.
КЛЕВЕТЕ И ЛАЖИ БИВШЕГ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА ТЈ. МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА О СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
Артемије, који глуми „прогоњеног праведника" и „борца за Православље, Косово и Српство", морао би да престане да клевета, код нас и у иностранству, своју сабраћу епископе, Синод, Сабор, Српску Цркву, све оне који нису на његов калуп и не понашају се сходно његовом псевдозилотском менталитету. Ево неких од његових клевета.
1. Артемије и његова ужа и шира клика већ одавно клеветају српске и друге православне епископе за јерес. Њему и њима, као „зилотима не по разуму", треба „јерес" по сваку цену да би оправдали свој секташки и расколнички менталитет. Као јерес Артемије најчешће истиче фамозни екуменизам. Под тим појмом он нерасудно и бесавесно подразумева све одреда „екуменизме", па и православни богочовечански екуменизам.12 Због те „јереси екуменизма" он прекида литургијско општење са канонском Саборнокатоличанском и Апостолском Српском Црквом и осталим Православним Црквама. По наговору фаталног игноранта Виловског, потписује један полуписмени „либелус", насловљен Исповедање вере против екуменизма. Ово такозвано Исповедање - поповско-калуђерско, а не епископско - склепано је збрда-здола од професора Теодора Зисиса, својевремено критичара Оца Јустина, а сада монополисте Јустиновог тобож апсолутног „антиекуменизма", и грчких зилота (не Светогораца, осим једнога), који сакупљају потписе, као артемијевци недавно, по наивном народу. Као да Артемије није пре тога, кад је постао епископ, дао потписано епископско Исповедање вере! То није „епископска заклетва", како незнавено тврде он и њему слични, јер у нашој Јеванђелско-Апостолској Цркви Православној нема заклетве (види Мт. 5, 34 - 37).
Сада „зилоти" пропагирају теорију о „обзиђивању" од својих епископа, теорију полуписменог псевдо-старокалендарца Кипријана Куцумбаше, који се тек од 1971. године -због избегавања финансијске контроле, баш као и Артемије - одметнуо од свог канонског митрополита Атике у Јеладској Цркви. Узалуд се притом позивају, он и они, на 15. канон Прводругог сабора. Јер, тај канон се односи само на „јерес осуђену од светих Сабора или Отаца", а не на екуменизам као дијалог са отцепљенима од Саборне Цркве, па и са папом римским (пример: свети Марко Ефески); а као такав, екуменизам није ни од једног Сабора или од Отаца суђен ни осуђен као јерес, јер постоји и православни екуменизам. А да такав екуменизам постоји, нећу говорити ја - иако сам о томе написао и књигу О икуменизму и екуменизму - него трезвени и богомудри богослов Васељенске Цркве, свети Отац Јустин, на кога се Артемије, с претензијама искључивог монопола и секташког монополисања, позива, као и за своје канонске и еклисиолошке вратоломије.
Доносимо у прилогу факсимил писма Оца Јустина од 25. децембра 1964. у којем свети Ава пише свом ученику и духовном чеду дословно:
(Будући Свеправославни Сабор) може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља. «Екуменизми» су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског=Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целосности, и у земаљској историјској конкретности... (види у прилогу факсимил дéла писма Оца Јустина, у целини објављеног још 1980. у књизи На Богочовечанском путу, Писмо 10).
Артемије је иначе у великој мери теолошки недоучка јер скоро ништа из православног богословља не чита нити проучава, осим зилотских пашквила и својих чланчића, насловљених, скоро сваки, громопуцатељним насловом „са догматског гледишта" (!) Од њега је још гори аналфабета у светоотачком богословљу и Предању Цркве, атеологитос „зилот" (тачније зурлот) Виловски, а ни „самохиротонисани" у богословљу и канонима Артемијеви саветници и лукави, а игнорантски суфлери нису одмакли много даље од тога. Углавном су то, мање или више, дилетанти у теологији, а посебно у еклисиологији, али зато се сваки од њих осећа позваним да чита лекције свим епископима - о свему и свачему и о још понечему.
Православна Васељенска, па и Српска Црква, не може, и не сме, да се одрекне свог апостолског позива и јеванђелске мисије да сведочи Истину (=Спасење) Христовог Јеванђеља у свету уопште, па и међу раздељеним хришћанима. Зато је Црква одувек водила дијалог и са јеретицима и са расколницима, од монархијанаца и аријанаца и других фракција 3. и 4. века, па до духобораца, катара и донатиста (4.-5. век), и даље, од несторијанаца, монофизита, монотелита и иконобораца, па до римокатолика и антиисихаста, а затим и од протестаната после Реформације, англиканаца и лутерана, па до новијих екумениста разних смерова и схватања. Пре рата је у Краљевини Југославији, уз сагласност Светог Архијерејског Сабора, постојала екуменска Лига Цркава, у којој су учествовали епископи охридски и жички Николај и бачки Иринеј (Ћирић). Николај је и после рата био на екуменском скупу у Еванстону (1954) и писао пре и после тога (видети у његовим делима и у нашем чланку О Екуменизму, приложеном као додатак на крају). Године 1902. - 1904. велики цариградски патријарх Јоаким III упутио је две Посланице свим Православним Црквама о дијалогу са неправославнима и све су Цркве позитивно одговориле на њих, па и Српска. Али где ће Артемије и његови секташи да се баве тиме? Јер, то изискује труд и напор читања, озбиљног проучавања, савесног и трезвеног хришћанског расуђивања, зналачког оцењивања и процењивања из живог богословско-црквеног искуства вековног Православља. Њему и њима је лакше да на све то одговарају - слоганима о „издаји", о „гажењу канонâ и догматâ"... Тако, примера ради, његов полуписмени и снобурни „игуман Николај" смућује тиме јадне неписмене вернике око Лазаревца и Новог Пазара, где сада, иако рашчињен, ровари као побегуља, па упада и у куће, као лупеж по ноћи.
2. Артемије је недавно на некој од телевизијâ и у неким новинама - то му је поодавно омиљени домен и домет - изјавио за оне који нису са њим и не иду за њим: „Они мењају Литургију"; „не служе по типику Светога Саве!" и тако даље, лансирајући сличне јевтине, а клеветничке слогане. У одговор на то, рекли бисмо као прво: било би врло занимљиво кад би велеучени Артемије - „доктор теологије", како се зове и воли да га тако зову - показао нама незналицама у којем то „Типику" Свети Сава говори и пише о томе како се служи света Литургија. Јер, зна се да ни у Хиландарском ни у Студеничком Типику Светога Саве (а оба су, уз мање адаптације, превод Типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, где је Светитељ обично одседао) нема речи о начину служења свете Литургије. Али зато у Студеничком Типику (глава 5.) постоји одредба о томе да се „три пута недељно" причешћујемо, док велики типичар, литургичар и духовник Артемије - познат је слоган Артемијеве клике: "Истина је само једна - Владика Артемије!" упркос Јеванђељу: Јн. 14, 6; узгред да додамо: већ постоји написано „Житије" Артемијево и већ најављују „чудеса" на његовом гробу! - као нови непогрешиви папа већ одавно не дозвољава Причешће сиротом верном народу, осим „неколико пута годишње", фарисејски „цедећи комарце, а гутајући камиле". Донедавно је и он служио како смо обично сви служили, ни „по новом" ни „по старом" него по живом православном вековном Предању, а однедавно се вратио на црквенословенски језик. Да се макар вратио на српскословенски и на наше старе, прве штампане Служабнике! Пре тога, по наредби Симеона-Дејана Виловског, службеним актом из Епархије, забранио је употребу свих „Атанасијевих превода" (забрана нађена у архиви Епархије).
3. Артемије толико пренаглашава римскога папу - и папом плаши прости народ - да већ сања „папин долазак" у Србију „ради унијаћења"! И једва чека 2013. годину да би се обистинила његова предсказања и прижељкивања. Јер, тако ће имати јаке „доказе" за своје клевете да је српска јерархија „издала Православље". Али таква врста мистификације око римског папе својствена је свим расколницима и секташима у православним земљама: они су се најпре одметнули од Цркве Христове, а онда, накнадно, траже raison d`être, да би некако и „догматски" утемељили свој раскол, а шизматичку свест покрили таквим или сличним алибијем.
Нико до данас у Српској Православној Цркви није позвао папу и скоро је сигурно да неће ни бити позван (поготову ако још санктификује „блаженога кардинала Степинца", како Хрвати најављују). Али расколницима и секташима у Православљу већ поодавно треба мистификација магијске моћи римскога папе. Они су опседнути његовим поступцима, посетама и доласцима, Бог те пита куда све и којим поводом. А био је у Светој Земљи, Грчкој, Румунији, Бањалуци, на Кипру... - и шта се десило? Телескопи паничарâ псевдозилотâ уперени су онамо куда папа иде, јер су ослепели да виде куда сами ходе и куда наивне заводе. Сигурно не виде и не схватају да магијским митом о папи некоме иду на руку. А и иначе, ко зна коме они, овакви какви су, у Православљу служе? Цркви Христовој сигурно не.
4. Артемије клевета нас епископе, између многих других и новог Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског (Артемију сам у своје време предложио да узме тај додатни назив у своју титулу и прихватио је, као што сам и ја у своју био унео додатак приморски, јер Епархија захумска јесте, од Светога Саве, и приморска), па још клевета и Свети Синод, и Патријарха, и Сабор за - „издају Косова"! Да има бар мало будне савести, требало би да се присети жалосне чињенице да се у његово време, за деветнаест година његовог епископовања на тој мученичкој и распетој Епархији, издогађало све оно чега смо данас сведоци: Милошевићева луда - суштински антисрпска - политика, евроамеричко бомбардовање, долазак НАТО-трупâ и окупација, шиптарски злочини 1999. и даље, нови погром 2004. и проглашење „независности" 2008. године. Шта је он за све то време радио и урадио да све то спречи? Не кажемо да је он за све то крив, али зашто онда безочно лаже и бесавесно клевета браћу своју и Оце, на јад, тугу и додатно узнемиравање страдалног народа српског на Косову и Метохији? Колико је само сарађивао са Америком, том новом Вавилонијом за нас Србе, и колико је новца добијао од Олбрајтове? А од других у тим годинама? Колико од тог новца има и сада у банкама, овде у земљи и у иностранству?
Сваком паметном је јасно да проблем Косова није проблем који ће, наводно, Српска Православна Црква „решити" својим ставом. Тај став иначе све време, и пре и после Артемија, остаје непроменљив и непоколебив: слобода и српски црквено-православни карактер живе Цркве Божје, народа и светињâ на тој матичној и неотуђиво српској земљи. Тај став и подвиг борбе за очување Косова и Метохије у Србији није ствар паролâ и слоганâ, громопуцатељних изјава у масмедијима (попут Шешељевих), уз оптуживање свих других и другачијих, мудријих и дугорочнијих ставова, који значе одстојавање ради опстајања и остајања на Косову. Народ каже: Кадар бити стићи и утећи, али и - најважније - на страшноме месту постојати! Са тог страшног места брат Артемије је бежао и побегао. Није хтео, например, обнову порушених светиња јер је то сматрао „издајом" (нажалост, био је потписао свој фамозни Меморандум 2005. године, па због новца, који му није даван на руке, повукaо потпис, а патријарха Павла затим оптужио за „издају"). Сада не сматра издајом и рушилаштвом то што покушава да ради у Рашкој области, понегде на северу Косова и у Шумадији! Нажалост, исувише почиње да личи на секту Мираша Дедеића и на антисрпску пропаганду и харангу Муамера Зукорлића.
Монах Методије (13. век) писао је о расколу арсенитâ. Говорећи против цепања црквене заједнице и цитирајући светог Игњатија Богоносца, навео је и ове речи светог Јована Златоуста, делом преузете од светога Кипријана Картагенског: „Ништа тако не разгневљује Бога као цепање Цркве. Ни крв мученичка не може збрисати грех раскола... Зато говорим и сведочим - додаје Златоуст - да поцепати Цркву није мање зло од пада у јерес" (PG 140, 797; Златоуст, Омилија 11, 4-5 на Посланицу Ефесцима: PG 62, 85 - 87).
Епископ Атанасије Јевтић