[Милослав Самарџић]

А да се лепо ти вратиш на Мајсити, пронађеш тему Десант на Дрвар, и прочиташ је још једном, јер сам тамо још пре две године дискутовао и са тобом и са другима (више са другима, пошто се са тобом и не дискутује, ти ни не читаш поруке саговорника). Помиње се и тај фамозни аустријски "историчар".

Да, неки гроф, који је видео архив на разгледници.
Док сам ја навео немачки извештај са гробља у Дрвару, у поноћ 25/26. маја, да немају ни једног погинулог, и то из Зборника докумената који су објавили комунисти, ал џаба...

[Николај]

Opet da ne razvodnjavam temu, ne znam šta je "Standard" i "Majsiti"
Što se tiče istoričara, i njegovog dela objavljenog u austrijskim službenim vojnim novinama, pa prenetim na sajt ministarstva odbrane Austrije, čovek je naveo ogroman spisak izvronih podataka, literature, sa sve objašnjenjima odakle je šta uzimao i koje podatke.

Alia vidimo ko je taj istoričar:

grof Romedio Von Thun Hohenstein, studirao istoriju i filozofiju u Kilu i Minhenu. Saradnik na katedri bezbednosti u inst. ua bezbednost u Kilu.
Autor istorijskih dela o nemački oficirima u II Svetskom ratu.

Pa sad da vidimo spisak literature za rad objavljen u službenim novinama austrijske vojske i sajta min. odbrane Austrije:

Сви одговори су ти тамо. Овде је тема серија Равна Гора, а не Дрвар. Слободан си да отвориш посебну тему о том десанту, па дискутуј до миле воље. Свака наредна порука (твоја, или било чија) о Дрвару биће обрисана.

[Вања]

Нисам рекао да мора да вам се свиди. Свакако имам и ја замерки на серију. На пример, Слободан Јовановић каже да је Немачка ''окупирала'' Румунију и Бугарску. Није њих нико окупирао, оне су савезници Трећег рајха. То нико није приметио.

[Alex]

Нисам рекао да мора да вам се свиди. Свакако имам и ја замерки на серију. На пример, Слободан Јовановић каже да је Немачка ''окупирала'' Румунију и Бугарску. Није њих нико окупирао, оне су савезници Трећег рајха. То нико није приметио.

To mi je zaparalo uši odmah. Jadni Bugari i Rumuni....

Ali problem je što postoji jedna odlična serija, "Slom"...

---

...

Имали су малтене класичну падобранско десантну вежбу и наравно одређен број мртвих, али су разбили револуционарне крвосерце. У тој мери да је тито, са упрљаним гаћама од измета, тражио да побегне на запад да би наставио "борбу".

Ti možeš da maštaš šta hoćeš, imaš spisak izvornih podataka.
Recimo da sam Felps, komandant "P. Eugen" divizije koaj je spasila ostatke padobranskog desanta u svojoj knjizi i sam rekao da ga je dočekala šačica živih padobranaca. Sve ukupno preko 500 padobranaca je ubijeno.

Što se tiče partizana koji su na zemlji dočekali udar nemačkih kopnenih snaga, Felps, opisuje partizane na sledeći način:
...

Саму серију, нити гледам, нити је могу коментарисати - не занима ме.

Šta se onda mešaš?

[Син Јове Стевића]

Ово што многима промиче од силног детаљисања јесте одговор на питање због чега се Радош Бајић латио овог посла и снимио ову серију? Ко је изфинансирао (али заиста) и коме иде у прилог да се на овакав начин прикаже слика из ДСР? Одговор је управо онакав какав најмање треба да буде:

http://www.kurir-info.rs/glumci-brane-ba...ak-1085227

Упорно се жели наметнути термин братоубилачки рат, јер ако је са друге стране БРАТ онда ће и лакше доћи до помирења. Мени све то личи на једно велико политикантство тренутно владајучће гарнитуре и да их најмање од свега интересује истина и њено екранизовање. Ова серија ми личи на манипулацију целе Србије: углавном припросте и необразоване Србије жељне нечег домаћег поготово са веома осетљивом темом, сиромашних глумаца који би ако треба поново обукли и партизанске униформе и снимали Ужичку републику само да им неко плати, и четника и комуниста.
Зато ће серија бити неутрална (мало добри четници, мало добри комунисти, па мало лоши једни, па други), не стајући ни на једну страну, где ће највише они профитирати са новом армијом гласача, представљајући себе као некога ко је успео да измири Србију и да прикаже неко њено ново лице (ЕР Сербиа, Арапи, фабрике чипова итд).
Када кажем да ће им ова серија донети нову армију гласача, наравно да не мислим искључиво и само на њу. Ова серија је само једно од оружја које користе у сврси креирања свог имиџа "новог Месије међу наивним Србима".
Зато у овој серији нећемо видети шта се десило у Крагујевцу 41., нећемо видети ништа што се тиче тродневног састанка са Немцима у Загребу 43., нећемо видети шта се десило на Зеленгори 45-те и још много тога што би овај народ требао знати (или ће све бити упаковано тако да се другови не би пуно увредили). Када све то неко буде екранизовао нека дође да прича о помирењу и наводном братоубилачком рату. О помирењу причају само они који појма немају шта се тада дешавало. До помирења може доћи искључиво изношењем једне и једине истине, а то је пут којим овде ретко ко жели да иде...а уз то и није профитабилан.

[Милослав Самарџић]

Тачно тако!

[Вукашин Петковић]

„Равну гору” гледало више од два милиона гледалаца

Присталице партизанског покрета сматрају да је на делу ревизија историје, а четничког – да ни ова серија неће приказати пуну „истину”

Више од два милиона грађана гледало је прву епизоду серије „Равна гора” која је емитована прексиноћ на првом програму РТС-а, а резултати истраживања агенције „АГБ Нилсен” говоре да је рејтинг прве епизоде ове историјске серије био 19,19 процената. Уочи емитовања прве епизоде „Равне горе” аутор серије Радош Бајић изјавио је за РТС да овај пројекат има за циљ да „препознамо сами себе и код младе популације пробудимо веома важне ствари – слободарство, осећање националног поноса, националне вере, оданости и скоро заборављени патриотизам”. Као и увек када се у Србији говори о Другом светском рату, и у овом случају до изражаја је дошла подела „на партизане и четнике”, односно полемика присталица једног и другог покрета. Прва епизода серије, међутим, односила се само на ноћ између 5. и 6. априла 1941. године, а завршена је првим ратним јутром, односно бомбардовањем Београда.
Историчар Момчило Павловић, који је био један од стручних консултаната ове серије у разговору за „Политику” каже да је задовољан „Равном гором”.
– Ја сам читао сценарио „Равне горе” и креирао рам за слику ове серије. Тај рам је фактографски, наслоњен на достигнућа савремене историографије и он је мање или више прецизан. Ликови у серији дати су у контексту времена и простора, а не у контексту победника и поражених. Уметник је унутар тог рама плео причу о једној породици, односно о малим људима у једном великом историјском догађају као што је Други светски рат. Серија прати раслојавање те породице, поделе међу њеним члановима и коначно – сукоб у тој породици. Дакле, аутор ове серије националну историју прелама кроз причу о једној породици – каже Момчило Павловић.
На питање – да ли ће ова серија проширити наше знање о националној историји и догађајима за време Другог светског рата, он одговара да неће бити много изненађења за особе које добро познају нашу историју.
– Они који, примера ради, знају да је рат у Југославији почео 5. априла, нападом Немаца на Сипски канал код Кладова, а не бомбардовањем Београда 6. априла неће бити много изненађени – наводи Павловић и додаје да у каснијем току серије посматрамо „уравнотежени”, а не навијачки поглед на рат. Видећемо, примера ради, како се краљ Петар повлачи из Југославије, а војска налази у расулу и дилеми коме да се приклони, додаје наш саговорник и оцењује да неће бити много нових историјских чињеница које ће нас шокирати.
А како ће у серији бити приказан „највећи син наших народа и народности”?
– Серија „Равна гора” прати Јосипа Броза Тита од доласка у Београд у коме он развија своју илегалну делатност. Он је у серији представљен као револуционар, углађени господин који се прерушава и често мења место боравка, српски комунисти га опслужују и налазе му се при руци, а он понекад има и неку згодну секретарицу – открива Павловић за „Политику”.
Магистар историје и пуковник авијације у пензији Драган Крсмановић каже да не може само на основу прве епизоде да има коначни суд о серији и додаје да „тек очекује да види суштину ове серије”. Он ипак оцењује да се Радош Бајић определио да „људима сервира оно што су они у стању да прогутају” – а то није цела истина, већ само отклон од историје која је била презентована као званична верзија последњих 70 година.
– Ја дубоко верујем да је основни циљ комуниста током Другог светског рата била борба за власт, а не битка за ослобођење земље – то је за њих била споредна битка. Ту истину Радош Бајић не може тако експлицитно да прикаже јер ми још нисмо у стању да је прихватимо. Међутим, мислим да та верзија историје за коју се он определио, а то је „нешто између” праве истине и историје коју смо учили у школи – никога неће никога задовољити – закључује овај историчар.
На питање да ли је гледао прву епизоду серије „Равна гора” и какав има суд о њој, унук Јосипа Броза Тита, Јошка Броз, кратко одговара: – Нисам гледао „Равну гору” и немам намеру да гледам то прекрајање историје и њену злоупотребу у актуелне политичке сврхе.
Бајић каже да му је као аутору циљ да „Равна гора” баци једно ново светло које је аргументовано утемељеном историјском истином.
– Цео сценарио и обимне припреме за ову серију подразумевали су стручне консултације, историјске науке, аналитичаре епохе и све људе који су требали да дају значајну потпору у том смислу. Најмање што се могло очекивати је да ће „Равна гора” бити серија у којој ће у првом кадру да се појаве брадати људи који ће почети да кољу лево и десно. Пре свега, „Равна гора” је аргументовано и озбиљно третирање једног драматичног периода кроз који је прошао српски народ – рекао је Бајић.
Он је истакао да „серија никоме не забада прст у око”, али да ће свакако изазвати полемике.
– То је тај болни период када се као народ морамо суочити, како бисмо зарад наше будућности и поготово младе популације кренули напред. И као народ и као држава и као појединци – закључио је Бајић.
Почетак емитовања серије „Равна гора” обележио је и протест чланова и присталица Савеза комунистичке омладине Југославије испред зграде РТС-а који су се окупили у недељу у подне испред зграде Радио-телевизије Србије, како би протестовали против емитовања серије. Они су истакли да је реч о покушају фалсификовања историје који има за циљ рехабилитацију Равногорског покрета. Коментаришући овај протестни скуп аутор серије „Равна гора” Радош Бајић нагласио је да они „имају право да верују у оно у шта су потрошили своје животе”.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/R...ca.sr.html

[Вукашин Петковић]

ВОДИЧ ЗА ГЛЕДАЊЕ СЕРИЈЕ „РАВНА ГОРА“
Перо Симић

РТС је још пре снимања, а камоли приказивања серије "Равна гора", била осумњичена за ревизију историје о Другом светском рату. Тијанић је одговарао да први део Бајићеве серије од десет епизода неће ни добацити до краја 1941. и деобе српских герилаца на "четнике" и "партизане", али они који се баве поткивањем паучине пречули су ову елементарну информацију. И наставили а приори да осуђују оно што нису видели. Тако су, на тренутак, оживљене неке избледеле слике "вунених времена", у којима се често дешавало да неки од дежурних продаваца магле, јавно призна да неку књигу није ни прочитао, нити позоришну представу или филм гледали, али да тачно зна шта све у тим непрочитаним књигама пише, а шта се све у неодгледаним филмовима и представама каже.

Томе се, можда, није чудити, јер неки Срби су незнање већ одавно уздигли на ниво врлине: "Да ти ја нешто кажем!"

Зато ми се идеја главног уредника Недељника да напишем текст о томе шта би гледаоци "Равне горе" требало све да знају да би боље разумели време о коме она говори, чинила помало необичном. Шта ако тиме повредимо осећања безгрешности оних који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује, а не која се истражује и утврђује?

Лалић је мислио другачије, а ја сам се дао убедити, па ћемо равноправно делити и покуде и евентуалне похвале за непознате и мање познате чињенице које следе:

1. У истом хороскопском знаку као и Драгољуб Михаиловић, рођени су Салвадор Дали, Петар Иљич Чајковски, Сигмунд Фројд, Вилијам Шекспир, Карл Маркс, Хари Труман, Владимир Иљич Лењин, Иво Андрић, Марија Терезија, Адолф Хитлер, пророк Мухамед. И Михаиловићева зла коб Јосип Броз Тито.

2. Истог дана кад је Михаиловић рођен, тек крунисаном српском краљу Александру Првом Обреновићу су из свих делова краљевине стизале честитке за преузимање власти у држави. Једни су пожелели да Срби с новим краљем "покају Косово и уједине цело Српство", други да нови суверен "погажени Устав и законе из прашине дигну", трећи су „милом Господару" клицали „да дуго година срећно поживи на срећу српског народа, а на дику и понос милих Ти Родитеља".

3. Михаиловић је рано постао сироче. Без оца је остао с навршене две године, без мајке кад му је било седам година. Један од стричева, који су преузели бригу о Драгољубу и његовим двема сестрама, умро је кад је Драгољуб навршио десет година, сестра Милица кад је напунио 12.

4. У основној школи имао је све петице изузев певања и гимнастике, из којих је је био "врло добар".

5. Неколико дана пре него што ће мали Драгољуб завршити трећи разред основне школе, у Београду се десио нечувени злочин. Српски завереници испалили су тридесет метака у краља Александра Првог Обреновића, а у краљицу Драгу Машин, која је измрцварена и искасапљена још и сабљама - 18. Велика Британија и Холандија су прекинуле дипломатске односе са Србијом, а неки западни листови су писали: "Европа се много варала кад је држала да је Србија одмакла у цивилизацији од Турака и Арнаута."

6. Дража Михаиловић је 1910. с врло добрим успехом, примерним владањем и похвалном вредноћом завршио Трећу мушку гимназију на Врачару, у којој му је један од школских другова био будући српски кнез Павле Карађорђевић.

7. Михаиловић се са својим фатумом Јосипом Брозом први пут, на пушкомет, срео почетком августа 1914. у Церској бици. У том Великом рату Дража је као командир чете Дринске дивизије био успешнији од Јосипа Броза, командира извиђачке чете 25. Домобранске дивизије - 42. Вражје дивизије аустроугарске Казнене експедиције на Србију. Са својим ратним друговима, два пута га је натерао на одступање преко Дрине, а заслужио је и више одликовање од Броза. Дража је добио златну медаљу за храброст за „умешно руковање четом" и заслуге у одбрани српских положаја и заузимање Ваљева, а Броз сребрну медаљу за храброст за извиђање српских положаја и наношење тешких губитака српској војсци и цивилном становништву западне Србије.

8. У јесен 1919, после седмогодишњег ратовања и два висока одликовања, поручник Михаиловић је постао водник Краљеве гарде, у којој се задржао само четири месеца. Због солидарисања с једним својим класним другом, који је у кафани Слобода у Масариковој улици у центру Београда на дочеку нове 1920. године наздрављао Максиму Горком, руском филозофу Плеханову и Лењиновим бољшевицима, кажњен је с 15 дана затвора и прекомандован у Скопље.

9. У јесен 1939. пуковник Михаиловић је заглавио месец дана затвора због критике застареле стратегије одбране Југославије, оштре критике југословенског режима и указивања на „све јачи утицај Берлина и Рима на Хрвате и Словенце" и на „петоколонашку активност фолксдојчера у Словенији и усташа у Хрватској". Међу отежавајуће околности узето му је и то што је у свом елаборату о стању у југословенској армији већ тада написао да „овако формирана војска иде у пропаст и расуло" и да се „из војске морају избацити аустријски официри" хрватске и словеначке националности који су после пораза Аустроугарске примљени у југословенску војску.

10. Првог октобра 1940. пуковник Михаиловић је поново осуђен на месец дана затвора, овог пута због тога што је на пријему у британском посланству у Београду одржао "харангерски говор против (нацистичке) Немачке". Управа Удружења југословенских подофицира тражила је да се Михаиловићу због овог испада одузме чин и да се најури из војске, а немачки посланик у Београду Виктор фон Херен лично је упутио протест министру спољних послова Краљевине Југославије Александру Цинцар Марковићу. Одлука о изрицању затворске казне од 30 дана донета је да би се Немцима ставило до знаја да Михаиловићева критика изговорена на њихов рачун „не изражава мишљења званичних југословенских кругова".

11. Неколико дана касније, Тита је совјетски обавештајац Јосип Копинич у селу Дубрави код Загреба, на такозваној Петој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије, прогласио за новог секретара Централног комитета КПЈ. На овом скупу расправљало се и о томе шта ће комунисти чинити ако Хитлер и Мусолини нападну Југославију. Одговорила је Титова десна рука, Едвард Кардељ: „Ми ћемо гледати да прво оборимо југословенску владу и онда можемо бранити земљу." Један делегат је питао: „Да ли одмах оборити владу, шта ако то непријатељ искористи да заузме земљу?" Тито и Кардељ имали су спреман одговор и на ову дилему: „Не треба се упуштати у ако и или, већ ствар поставити принципијелно. Буде ли борба за одбрану Југославије напредна - што ћемо оценити - борићемо се и тући буржоазију зато што се не бори довољно доследно!" Укратко, Југославији није било спаса.

12. Четири месеца касније, врх КПЈ је комунистима-војницима Југословенске војске наложио да се у својим војним јединицама „боре за политичка права и слободе" и да од својих команди захтевају да их, без обзира на угрожену безбедност земље, пуштају на „редовна одсуства, нарочито за вријеме неодложних пољопривредних радова". Тито и његови сарадници тада су од партијских организација и руководстава тражили да у Југословенској војсци „за најкраће вријеме успоставе своје партијске јединице", које ће „употребити за своје (партијске) војне циљеве".

13. Енглези су тада већ увелико крчмили око 100.000 фунти стерлинга да би 27. марта 1941. организовали пуч у Београду и Југославију гурнули у рат с Немцима. Од септембра 1940. Земљорадничка партија Милана Гавриловића, која је учествовала у организацији пуча, месечно је, према британским изворима, „из енглеског буџета добијала 4.000 британских фунти".

14. Од 27. марта до 6. априла 1941. главни задатак пучистичке владе генерала Душана Симовића био је да Немце увери у лојалност споразума између Југославије, Немачке и Италије од 25. марта 1941, због чега су пучисти и сменили владу Драгише Цветковића и Владимира Мачека, и практично објавили рат Немачкој!

15. Кад је 20. априла 1941. сазнао за капитулацију Југославије, пуковник Михаиловић је својим симпатизерима на планини Озрен код Добоја рекао: „Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна ни за какву борбу. О томе сам ја писао, али... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према својим могућностима."

16. Непуних месец дана касније, од 14. до 16. маја, после тродневног саветовања у кући војводе Живојина Мишића, пуковник Михаиловић је формулисао ратни циљ војске коју је почео да ствара: „Војска под мојом командом бори се против духа прошлости и за слободну, демократску и потпуно препорођену Југославију... По својој природи испуњен сам одвратношћу према свакој врсти диктатуре."

Онима који би антифашизам у Србији и даље да редукују на једну партију, једну идеологију и једног човека, аутор овог текста топло препоручује да прочитају извештај 25. Титове елитне дивизије, која је крајем септембра 1944. код Ђердапа сачекала улазак совјетских трупа у Србију, да из Србије истерају Немце и да у њу уведу стаљинистичку диктатуру. У том извештају, писаном 15. октобра 1944, пише да је тек сваки 18. борац ове дивизије био члан КПЈ, да је тек сваки осми члан Штаба дивизије био припадник КПЈ, а да су "преко 80 одсто дивизије" чинили обични српски сељаци.

Свођење српског антифашизма на једну партију, једну идеологију и једну личност представљао је један од најпогубнијих удараца у темеље модерне Србије.
http://www.nedeljnik.co.rs/vodic_za_gled..._gora.html

[Ратко]

Тито, Радош и Дража

Заједничко постоји и заједничко ће постојати. Волео бих када би то била порука „Равне горе”

Данашњом Европом кружи баук, баук искривљене историје. Да ли смо сведоци покушаја ревизије узрока Првог, у политичком смислу, и резултата Другог светског рата, у геостратешком контексту? Нови светски и европски поредак практично је изједначио комунизам и нацизам (резолуција Европског парламента од пре неколико година), у неким земљама ЕУ подижу се споменици нацистима, оспорава се холокауст, антисемитизам је у порасту, а ничу и нове нацистичке организације. На границама Русије одвијају се велики маневри НАТО-а, а Русија је опет опкољена истим оним земљама из централне Европе и са Балкана чије су трупе некада, заједно са Вермахтом, јуришале на Стаљинград.

Истовремено, Србија скоро да ништа систематски није учинила да се припреми и организовано одговори покушајима ревизије узрока избијања Првог светског рата, да већ сада на државном и научном нивоу лоцира заговорнике те ревизије. Као да нисмо знали да ће 2014. бити 100 година од избијања Првог светског рата. Ухваћени на спавању?

Кренула је серија „Равна гора” аутора Радоша Бајића. Гледао сам прву епизоду, у суштини то је фактографски коректно урађено, да ли су радници радили и недељом или нису, је ли млади краљ већ био у склоништу када су пале прве бомбе на Београд или је излетео на терасу, можда је и ствар уметничке слободе. Мени су засметале оне папуче и изрази лица ађутаната и собара краља. Забринути су за његов живот, али су приказани као имбецили. Што не значи да су на овим просторима физиономије оних који су непосредно бринули о безбедности лидера увек биле другачије.

И наравно, кренуле су и прве критике. Ја бих, ипак, сачекао да се емитују све епизоде. Да видимо шта се хтело са „Равном гором”: истина, ревизија историје, глорификација једних а сатанизација других или пуко представљање нових чињеница из тог времена, али без доцирања.

Рат је увек прљав, са које год стране да се налазите, и зато не треба дотеривати истину да би је усагласили с идеолошким фантазмима. Посебно је то осетљиво у Србији где прошлост живи у садашњости. Јер увек се може поставити питање: ко има право да подвуче црту, ко је морални ауторитет да тако нешто тражи. Патриотски митови имају понекад и оштре ивице, а ја нисам сигуран ко у Србији уопште има данас етички бланко чек када је у питању историја Другог светског рата.

Да ли је прошлост у Србији стварно превладана? Или су само елите оствариле напредак у том процесу? Или нас све скупа треба сада просветлити? Наравно да су се одмах јавили просветљени идеолози који су првих 35 година свог живота писали против сиротог Драже, а онда изненада прогледали и сада славе Дражу. И у једном и у другом периоду бављења Дражом лепо се зарадило.

Или је начин на који посматрамо прошлост нешто што нас више учи о нашим садашњим ставовима него о самој прошлости. Управо се то и подразумева под појмом „политика сећања”. Заправо, ко контролише прошлост контролише садашњост, па и будућност. Око серије „Равна гора” већ је отпочео „рат сећања”, али од историје се не може побећи, она се не може држати у кавезу. Видећемо како ће следеће епизоде серије третирати антифашизам, уназад десетак година у Србији као да се радило о оперетском антифашизму.

Односно, незгодно нам је да кажемо да су партизани побили више окупаторских војника него четници, волели би када би могли да кажемо да су четници ослободили Београд, али некако немамо јаких доказа за тако нешто. Како Немце не смемо превише да подсећамо на окупацију Србије и злочине у Крагујевцу, Краљеву и другим градовима, како да их подсећамо када нам од њих зависи светла будућност у ЕУ, ја сам сада у дилеми: ко су били крвници Србије у Другом светском рату у Србији. Да ли су се четници борили за Србију или за Краљевину Југославију, у којој изгледа нико и није био превише срећан?

Је ли о партизанима било снимљено скоро 1.000 филмова? Јесте, јер су они победили у том рату. Да су победили четници и о њима би било снимљено 1.000 филмова. Али нису. Да ли су комунисти искористили рат да би се дочепали власти? Јесу, они то нису ни превише крили, говорило се да је политички систем у Краљевини труо и да је био зрео за мењање. Да ли су масе у Србији после 1945. све до Титове смрти биле опчињене његовим ликом и делом? Јесу.

Да ли је Дражина политика чекања могла да сачува животе многих у Србији? Вероватно, али шта ћемо са злочинима које су јединице под његовом командом учиниле против припадника других народа. С друге стране Дрине Срби нису били у прилици да чекају.

Грађански рат је био распад народног организма изнутра. На крстове телеграфских стубова попеле су се у том рату целе породице у Србији, брат на брата. Ко је био крив и у чему је срећа народа? У идејном помирењу? То је немогуће, али је могуће национално помирење. Јер заједничко је живети, заједничко постоји и заједничко ће постојати. Волео бих када би то била порука „Равне горе”.
Мирослав Лазански
објављено: 16.11.2013.
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-...za.sr.html

[Вукашин Петковић]

Нисам знао да је овај Лазански неопевана комуњара!

[Ратко]

Да, тешки комуниста.

[Милослав Самарџић]

Нисам знао да је овај Лазански неопевана комуњара!

Добро јутро.

[Ратко]

недеља, 17. нов 2013, 00:05 -> 01:00
Вук Драшковић: Офанзива на "Равну гору"

Вук Драшковић

Нема више ни Тита ни Драже. Нема више ни Југославије. У тој мртвој држави, међутим, свуда је, и даље, жива комунистичка пресуда против Равне горе и њеног команданта.

(...) Ви сте ме, господине тужиоче, питали: Шта је мислио Секула Дрљевић? Откуда могу знати интимне мисли тог изрода, кад га никад у животу нисам ни видео. Одговор на ваше питање могли бисте потражити од првих људи Комунистичке партије, јер су они пактирали и са Дрљевићем и са Павелићем и са Артуковићем (...)

Ко је партизански генерал Фрањо Пирц? То је онај ваздухопловни официр који је у априлском рату издао своју отаџбину и заставу, пришао Немцима и бомбардовао Москву. Од Павелићевог и Хитлеровог пилота па до Титовог генерала.

А ко је Титов генерал Маретић? Лично га познајем. Побегао је и тај поручник из априлског рата, произведен у немачког капетана, а потом у Павелићевог пуковника (...)

Није Сулејман Филиповић, командант усташког покоља над Србима у Фочи и Горажду, данас мој генерал, него ваш. Нисам ја, него Тито, унапредио усташког пуковника Месића у генерала и још му поверио да командује оним ужасним масакрима над сељацима Поморавља. И нисам ја, четрнаесте, са аустријском војском вешао по Мачви, него је то чинио данашњи вођа партизана. Осећање према Немцима из Првог рата пренео сам и у Други, и то са једнаком одлучношћу (...)

Нисам могао чути ове речи генерала Михаиловића, које је он, у јулу 1946, изговорио пред партизанским судом у Београду, јер тада нисам био ни рођен. Одрастао сам у држави Комунистичке партије, њеног вође и њихове истине, једино доступне и допуштене.

Дража Михаиловић је српски изрод, ратни злочинац, сарадник окупатора. Само то сам слушао од учитеља, читао у књигама, гледао у филмовима. Веровао сам, тако говорио и писао, све док у мрак мога дресираног мишљења и незнања није улетела искра сакривеног знања. То знање о скривеном знању написаће и мој роман "Ноћ ђенерала".

Нема више ни Тита ни Драже. Нема више ни Југославије. У тој мртвој држави, међутим, свуда је, и даље, жива комунистичка пресуда против Равне Горе и њеног команданта. Већ две деценије, Хрватска исплаћује државне пензије усташама, највећим и најмонструознијим убицама Срба у читавој српској историји, а у Београду, у Загребу, у Сарајеву, као да је 1946. година, поново разапињу генерала Дражу, урлају на Радоша Бајића и његову ТВ-серију "Равна гора" и то много пре него што су је и одгледали. У тој хајци слепила, мржње и лудила, предњаче још живи српски партизани и њихово идеолошко потомство.

После убиства Југославије, после свих ратних страхота, после стотина хиљада мртвих, обогаљених и обескућених, после НАТО бомби и губитка Косова, после међународних оптужница и пресуда за ратне злочине против Титових, а не Дражиних питомаца и убица једне велике државе, српски писац и академик, Добрица Ћосић, јавно позива "све титоисте у Србији у одсудни бој против кољачког четништва".

А командант тог "кољачког четништва" је, наравно, генерал Дража. Победник из два балканска и Првог светског рата. Први европски побуњеник против Хитлера. Министар војни легалне краљевске Владе, чије је ратно седиште било у Лондону, а не у Берлину. Носилац највећих одликовања Де Гола, Рузвелта и Трумана, за борбу против нацизма и фашизма. Бранилац српског народа од усташког холокауста ...

У историји није било рата без ратних злочина и ниједне војске, ни победничке ни поражене, а да није чинила зла. Из историје знамо и то да сродност рађа највећу мржњу и злодела, па су најсуровији свуда и увек били ратови унутар држава и нација. Историјски подаци показују и да је у крвавом партизанско-четничком рату победила страна која је била вишеструко суровија. Чак и по престанку рата, тајно су убијали и у тајне гробнице затрпали око 100.000 цивила у Србији. Тај злочин надмашује злочине свих окупатора у оба светска рата!

Са десетинама хиљада жртава на својој савести, комунисти су генерала Михаиловића осудили на смрт и тајно погубили због тога што је његова антиокупаторска и антиусташка герила била и антикомунистичка. Исток и Запад, тиранија и слобода, сударили су се у партизанској судници у Београду. И зато је генерал Дража морао да умре.
http://www.rts.rs/page/rts/ci/rts+predst...83%22.html

---

Četnici na filmu i televiziji: Od prljavih negativaca do romansiranog "čiče" Glogovca
Neven Džodan | 17. 11. 2013. - 15:31h | Komentara: 98

Zahvaljujući seriji “Ravna gora”, koja se prikazuje nedeljom na RTS-u, ponovo ćemo gledati četnike. Doskora su sinonim za njih na filmu i TV bili Bulajevićevi zadrigli, pijani i prljavi likovi. Četnik je bio čak i slavni Orson Vels, a pisac Siniša Pavić za “TV magazin” tvrdi da su njegovi Kalabić i Draža u “Poslednjem činu” istorijski najverodostojnije prikazani.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/420514/...e-Glogovca

[Ненад СРС]

Није Сулејман Филиповић, командант усташког покоља над Србима у Фочи и Горажду, данас мој генерал, него ваш.

Довољан доказ Драшковићевог нечитања. Па Филиповић је био у Тузли, не Фочи...