[Милослав Самарџић]

Хм. У суштини испада да су четници легализацијом добили трпљење Немаца, а да нису имали борбену сарадњу, као од Италијана (јасно, Италијани су им помагали са безбедне даљине и висине).

Ја бих закључио да је ипак било тактичких последица попут оних које си поменуо за партизане. Сама чињеница да Немци толеришу легализоване четнике нам указује да четници нису морали да се превише уклањају од Немаца, а партизани који одлуче да нападну четнике морају да рачунају да ће их Немци можда приметити и појурити. Дакле, исти проблем који су имали четници у Србији.

Просто, мислим да је присуство Немаца ометало и једне и друге у међусобном обрачуну, тј. ометало је јаче да искористе бројчану надмоћ, јер би Немци напали њих, а не ове слабије.

Али је зато присуство формација НДХ много користило партизанима.
Све у свему, веома замршена ситуација.

[Felix]

Мада ме интересује оно што је Felix напоменуо, да су ту тактику заговарали Британци.

То је општепозната ствар коју данас не негирају чак ни иоле искрени заступници друге (титовске) стране у историографији. Пре свега имате изричите препоруке које је Михаиловићев ВШ примао крајем 1941 и нарочито током 42. Такође, имате о томе код домаћих историчара, како господин Милослав каже, "неокомуниста" Николића и Димитријевића. Много пре тога код браће Кнежевић, чини ми се и код Дејвида Мартина, код Хедер Вилијамс засигурно, као и у сведочанствима припадника британских војних мисија при Михаиловићевом штабу.

Наравно, они од "друге стране" који признају овај факат (изричите препоруке британског савезника) рећи ће да се британска политика у међувремену променила у правцу бескомпромисног активизма и да је управо тада Михаиловић "заказао". Но, ово је свакако фактички погрешно иако прихваћено као оправдање за промену политике подршке покретима отпора у Југославији.

Узгред, добро је позната и чињеница да су све време рата Британци толерисали "колаборацију" својих људи са нациситма на британским острвима у Ламаншу која су ови држали. О овоме се и дан данас много не говори.

[Коча]

Мада ме интересује оно што је Felix напоменуо, да су ту тактику заговарали Британци.

То је општепозната ствар коју данас не негирају чак ни иоле искрени заступници друге (титовске) стране у историографији. Пре свега имате изричите препоруке које је Михаиловићев ВШ примао крајем 1941 и нарочито током 42. Такође, имате о томе код домаћих историчара, како господин Милослав каже, "неокомуниста" Николића и Димитријевића. Много пре тога код браће Кнежевић, чини ми се и код Дејвида Мартина, код Хедер Вилијамс засигурно, као и у сведочанствима припадника британских војних мисија при Михаиловићевом штабу.

Наравно, они од "друге стране" који признају овај факат (изричите препоруке британског савезника) рећи ће да се британска политика у међувремену променила у правцу бескомпромисног активизма и да је управо тада Михаиловић "заказао". Но, ово је свакако фактички погрешно иако прихваћено као оправдање за промену политике подршке покретима отпора у Југославији.

Узгред, добро је позната и чињеница да су све време рата Британци толерисали "колаборацију" својих људи са нациситма на британским острвима у Ламаншу која су ови држали. О овоме се и дан данас много не говори.

Коста Николић, Немачки ратни плакат...






А ево шта пише Авакумовић

[Милослав Самарџић]

Мада ме интересује оно што је Felix напоменуо, да су ту тактику заговарали Британци.

То је општепозната ствар коју данас не негирају чак ни иоле искрени заступници друге (титовске) стране у историографији. Пре свега имате изричите препоруке које је Михаиловићев ВШ примао крајем 1941 и нарочито током 42. Такође, имате о томе код домаћих историчара, како господин Милослав каже, "неокомуниста" Николића и Димитријевића. Много пре тога код браће Кнежевић, чини ми се и код Дејвида Мартина, код Хедер Вилијамс засигурно, као и у сведочанствима припадника британских војних мисија при Михаиловићевом штабу.

Наравно, они од "друге стране" који признају овај факат (изричите препоруке британског савезника) рећи ће да се британска политика у међувремену променила у правцу бескомпромисног активизма и да је управо тада Михаиловић "заказао". Но, ово је свакако фактички погрешно иако прихваћено као оправдање за промену политике подршке покретима отпора у Југославији.

Узгред, добро је позната и чињеница да су све време рата Британци толерисали "колаборацију" својих људи са нациситма на британским острвима у Ламаншу која су ови држали. О овоме се и дан данас много не говори.

Коста Николић, Немачки ратни плакат...

Ово према фусноти 48 (Баркер) није тачно. Много већу војску у то област довео је Дража, тек после је стигло 2.000 партизана и Италијанима је наређено да сарађују са њима. Дакле, не да им предају оружје. Оружје им је остало и то су им после запленили Немци. А највише оружја и муниције на том сектору Италијани - дивизија ''Венеција'' - су држали у Прибоју и све то су запленили четници, пошто су савладали Немце.
Ова књига је писана према класичној британској (и комунистичкој) пропаганди, без познавања основног тока догађаја.

[Александар Динчић]

Треба, такође, имати у виду да ЈВ водио герилски тип ратовања који сам по себи дозвољава скоро "све" или баш све зарад основног циља. С друге стране, ту врсту тактике ЈВ заговарали су управо Британци током 41. и 42. (што је била њихова општа препорука за све герилске покрете у Европи), посебно за подручје Црне Горе, Босне и Хрватске.

Треба једном више одбацити преиспитивања овог типа јер много историјских докази прве важности говоре у прилог доследног антифаштистичког карактера ЈВ. Да се понегде на територији целе Југославије десило "ово" или "оно" што није било у складу са пропагандистичким чистунством послератне идеологизоване историографије то нико разуман неће демантовати, али због тога не треба од муве правити слона.

По мом суду, Ђујићева стратегија представља врхунац политичке и војне мудрости у датим околностима.

Тако је. Колаборација, сарадња, како желите посматра се по шаблону: "Издајник је свако онај ко издаје нашу ствар".

[Александар Динчић]

Мада ме интересује оно што је Felix напоменуо, да су ту тактику заговарали Британци.

То је општепозната ствар коју данас не негирају чак ни иоле искрени заступници друге (титовске) стране у историографији. Пре свега имате изричите препоруке које је Михаиловићев ВШ примао крајем 1941 и нарочито током 42. Такође, имате о томе код домаћих историчара, како господин Милослав каже, "неокомуниста" Николића и Димитријевића. Много пре тога код браће Кнежевић, чини ми се и код Дејвида Мартина, код Хедер Вилијамс засигурно, као и у сведочанствима припадника британских војних мисија при Михаиловићевом штабу.

Наравно, они од "друге стране" који признају овај факат (изричите препоруке британског савезника) рећи ће да се британска политика у међувремену променила у правцу бескомпромисног активизма и да је управо тада Михаиловић "заказао". Но, ово је свакако фактички погрешно иако прихваћено као оправдање за промену политике подршке покретима отпора у Југославији.

Узгред, добро је позната и чињеница да су све време рата Британци толерисали "колаборацију" својих људи са нациситма на британским острвима у Ламаншу која су ови држали. О овоме се и дан данас много не говори.

Коста Николић, Немачки ратни плакат...

Ово према фусноти 148 (Баркер) није тачно. Много већу војску у то област довео је Дража, тек после је стигло 2.000 партизана и Италијанима је наређено да сарађују са њима. Дакле, не да им предају оружје. Оружје им је остало и то су им после запленили Немци. А највише оружја и муниције на том сектору Италијани - дивизија ''Венеција'' - су држали у Прибоју и све то су запленили четници, пошто су савладали Немце.
Ова књига је писана према класичној британској (и комунистичкој) пропаганди, без познавања основног тока догађаја.

Делим исто мишљење, али и додајем: злочини комуниста у Црној Гори резултовали су удруживањем тамошњег живља и са самим Ђаволом да би ови били избачени. Ту Михаиловић није имао могућности да интервенише, јер би се исти дигли против њега. Прецизније, пустио је да ствари иду својим током до пресудног тренутка. Друга је ствар што се ти грозни злочини, које су комунисти починили на првом месту минимизирају (Радоје Пајовић), правдају неким "скретањима" (Бранко Петрановић),а удруживање са Италијанима, оцењује издајом (Бранко Латас и комп.)

[Андреја Вражалић]

Оде тема у другом правцу

"Колаборација" четника није научна, него политичка тема. Они се нису борили против било које савезничке војске, него су гушили побуну, и притом су користили осовинске ресурсе. Да не причамо то што је однос са Италијанима потенцирао раздор у осовинским редовима. Додатно, било каква прича о колаборацији покреће причу о томе колики је чији допринос борби против Осовине, а ту је допринос Југословенске војске далеко значајнији од већине савезничких војски. ЈВ се борила када је то било најпотребније: '41 и '42, а у доприносе ЈВ треба рачунати и пуч од 27. марта, који су извршили официри, од којих је добар део био директно код Михаиловића (Остојић, Палошевић), и других, који су Михаиловића подржавали (Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Бирчанин-Трифуновић, браћа Кнежевићи).

То што се и дан-данас прича о томе да су четници били део Осовине је нека дневна политика (ваљда неки чувају своје позиције које су добили '44), или, са спољне стране, борба против Срба, негирањем њихових доприсноса ствари Савезника.

[Громовник]

Знам само да партизанима нигде и никада није био потребан окупатор да би се пребацили са територије на територију, док црногорски четници без окупаторског превоза нису могли ни до Неретве.

[Felix]

Оде тема у другом правцу

"Колаборација" четника није научна, него политичка тема. Они се нису борили против било које савезничке војске, него су гушили побуну, и притом су користили осовинске ресурсе. Да не причамо то што је однос са Италијанима потенцирао раздор у осовинским редовима. Додатно, било каква прича о колаборацији покреће причу о томе колики је чији допринос борби против Осовине, а ту је допринос Југословенске војске далеко значајнији од већине савезничких војски. ЈВ се борила када је то било најпотребније: '41 и '42, а у доприносе ЈВ треба рачунати и пуч од 27. марта, који су извршили официри, од којих је добар део био директно код Михаиловића (Остојић, Палошевић), и других, који су Михаиловића подржавали (Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Бирчанин-Трифуновић, браћа Кнежевићи).

То што се и дан-данас прича о томе да су четници били део Осовине је нека дневна политика ...

Да, свакако. Дневна политика и комунизирана историографија. Помињани Б. Петрановић је прилично сувисло запазио да су два догађаја кључна за разумевање 2. с. рата у Југославији: преговори у Дивцима и преговори у Загребу. У Југославији се водио револуционарни и контрареволуционарни рат усред окупације, то је кључно. Ко то не разуме не треба да се бави овом темом. Окупатори су након слома устанка из 1941 постали секундарна брига домаћих зараћених страна.

[Милослав Самарџић]

Знам само да партизанима нигде и никада није био потребан окупатор да би се пребацили са територије на територију, док црногорски четници без окупаторског превоза нису могли ни до Неретве.

Требало би да прочиташ Малетићеву књигу. Партизани су `ладно прелазили преко мостова и др, само јаве формацијама НДХ да се склоне.

[Милослав Самарџић]

Оде тема у другом правцу

"Колаборација" четника није научна, него политичка тема. Они се нису борили против било које савезничке војске, него су гушили побуну, и притом су користили осовинске ресурсе. Да не причамо то што је однос са Италијанима потенцирао раздор у осовинским редовима. Додатно, било каква прича о колаборацији покреће причу о томе колики је чији допринос борби против Осовине, а ту је допринос Југословенске војске далеко значајнији од већине савезничких војски. ЈВ се борила када је то било најпотребније: '41 и '42, а у доприносе ЈВ треба рачунати и пуч од 27. марта, који су извршили официри, од којих је добар део био директно код Михаиловића (Остојић, Палошевић), и других, који су Михаиловића подржавали (Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Бирчанин-Трифуновић, браћа Кнежевићи).

То што се и дан-данас прича о томе да су четници били део Осовине је нека дневна политика (ваљда неки чувају своје позиције које су добили '44), или, са спољне стране, борба против Срба, негирањем њихових доприсноса ствари Савезника.

Све у свему, јеси ли добио задовољавајуће одговоре?

[Андреја Вражалић]

Јесам.

Хвала!

[milovan jovanovic]

Ovaj tekst mi je obrisan sa Wikipedije.LJuba Jovanovic-Patak radio je za kontraobavestajnu sluzbu pre rata imao je cin generalstanog Majora.Po dolasku u Valjevo 1941 godine primio je duznost komandanta Srpske drzavne straze.LJuba salje svog licnog pratioca Porucnika Stanoja Jovanovica na Ravnu goru da obavesti Drazu o napadu Nemaca.Porucnik Stanoje Jovanovic je LJubin bratanac .Nemci su posumljali da valjevska komanda radi za Drazu pa je premesta u Zajecar.Nemci saznaju da je LJuba Drazin dousnik i krecu u akciju pocetkom Oktobra 1942 godine.Provalili su u stan Ljube Jovanovica ali ga nisu nasli.Izneli su ga iz stana sa tempetaturom od 40 stepeni Porucnik Stanoje Jovanovic i Potporucnik Kent.Gestapo 1942 hapsi porodicu LJube Jovanovica (sestogodisnjeg sina,cetvorogodisnju cerkicu, zenu i oca svestenika).Boljevacka iZajecarska brigada iz zatora izvlace LJubinog oca.Zena i deca se nalaze u vozu koji je krenuo ka banjici.LJubina prateca jedinica Porucnika Stanoja Jovanovica i krajinska brigada izvlace iz voza Ljubinu zenu i decu.Gestapo 1943godine ponovo hapsi LJubinu zenu i decu,LJubinu sestru i njenu decu, oca i majku i odvode ih u logor Crveni Krst u Nisu..Kucu u Trsteniku su spalili do temelja.LJubin zet Franc Svensek Major Nemacke vojne obavestajne sluzbe (abwer-a)izvlaci iz logora svoju zenu ljubicu,sinove Janka i Ratka u februaru 1943.LJuba je tri puta dolazio u Milutovac 1943 godine i sastajao se sa zetom Francom Svensekom.Dogovorili su se kako da izvucu i LJubinog oca ,majku zenu i decu.Ljuba je sa potpukovnikom Francom Svensekom potpisao ovaj sporazum od 25 Decembra 1943 godine istog dana su svi pusteni iz logora. Pukovnik Ljuba Jovanovic je bio Komandant Istocne Srbije posto su Sovjeti zarobili Pukovnika Velju Piletica posle zajednicke akcije potapanja Nemacke Crnomorske flote.Posto su Sovjeti zarobljavali i odvodili u logore cetnike LJuba krece sa korpusom prema Bosni.Dolazi poslednji put u Milutovac svojoj kuci gde je rodjen.U kuci ga ceka Andrija Arsic cuveni doktor iz tog vremena dugogodisnji kucni prijatelj.Odmah zatim krecu za Bosnu.Od Sjenice pod njegovu komandu dolazi Nikola Kabic sa gardom i Potpukovnik Svetislav Trifkovic sa A valskim korpusom.15. februara 1945. Ljuba Patak je išao u Gračanicu radi dobavljanja municije i dobio od svog zeta tada potpukovnika ABWER-A.Kada su preformisani korpusi Pukovnik LJuba Jovanovic je prebacen u komandu na mesto nacelnika obavestajne i sifrantske sluzbe.Draza ga salje sa radiostanicom 1945 u Sloveniju da uhvati vezu sa saveznicima. LJuba se javljao mesec dana a zatim ga hvata Gestapo i odvodi u logor Mauthauzen,posle intervencije Pukovnika Franca Svenseka,jer su hteli da ga streljaju.Nekoliko meseci je bio u logoru i imao je povlasceni polozaj,Nakon toga ga oslobadjaju Amerikanci. Posle logora Ljuba zivi u Friburgu kod Berna.Na mostu u Friburgu na reci Sarini LJuba je preziveo atentat 1954godine.Pogodjen u vrat pao je u reku sa mosta koji je visok oko 100 metara.Cetnici koji su ziveli u Friburgu su mislili da je ubijen ,ali se pojavio u Parizu. Izbegao je i atentat u Prizu 06.03.1969 godine bio je medju prvima na listi udbe za likvidaciju.Do kraja zivota ziveo je u Antibes-u 25 kilometara od Nice.LJubomir LJuba Jovanovic -Patak umro je 31.07 1988 godine u 80 godini zivota u Antibusu u Francuskoj.Izvinjavam se sto pisem latinicom moj kopjuter nece da ukljuci cirilicu.

[Felix]

Врло информативно!