[Андреја Вражалић]

Питање за г. Самарџића:

Интересује ме сарадња са Осовином и четника и партизана. Пошто је то изузетно обимно питање (двадесетак осовинских формација, различити услови у којима су функционисали изоловани одреди од услова у којима су биле главне оперативне формације, односи са вођством насупрот односима са појединима јединицама, итд...), ограничићу се на следеће питање:

како су опстајале изоловане јединице, попут Динарске четничке дивизије или Дреновићевог одреда? Они су били опкољени партизанима и усташама, па су морали да траже наслон на Италијане или Немце. Интересује ме да ли су добијали оружје, опрему, борбену сарадњу, итд...

[Милослав Самарџић]

Прво бих разграничио контакт и сарадњу. У контакту је мање-више био свак са сваким, али није сваки контакт сарадња.
Друго, треба разликовати сарадњу у свакодневном смислу речи од сарадње у правном смислу речи. Само ово друго је битно.
Треће, треба разликовати ситуације кад постоје само два непријатеља и кад постоји много непријатеља. У другој ситуацији договор са једним непријатељем против другог није сарадња у правном смислу, већ ратна тактика. Нпр. генерал Младић је користио муслимане против Хрвата а у другим ситуацијама Хрвате против муслимана и нико га не оптужује за сарадњу са непријатељем. Тј. у његово време није било комуниста који би га оптужили.
У вези с овим трећем, кључно је питање легалности. Јер, легална војска практично у рату има сва овлашћења, па тако и да користи једне непријатеље против других. А само постојање нелегалне формације - нпр. партизани - је кривично дело. Зато комунисти никада неће прихватити да априла 1941. није било капитулације, никада неће користити термин ЈВ за четнике, већ ЈВуО и РП, и никад своје формације неће називати другачије него НОВ.
Дража је више пута издавао наређења типа: имамо много непријатеља и борба против свих одједном била би самоубиство; зато је пожељно користити једне против других.
Један од метода тог коришћења била је легалицазија дела јединица у формацијама формално под непријатељском командом, као што је била италијанска Антикомунистичка добровољачка милиција. После капитулације Италије, тај модел су задржали Немци и Динарска четничка дивизија је одмах легализовала један корпус. Ту је било и разних мемтода на тему ''снађи се''. Нпр. четници под командом Манета Роквића имали су легитимације да су четници Милана Недића.
Шта су све радили Дреновићеви четници, не знам тачно, али знам да он никада није смео да користи радио станицу, у страху да прислушкивањем Немци не открију да је под Дражином командом.

[Felix]

Треба, такође, имати у виду да ЈВ водио герилски тип ратовања који сам по себи дозвољава скоро "све" или баш све зарад основног циља. С друге стране, ту врсту тактике ЈВ заговарали су управо Британци током 41. и 42. (што је била њихова општа препорука за све герилске покрете у Европи), посебно за подручје Црне Горе, Босне и Хрватске.

Треба једном више одбацити преиспитивања овог типа јер много историјских докази прве важности говоре у прилог доследног антифаштистичког карактера ЈВ. Да се понегде на територији целе Југославије десило "ово" или "оно" што није било у складу са пропагандистичким чистунством послератне идеологизоване историографије то нико разуман неће демантовати, али због тога не треба од муве правити слона.

По мом суду, Ђујићева стратегија представља врхунац политичке и војне мудрости у датим околностима.

[Милослав Самарџић]

Свакако. Зато критичари не кажу шта је он боље могао да уради у тој ситуацији.

[Андреја Вражалић]

Хвала на одговорима.

Искрено, питање легалности нисам ни постављао, то ми није спорно. То је и дан-данас предмет манипулације, али то је посебна тема. Сам појам антифашизма ми је изузетно манипулативан, јер се нико није тукао против Аргентине, а тај појам скрива анти-демократски елемент комуниста. Но то је шира прича, и задире и у дневну политику.

Мада ме интересује оно што је Felix напоменуо, да су ту тактику заговарали Британци.

Мене занима баш ово свакодневно: нпр. терен где се налазио Ђујић је опкољен партизанима и усташама - како је он (мислим ДЧД) уопште успео да преживи? Одакле му храна и муниција? Шта раде они нелегализовани корпуси када су притиснути? Из књиге видим да је саботирао Немце, што вероватно није радио Италијанима (или макар не у тој мери).

[Милослав Самарџић]

У праву си за антифашизам. Ако си приметио, ја тај термин уопште не користим у својим књигама, јер је то комунистичка пропаганда и аутоматски подразумева борбу за комунизам. О антифашизму нема говора у америчким и британским документима, ни у нашим, сем наравно спорадично. То је комунистичка терминологија која је 22. јуна 1941. заменила дотадашњу о антиимперијализму, и сл.
Просто треба говорити о непријатељима, окупаторима, и сл, као и за све ратове пре 2. св. рата.
Битан фактор за преживљавање јединица на западу је што су комунисти своје најбоље формације отуда стално слали на исток, јер им је било главно ''питање Србије''. Партизанске највеће формације - оперативне групе дивизија и пролетерски корпуси - никада нису нападали четничке јединице у западним крајевима, с изузетком Неретве.
Опет, немачке операције у западним крајевима већином су ишле на партизане (а источно од Дрине на четнике).
Храна је набављана од становништва, куповином - Дража је слао паре - и реквизицијом, као и ратним пленом. Муниција је набављана ратним пленом, као и од легализованих јединица. Наиласком Немаца, легализовани су покривали илегалне.

[Андреја Вражалић]

Хвала на одговору.

Да ли је било борбене сарадње, попут оне са Италијанима (артиљеријска, ваздушна подршка)?

Додатно, интересује ме како су опстале партизанске јединице у Србији, попут Космајског одреда?

[Николај]

Треће, треба разликовати ситуације кад постоје само два непријатеља и кад постоји много непријатеља. У другој ситуацији договор са једним непријатељем против другог није сарадња у правном смислу, већ ратна тактика. Нпр. генерал Младић је користио муслимане против Хрвата а у другим ситуацијама Хрвате против муслимана и нико га не оптужује за сарадњу са непријатељем. Тј. у његово време није било комуниста који би га оптужили.

Читао сам одавно о једном случају из 1993. године, када су муслимани ратовали против Хрвата у средњој Босни. ХВО је постигао споразум са ВРС о откупу неких ракетних система. Али испоставио се проблем транспорта до хрватске територије. Онда се дошло на идеју, да Хрвати исплате цену и да заједно са парама пошаљу координате муслиманских положаја на које ће бити испаљени пројектили.
Тако су српски војници узели новац и бомбардовали муслимане за рачун ХВО-а. По комунистичкој "логици" и ово би била сарадња са непријатељем, као што им је "сарадња са окупатором" рецимо четничко подмићивање италијанских генерала да "зажмуре" на уништење усташког гарнизона у Фочи августа 1942. године.

Шта тек да се каже на дозвољавање Главног штаба ВРС да неколико хиљада хрватских војника (и још десетине хиљада цивила) пређу са личним наоружањем преко српске територије на хрватску, у бекству од муслимана, такође 1993. године. Тиме је фактички спашено много војника ХВО-а, а никад нисам чуо да је Младић због тога назван издајником или колаборационистом. Штавише, у РС се то сматра витешким чином, што и јесте (мада не баш превише корисно за нас).

[Милослав Самарџић]

Хвала на одговору.

Да ли је било борбене сарадње, попут оне са Италијанима (артиљеријска, ваздушна подршка)?

Додатно, интересује ме како су опстале партизанске јединице у Србији, попут Космајског одреда?

Код Дреновића је било, а сви су користили немачке операције против партизана.
Опстале су као што су раније опстајали хајдуци. Акције против њих биле су полицијског типа, нису излазили на црту, сем у пар наврата. Нпр. маја 1944. године 1. шумадијска бригада - оформљена од Космајског одреда - у Даросави и скоро сви су изгинули (негде око 200 партизана).
Групе које су опстале у Источној Србији напустиле су је 1943, Озренски батаљон и још један одред. Те године први пут се обнављају озбиљније партизанске форамције, на крајњем југу, јер смо ту били ''најтањи'' (као и данас). Први пут неку територију партизани трајно освајају од четника фебруара 1944. То је била територија 1. вардарског корпуса.

[Андреја Вражалић]

Да ли је било заклањања иза Немаца? Нпр. партизани нападну Дреновића, или четници космајске партизане, а ови се склоне иза немачких јединица?

[Милослав Самарџић]

За Дреновића нисам чуо, не верујем. Ипак је то био доста јак корпус,с а 4-5.000 одличних бораца. Био је јачи од сваке партизанске појединачне дивизије, а корпусима га нису нападали.
За Космајски одред има података да се склањао у близину Немаца, око Смедерева, уз помоћ љотићеваца. Друго, за комунисте је било уобичајено да се од четника склањају у градове, јер су их држали Немци. Тако их се много сакупило у Јагодини, Ћуприји, Свилајнцу... па су четници извели ону диверзантску операцију, коју су комунисти после назвали ''првофебруарски покољ'':
http://www.pogledi.rs/prvofebruarski-pokolj-u-jagodini/

[Милослав Самарџић]

Ако се претходно питање односило на опстанак четника од партизана преко Дрине, битан фактор је да је у Босни и Херцеговини четника било више него партизана све до октобра 1944. Четничке јединице издржавале су њихове нападе, нпр. Озренски корпус је безуспешно нападала 2. пролерерска дивизија, а Мотајичку бригаду чак пет партизанских бригада.
Такође битан факктор су партизанска дезертерства из операција против четника, јер многима од њих није се допадало то што их Хрвати комесари воде против Срба четника, уместо да ослобађају своје фамилије из хрватских конц логора:
http://www.pogledi.rs/dezerterstva-iz-5-...e-brigade/

[Андреја Вражалић]

Хм. У суштини испада да су четници легализацијом добили трпљење Немаца, а да нису имали борбену сарадњу, као од Италијана (јасно, Италијани су им помагали са безбедне даљине и висине).

Ја бих закључио да је ипак било тактичких последица попут оних које си поменуо за партизане. Сама чињеница да Немци толеришу легализоване четнике нам указује да четници нису морали да се превише уклањају од Немаца, а партизани који одлуче да нападну четнике морају да рачунају да ће их Немци можда приметити и појурити. Дакле, исти проблем који су имали четници у Србији.

Просто, мислим да је присуство Немаца ометало и једне и друге у међусобном обрачуну, тј. ометало је јаче да искористе бројчану надмоћ, јер би Немци напали њих, а не ове слабије.

[Ненад СРС]

Треба узети у обзир и примере код других, има оно Менсфилдово писмо објављено на претходном сајту, или пример Солуна који су од грчких партизана бранили у договору са Енглезима Немци све док га Енглези нису заузели-па иапк нико због тога не оптужује Енглезе да су сарађивали са Немцима...У рату свако тактизира са сваким оно најбитније су циљеви...