(13-11-2013, 10:59 AM)Дејан Косановић Пише: Г. Самарџићу, у Вашем приказу прве епизоде којег је пренео Н. Стандард, постоји део о директиви Броза, па се повела полемика у коментарима о валидности те директиве. Моје питање је - да ли постоји документ о тој директиви, односно, шта Вам је био извор за ту информацију? Хвала унапред.
То је од Буисона. Ево целе приче о том периоду (из једног мог рада):
1. КПЈ ОД АВГУСТА 1939. ДО 22. ЈУНА 1941.
Други светски рат почео је 1. септембра 1939. године, нападом Немачке на Пољску. Немцима се ускоро придружују Совјети, који напају Пољску са истока. Немци и Совјети срећу се код Брест Литовска, где одржавају заједничку параду посвећену победи над Пољацима. На тој линији они деле Пољску. Стаљин је после напао Финску, а Хитлер државе Западне Европе.
Савез са нацистима комунисти су демонстрирали и у Београду, приликом комеморације преминулом француском генералу Гепрату, новембра 1939. године. Генерал Гепрат био је познати пријатељ Срба из Првог светског рата, па је комунистичка омладина у време комеморације одржала протест против новог рата са Немачком, јер би се он наводно водио за интересе ''француских банкара и енглеских лордова''.1
Краљевина Југославија нашла се под притиском Сила осовине да ступи, а под притиском Америке и Британије да не ступи у Тројни пакт. Ипак, Силе осовине биле су на границама, па је влада 25. марта прихватила прву опцију.
Огорчење јавности због пакта са традиционалним непријатељима Немцима било је огромно. Карактеристично је да су протестовале скоро све политичке опције, изузев комуниста, јер су они већ били у савезу са Немцима.
Свега два дана касније, 27. марта, свргнута је влада која је потписала Тројни пакт. Јосип Броз је тим поводом писао:
''Радни народи Југославије не желе никакав рат. Пакт о узајамној помоћи Немачке и Совјетског Савеза, као и улаз совјетских трупа у балтичке земље, изазвали су велико одушевљење у широким народним масама Југославије. КПЈ је сада у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свим елементима који имају исти циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија мора најпре бити растурена у више делова, и партија ће после тога деловати у сваком од њих, сходно раније датим директивама''.2
Броз је и овом приликом поновио те директиве:
''1. Задатак свих мобилисаних чланова КПЈ је, на првом месту, да утичу на стварање расула у Југословенској војсци, да шире забуну међу официрима и војницима и убеде их да је пораз последица некомпетентности официрског кадра, што би значило крај њиховом било каквом ауторитету;
2. Да покупе све оружје и ратни материјал напуштен у паници и сакрију га на безбедна места ради касније употребе;
3. Да пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима. Посебно треба да подрже црногорске сепаратисте ако прихвате антимонархистичлки став.
4. Немачка ће врло брзо да сломи југословенски отпор и уз помоћ Италије у Хрватској ће да успостави усташки режим и сличне сепаратистичке режиме у другим деловима земље. Комунисти треба да се инфилтрирају у све те нове државне органе и обавештајне службе''.3
Током фебруара била је извршена делимична мобилизација Југословенске војске. Почетком априла расписана је нова мобилизација, на коју КПЈ реагује следећим прогласом:
''Народи Југославије су угрожени од стране бесних британских хушкача и велокосрпских националистичких екстремиста. Својим провокативним држањем они нашу државу гурају у рат. Не дозволимо овим неодговорним империјалистичким елементима, нарочито србијанским, да своје планове спроводе у дело.''4
Силе осовине нападају Краљевину Југославију 6. априла 1941. У одушевљењу због слома државе коју су толико мрзели, комунисти се нису устручавали да пуцају у леђа југословенским војницима. Тако су у Крагујевцу 11. априла 1941, док су немачке трупе надирале према граду, са крова кафане ''Шумадија'' пуцали у колону војника која се повлачила према Гимназији. Убили су сина Боже Пешића из оближњег села Церовац. Кафана ''Шумадија'' је словила као познато стециште комуниста, јер су оба газдина сина, Жива и Мика Ђорђевић, били познати ''партијци''. Истог дана, неко је такође с леђа убио три војника код градског гробља: Драгољуба Милутиновића из села Живице у Драгачеву, Обрада Достанића из села Турице и Цалета Петаковића из Ужица. Није доказано да су и овај злочин починили комунисти, мада других сумњивих особа у Крагујевцу није ни било.5
У Крагујевцу комунисти организују прославу 1. маја 1941, у знак подршке Немцима и њиховој војној индустрији. На то су реаговали делови Југословенске војске који су избегли заробљавање после слома свих фронтова 17. априла, захтевајући од радника ''да не иду на рад у Војно-технички завод и да не слушају комунисте, који да би се додворили окупатору, настоје да за рад мобилишу што већи број радника, повећавајући тиме ратни потенцијал нашег непријатеља''.6
И комунисти из чачанског краја искористили су окупацију да јавно прославе 1. мај, што им је раније било забрањено. Тога дана окупили су се на месту Равни, на планини Јелици, а пре 22. јуна одржали су и низ других манифестација. Код Немаца су стајали боље чак и од профашистичке организације ''Збор''. Локални лидер ''Збора'', Драгутин Булић, жалио се централи у Београду како су се комунисти ''подвукли под кожу Немцима, код којих се одлично котирају''. Он је чак размишљао да се склони из града, бојећи се физичког насиља. У Чачку је одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између комуниста и Немаца. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер, Пуриша Ђорђевић, писао је:
''Политички слагали смо се са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове - скори знак пропадања капиталиситичке империје. Раднички клуб `Борац` одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама''.7
Водећи комунисти у Ужицу, Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.8
Управо у области Ужица група пуковника Михаиловића имала је први сукоб са Немцима по преласку Дрине, почетком маја.
Комунистичка партија Хрватске преговарала је са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру ''Независне Државе Хрватске'', проглашене 10. априла. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог ''Новог поретка'', очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења са Немачким нападом на Совјетски Савез, 22. јуна.9
У међувремену, уговор о стварању Комунистичке партије ''Независне Државе Хрватске'' потписали су Павелићеви министри Лорковић и Будак са једне и лидери Комунистичке партије Хрватске Бакарић и Хебранг са друге стране, 17. априла 1941.10
Потом је Павелић потписао и ''договор'' о сарадњи са комунистима, што видимо из дневника његовог заменика Славка Кватерника, за 22. април 1941:
''Миле (Будак - прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.''11
Већ маја месеца масовни злочини формација НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима постају главна вест у земљи. Први концентрациони логор Хрвати су основали 29. априла, у Даници код Копривице, пошто су сви затвори већ били пуни. Затим оснивају логор Керестинац, 18. маја у истоименом месту код Загреба, па логор Јадовно на Велебиту, 22. маја, логор Слано на Пагу, 25. јуна, итд. Логоре на Велебиту и Пагу затвориће током августа и септембра 1941. згрожени Италијани, који су том приликом протерали хрватске формације. Према италијанским изворима, у Јадовну је убијено најмање 35.000 људи, жена и деце. Санто Старци, командир 1. санитетског вода 5. корпуса италијанске војске, који је 22. септембра 1941. послат у Слано да кремира лешеве ради спречавања епидемије, поред осталог је забележио:
''Јаме су закопане на брзину, док све закопане жртве још нису биле мртве, а то показује трагичан израз лица већине лешева... У двије јаме нашли смо само лешеве жена и дјеце, а у другима су били помијешани мушкарци, жене и дјеца... Успели смо да извадимо и кремирамо 791 леш: 407 мушкараца, 293 жене и 91 дете између пет и 15 година, те једно новорођенче од пет мјесеци... Особа која нам је била водич рекла ми је да су у великој већини депортовани бацани у море тако што су били везани за велико камење, а да су многи извршили самоубиство тако што су се сами бацили у море''.12
У таквој ситуацији, док Срби у западним крајевима спремају устанак, ЦК КПЈ издаје директиву партијској организацији Босанске Крајине да осуди ''настојања српских буржоаских елемената да клање Срба припишу Хрватима''. Конференција је одржана у селу Шетлуци код Бањалуке, за закључком да су за злочине одговорни ''нацифашисти''. Истог дана усташе из бањалучког затвора ослобађају десетак Срба идентификованих као комунисти, као и 12 из Травника. Тада је у Травнику задржано 70 Срба, који су мучени и убијени.13
Нови састанак комунисти одржавају у Мостару, 22. јуна, закључујући да је неправедно за покоље Срба оптуживати све усташе. Наредног дана Хрвати-комшије хапсе 164 Србина на оближњем Поповом пољу. Поклали су их и бацили у јаму на Ржанском долу код села Котеза, на друму Љубиње - Требиње. Истог дана усташе излазе из Гацка и кољу све Србе које су затекли на њивама и по кућама у околним селима.14
У најобимнијем познатом прогласу ''српском народу'' из овог доба, писаном два месеца после проглашења ''Независне Државе Хрватске'', КПЈ не помиње ни НДХ, ни Павелића, ни усташе. Као напријатељи у овом прогласу најчешће се помињу ''великосрпска господа'', ''српска буржоазија'', ''енглески империјалистички разбојници'', и сл. За Хрвате се каже:
''И за незапамћени слом на фронту кривица пада на српску буржоазију... Сада разни остаци великосрпских хегемониста и агенти Лондона бацају кривицу због слома на угњетене народе, у првом реду на братски хрватски народ.''15
Наиме, једна од главних тема разговора у народу тада је била издаја Хрвата у Југословенској војсци. Знало се и да су Хрвати са цвећем дочекали Немце, као и да су скоро сви њихови официри, подофицири и војници ступили у формације НДХ.
И у прогласу КПЈ ''народима Војводине'' с почетка јуна 1941. не помињу се усташе, већ се за злочине у целој Војводини, па и у Срему, који се нашао у саставу НДХ, оптужују ''империјалистички разбојници''. Даље у тексту, у поруци војвођанским Србима, који су били на мети злочинаца, стоји:
''Ви не смете допустити да вас наведени злочини одведу на пут шовинизма, да омрзнете радне масе Мађара и Немаца које се увелико разочаравају у своје ослободиоце, и саме осуђују почињена зверства... Борба за ослобођење народа Југославије може и за Војводину бити успешна само ако се ви заједно са мађарским, немачким и осталим народима борите за ослобођење Војводине''.16
Дакле, са злочинима су повезани само Мађари и Немци, иако је највећа опасност претила од Хрвата.
У поруци војвођанским Хрватима као ''најгори непријатељи хрватског народа'' означени су ''франковци'' и ''господа из Хрватске сељачке странке, на челу са Мачеком''. За НДХ се каже да ''није слободна и независна'', док се уместо геноцида над Србима помињу само ''терор и зверски поступак'', у следећој формулацији:
''Хрватски се народ не може никад помирити са таквом државом, нити са терором и зверским поступком против Срба у Хрватској''.17
Нову директиву у вези с очекиваним извођењем ''светске револуције'' Коминтерна шаље 9. маја:
''...а) Комунистичка светска револуција мора да се представи као низ мера да се постигне `истинска демократија` и све политичке и војне старешине комунистичког покрета да обоје своју активност у тој светлости. До 30 посто чланова партије могу отворено да изађу као борци у стрељачком строју за демократију у очима масе.
б) Влада Совјетског Савеза исто тако може наћи за потребно да учини привремене уступке у истом смислу да би проширила револуционарне узроке у земљама у којима је то потребно.
в) До преузимање власти КП у земљама где је револуција припремљена морају опрезно да васпоставе односе са родољубивим и верским организацијама... Национална традиција мора да се поштује...
ђ) Одмах по преузимању власти ЦК ће образовати нову владу. Она треба да представља широке народне масе и сачува потпуно изглед демократије. За унутрашње послова ЦК ће остати као врховна власт... Противници нове администрације, нарочито они који уживају углед међу народом, треба да се уклоне што је могуће пре, али на `демократски` начин, извођењем пред редовне или `народне судове`. Народни судови морају да имају једног члана партије и два тајна члана или сигурна симпатизера.
2. У земљи где је ЦК преузео власт, не треба да траже присаједињење Совјетском Савезу док инструкције у том циљу не буду примљене од Извршног комитета Коминтерне (ИКК).
...4. Издајници партије биће ликвидирани без суда чим се потпун извештај поднесе партијској организацији којој припадају. Раније инструкције се укидају и смртна казна се одређује за издајство ма какве врсте против интереса комунистичке револуције.
...6. У израз ''класни непријатељ'' спадају две групе: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, сви чланови владајуће династије, свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције. Како ће се ови класни непријатељи уклонити зависиће од ситуације, а начини на које ће се то извршити прописаће делегат ИКК, који ће се придодати Централном комитету чим овај узме власт у своје руке, и ставити своје богато искуство на њихово расположење...''18
Директива Коминтерне разрађена је на тзв. мајском саветовању у Загребу. Тада КПЈ доноси одлуку не о устанку и борби против окупатора, већ о ''борби за уништење капиталистичког поретка у земљи и борби за сламање међународног империјализма'', што је наводно ''једини излаз из беде и ратова''. Конкретно, одлучено је да се поведе ''борба против југословенске владе у избеглиштву'', која се ''ставила под окриље Енглеске с надом да ће помоћу енглеског империјализма успоставити оно старо стање''.19
У једној књизи групе комунистичких историчара каже се да је маја 1940. године у Загребу донета и следећа одлука:
''Српски народ мора данас највише да трпи због злочиначке политике коју је 22 године спроводила српска капиталистичка клика.''20
Овај став је својеврстан наставак резолуције о националном питању коју је КПЈ донела 1924. године, према инструкцијама са Петог конгреса Коминтерне. Тада је читава ''српска нација'' означена као угњетавачка, а сада је цели ''српски народ'' осуђен на страдалништво, што је типичан пример геноцидности. Другим речима, као што је током устанка ујесен те 1941. године немачки генерал Фридрих Турнер писао да треба казнити ''цело становништво'', тако је и Комунистичка партија осудила цели народ због наводне злочиначке политике његових лидера. Овакав геноцидан став комуниста ускоро је учинио своје, нарочито у намерном изазивању немачких одмазди. Срби су имали несрећу да је дошло до поклапања нацистичке и комунистичке геноцидне политике.
Први ''класни непријатељи'' за које се чуло после априлског слома, биле су групе официра у Западној Србији. Милован Ђилас је касније признао да су те групе представљале ''опасност да ће преузети власт после немачког слома и тиме спасти земљу од комуниста''.21
Али, Ђилас тада није размишљао о слому својих савезника Немаца; речи ''после немачког слома'' су један карактеристичан пример историјског фалсификата. У цитираном прогласу ''српском народу'' из јуна 1941. године, каже се и следеће:
''Агенти Лондона (разне капиталистичке клике, четници и полицајци, неки бедни официри и други), већ се прикупљају да спрече раднике и сељаке, кад време буде сазрело да васпоставе своју радничко-сељачку совјетску власт, уз помоћ великог и братског Совјетског Савеза. Ове банде желе да врате стари ред... Они хоће да крв и зној народни буду узалудни. Ми морамо већ сада да тим бандама пружимо одлучну борбу...''22
Дакле, у прогласу је писало ''кад време буде сазрело'', а не ''после немачког слома''.
Броз из Загреба долази у Београд крајем маја 1941. године. На железничкој станици дочекује га курирка, студенткиња Даворијанка Пауновић из Пожаревца, која му постаје нова љубавница.
1 Ж. К. Буисон, Херој кога су издали савезници, 114.
2 Р. Ребић, Дражина Србија, 283.
3 Ж. К. Буисон, Херој кога су издали савезници, 114. Такође: Р. Ребић, Дражина Србија, 283.
4 Р. Ребић, Дражина Србија, 296.
5 С. Ћировић, Гружа у четницима, 59-60. Управо Мика Ђорђевић ће 1946. године постати судија на стаљинистичком процесу генералу Михаиловићу у Београду, где је главна тачка оптужбе била - сарадња са Немцима.
6 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 376-377, 383.
7 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, први том, 106.
8 Р. Ребић, Дражина Србија, 343.
9 С. Трифковић, Усташе, 160.
10 Раде Ребић, Дражина Србија, 303.
11 Политика, 30. април, 1. и 2. мај 1997. Кватерников дневник чува се у Историјском архиву града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских команданата из Хрватске.
12 М. Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, 92-93.
13 Р. Ребић, Дражина Србија, 321.
14 Исто, 335.
15 Зборник докумената, том 1, књига 2, 13.
16 Исто, 17-18.
17 Исто, 22.
18 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 763-765. Директиву је објавио ''Титов обожавалац Стефан Клисолд'', пишу Кнежевићи. Клисолд је пре рата био британски конзул у Загребу, а после рата у Београду. Током 1944. из Барија је помагао бољшевизацију Југославије. Сматран је протитовским политичарем и једним од најбољих познавалаца прилика у Комунистичкој партији Југославије. У предговору своје књиге ''Олуја - приказ Титовог успона на власти'' (Лондон, 1949), Клисолд пише: ''Изнад свега црпео сам га (материјал за писање књиге - прим. аут) из поверљивих расписа и упутстава Комунистичке партије Југославије и из разних бележака партизанских вођа Родољуба Чолаковића, Младена Ивековића, Владимира Назора, а нарочито Драгојла Дудића и Владимира Дедијера. Све сам то лично проверио истраживањима која сам вршио у земљи за време и после рата и разговорима са главним учесницима у југословенској драми''. (Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 156-157.)
19 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 762-763. Одлуке ''мајског саветовања'' браћа Кнежевићи преносе на основу књига двојице комуниста, Милована Ђиласа и Петра Мораче. Записник са саветовања није сачуван, тј. вероватно је касније намерно уништен.
20 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 68.
21 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 765.
22 Зборник докумената, том 1, књига 2, 13-14.