[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

Одржана 49. заредом Православна Литија окупираним Београдом
Тмурно време које позива на тромост тела… Али душе у којима је неугасла Православна савест и ове 49. заредом суботе изађоше на улице Београда да сведоче о монструозном потапању немањићке Грачанице, које најјасније разобличава сву удружену злочиначку политичку банду од Броза па наовамо, а такође и о небивало лукавој, потпуној окупацији Србије, Православне Србије коју нам Свети преци оставише на чување, а не на растакање…
Опоменусмо се да је дошло време да и овај – тренутно вршећи главну функцију управника србског логора – Александар Вучић плати за потапање немањићке Светиње Грачанице ваљевске, издају Косова и распродају Србије онима који су нас бомбардовали и инсталирали комплетну политичку сцену своје колоније Србије. А имао је на почетку власти ону страшну поплаву као Небеску опомену због своје издајничке владавине…Имао је годину дана да се покаје и испусти небезбедну и еколошки погубну масонску брану Ровни до испод Светиње Грачанице – није марио; имао је времена да престане са бриселском издајом Косова – он је поспешивао; имао је времена да формира србску Владу, а он је само још више у њој умножио масоне и хомосексуалце; имао је времена да обустави распродају земље и привреде србске странцима – не, он то није учинио, већ је постао највећи послушник корпоративног тероризма, ММФ-а и Светске банке. Дошло је њему време да плати (мада се то многима који испитују јавно мњење не чини), као што је платио и издајник Тадић, Коштуница и све раније им колеге – и плаћаће све више и више за све оно што су учинили своме народу, а за стране интересе. Међутим, не радујемо се томе, јер ће њихови антихришћански ментори на новим изборима у србском логору усред Васкршњег поста довести још горе тлачитеље народа… Да ли ће то бити секташица Михаиловићка или лезбејка Брнабићка? Провешћемо се исто као и Република Србска под Биљаном Плавшић када су место кише падале НАТО бомбе, јер „кад жена влада – то је на срамоту тога народа“ каже Свети Николај.
Овакве преваранте и глумце које инсталираше у србској политици – Холивуд није видео. Маестрално лукаво све своје свакодневне издаје србског народа прикривају театралном патриотском реториком и драматичним гестикулацијама предизборне „бриге“ за народ. Млатарају фразама „регионалног мира и стабилности по сваку цену“, као када би жена допустила да је силују ако јој плате презадовољна тиме што неће да је и туку, представљајући тако цео србски народ као проститутку којој је пречи новчаник од образа… И то све сада – када се сви у региону наоружавају, када Мађари праве четири војне базе на граници са Србијом, Хрвати купују далекометне ракете, НАТО бродови упловљавају у Црну Гору, ракетни НАТО системи се инсталирају у Румунији, потурице у Босни нас поново туже за геноцид због злочина који починише пар Слобиних несрба комуниста, Шиптари формирају „војску Косова“… Е једино су поводљиви Македонци у физички горем положају од нас, само што они то знају, а ми не знамо да имамо издајнике и на власти и у њиховим опозиционим резервама које чекају свој комад издаје и власти над глобалистичко-масонским „Логором Србија“…
Да ли ће Вучић одмах пасти, не знамо; али да је почело његово политичко гашење и замена амбициознијим издајником – јасно је. Мислимо да је он и прошле године био спреман да буде замењен Зораном Михаиловић, али да је од својих нехришћанских ментора измолио још годину дана власти у логору како би своју сујету потхранио и Србију безочно распродао странцима; Светиње потапао, Србију са Косова удаљавао, масоне и хомосексуалце на сва важна места постављао… Све шенећи и мислећи да ће се ментори предомислити… Може бити да ће он неко време још бити и председник Србије са одређеним циљем. Односно, „миротворац“ Вучић био би главнокомандујући војском онда када Зорана сву преосталу имовину србску и суверенитет србски расканта, а затим наступи Дачић да, пошто су сви у региону спремни за рат, некога фол патриотски случајно увреди и изазове сукобе. Наравно, у таквој ситуацији главнокомандујући ни случајно не би дао да се предизборно, рекламно купљено, оружје из Русије употреби против његових пријатеља усташа у Загребу или рођака Шиптара у Приштини… Народ се није покајао пред Христом Богом да би Православни дошли на власт, тако да су ово горе само могући сценарији наступајуће године страдања, која је очигледно пред нама непокајанима…
Испред Патријаршије, не знајући овога пута да ли се патријарх вратио из шетње до Канаде, опоменусмо се тајног заседања комисије србских екумениста и ватиканских паписта у Новом Саду а поводом уређења поретка у католичкој хијерархији типа – да ли ће им Степинац бити светац или неће; као да СПЦ има неке везе са тим, или да је то нешто погађа, па треба да молимо да нам то не чине. Зашто би то погађало Православног владику или верника, сем ако није продани екумениста који сматра да је јединство са папистима већ успостављено па се врши заједничко усаглашавање поретка?! Паралелно са овом срамном тајном комисијом СПЦ – јеврејска секта хоће да организује масовне протесте свуда по свету против канонизације Степинца због само пар стотина Јевреја побијених у Јасеновцу… А ови „наши“, којима је побијено 700 000 сународника, моле децу џелата да своје очеве џелате не проглашавају њиховим секташким свецима. И поново – какве Православни имају везе са свим овим секташко-злочиначким конструкцијама?! Боље би било да су помогли стварању комисије за одбрану грузијског патријарха Илије, данас најистакнутијег браниоца Православне вере, кога су покушали отровати пре пар дана. Међутим то су два света: једни бране Православну Веру Божију од свих секти, јереси и унија, а други иду у Немачку да прославе годишњицу срамног унијатској сусрета и декларације патријарха Руског Кирила са кривоверним папом римским… За Православце Божије дошло је данас време да свако покаже како и колико у Тројичног Бога верује.

Први пут откако смо на овим непрестаним суботњим Литијама десила се кишица, која је повремено као
Испред НеНародне Скупштине, и данас на Задушнице, отпојали смо заупокојене песме душама Православних који су пострадали у минулим ратовима, а чије је слике овде истакнуте ветар углавном поцепао и одувао – као и сећање садашњег народа на њихова страдања и сву издају коју су им приредили они који седе унутра овог здања, планирајући то исто и свима нама сада Србијом живећима.

Испред лажљивог РТС-а погледасмо и нови овосуботњи Слободни Србски Дневник са темама о: рапидно повећаном степену умирања у Србији; пуцању и забрани градње високих брана по свету у светлу ове масонске екстремно штетне бране Ровни којом нам потапају Светињу Грачаницу; као и драмској режији нових политичких превара којима спремају замајавати јадни, наиви и позамашно маловерни србски народ… (Дневник ћемо, надамо се, објавити у понедељак увече.)

dsc02788img_4137img_4114

Све ове речи изговаране на Литијама и сви ови приказани Дневници нису основни садржај Литија, већ само братско поздравно обраћање и информисање. Основни садржај и главна порука Литија је сам овај Православни истинољубиви проход улицама окупиране Србије. Не требају ту многе речи, већ имало пожртвованости, колико било труда. Нико не спори да може то и боље и више, али засад – боље је мало него нимало. И сваки корак, и свака реч, и сваки уздах – да буде у Христу и ради Христа, Спаса Јединога душа људских, душа србских, душа нам блиских. Да буде Христов печат распознавања на нама од сада до краја времена овог испитног животног рока нашег – да нас препознају не по речима и спољашњим делима, већ зато што ћемо имати љубави међу собом. Не оне спољашње љубави само на речима и пристојном понашању исказиване, већ суштинске, која прашта срцем и жртвује се Бога ради. Најпре – колико се год може скривено да нико не зна до Бога Самога, а ако се мора јавно, као сада када је Православна Вера Божија у Србији нападнута – онда и јавно и складно са сабраћом својом. Да будемо једнодушни и једномислени; пре спремни помоћи другоме неголи себи; верни до краја и кротки само пред Богом и Божијим људима; а ношени свагда Благодаћу Христовом без које ништа стварно добро се чинити не може…

Ако Бог да, и следећа субота је Литијна улицама Београда – да цела Србија буде опет Православна!

ИстиноЉубље свима Вама!

[смедерево]

[смедерево]

Пост је време Православног покајања да Србија не доживи нова страдања!
Архимандрит Рафаил Карелин:
Вјерујем ли ја?
Постоје тренуци када човјек пред лицем своје савјести пита самог себе; (искрено) говорећи, јесам ли ја вјерник?
Посматрајући свој духовни живот као слободу, па мисли које се врте у (под)свијести, као струје ријеке у вртлогу или узнемирени осињи рој, фиксирајући у свом срцу осјећај сталне узнемирености од очекиваних невоља и губитака, које, као незвани гости, стоје пред вратима; осјећајући сталну жељу да се добије и страх да се изгуби, посматрајући своју изопачену вољу, који вуче нискости и поду – ја почињем да сумњам: јесам ли ја вјерник?
Јесам ли ја Хришћанин или атеист, који допушта постојање Бога само као трансцедентног разума, који је створио свијет, а затим га препустио самом себи? Ја знам да је то тајни глас моралнога духа, али у то исто вријеме моја душа пажљиво слуша као Ева змију. Бог стално даје мојој души свједочанства Свога постојања, дубља и тврђа него чак она којима доказује факт свога битисања. Потврђује то и свијет који се прихвата органима наших чула. Али због нечег ова свједочанства која се преживљавају као стварна, а не остављају у срцу траг, која су као слова написана на води, тачније, од њих остаје само смутно неодређeно сјећање. Бог више пута за вријеме човјековог живота показује овоме спољашње доказе Свога присуства. Када се због слабе човјечје помоћи чини да излаза нема. Он неочекивано мијења било какву ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он тихо говори души: „Ја сам близу тебе, не бој се, само вјеруј“ али послије неког времена то се несвесно заборави. И више од тога, тајни глас му шапуће: То је све само подударање вишега промисла нема, живот је ланац случајности, у којем стално играмо неку игру „. Добијајући доказе Божије помоћи човјек их зачуђујуће лако губи, као да демон пљачка успомене из његовог памћења, као птице које искљуцај зрна из класова пшенице. Свети Оци су нас упозоравали на фатални гријех заборава; међу три главна узрока погибије душе они су ставили заборав, који као црна пелена замотава човјеков ум и тај престаје да види свјетлост. Свети Оци нам заповиједају да треба да волимо Господа, због његове благодати и благослова, а ми најешће поступамо као исцијељели губавци, који су пошли својим путем, чак се и не окренувши на Христа…

Чудан парадокс: човјек је у свом животу пробао све и заборавио све. Уосталом, сумње о којима ја говорим разликују се на спознајном нивоу. Најчешће се оне гнијезде у дубини душе, гдје страсти заглушују глас духа, гдје ја видим скривену љубав према гријеху, тамно одвлачење према гордости страсти, према праху и гноју. Кроз страсти човјек губи мистички покушај Богоопштења. Он престаје да осјећа Бога у својој души. Страст, то је љубав према демону, који издиже у души идола – празнога унутра.
Човјек може сматрати себе вјерником, то јесте „вјеровати у своју вјеру“ али да у дубини срца не буде такав. Обично у екстремним ситуацијама, када се човјек нађе на граници живота и смрти, показује се његова суштина, природа; већина од нас у том периоду тражи заштиту и спасење у спољашњем и тек кад се увјери у своју немоћ сјети се Бога. Овдје се Бог посматра не као Творац и Промислитељ свијета, већ као нека последња шанса. Опет психолошка загонетка: зашто човјек воли демона, који га као лопов стално вара и поткрада? Људе, неправедне према себи човјек сматра непријатељима, а демона – свога убицу – пријатељем! Овај феномен дјелимично се може објаснити учењем о прародитељском гријеху, који је поразио – како цјелокупно човјечанство, тако и сваку душу. Змије се гнијезде у срцима човјека – то су страсти; оне заповједнички траже храну за себе. За лопове је потребан ноћни мрак, и душа, склона страстима, она искључује свјетлост духа, да не види свој безобразлук и пад, да би се увукла у своје тамно подземље.
Не могу се уживати истовремено благодат и гријех. Руже не расту на ђубрету. Када воља и ум склапају савез са страстима онда се губи осјећај Богоприсуства. Душа сама одустаје од јединства са духом и идентификује са својим страстима и вањским свијетом, у томе налази храну за своје страсти. Првородни гријех је поразио свијет као поље земаљског постојања човјечанства, као систем узајамних односа као атмосферу и средиште у коме душа дише и расте већ болесна, од самога свог рођења. Свијет се више претвара у стезник страсти, његово постојање прелази у прикривену агонију. Болест и безумље – појединачно и колективно – стварају своје комплексе, изврнуте психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свијету. човјек се укључује у њега, постаје његов дио. Овдје се унутрашње безумље човјечијег ума сједињује са колективним безумљем свијета, само се може тако изразити са организованим безумљем и организованим хаосом. Човјек заборавља искуство Богоопштења, али човјек заборавља такође и искуство дружења са свијетом. Он лако заборавља да постоји Бог, али такође лако заборавља да је свијет чаробњак и варалица и опет тражи савез са њим као са пријатељем. Свијет никоме не може дати срећу: како вјерницима тако и невјерницима. Само вјерник осјећа дубље тугу, када га свијет заробљава у његову мрежу страсти. А код невјерника ова туга се манифестује у глухој злоби, незадовољству, досади, које они покушавају заглушити, вином, бујицом вањских утицаја, тијелесним и душевним насладама, као да хоће да умање бол од ране, али непрестано је загађујући.
Човјекова душа се стално налази у стању узнемирености и напрегнутости. Раскорак између остварљиве или замишљене жеље и строго реалне стварности приморавају душу да преживљава стална разочарења: једни желе и не могу да достигну жељено, други достижу оно што су хтјели али, оно се не покаже онаквим каквим су га замишљали и они траже ново, и поново, добивши га, не бивају срећнији.
Материјално је услов за постојање духовног. Али ако оно из услова пређе у циљ онда постаје замка за душу. Материја се у оваквом случају претвара у илузионисту који показује на вањској позорници сцене из замки бајке. Душа воли овај свијет. Она се заљубила у њега, као што се човјек нехотице може заљубити у лоповкињу и блудницу. Она га читаво вријеме вара, заражава прљавштином његову крв, краде му све што он има, а он ипак воли њу као предмет своје болесне страсти.
Човјекова воља је греховна. Унутрашњи гријех је солидаран са вањским. Божија воља је светиња, зато јој се противи читав свијет и човјечја душа. Божија воља је благо, али то не жели да зна човјек поражен гријехом. Зато он лаже Бога и себе када говори у молитви: “ нека буде воља Твоја“, – његова тајна молитва је “ нека буде воља моја“. И пад и спасење почињу од њихове воље. И тада имамо два пута, „спасења“ – први, лакши и безопаснији, – то је одбацивање своје воље, своје предавање послушању, потајно потчињавање себе духовном руководиоцу, као кад би човјек сам предао. своју вољу, као блудног и непослушног роба, своме господару, који хоће да га научи и смири.
Има други пут, напоран и тежак: човјек мора да мисли о неизбјежној смрти, о пролазности овога свијета, да схвати да је све овдје нестално, пролазно. Да нас свијет непрестано обмањује, да смо ми први непријатељи своји и да треба да се научимо да не желимо ништа вањско и свјетско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност у односу на свијет као изједначавање добра и зла, постојања и непостојања, већ вјера у то да је једино истинско благо у овом животу праћење воље Божије и страхопоштовање пред Његовим промислом.
Слиједећи први пут ми дајемо своју вољу, слиједећи други, дужни смо је умртвити. Мада би тачније било рећи, треба да је умртвимо и у једном и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа а сама воља се трансформише у оно што су Свети Оци називали трезвеношћу и бдењем -храњењем свога срца и концентрације душе у молитви. Душа мора да донесе драматичан извод о томе шта је богатство и сиромаштво, побједа и пораз, дуг живот или рана смрт, извршавање или неизвршавање планова и жеља – то није ни добро ни зло, већ одређене околности и ситуације, и да је једино и искрено и добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.
Душа овоме и вјерује и не вјерује. Она протествује и виче, и овдје воља мора да присили душу да насилно повјерује као што насилно одучавају пијанца од пића. Овдје није ријеч о интелектуалном насиљу над душом, већ насиљу над болешћу, то је борба за душу чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповијест о вољи Божијој, онда она гласи: воља Божија – светост наша (уп. 1. Сол. 4, 3), а светост – то је присуство благодати у души. Ако се човјек научи да рачуна на Промисао Божији, да вјерује у Промисао Божији, да воли промисао Божији, онда ће он са захвалношћу примати оно што му шаље Бог и оно што други људи примају као биједу и несрећу сматраће даром који ми даје сам Господ, научиће се више цијенити земаљске јаде – со која убија црве у његовој души, него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту, заразујући душу некаквим болесним бављењем овим свијетом. Да би човјек био заиста срећан, његов живот мора бити смјештен у ријеч „слава Богу за све“. Он се мора одрећи овога свијета да би добио вјечни свијет, он се мора одрећи себе да би добио самог себе.

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]