само кратка допуна: није Милорад, него Милован Плазина. Такође, треба додати још неколико битака које су штитиле српску војску у повлачењу, а биле су обимније по броју жртава, попут Јаворског или оне на Чемерну и Троглаву. Додуше, учествовали су неки одреди црногорске војске.
Оно што је посебно важно је што си поменуо важну чињеницу да је Црна Гора ( Зетска бановина) била највећа за време Краљевине Југославије до 1939. године.
Како је то приметио Слободан Јовановић, са својом чувеном проницљивошћу која се често граничила са цинизмом: " ... један једини пут у историји и пре , а и у времену које ће уследити, то је било доба када су дубровачки госпари морали доћи у планину, на Цетиње да обаве своје административне обавезе..."
Желим да додам да је за све што си навео као проблем код Црне Горе у то време, несумњиви кривац био краљ Никола који је због своје природе власти успоравао модернизацију војске и државне управе. И он је одличан пример да Срби виде како се узурпација власти може катастрофално показати тек у ратним условима. Управо смо тај пример имали у ратовима деведесетих, а то време се понавља и данас.

[Ђорђе Ивковић]

Аман!
Одакле та потреба да се непрестано неко са неким "бори", око иначе очевидних ствари?
Стварно, ја сам нашао да је у питању Милорад Плазина.
https://prvisvetskirat.rs/licnosti/ucesn...vanovic/3/

Па друго је да сам опширан. Кад нисам опширан, већ концизан, онда сам луд, јер не понављам као папагај уврежене будалаштине и измишљотине.

Али, то је ипак небитно за тему.

Шта си ти оно хтео оповргнути Бенито? "Знаш, било крвавих битака у којима су учествовали Црногорци, а Никола крив, не Црногорци"?! Да ли су то твоје тезе?

1. Овде се говори о лажном миту Мојковачке битке.
Тачан број погинулих и несталих са црногорске стране, који сам накнадно добио од једног старо-Црногорца је 133 погинула и 64 нестала (нису пронађена тела, заробљени или дезертирали). И то битка "од које су горски вуци излуђели", како угусле бачаше црногорски барди? Па се увредили на Владимира Ћоровића, јер је написао да су се такве битке водиле за свако мачванско село. Вређали се или не, то је истина.
2. Било је битака и битака у одступању, али је српска војска спашена Лесковачким контраударом. Због тог подвига је Љубомир Милић из чина пуковника унапређен у генерала. Лесковачки маневар или контраудар се догодио месец и по дана пре Мојковачког пушкарања. Када се пуцало око Мојковца, Срби су већ били на албанским обалама. Што би се рекло, ниђе везе са Мојковцем. То величање Црногораца су бабске приче. Мани се тога.
3. А што се Црногорци нису повукли скупа са Србима, јебо и' Никола? Из Аустралије дошло више Срба на Солунски фронт него из Црне Горе! Далеко било од Ловћена, или фалило срца мушкога? Па шта, докле да се лажемо?
4. После Церске битке, на уцену савезника, Србијанска војска пређе у офанзиву на територији БиХ. Са њима и Црногорци. И шта урадише Црногорци? Разиђоше се у пљачку, а положаје напустише. Не само што су Аустроугари без борбе повратили положаје, већ су смртно угрозили лево крило Ужичке војске. И Црногорци се вређају када им се каже да су обична руља пљачкашка, без сопствене историје.
5. Што да ћутимо да је 3/4 од укупно мобилисаних Црногораца о Божићу 1916. дезертирало и завукло се мамама под сукње?

Ја нећу, вама од воље.

[Бенито]

Нисам ти ништа спорио, него хтедох да допуним. Испаде да нема потребе.

[Ђорђе Ивковић]

ПРОСТИТУТКИ ЈЕВРОПИ

Француски амбасадор у Србији Фредерик Мондолони каже да Француска добро разуме да је случај косовске заставе у париском Нотр-Даму тежак за Србију, али да је намера те земље да се искаже поштовање жртвама рата на свим странама у Европи, како победницима, тако и пораженима.
...
Ма одлично Екселенцијо (у црном шеширу)! Све вас разумемо. Само сте заборавили да окачите, ради пијетета, Вама најмилије (само не смете да се изразите) стегове жртава рата...

Да још додамо: Наравно да је поступак француске државе тежак за Србију.

Кључно питање је међутим, зашто такав поступак није тежак за Французе? Конкретније: како Французе није срамота?

Ђура Јакшић

Јевропи

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”
~ КРАЈ ~

И ето, изгинули смо. А Ваше Јованке-Орлеанке постале кураве. Па у то име, највећим европским курвама у почаст, чији се стег вуче по каљузи издаје и људске мизерије....

[Ђорђе Ивковић]

КОРЕНИ ДЕОБЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Жртвовати више од живота

На ТВ управо се емитује серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана.

Корени су писани у класичном комунистичком маниру по коме су сиромашни здрави, потентни и добри, па ако и учине неко зло дело то је зато што их је мука натерала. Грађани или сељаци-домаћини су неваљалци мрачне душе, често неспособни да рађају децу. Зато су ту слуге са шесторо деце да „опашу“ и газдину жену. Буржоазија је трула. Наравно, и ту се широкогрудо прави места за оно мало „поштене интелигенције“ којој се јавио комунизам. Оличење подлаштва су неумитно попови. „Однекуд, пробије се храпав глас у преровској смрадној кафани: 'За попа одма'две љуте!' “ ...

„Корени“ су међутим роман са „дуплим дном“. То није само идеолошко штиво које треба да попуни празну полице у школским лектирама. По задатку Партије Ћосић жртвује не само себе већ „више од живота“. На ту дилему „како жртвовати више од живота за партију“ често се наилази у познијим Ћосићевим делима, можда под притиском последњег патрљка његове преостале савести.

Човек који је постао Писац одлуком Титовог агитпропа до гроба је остао заточеник комунизма, па и када је бдео у Хиландару. У поменутој ТВ серији која ни по чему није аутентично моравска, већ је клише комунистичког виђења српског домаћина, који ни случајно не може и не сме бити позитиван, показује све оно што су комунисти пропагирали о Србији као угњетачкој нацији. Отуда, средишња поента „Корена“ је да су Срби народ без корена, све потомци Луке Дошљака и Толе Дачића, отуда примитивци без сазреле етике. Газде су копилани, психотици, полу-луде силеџије, генетски разбојници ригидни у својој неподношљивој затуцаности. Просто се намеће порука да цео тај несвет треба ампутирати и бацити на ђубриште историје, а да њихово место заузму здрави елементи и аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи. Тако је Добрица Ћосић жртвовао више од живота – жртвовао је своје Моравце.

Познато је да је прва НИН-ова Награда за књижевност додељена одложено, „са малим закашњењем“, јер је каснило штампање „Корена“. Било је потребно изградити нову „културну елиту“ Србије, по моделу који је несумњиво аутошовинистички, па је „комесар Геџа“ изгледао погодно. Исти се трудио, али му је недостајало талента. По злим језицима, његови рани наменски романи су пре штампања ишли на поправку, прераду и дораду код Оскара Давича и Михиза. Тек после тих књижевних ремонта могли су у јавност. У позним годинама, тако понижавајуће интервенције више нису билу могуће нити би имале смисла. Ако човек после педесет година писања романа остане слаб писац, онда је скрибоман на државним јаслама, никако српски бард. Ко је истрајно ишчитао познија Ћосићева остварења, попут „Време зла“ („Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, „Време змија“, може се уверити да та штива не превазилазе фељтонски ниво жуте штампе. Књижевни таленат ипак није толико релативан да, како књижевник отпадне од режима, тако му унутрашња имагинација усахне. Отуда, те скрибоманије „зрелог“ Ћосића могу се користити превасходно као извор сведочења како изгледа време власти кад је преузму аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи, те у толико нису безвредне.

Не треба се чудити ни што наш актуелни режим ревитализује „Корене“ управо у доба стогодишњице српске Победе, када је суштински демаскирано и оповргнуто све што се и „Коренима“ и „Деобама“ подмукло подваљивало. Подмуклије него што је пургер Крлежа вешт био.

Салонски дисидент, „Отац нације“, а корена нигде

Где је пукло? Историја каже, до Ћосићеве прве митозе је дошло на некој комитеји на којој је Геџа рекао да ипак на Косову и Метохији влада шовинизам. Као да се до тада није знало. Нешто касније, од поверљивих другара си могао криомице испод кафанског стола добити на дан-два читања Ћосићево политичко штиво „Стварно и могуће“, па то даш комшијама да прочитају за ноћ и врате ујутру. Тако је било. Слободно можемо прозвати све модерне грађанисте који безобзирно Ћосићу набијају смрад србијанског гуња и опанка, да објаве шта је писао у поменутом збиру текстова, па и у ономе због кога је избачен из КПЈ, али уз услов да објаве шта су они у та доба заступали!

„Стварно и могуће“, без обзира на мрачну страну ранијих Ћосићевих (и сарадника) остварења, јесте помогло демократском сазревању тадашње генерације.

Друго је питање како се та књига, званично „самиздат“, могла тако широко дистрибуирати. Не могу да тврдим, али се чини да се дело појавило истовремено са сукобом (понекад и са смртним исходима) између републичких огранака ДБ.

Историчар Предраг Марковић негира да је Ћосић био носилац идеје Велике Србије и да је био Милошевићев сарадник и инспиратор.

„Већина Срба није правила разлику између Србије и Југославије. Он /Ћосић/ је први 60-их година формулисао став да постоји посебан српски интерес. Отворио је српско питање 1967-68 године. Први такав наступ је предавање на Kоларцу. Kако да стварамо себе. 50 година пре тога је већина српских интелектуалаца, поготово у Београду, сматрала је да не постоји српско национално питање. Да је оно решено стварањем Југославије. И 80-их година, са покретима Срба на Kосову то је питање драматизовано“, каже Марковић.

Можемо послушати релативног историчара Марковића. Али, да ли је зато Ћосић проглашен за „оца нације“? Никако. Ако пратите србошовинистички дискурс (=мњење), можете у вези октроисане „титуле“ Добрице Ћосића доћи до формулација „каже се да је...“, „понекад га називају“, „често“, „део јавности сматра“, „у одређеним политичким круговима“, „пошто је стекао статус оца нације“, „пригрљен као отац нације“... и сличне смутнине са очитом расистичком наканом из Гебелсовог практикума спиновања, али ништа конкретно. Ко, кад и зашто је Добрицу Ћосића прогласио за „оца нације“ нећете пронаћи.

Они, који шекспировски неизмерно љубе одговорност за јавну реч и „професионално новинарство“, без трунке гриже савести обилато се служе fake квалификацијом, па на основу те фундаменталне лажи даље извлаче fake наратив о српском геноциду над свим околним племенима који су заправо уз помоћ моћног промотера злочина против мира довршили геноцид над Србима, започет у WW1 а темељито извршен у WW2. Додаћемо да се мучени комесар Геџа злоупотребљава једнако као „Меморандум“ САНУ и „Начертаније“ Илије Гарашанина, а у којим списима иначе ни речи нема ни о ратовима, некмоли геноцидима над не-Србима.

Иначе, ко је пратио „ствари“, односно, испоставило се, историјска дешавања погибељна по Србе, зна да су Милошевић и Ћосић два потпуно различита модула истог корена. Нема везе, стрвљење на Добрицу Ћосића се похотно појачавало са његовом новом митозом, када је почео да пише скоро као човек здраве памети само нешто ушинут улево.

Дакако, предњачила су два дегенерисана херувима србомржње, бедне литерате V платног разреда: Мирко Ковач („Кобни отац нације“) и Филип Давид („Одлазак оца нације“ /поводом смрти Добрице Ћосића/ ). На смрт Писца, натоврзле су се балије, чувени кореновићи.

У време умирања Добрице Ћосића Мирко Ковач пише:

„Сам књижевник /Ћосић/ прича да је зарана, још као члан Централног комитета српских комуниста, почео очијукати с православним поповима и владикама, па је већ 1967. засадио виноград у Хиландару и медитирао с монахом Митрофаном Хиландарцем, некоћ противником, коме су партизани избили једно око, да би се на крају тих бдијења браћа помирила и сјединила „у Богу и Српству”. Вукући се по конацима и диванећи с поповима, Ћосић није могао спознати Бога, нити ући у Божји свијет, јер су на тим сијелима једине духовне расправе биле о „српском националном питању”. Ту других медитација није било; ту се свете књиге нису читале.“

Прво што би се из писања Мирка Ковача дало закључити је да је био трећи у прилици коју описује и да је целе ноћи држао свећу. Пошто знамо да није тако, све што можемо о Ковачу закључити да је мародер, Лука Дошљак међу усташама.

Направићемо дигресију и подсетити се једне анегдоте везане за Мешу Селимовића. Елем, пошто се изјашњавао као Србин, Меша више није могао опстати у Сарајеву. Да је српски националиста беше доказ што му је по нешто објављивала и „Српска књижевна задруга“. Стар и болестан, преселио се у Београд, да на миру умре. Међутим, млади београдски новинарски пси га нису хтели оставити на миру. Онда је тим новинарским цокулашима један старији колега непоменутог имена одржао вакелу: „Ви, младе колеге, не знате ни што је свако беговско пашче у Босни знало: Кад бегови крену у лов, керови гоне јелена док не изгуби сву снагу. Кад падне, они га не дирају док не издахне. Ви ни то не знате.“

И заиста, за Ћосића је везан јединствен случај да је човек од деведесет година утужен суду због једне реченице.

Kомитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији су 1. априла 2009. поднели кривичну пријаву Окружном јавном тужиоцу у Београду против Добрице Ћосића због кривичних дела Изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. став 1. Kривичног законика Републике Србије, као и Расна и друга дискриминација из члана 387. став 3. Kривичног закона Републике Србије, јер је Добрица Ћосић у својој књизи „Време змија – Пишчеви записи 1999-2000”, између осталог, за албански народ, написао:
„Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску унију у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”

Затим су покушали да „објасне контекст“ и само доказали да су нацисти.

Оно што се Добрици Ћосићу приписује као злочин, правда га бар унеколико као човека. Ваља прочитати цитате којима га аутошовинисти оптужују. Сваки нормални Србин би већину написаног и сам потписао. Разлика је у томе што се Писац Геџа дрзнуо да напише мало пре времена.

Али, да се разумемо, није се одрекао својих раних дела, па отуда не може пост мортем бити ни опроштаја за злочине које носи на леђима.

Утицај пашчади на корене српских деоба

И, о чуда, код мртвог Ћосића долази до нове преобразбе наци-титоиста. Одједном је Добрица Ћосић из гроба враћен у време нове деобе. Исти они који су се стрвили не знајући ни како се понашају пашчад босанских бегова, намах су се преобратили. Сада бране Добрицу Ћосића!!!

Милан Радановић 29/08/2015 | Виктимизација злочинаца

Инкриминацијом Kомесара Геџе и његовог одреда, криминализује се читав револуционарни покрет. Текст започиње учитавањем властите ненаучне и произвољне историјске интерпретације у оквир актуелне манипулације ратном биографијом Добрице Ћосића...

Шта је страшни разлог због кога се васколика урбана и друга Србија бацила у одбрану Комесара Геџе?

Мештани Велике Дренове не желе да школа носи име Добрице Ћосића: Он је ратни злочинац! Запамтили Дреновчани партизанске злочине и никада Комесару Геџи нису ту издају и злочине опростили. НИКАДА ДОБРИЦА ЋОСИЋ ОД СВОГ НАРОДА НИЈЕ ПРОГЛАШЕН ЗА „ОЦА НАЦИЈЕ“, ВЕЋ ОД ОНИХ КОЈИ МРЗЕ СРБЕ.

Како се види, круг се затворио. Онај који је жртвовао више од живота за Партију, грко му се вратило. Бахатошћу и подлаштвом нових Лука Дошљака и копилади, силом је његово име наметнуто школи у Прерову. Несретни скучени Комесар, који је веровао да ће као квалификовани дисидент и обимни Писац у историјским вртлозима, уз нешто моравске лукавости заслужити Нобелову награду, завршио је као маскота Луке Дошљака.

[Милослав Самарџић]

Одличан, свака част!
Пренео сам на сајт:
http://www.pogledi.rs/%D0%BA%D0%BE%D1%80...%9B%D0%B0/

[Бенито]

Текст је заиста одличан и честитке Нимбусу, као и обично.
Међутим, иза појаве Добрице Ћосића крије се још дубља прича. Сачекаћу , по обичају, да се заврши серија, јер аутор овог дела ипак није Ћосић него овај редитељ ( Живковић, беше?) , па је на њему и највећа одговорност.

[Шумадинац]

Текст је заиста одличан и честитке Нимбусу, као и обично.
Међутим, иза појаве Добрице Ћосића крије се још дубља прича. Сачекаћу , по обичају, да се заврши серија, јер аутор овог дела ипак није Ћосић него овај редитељ ( Живковић, беше?) , па је на њему и највећа одговорност.