[Бенито]

Треће питање:
Да ли је Владимир Ћопић, пре него што је основао КПСХС, у Москви, новембра 1918. године, пре оснивања уопште државе Срба, Хрвата и Словенаца,
био члан неке политичке партије?

Чини ми се да је био франковац, јер је издавао или радио у једном франковачком листу.

Тако је. Био је праваш.
Србин из Лике - прво усташа, па комуниста и оснивач партије са именом државе која треба да растури државу чије име носи. 
И на крају га убије Стаљин. 
И плус га рехабилитују.
Чуди ме да му Срби у Србији не доделе некој школи његово име. Таквима се данашњи Срби диве.

[Митић]

Владимир Ћопић се дружио са Милом Будаком, усташким идеологом и министром. То није спорно.

Још један детаљ у вези са Ћопићем:

"... Ћопић дели изнајмљену студентску собицу са нешто више од три године старијим Милом Будаком, који већ издаје један омладински франковачки лист. Од њега, можда уз прикривени комплекс због очевог порекла, прихвата старчевићанску идеологију чији је официјелни политички наследник Јосип Јошуа Франк, адвокат и такође издавач новина. У гостионици Анте Ковачића у Месничкој улици бр. 43, где најчешће навраћају "свеучилиштарци" на јевтину храну и чашицу разговора, Будак и Ћопић имају готово почасни "лички сто" за који без питања може да седне само још један "јуриста", такође Личанин и Ћопићев вршњак, Анте Павелић. Њихови политички разговори испуњени су прижељкивањем васкрса хрватске државе у магловитим границама, али свакако ширим него што су дотад представљале територије Хрватске, Славоније и Далмације. Њихову програмску потку представљају параноични списи др Анте Старчевића, који у хрватску баштину рачуна све од Стевана Немање и светога Саве и све српске земље далеко на исток, до бугарске, а на југ, грчке границе... Срби, пак, представљају "славосербску пасмину" и влашко-цинцарски, цигански накот који треба збрисати са лица свете Домовине Хрвата!

https://www.nin.rs/arhiva/2453/1.html

[Бенито]

Ајде, док Митке нађе времена, да започнемо нови триптих питања. Прво:
Сматра се најбоље плаћеним плацем икада у Београду. Шта се данас налази на том плацу?

[Ђуро]

Да није Митићева рупа на Славији? Данас је тамо парк.

[Бенито]

Да није Митићева рупа на Славији? Данас је тамо парк.

Није.

[Бенито]

Ајде, док Митке нађе времена, да започнемо нови триптих питања. Прво:
Сматра се најбоље плаћеним плацем икада у Београду. Шта се данас налази на том плацу?

Плац је био на самом врху Теразија, на размеђу Коларчеве и кнез Михаилове улице. Још 1860. године, купио га је Крста Томановић, доцнији велетрговац гвожђем. На том плацу подигао је кућу на спрат, која је доминирала и била окренута лицем према Теразијама. У још пар објеката који су били у Коларчевој улици, саградио је мање куће, приземне, и са великим и доминантним основним простором.
Главни објекат, кућа на спрат, била је спремљена за кафану, са преноћиштем. Коста то никада није радио, него је објекат рентирао. Најпознатији рентијери кафеџије су били Цинцари или Срби са крајњег југа.
Први од њих, који је отворио кафану, дао јој је име "Албанија", у време када нико није ни помишљао да ће настати истоимена држава. Доцније, мењали су се рентијери, али име кафане је остало скоро 80 година.
Преживела је "Албанија" и аустроугарску окупацију, а посебно јој је Албанска Голгота Српске краљевске војске, елите и народа, донела на популарности, па је после Првог светског рата постала најпознатија кафана у престоници нове и велике државе. 
Временом, постала је ругло Београда. Стари газда је умро давно, рентијери наравно нису хтели да улажу у туђи објекат, а наследнике је интересовала само рента. Кућа на спрат, саграђена од блата, сламе и дрвета, већ је почела да се криви на све стране и да прокишњава и пропада. Међутим, то јој није сметало да увек буде пуна.
Тако је било док није основана банка Трговачког фонда. Акционари банке, редом најпознатији и најбогатији београдски трговци, решили су да банка буде хипотекарног типа. Било им је потребно неко угледно и доминантно место у Београду, како би показали моћ српске економије. Одлучили су се плац на углу Кнез Михаилове и Коларчеве улице. 
Наследници плаца су били тврди преговарачи. На плацу су се налазиле две кафане "Албанија" и "Мала касина", као и још неколико радњи.
Плац од 575 метара квадратних је, 1936. године, продат за тричавих 8 милиона краљевских динара у злату!!! То је убедљиво најплаћенији плац у познатој историји Београда.
ПС Две  године доцније на истом месту стајала је доминантна Палата Хипотекарне банке Трговачког фонда. И данас се тамо налази зграда коју сви знају као "Палата Албанија".

[Бенито]

Друго питање:
Која је најбоље написана оптужница у историји српског тужилаштва за најтеже кривично дело, а то су напад на државу и издаја земље?

[Бенито]

Друго питање:
Која је најбоље написана оптужница у историји српског тужилаштва за најтеже кривично дело, а то су напад на државу и издаја земље?

Нико ни да проба.
По Намесничком Уставу из 1869. године, који је краљ Александар Обреновић вратио на снагу 1894. године, краљ је имао одређени уплив у правосуђе. Дакле, то није била потпуно одвојена грана власти, као што је то било по Радикалском Уставу који је на снази био између 1889 и 1894. године.
Када се десио Ивандански атентат на краља Милана, 1899. године, краљ Александар Обреновић имао је право да постави "краљевог тужиоца", који је уједно био и истражни судија при Преком суду који се посебно формирао у оваквим случајевима. Краљ Александар Обреновић је на место "краљевог тужиоца" и истражног судије поставио Василија М. Синиша, судију првостепеног Београдског суда. Василије Симић важио је за обреновићеваца и то убеђеног приследника династије Обреновић и личног пријатеља краља Милана, али је и у вароши важио за поштеног човека и судију. Посебно је то потврдио године дана раније, када је Никола Пашић био оптужен од Двора за неки прекршај. И поред убеђења јавности да ће Пашић бити најстрожије осуђен, Симић је Пашића ослободио на суду, утврдивши да није учинио никакво кривично дело.
Василије М. Симић је, после истраге коју је извршио, написао оптужницу на 64 странице против атентатора, њихових помагача и инспиратора атентата. На суду је оптужницу убедљиво доказао до детаља. Пашић се спасио практично покајањем пред династијом. Обреновић, којој је политички одговарало више да Пашића понизе него да га осуде. То је довело до раскола у Народној радикалној странци, на старе и млађе радикале, што ће доцније довести и до две различите политичке странке. 
У сваком случају, Симићева оптужница и по величини и по форми, а нарочито по квалитету доказа, спада у најбоље написане оптужнице у историји српског правосуђа, посебно због тога што је обухватила не само атентатора и њихове помагаче, него је до краја открила целу заверу у којој је жртва требало да буде рас-краљ Милан.

[Бенито]

И треће питање:
Која је веза питања у вези најскупљег београдског плаца и најбоље написане оптужнице у историји српског правосуђа са Сретењским уставом из 1835. године?

[Милослав Самарџић]

И треће питање:
Која је веза питања у вези најскупљег београдског плаца и најбоље написане оптужнице у историји српског правосуђа са Сретењским уставом из 1835. године?

Можда је Симић наследник Димитрија Давидовића?

[Милослав Самарџић]

Да покушам један трилинг.
Прво, да ли се у роману "Рат и мир" помињу Срби, као народ или неко појединачно?

[Бенито]

И треће питање:
Која је веза питања у вези најскупљег београдског плаца и најбоље написане оптужнице у историји српског правосуђа са Сретењским уставом из 1835. године?

Можда је Симић наследник Димитрија Давидовића?

Не.
Василије Симић био је зет Крсте Томановића, власника најскупљег плаца на којем је била кафана, а доцније "Палата Албанија". Василије Симић је оженио Крстину кћерку и живели су у кући на Обилићевом венцу. Василијева деца су продала плац на којем је данас "Палата Албанија", јер је и Василије као и Крста, пре тога преминуо.
Василије М. Симић био је праунук буљубаше Јована Симића Бобовца, учесника Првог и Другог српског устанка, и једног од првих судија у модерној историји српског правосуђа. Важио је за изузетно поштеног судију и човека. Јован Бобовац био је човек који је свугде јавно говорио да је Србији неопходан Устав, како би се ограничила самовоља владара.
Једног предвечерја, док се враћао својој кући, пресрела га је неидентификована група људи и претукла моткама на смрт. Власт је констатовала да је Јован Бобовац убијен због "крвне освете", недефинисано које, али је то и данас остало као податак о његовој смрти. Наравно, под утицајем обреновићеваца у српској историографији који никада није престао да постоји.
Јован Бобовац био је, заправо, прва жртва српске борбе за уставност. Та борба однела је многе жртве часних Срба, које су они који су били против уставности и тада, а и данас оптуживали да су "страни плаћеници", често и не кријући да су обични намештеници владара или режима, чак поносећи се својим слугерањством.

[Милослав Самарџић]

Одлично! Али стварно постављаш тешка питања. Наравно ниси ти крив што наша (лева) интелигенција хвали Обреновиће и пљује Карађорђевиће, упркос огромним предностима других.

[Vlad Alekš]

Ајде, док Митке нађе времена, да започнемо нови триптих питања. Прво:
Сматра се најбоље плаћеним плацем икада у Београду. Шта се данас налази на том плацу?

Плац је био на самом врху Теразија, на размеђу Коларчеве и кнез Михаилове улице. Још 1860. године, купио га је Крста Томановић, доцнији велетрговац гвожђем. На том плацу подигао је кућу на спрат, која је доминирала и била окренута лицем према Теразијама. У још пар објеката који су били у Коларчевој улици, саградио је мање куће, приземне, и са великим и доминантним основним простором.
Главни објекат, кућа на спрат, била је спремљена за кафану, са преноћиштем. Коста то никада није радио, него је објекат рентирао. Најпознатији рентијери кафеџије су били Цинцари или Срби са крајњег југа.
Први од њих, који је отворио кафану, дао јој је име "Албанија", у време када нико није ни помишљао да ће настати истоимена држава. Доцније, мењали су се рентијери, али име кафане је остало скоро 80 година.
Преживела је "Албанија" и аустроугарску окупацију, а посебно јој је Албанска Голгота Српске краљевске војске, елите и народа, донела на популарности, па је после Првог светског рата постала најпознатија кафана у престоници нове и велике државе. 
Временом, постала је ругло Београда. Стари газда је умро давно, рентијери наравно нису хтели да улажу у туђи објекат, а наследнике је интересовала само рента. Кућа на спрат, саграђена од блата, сламе и дрвета, већ је почела да се криви на све стране и да прокишњава и пропада. Међутим, то јој није сметало да увек буде пуна.
Тако је било док није основана банка Трговачког фонда. Акционари банке, редом најпознатији и најбогатији београдски трговци, решили су да банка буде хипотекарног типа. Било им је потребно неко угледно и доминантно место у Београду, како би показали моћ српске економије. Одлучили су се плац на углу Кнез Михаилове и Коларчеве улице. 
Наследници плаца су били тврди преговарачи. На плацу су се налазиле две кафане "Албанија" и "Мала касина", као и још неколико радњи.
Плац од 575 метара квадратних је, 1936. године, продат за тричавих 8 милиона краљевских динара у злату!!! То је убедљиво најплаћенији плац у познатој историји Београда.
ПС Две  године доцније на истом месту стајала је доминантна Палата Хипотекарне банке Трговачког фонда. И данас се тамо налази зграда коју сви знају као "Палата Албанија".

Чини ми се да је ово питање већ било, али авај, није ни важно - понављање је мајка учења.
Него, да ли се сећате шта су наследници купили за тих 8 милиона динара?!
То је и данас много, а камоли пре 90 година...