[херцеговац]

Оно јуришање!?

Прије немоћ!



А зашто се ови шиптарски избори рекламирају као спас за Србе? Одговори на то, а онда ћe ти се само рећи зашто се серија зове Равна Гора.

http://www.pogledi.rs/wp-content/uploads...-Napad.jpg

[Капетан]

Један радник је приказан као интелектуалац, племенит, хуман... спашава штиглића сломљених крила. Почињу да падају бомбе на БГ, сви трче у склониште, а он да узме штиглића, кога чува у некој кутији. Не обазире се на повике: ''Зар да погинеш због птице''. Силази у склониште, миран, не плаши се. Вади из торбе књигу црвених корица, за коју се јасно види да је комунистичка, тј. да је он комуниста. То су завршне сцене.

Занимљиво зашто баш штиглића а не неку другу птицу?Штиглић је птица која се храни трњем, а Исус Христ је крунисан трновим венцем.Јасно, птица штиглић је симбол Исусових мука.Штиглић = комуниста, тј млади комуниста спреман на муке кроз које је прошао Христ.Симбол је јасан.Птица није тек тако изабрана, изабран је симбол мучеништва.

[Вања]

Па како не јуриша, краљ излеће напоље а падају около бомбе. Да је комунистичка пропаганда краљ би био приказан како кукавица. Друго, у трејлеру има сцена где краљ каже ''Шта је боље ђенерале да останем у земљи или да одем из ње срамотно'' (тако нешто)? Исто комунистичка пропаганда.

Шиптарски избори, Срби бојкотују изборе па у већинској српској средини победи Шиптар.

[Капетан]

Зашто је краљ Петар приказан јуначки како јуриша напоље иако падају бомбе около? Видећемо остале епизоде.

Има једно правило у рату-краљ не убија краља, где си видео у рату да се гађа "дом"краља или председника?!

Бомбе падају около а не по среди, као што рекох краљ не убија краља.

Немоћ, јасно ко дан, предсавља немоћ.

[херцеговац]

Шиптарски избори, Срби бојкотују изборе па у већинској српској средини победи Шиптар.

И шта?

Дај уозбиљи се, није зајебанција са оваквим стварима.

[Петар]

Краљ каже,пустите ме да видим злотворе. Свиђа ми се сцена. Шта су о краљу причали,то је помак на боље.

[Николај]

Зашто је краљ Петар приказан јуначки како јуриша напоље иако падају бомбе около? Видећемо остале епизоде.

Можда зато што ће на крају серије тај јуначки краљ да позове равногорце да приђу другом јунаку - Титу? А они се оглушили о наредбу краља-хероја

[Alex]

За мене су официри краљевске војске наши,наравно српски официри. Нећу да се расправљам са тобом.Могао је да прескочи детаљ са кафаном,расула је било довољно.Има и примера ваљаног отпора.Али оно што се годинама пребацивало,масне браде,пијанства,курвање оно опет на самом почетку.Ок,не четницима,али официрима.Маса то одмах прими.Можда рано судимо,ил смо очекивали превише....

И те како. Међутим, поента је да тај отпор није подобан, јер би онда могло да се доведе у питање само супростављање Немцима без комунистичких и неокомунистичких устаљених вредности. Рецимо, Кесеровићево рањавање у Сукову када је кренуо да баци бомбу на немачки тенк, три уништена тенка у Гружанском селу Невада, отпор наше војске у Шапцу и Ужицу, отпор у Доњем Добрићу, бомбардовање Беча и Албаније и сл. Коначно, стварни немачки губици. Има многих таквих светлих примера из Априлског рата. Више би привукао пажњу кадар где се виде авиони са ознакама Краљевског ваздухопловства како лете без дејства него овај што пије са циганкама. Али, мора кафана па то ти је.

Pa čekajte sledeću epizodu gde su borbe, šta ste se uhvatili za prvu gde je pokazan samo napad?

---

Мене занима ако је ово ''неокомунистичка пропаганда'' зашто се серија уопште зове Равна Гора? Зашто је краљ Петар приказан јуначки како јуриша напоље иако падају бомбе около? Видећемо остале епизоде.

Svako se boji za svoj oreol pravednika. Komunistički istoričari koji su lagali, ne-komunistički istoričari koji su lagali. Istina boli, jbg.

I ko je skočio protiv serije? - komunjare i gibaničari.

Normalan narod normalno gleda, normalnu seriju.

---

Зашто је краљ Петар приказан јуначки како јуриша напоље иако падају бомбе около? Видећемо остале епизоде.

Можда зато што ће на крају серије тај јуначки краљ да позове равногорце да приђу другом јунаку - Титу? А они се оглушили о наредбу краља-хероја

Ko kaže da su se oglušili? Videćemo u ostalom za par godina i taj segment.

No da se sada držimo ovog.

[Вукашин Петковић]

Нека Бранка Прпа припреми свој стомак за „Равну гору”

Да се не ради о тексту којије објавила „Политика” не бих реаговао. Тим пре што ми не пада на памет да оспоравам право било коме, публици, гледаоцима, стручној јавности – да коментаришу, куде, да замерају, критикују, анализирају, па и да ако смо заслужили – хвале серију „Равна гора” чији сам аутор. Без обзира на то што у тексту под називом „Почеле полемике о серији Равна гора”,којије објављен 11. новембра у „Политици”,превладавају похвале изречене од највећег живог српског драмског писца академика Душана Ковачевића и највећег живог српског песника академика Матије Бећковића, због којих бихморао бити спокојан и задовољан – ипак, морам да се огласим. То чиним и у име преко 200 мојих колега глумаца и преко 500 филмских радника, аутора, сарадника и страдалника који су последње две године под немогућим условима и у огромној финансијској оскудици – изгарали радећи ТВ серију „Равна гора”, како би била најбоља, како би личила на светску продукцију. Макар толико – да не допустим да неко блати и скрнави огроман напор и најбоље намере – а да притоме, како сам каже – није видео ни делић „Равне горе”. Повод ми није изнето мишљење великог хрватског редитеља који живи у Прагу господина Лордана Зафрановића, да „незна да ли ће моћи да гледа серију“ – али да ипак мисли да ће она бити само ревизионистичка и да „неће изнети стварно стање ствари“ јер је могуће прављена да задовољи политичку елиту? Господин Зафрановић,кога се не усуђујем да ословим са „колега Зафрановић“ да се не би увредио, показује невероватни дар за видовитост износећи свој суд о серији, то јест о нечему што уопште није видео. Ипак, у томе – из мени непознатих разлога, предњачи једна дама, доктор историјских наука, госпођа Бранка Прпа.

Историчар нисам – али глумац јесам, који је почео да режира. То је тачно. Треба ли због тога да ме буде стид? Коме треба да се извиним? Госпођи Бранки Прпи? Интерпретатор историје нисам – аутор сам игране уметничке серије која говори о Србији у догађајима из априла 1941.године, па надаље. После изјава госпође Прпа, којој не мислим да треба оспоравати да је доктор историјских наука, и којој указујем свако поштовање као научном раднику и као жени – питам се: смем ли наставити?

Уваженој дами далеко било да желим да оспорим право да критикује, черечи, транжира и напада серију „Равна гора”. Свему томе сам се и надао. Мој рад и моје скромно дело морају бити подвргнути критици и суду, како најшире публике, тако и стручне јавности. Али морам признати да сам запањен изјавама госпође Прпеу „Политици” када каже: „Да није гледала серију и да нема намеру ни да је гледа, јер не гледа ни ’Сулејмана Величанственог’”јер је „Равна гора”, по њеном мишљењу, „политичка петпарачка прича“…и још екстра – да је моја серија „проблематичне теме и начина финансирања”!?

Што је превише – превише је. Значи – није гледала, али зна да је то политичка петпарачка прича.Баш као госпођа Прпа о „Равној гори” –на сличан начин је поводом романа „Нож” Вука Драшковића 1982.године на партијским пленумима говорио народни херој Владо Шегрт: „Ја ту књигу нијесам читао, али тражим да се она забрани.”

Егзактност науке којом се бави госпођа Прпа не трпи произвољност, малициозност и сујету – већ само факта. Дакле, поручујем јој да ипак припреми свој стомак, нека одвоји мало свог драгоценог времена и нека погледа, или гледа „Равну гору” – па нека распали. Стручно, аргументовано и одговорно. А што се тиче „проблематичног начина финансирања” серије „Равна гора”,на које алудира госпођа Прпа – нека јој служи на част. Јасно је да се ова дама поред историје разуме и у паре, највише у туђе.

Радош Бајић

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/N...map=%5B%5D

[Зоран Недељковић]

Такав смо народ, а рекао бих и следбеници Равногорског покрета, данас. Лакше се окупимо када треба да се бацимо каменом на тему о " играној уметничкој серији " / неколико хиљада прегледа /,него на, рецимо, теми " Прави Валтер и његова браћа ", М. Самарџића /100 прегледа /.

[Јеремија]

Читам коментаре како овде тако и на порталу Нови Стандард и не могу да се начудим реакцијама поводом поменуте серије. Па где ви људи живите? Односно, шта сте то очекивали од покојног Тијанића и "Секуле"? Истину о Равној Гори и војсци која је била једина легална формација у том времену. Та ајте молим вас... Од две подгузне муве очекивати истину заиста је утопија.
Бајић Радош нити је компетентан да направи истиниту причу о Равној Гопри, а није ни редитељско - глумачки потенцијал који би могао изнети неки озбиљан пројекат.
Тијанића (сад већ покојног) не бих коментарисао, радио је подједнако добро за сваког газду по принципу: Плати па клати.

Приче о уметничким слободама и дрвљење како није реч о документарној серији више су него ступидне. Наиме, уметничке слободе може бити у неком декору, додавању непостојећег лика и сл. али, мењати историјске чињенице, редослед догађаја, па и прећуткивање истине, то је далеко од уметничке слободе. На делу је још једно озругивање Србину!
А оће то Радош. Како је карикирао србске сељаке у својим филмовима о Секули, а ономад са очешљаном бабом, тако ради и у серији која је помпезно најављивана.

Но да се манем Радоша и дотакнем реакције - хвале о гледаности серије (прве епизоде)... Верујем како је било преко два милкиона гледалаца пред телевизором приликом емитовања поменуте серије. Верујем и имам објашњење за то: Народу је досадило да гледа којекаве луде куће, фарме или сулејмане, а богме и валтере, неретве или отписане... Пожелео је народ да види нешто србско! Нешто што је наше и што би нам требало бити светиња. Е сад, то што "радашин" карикира и што већ у старту нове серије пиша по србству и Србину није ништа ново. Опет, ако гледаоци не препознају још један јадац и наседну на булајићевски жанр у Бајићевом издању, намеће закључак: Нисмо боље ни заслужили.

пс. што померисте тему о овај п-форум? Мислим, тамо где је била да јој је више место него овде. Серија нема додирних тачака са Четницима.

[Милослав Самарџић]

И Хрвати су за сада задовољни.

DRUGI PIŠU: Jutarnji list
Hrvatski pogled: priča o Draži je obična kamilica

Scena iz serije „Ravna gora”: sudbina porodice Taralić (Foto Contrast studio)
Uprkos trudu tridesetak poklonika SKOJ-a, Saveza komunističke omladine Jugoslavije, koji su demonstrirali ispred zgrade Radio-televizije Srbije zbog falsifikovanja istorije, tj. afirmisanja četničkog pokreta Draže Mihailovića, serija „Ravna gora”, čiji je RTS koproducent, nije baš naelektrisala Srbiju.

Prva epizoda kasnila je više od pet minuta jer je televizija radije prenosila uživo kako je poludeli penzioner, u selu Metikoš zabarikadiran u svojoj kući,satima držao u šahu policiju, a u ponedeljak ujutro predsednik Tomislav Nikolić u posebnom prilogu listu „Politika” pozabavio se predstojećom stotom godišnjicom Sarajevskog atentata, a podelu na četnike i partizane uopšte nije ni spominjao.

Zato su književnici Dušan Kovačević i Matija Bećković na direktan upit štamisle o „Ravnoj gori” odgovorili da je ona strana – komunistička – snimila u prošloj državi na stotine filmova o svom viđenju povesti, a ova naša (kakva god to da je) sad je napokon dobila priliku za svoju verziju događaja. Ukoliko ste odgledali prvu epizodu, neće vam biti jasno o čemu to Kovačević i Bećković govore. U njoj nema apsolutno ničega zbog čega je serijapribavila toliki publicitet.

U pitanju je doku drama koja se odigrava uoči bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. i kojaje bez ikakve frke mogla biti emitovanai u bivšojJugoslaviji. Budući da kontroverzni Draža Mihailović u izvedbi Nebojše Glogovca, glumca koji nedeljom uveče zabavlja i čitavu Hrvatsku u seriji Nove TV „Stela”, stiže tek u četvrtoj epizodi, očito je reditelj i scenarist Radoš Bajić odlučio svoje glavne adute rasporediti krajnje racionalno.

U uvodu nema ničeg što bi vas zdrmalo: da je u pitanju američka serija, autora bi pozvali na ribanje i zapretili mu da u narednoj epizodi brže-bolje smisli nekoliko atrakcija, inače će obustaviti emitovanje. Bajić, dakako, nije pod takvim pritiskom, jer je RTS jedva smogao sredstva da se uključi u projekt koji finansijski kontrolišesam Bajić: njegova porodica strateški je raspoređena na sve ključne pogone serije, pa je čak i direktor fotografije Predrag Jočić,suprug Bajićeve kćeri Jelene. Nešto slično u nas uspeva napraviti Antun Vrdoljak.

Prva epizoda zove se „Napad” i najzanimljivija scena u njoj je sastanak kasno uveče u kabinetu „đenerala” Dušana Simovića (poznati makedonski glumac Petre Arsovski): na njega stiže jedan drugi „đeneral”, Bora Mirković (Lazar Ristovski), navodno mozak puča od 27. marta koji je srušio vladu Cvetković–Maček i onemogućio pristajanje Jugoslavije uz Sile osovine. Mirković je upravo iz britanskih izvora doznao da će se London držati po strani u eventualnom sukobu Berlina i Beograda i da potonjem nema pomoći, jer se Simoviću nemački veleposlanik uopšte ne javlja. Jedini disonantni element na tom skupu je Hrvat dr Ivan Andres (novosadski glumac Atila Giric), nekadašnji ministar industrije i trgovine u vladi Cvetković–Maček, koji odmah napušta prostoriju, jer se ne podnosi s harizmatičnim Mirkovićem. U materijalima za seriju navedeno je da je u „Napadu” trebalo danastupi i Irfan Mensur u ulozi dr Vladka Mačeka, no njegove su scene ili izbačene ili sačuvane za drugu epizodu. Na takvom sastanku Maček ionako nije mogao biti, jer se u to vreme nalazio u Zagrebu.

Još je jedino vredna spomena scena u kojoj bude kralja Petra Drugog Karađorđevića (Đorđe Živadinović), jer bombardovanje samo što nije počelo. Momak je zaspao uz knjigu, posluga se ne usuđuje da ga probudi, a kada joj to i uspe, najveći je problem pronaći papuče njegovogvisočanstva. Ima tu nešto malo stila i duhovitosti kao u engleskim komedijama, no pokvari je replika jednog od časnika: „Narod koji izgubi kralja, izgubio je sve.” Ipak, kako smo ranije čuli još veću banalnost, da „situacija u kojoj se nalazimo nije nimalo laka”, a videli i Bajićevo redateljsku „suptilnost” kada menja fokus kamere s lica Ristovskog na sat na kojem tek što nije otkucala ponoć, čudimo se da su u „Napadu” i takve iskrice kreativnosti uopšte moguće.

Prva epizoda vešto prikriva skroman budžet, jer čim se dogodi nešto komplikovanije, Bajić poseže za žurnalima.

Bajić – nekadašnji glumac, navodno je godinama proučavao to razdoblje, dobro su mu rekli da je jutro uoči bombardovanja bilo prekrasno, ali su mu zaboravili spomenuti da je to bilo u nedelju, inače ne bi inscenirao finale u fabrici u Rakovici, gde radnici upravo dolaze na posao. Ili je tako možda bilo u Kraljevini Jugoslaviji. Radnike su eksploatisali do te mere da im nisu davali ni slobodnu nedelju, pa se valjda zbog toga država i raspala.

Nenad Polimac
objavljeno: 13.11.2013.

[Милослав Самарџић]

Колико су релевантни ови документи у вези Тодоровића?
http://www.znaci.net/00001/40_67.htm и овај http://www.znaci.net/00001/4_14_3_258.htm.
Такође нашао сам књигу на Амазонј о неком потпуковнику Борислсву Тодоровићу : http://www.amazon.com/Poslednji-raport-P...8682235307. Да ли је то тај потпоручник Борислав или не?

jedan njemački agent koji je radio za Abwehrstelle u Beogradu i imao direktne kontakte u Mihailovićevom štabu,

Не, то је други Тодоровић:
http://www.pogledi.rs/poslednji-raport/

[Милослав Самарџић]

Г. Самарџићу, у Вашем приказу прве епизоде којег је пренео Н. Стандард, постоји део о директиви Броза, па се повела полемика у коментарима о валидности те директиве. Моје питање је - да ли постоји документ о тој директиви, односно, шта Вам је био извор за ту информацију? Хвала унапред.

То је од Буисона. Ево целе приче о том периоду (из једног мог рада):

1. КПЈ ОД АВГУСТА 1939. ДО 22. ЈУНА 1941.

Други светски рат почео је 1. септембра 1939. године, нападом Немачке на Пољску. Немцима се ускоро придружују Совјети, који напају Пољску са истока. Немци и Совјети срећу се код Брест Литовска, где одржавају заједничку параду посвећену победи над Пољацима. На тој линији они деле Пољску. Стаљин је после напао Финску, а Хитлер државе Западне Европе.
Савез са нацистима комунисти су демонстрирали и у Београду, приликом комеморације преминулом француском генералу Гепрату, новембра 1939. године. Генерал Гепрат био је познати пријатељ Срба из Првог светског рата, па је комунистичка омладина у време комеморације одржала протест против новог рата са Немачком, јер би се он наводно водио за интересе ''француских банкара и енглеских лордова''.1
Краљевина Југославија нашла се под притиском Сила осовине да ступи, а под притиском Америке и Британије да не ступи у Тројни пакт. Ипак, Силе осовине биле су на границама, па је влада 25. марта прихватила прву опцију.
Огорчење јавности због пакта са традиционалним непријатељима Немцима било је огромно. Карактеристично је да су протестовале скоро све политичке опције, изузев комуниста, јер су они већ били у савезу са Немцима.
Свега два дана касније, 27. марта, свргнута је влада која је потписала Тројни пакт. Јосип Броз је тим поводом писао:
''Радни народи Југославије не желе никакав рат. Пакт о узајамној помоћи Немачке и Совјетског Савеза, као и улаз совјетских трупа у балтичке земље, изазвали су велико одушевљење у широким народним масама Југославије. КПЈ је сада у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свим елементима који имају исти циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија мора најпре бити растурена у више делова, и партија ће после тога деловати у сваком од њих, сходно раније датим директивама''.2
Броз је и овом приликом поновио те директиве:
''1. Задатак свих мобилисаних чланова КПЈ је, на првом месту, да утичу на стварање расула у Југословенској војсци, да шире забуну међу официрима и војницима и убеде их да је пораз последица некомпетентности официрског кадра, што би значило крај њиховом било каквом ауторитету;
2. Да покупе све оружје и ратни материјал напуштен у паници и сакрију га на безбедна места ради касније употребе;
3. Да пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима. Посебно треба да подрже црногорске сепаратисте ако прихвате антимонархистичлки став.
4. Немачка ће врло брзо да сломи југословенски отпор и уз помоћ Италије у Хрватској ће да успостави усташки режим и сличне сепаратистичке режиме у другим деловима земље. Комунисти треба да се инфилтрирају у све те нове државне органе и обавештајне службе''.3
Током фебруара била је извршена делимична мобилизација Југословенске војске. Почетком априла расписана је нова мобилизација, на коју КПЈ реагује следећим прогласом:
''Народи Југославије су угрожени од стране бесних британских хушкача и велокосрпских националистичких екстремиста. Својим провокативним држањем они нашу државу гурају у рат. Не дозволимо овим неодговорним империјалистичким елементима, нарочито србијанским, да своје планове спроводе у дело.''4
Силе осовине нападају Краљевину Југославију 6. априла 1941. У одушевљењу због слома државе коју су толико мрзели, комунисти се нису устручавали да пуцају у леђа југословенским војницима. Тако су у Крагујевцу 11. априла 1941, док су немачке трупе надирале према граду, са крова кафане ''Шумадија'' пуцали у колону војника која се повлачила према Гимназији. Убили су сина Боже Пешића из оближњег села Церовац. Кафана ''Шумадија'' је словила као познато стециште комуниста, јер су оба газдина сина, Жива и Мика Ђорђевић, били познати ''партијци''. Истог дана, неко је такође с леђа убио три војника код градског гробља: Драгољуба Милутиновића из села Живице у Драгачеву, Обрада Достанића из села Турице и Цалета Петаковића из Ужица. Није доказано да су и овај злочин починили комунисти, мада других сумњивих особа у Крагујевцу није ни било.5
У Крагујевцу комунисти организују прославу 1. маја 1941, у знак подршке Немцима и њиховој војној индустрији. На то су реаговали делови Југословенске војске који су избегли заробљавање после слома свих фронтова 17. априла, захтевајући од радника ''да не иду на рад у Војно-технички завод и да не слушају комунисте, који да би се додворили окупатору, настоје да за рад мобилишу што већи број радника, повећавајући тиме ратни потенцијал нашег непријатеља''.6
И комунисти из чачанског краја искористили су окупацију да јавно прославе 1. мај, што им је раније било забрањено. Тога дана окупили су се на месту Равни, на планини Јелици, а пре 22. јуна одржали су и низ других манифестација. Код Немаца су стајали боље чак и од профашистичке организације ''Збор''. Локални лидер ''Збора'', Драгутин Булић, жалио се централи у Београду како су се комунисти ''подвукли под кожу Немцима, код којих се одлично котирају''. Он је чак размишљао да се склони из града, бојећи се физичког насиља. У Чачку је одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између комуниста и Немаца. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер, Пуриша Ђорђевић, писао је:
''Политички слагали смо се са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове - скори знак пропадања капиталиситичке империје. Раднички клуб `Борац` одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама''.7
Водећи комунисти у Ужицу, Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.8
Управо у области Ужица група пуковника Михаиловића имала је први сукоб са Немцима по преласку Дрине, почетком маја.
Комунистичка партија Хрватске преговарала је са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру ''Независне Државе Хрватске'', проглашене 10. априла. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог ''Новог поретка'', очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења са Немачким нападом на Совјетски Савез, 22. јуна.9
У међувремену, уговор о стварању Комунистичке партије ''Независне Државе Хрватске'' потписали су Павелићеви министри Лорковић и Будак са једне и лидери Комунистичке партије Хрватске Бакарић и Хебранг са друге стране, 17. априла 1941.10
Потом је Павелић потписао и ''договор'' о сарадњи са комунистима, што видимо из дневника његовог заменика Славка Кватерника, за 22. април 1941:
''Миле (Будак - прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.''11
Већ маја месеца масовни злочини формација НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима постају главна вест у земљи. Први концентрациони логор Хрвати су основали 29. априла, у Даници код Копривице, пошто су сви затвори већ били пуни. Затим оснивају логор Керестинац, 18. маја у истоименом месту код Загреба, па логор Јадовно на Велебиту, 22. маја, логор Слано на Пагу, 25. јуна, итд. Логоре на Велебиту и Пагу затвориће током августа и септембра 1941. згрожени Италијани, који су том приликом протерали хрватске формације. Према италијанским изворима, у Јадовну је убијено најмање 35.000 људи, жена и деце. Санто Старци, командир 1. санитетског вода 5. корпуса италијанске војске, који је 22. септембра 1941. послат у Слано да кремира лешеве ради спречавања епидемије, поред осталог је забележио:
''Јаме су закопане на брзину, док све закопане жртве још нису биле мртве, а то показује трагичан израз лица већине лешева... У двије јаме нашли смо само лешеве жена и дјеце, а у другима су били помијешани мушкарци, жене и дјеца... Успели смо да извадимо и кремирамо 791 леш: 407 мушкараца, 293 жене и 91 дете између пет и 15 година, те једно новорођенче од пет мјесеци... Особа која нам је била водич рекла ми је да су у великој већини депортовани бацани у море тако што су били везани за велико камење, а да су многи извршили самоубиство тако што су се сами бацили у море''.12
У таквој ситуацији, док Срби у западним крајевима спремају устанак, ЦК КПЈ издаје директиву партијској организацији Босанске Крајине да осуди ''настојања српских буржоаских елемената да клање Срба припишу Хрватима''. Конференција је одржана у селу Шетлуци код Бањалуке, за закључком да су за злочине одговорни ''нацифашисти''. Истог дана усташе из бањалучког затвора ослобађају десетак Срба идентификованих као комунисти, као и 12 из Травника. Тада је у Травнику задржано 70 Срба, који су мучени и убијени.13
Нови састанак комунисти одржавају у Мостару, 22. јуна, закључујући да је неправедно за покоље Срба оптуживати све усташе. Наредног дана Хрвати-комшије хапсе 164 Србина на оближњем Поповом пољу. Поклали су их и бацили у јаму на Ржанском долу код села Котеза, на друму Љубиње - Требиње. Истог дана усташе излазе из Гацка и кољу све Србе које су затекли на њивама и по кућама у околним селима.14
У најобимнијем познатом прогласу ''српском народу'' из овог доба, писаном два месеца после проглашења ''Независне Државе Хрватске'', КПЈ не помиње ни НДХ, ни Павелића, ни усташе. Као напријатељи у овом прогласу најчешће се помињу ''великосрпска господа'', ''српска буржоазија'', ''енглески империјалистички разбојници'', и сл. За Хрвате се каже:
''И за незапамћени слом на фронту кривица пада на српску буржоазију... Сада разни остаци великосрпских хегемониста и агенти Лондона бацају кривицу због слома на угњетене народе, у првом реду на братски хрватски народ.''15
Наиме, једна од главних тема разговора у народу тада је била издаја Хрвата у Југословенској војсци. Знало се и да су Хрвати са цвећем дочекали Немце, као и да су скоро сви њихови официри, подофицири и војници ступили у формације НДХ.
И у прогласу КПЈ ''народима Војводине'' с почетка јуна 1941. не помињу се усташе, већ се за злочине у целој Војводини, па и у Срему, који се нашао у саставу НДХ, оптужују ''империјалистички разбојници''. Даље у тексту, у поруци војвођанским Србима, који су били на мети злочинаца, стоји:
''Ви не смете допустити да вас наведени злочини одведу на пут шовинизма, да омрзнете радне масе Мађара и Немаца које се увелико разочаравају у своје ослободиоце, и саме осуђују почињена зверства... Борба за ослобођење народа Југославије може и за Војводину бити успешна само ако се ви заједно са мађарским, немачким и осталим народима борите за ослобођење Војводине''.16
Дакле, са злочинима су повезани само Мађари и Немци, иако је највећа опасност претила од Хрвата.
У поруци војвођанским Хрватима као ''најгори непријатељи хрватског народа'' означени су ''франковци'' и ''господа из Хрватске сељачке странке, на челу са Мачеком''. За НДХ се каже да ''није слободна и независна'', док се уместо геноцида над Србима помињу само ''терор и зверски поступак'', у следећој формулацији:
''Хрватски се народ не може никад помирити са таквом државом, нити са терором и зверским поступком против Срба у Хрватској''.17
Нову директиву у вези с очекиваним извођењем ''светске револуције'' Коминтерна шаље 9. маја:
''...а) Комунистичка светска револуција мора да се представи као низ мера да се постигне `истинска демократија` и све политичке и војне старешине комунистичког покрета да обоје своју активност у тој светлости. До 30 посто чланова партије могу отворено да изађу као борци у стрељачком строју за демократију у очима масе.
б) Влада Совјетског Савеза исто тако може наћи за потребно да учини привремене уступке у истом смислу да би проширила револуционарне узроке у земљама у којима је то потребно.
в) До преузимање власти КП у земљама где је револуција припремљена морају опрезно да васпоставе односе са родољубивим и верским организацијама... Национална традиција мора да се поштује...
ђ) Одмах по преузимању власти ЦК ће образовати нову владу. Она треба да представља широке народне масе и сачува потпуно изглед демократије. За унутрашње послова ЦК ће остати као врховна власт... Противници нове администрације, нарочито они који уживају углед међу народом, треба да се уклоне што је могуће пре, али на `демократски` начин, извођењем пред редовне или `народне судове`. Народни судови морају да имају једног члана партије и два тајна члана или сигурна симпатизера.
2. У земљи где је ЦК преузео власт, не треба да траже присаједињење Совјетском Савезу док инструкције у том циљу не буду примљене од Извршног комитета Коминтерне (ИКК).
...4. Издајници партије биће ликвидирани без суда чим се потпун извештај поднесе партијској организацији којој припадају. Раније инструкције се укидају и смртна казна се одређује за издајство ма какве врсте против интереса комунистичке револуције.
...6. У израз ''класни непријатељ'' спадају две групе: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, сви чланови владајуће династије, свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције. Како ће се ови класни непријатељи уклонити зависиће од ситуације, а начини на које ће се то извршити прописаће делегат ИКК, који ће се придодати Централном комитету чим овај узме власт у своје руке, и ставити своје богато искуство на њихово расположење...''18
Директива Коминтерне разрађена је на тзв. мајском саветовању у Загребу. Тада КПЈ доноси одлуку не о устанку и борби против окупатора, већ о ''борби за уништење капиталистичког поретка у земљи и борби за сламање међународног империјализма'', што је наводно ''једини излаз из беде и ратова''. Конкретно, одлучено је да се поведе ''борба против југословенске владе у избеглиштву'', која се ''ставила под окриље Енглеске с надом да ће помоћу енглеског империјализма успоставити оно старо стање''.19
У једној књизи групе комунистичких историчара каже се да је маја 1940. године у Загребу донета и следећа одлука:
''Српски народ мора данас највише да трпи због злочиначке политике коју је 22 године спроводила српска капиталистичка клика.''20
Овај став је својеврстан наставак резолуције о националном питању коју је КПЈ донела 1924. године, према инструкцијама са Петог конгреса Коминтерне. Тада је читава ''српска нација'' означена као угњетавачка, а сада је цели ''српски народ'' осуђен на страдалништво, што је типичан пример геноцидности. Другим речима, као што је током устанка ујесен те 1941. године немачки генерал Фридрих Турнер писао да треба казнити ''цело становништво'', тако је и Комунистичка партија осудила цели народ због наводне злочиначке политике његових лидера. Овакав геноцидан став комуниста ускоро је учинио своје, нарочито у намерном изазивању немачких одмазди. Срби су имали несрећу да је дошло до поклапања нацистичке и комунистичке геноцидне политике.
Први ''класни непријатељи'' за које се чуло после априлског слома, биле су групе официра у Западној Србији. Милован Ђилас је касније признао да су те групе представљале ''опасност да ће преузети власт после немачког слома и тиме спасти земљу од комуниста''.21
Али, Ђилас тада није размишљао о слому својих савезника Немаца; речи ''после немачког слома'' су један карактеристичан пример историјског фалсификата. У цитираном прогласу ''српском народу'' из јуна 1941. године, каже се и следеће:
''Агенти Лондона (разне капиталистичке клике, четници и полицајци, неки бедни официри и други), већ се прикупљају да спрече раднике и сељаке, кад време буде сазрело да васпоставе своју радничко-сељачку совјетску власт, уз помоћ великог и братског Совјетског Савеза. Ове банде желе да врате стари ред... Они хоће да крв и зној народни буду узалудни. Ми морамо већ сада да тим бандама пружимо одлучну борбу...''22
Дакле, у прогласу је писало ''кад време буде сазрело'', а не ''после немачког слома''.
Броз из Загреба долази у Београд крајем маја 1941. године. На железничкој станици дочекује га курирка, студенткиња Даворијанка Пауновић из Пожаревца, која му постаје нова љубавница.

1 Ж. К. Буисон, Херој кога су издали савезници, 114.
2 Р. Ребић, Дражина Србија, 283.
3 Ж. К. Буисон, Херој кога су издали савезници, 114. Такође: Р. Ребић, Дражина Србија, 283.
4 Р. Ребић, Дражина Србија, 296.
5 С. Ћировић, Гружа у четницима, 59-60. Управо Мика Ђорђевић ће 1946. године постати судија на стаљинистичком процесу генералу Михаиловићу у Београду, где је главна тачка оптужбе била - сарадња са Немцима.
6 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 376-377, 383.
7 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, први том, 106.
8 Р. Ребић, Дражина Србија, 343.
9 С. Трифковић, Усташе, 160.
10 Раде Ребић, Дражина Србија, 303.
11 Политика, 30. април, 1. и 2. мај 1997. Кватерников дневник чува се у Историјском архиву града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских команданата из Хрватске.
12 М. Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, 92-93.
13 Р. Ребић, Дражина Србија, 321.
14 Исто, 335.
15 Зборник докумената, том 1, књига 2, 13.
16 Исто, 17-18.
17 Исто, 22.
18 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 763-765. Директиву је објавио ''Титов обожавалац Стефан Клисолд'', пишу Кнежевићи. Клисолд је пре рата био британски конзул у Загребу, а после рата у Београду. Током 1944. из Барија је помагао бољшевизацију Југославије. Сматран је протитовским политичарем и једним од најбољих познавалаца прилика у Комунистичкој партији Југославије. У предговору своје књиге ''Олуја - приказ Титовог успона на власти'' (Лондон, 1949), Клисолд пише: ''Изнад свега црпео сам га (материјал за писање књиге - прим. аут) из поверљивих расписа и упутстава Комунистичке партије Југославије и из разних бележака партизанских вођа Родољуба Чолаковића, Младена Ивековића, Владимира Назора, а нарочито Драгојла Дудића и Владимира Дедијера. Све сам то лично проверио истраживањима која сам вршио у земљи за време и после рата и разговорима са главним учесницима у југословенској драми''. (Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 156-157.)
19 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 762-763. Одлуке ''мајског саветовања'' браћа Кнежевићи преносе на основу књига двојице комуниста, Милована Ђиласа и Петра Мораче. Записник са саветовања није сачуван, тј. вероватно је касније намерно уништен.
20 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 68.
21 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 765.
22 Зборник докумената, том 1, књига 2, 13-14.