10-09-2018, 10:17 AM
![[Слика: 40671505_1331563446977812_8475729496043945984_n.jpg]](https://s22.postimg.cc/5jz2kwc41/40671505_1331563446977812_8475729496043945984_n.jpg)
Документ ндх, извјештај о клању и убијању дјечака од 12 до 15 година у околини Босанске Градишке.
Хрватски геноцид над Србима 1941-1945
Документ ндх, извјештај о клању и убијању дјечака од 12 до 15 година у околини Босанске Градишке.
30-09-2018, 03:10 AM
ПРОРОЧАНСТВО ЈЕЗИКА
1.
Ни један геноцид се не може разумети. Ни геноцид над српским народом не може стати у људски мозак.
Један од окосница "Каже" ( поема ауторова "Кажа у кажи"- прим. ур ) је пророчанство језика. Погледајте само како се јаме зову и замислите зашто се тако зову. Рецимо: Јадовно . Тако се назвало пре поклања у II другом светском рату. Значи, није именовано оно што се већ ту било догодило, него је предсказано шта ће се догодити. Да је тако крштено после злочина - не верујем да бисмо показали такву проницљивост језика.
Таквих примера има много. Једини преживели из Глинске цркве зове се Љубо Једнак . Онај који је бранио једно од најсветијих начела свога народа звао се Гаврило Принцип .Онај који је извео војску и народ из отаџбине звао се Радомир Путник . А тако су се звали пре него што су своја имена доказали и оправдали. Као да име предодређује судбину, а живот иде по плану језика.
2.
Недавно је пронађен усташки документ из којег се види да су усташе још пре рата, дакле, пре оснивања НДХ - направили попис јама у Херцеговини са прорачунима колико која може да прими људских тела. Тај план су касније и испунили, а запремину погодили. Тако су јаме постале етнички чисте , а јамографија незаобилазна за изучавање судбине српског народа.
Невине жртве су једини мотив уметности, једина брига језика , тема сваког озбиљног разговора. Никад нико није страдао на правди Бога а да неко није видео. И да после није живео једино зато да би о томе сведочио. Многи су се само зато родили.
Залуд је јаме бетонирати и прећуткивати. Земља се не може смирити док све жртве не изађу на видело.
Битку са невиним жртвам још нико није добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се може искривити душа и поклекнути ум - најбоље показују они који у наше дане лицитирају бројке невиних жртава.
У том посртању дошли су они до броја од 40 000 жртава...Готово као доказ да су невини да нису убили никога ! А замислите како бисте се осећали да сте убили 40000 птица, или мрава...
3.
Моја је најдубља вера да највеће духовно благо једног народа чине његове невине жртве.
Нико се није показао јачи и моћнији од невиних жртава.
И међу невиним жртвама највеће су оне због свог имена и рођења. Ту су се с Јеврејима, страдалницима без премца и поређења, својом невином крвљу придружили и Срби. Тим жртвама смо највише дужни.
Срби имају неизбројне жртве које нису именовали. Невине жртве могу сачекати свој народ. Можда оне и одлучују кад ћемо их сеџ сетити. Што их се пре сетимо, прећемо постојати. ( стр. 36/37)
извор: Матија Бећковић за "Цркву" 1991.
1.
Ни један геноцид се не може разумети. Ни геноцид над српским народом не може стати у људски мозак.
Један од окосница "Каже" ( поема ауторова "Кажа у кажи"- прим. ур ) је пророчанство језика. Погледајте само како се јаме зову и замислите зашто се тако зову. Рецимо: Јадовно . Тако се назвало пре поклања у II другом светском рату. Значи, није именовано оно што се већ ту било догодило, него је предсказано шта ће се догодити. Да је тако крштено после злочина - не верујем да бисмо показали такву проницљивост језика.
Таквих примера има много. Једини преживели из Глинске цркве зове се Љубо Једнак . Онај који је бранио једно од најсветијих начела свога народа звао се Гаврило Принцип .Онај који је извео војску и народ из отаџбине звао се Радомир Путник . А тако су се звали пре него што су своја имена доказали и оправдали. Као да име предодређује судбину, а живот иде по плану језика.
2.
Недавно је пронађен усташки документ из којег се види да су усташе још пре рата, дакле, пре оснивања НДХ - направили попис јама у Херцеговини са прорачунима колико која може да прими људских тела. Тај план су касније и испунили, а запремину погодили. Тако су јаме постале етнички чисте , а јамографија незаобилазна за изучавање судбине српског народа.
Невине жртве су једини мотив уметности, једина брига језика , тема сваког озбиљног разговора. Никад нико није страдао на правди Бога а да неко није видео. И да после није живео једино зато да би о томе сведочио. Многи су се само зато родили.
Залуд је јаме бетонирати и прећуткивати. Земља се не може смирити док све жртве не изађу на видело.
Битку са невиним жртвам још нико није добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се може искривити душа и поклекнути ум - најбоље показују они који у наше дане лицитирају бројке невиних жртава.
У том посртању дошли су они до броја од 40 000 жртава...Готово као доказ да су невини да нису убили никога ! А замислите како бисте се осећали да сте убили 40000 птица, или мрава...
3.
Моја је најдубља вера да највеће духовно благо једног народа чине његове невине жртве.
Нико се није показао јачи и моћнији од невиних жртава.
И међу невиним жртвама највеће су оне због свог имена и рођења. Ту су се с Јеврејима, страдалницима без премца и поређења, својом невином крвљу придружили и Срби. Тим жртвама смо највише дужни.
Срби имају неизбројне жртве које нису именовали. Невине жртве могу сачекати свој народ. Можда оне и одлучују кад ћемо их сеџ сетити. Што их се пре сетимо, прећемо постојати. ( стр. 36/37)
извор: Матија Бећковић за "Цркву" 1991.
28-10-2018, 12:30 PM
,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
28-10-2018, 07:45 PM
(28-10-2018, 12:30 PM)Перун Пише: Је ли неко читао?
https://www.rastko.rs/cms/files/books/4972146a885cf
Читао сам. Добра књига. Најпотпуније обрађен злочин.
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
14-11-2018, 05:50 PM
Муслимани пишу Фиреру: “Црни клер жели истребљење Срба и муслимана у НДХ”
Од
Војин Грубач -
26/06/2016 7
Усташки покрет је феномен једног времена, а може се слободно рећи и следеће- било које зло које је ходало Балканом није оставило такав крвави траг као што је оставио марионетски режим Павелића.
Такву комбинацију подлости, злочиначке суштине, величине обима злочина у јако кратком периоду Балкан није доживио нити од једног окупатора у историји. Зато, овај текст говори о усташком феномену, дакако, из нешто другачијег, помало необичног угла.
Наиме, ред је да се направи осврт на страдање муслимана у НДХ, које је настало као последица политике усташког Загреба да се Срби и Бошњаци међусобно истријебе, али не из српског или хрватског, већ из муслиманског угла гледања.
Он је неопходан управо зато што хрватски политичари и публицисти периферно улазе у простор тумачења сукоба међу Бошњацима и Србима у Другом свјетском рату, на територији НДХ, при томе свјесно заобилазећи срж- да су главни иницијатори тадашњег сукоба муслимана и Срба столовали управо у усташком Загребу, уз необично ненормалну асистенцију католичког клера.
У том смислу, бошњачки публициста Надан Филиповић је јавности предоставио интегрално писмо тројице муслимана, названо Меморандумом, које је послато Адолфу Хитлеру новембра 1942. године, и оно ће бити предмет анализе у овом случају..
Уједно, Надан Филиповић тврди да постоји и документ извјесног њемачког официра Гордеса, који је ово писмо тројице муслимана (под ознаком „Строго повјерљиво“- Г5/43, Сарајево, 20. јануара 1943. године), упутио Њемачкој обавјештајној служби у Загребу.
jasenovac
Срби бјеже од најезде Усташа
У пропратном тексту, дотични официр Гордес је написао сљедеће: „Приложени Меморандум је изгледа у новембру прошле године прослијеђен преко једне њемачке службене инстанце у Загребу, наводно на подстрек једног мајора из политичког одјељења Врховне команде оружаних снага- који се у јесен 1942. године задржао краће вријеме у Сарајеву.“
Као састављачи писма помињу се: „Узеир Хаџихасановић, његов зет Мустафа Софтић, градоначелник Сарајева, и инжењер Суљага Салихагић из Бања Луке.“ ( УЗ 0244/43, ПОВ.)
Црни клер је започео погром Срба на особито подмукао начин
И тако, наведена тројица босанских муслимана су првог новембра 1942. године послали њемачком вођи Адолфу Хитлеру писмо које су назвали „Меморандум Народног одбора“. У том писму, они Хитлеру објашњавају своје виђење погубне ситуације у Босни и Херцеговини, као дијелу НДХ, на овај начин:
“Када је проблем Јевреја код нас (у Босни и Херцеговини оп.а.) коначно био ријешен, обори се црни клер на православне Србе.
ndh ustase
Усташе се сликају поред убијених Срба
Клерикални министри хрватске државе у Загребу, као др Миле Будак, др Пук и, најзад, др Виктор Гутић, политички повјереник за босанску Крајину, започели су на великим јавним скуповима да држе хушкачке говоре против Срба.
Посљедње поменути (др Гутић) одржао је на великом скупу у Санском Мосту у мају 1941. говор у коме је дословно рекао: „Убијајте Србе гдје год их нађете. За то вам дајем свој благослов. Ја и наш Поглавник, др Павелић.“
Послије таквих духовних припрема започео је са дјелима, и то на један особито подмукао начин, својствен, уистину, само клерикалцима.
Да би једним ударцем постигао два циља, наиме да би уништио нас муслимане у Босни и Херцеговини, као и православне Србе, послато је из Загреба неколико усташких батаљона који су носили наше капе (фес) са наређењем да гдје год стигну, кољу и убијају Србе, а да се за вријеме тих покоља међусобно дозивају муслиманским именима. Овај паклени план имао је за циљ да се прикаже како муслимани кољу и убијају Србе.
Ова масовна убиства Срба имала су за посљедицу да су они, хтјели то или не хтјели, морали да бјеже у шуму, усљед чега је онда дошло до устанка.
Овај злочин је имао лоше посљедице и у сусједној Србији, јер је дио Срба који су тамо побјегли, алармирао јавно мијење због проливања крви у Босни, Херцеговини, Лики и Сријему. Српски народ у Србији, узрујан вијешћу о том проливању крви, почео је одмах да формира јединице организације „Освета“.
jasenovac (1)
Усташе се сликају поред убијених Срба и Јевреја
Тако је дошло до тога да јединице ове организације дођу у Босну и почну да убијају и пљачкају муслиманско становништво у граничним областима, које је било потпуно ненаоружано, јер је, сходно наређењу, предало њемачким ослободилачким трупама сво оружје, па чак и ловачке пушке.
Ови злочини, чији су иницијатори хрватски клерикални политичари нису само гријех и ударац моралу човјечанства, већ су имали за посљедицу да част витешке њемачке војске буде умрљана, јер су њихови подмукли људи у потаји ствар тако представљали, као да раде у сагласности и по наређењима њемачке политике…
Ми смо се надали и мислили да ће наше области, наша Босна и Херцеговина, бити окупирана од њемачких оружаних снага и остати под њемачком војном управом која ће донијети мир и ред, а да ће нас, најпоштенији елеменат, нас босанске и херцеговачке муслимане, позвати да сарађујемо у управи. Међутим, догодило се сасвим другачије. Ми Босанци, умјесто да нам је дата слобода о да нам буде боље, трпимо напротив ужасе. Нас ударају на муке, кољу људе, старце и старице, силују наше сестре и кћери, пале наше куће, пљачкају нашу покретну и непокретну имовину, једном рјечју казано, доживљавамо и преживљавали смо ужасну трагедију.
А кад је избио рат са Совјетском Русијом, комунисти су искористили потешкоће. Тако је дошло до општег хаоса, тако су српски устаници, руковођени неоправданом мржњом и осветом према муслиманима, пошли заједно с комунистима против нас, јер смо сви били пријатељски наклоњени Нијемцима. Имали смо огромне жртве у крви, око 150.000 душа, и непроцјењиве губитке у имовини…”
Проглашавају нас комунистима, муче и ликвидирају, а говоре да смо хрватско цвијеће
У даљем току писма ова тројица потписника се жале Фиреру и на необично отворено прогањање Бошњака од стране усташа, и то у овом фрагменту:
“Док су нас тако српски четници и комунисти убијали по забаченим јазбинама и шумама, црни клер у градовима нас је уништавао на други начин. Прогласио нас је комунистима и почео масовно да хапси, нарочито муслиманску омладину.
У затворима су се чули крици када су бездушни црни агенти нашу недужну браћу и дјецу шибали и злостављали и полумртве их одводили у концентрациони логор. Ова црна мафија, која диригује у највишој хрватској управи, прогласила је нас Босанце комунистима…
Дјеца Усташе
Дјеца Усташе
Нису само Вама Фиреру и Вашој политици нанијете штете овом лошом владавином у хрватској држави, већ су и Вашој храброј војсци нанијети осјетљиви ударци. Данас у Хрватској, а нарочито у Босни, свакодневно од руку устаника падају храбри њемачки војници.
Да се није починила та грешка и у Хрватску, а нарочито у Босну, увео тај неподношљиви и безумни режим, устанак Срба можда не би изостао, али он би у сваком случају био малих размјера и са незнатним посљедицама. Да се са Босном поступало онако како смо ми очекивали, да су муслимани били организовани и наоружани под руководством њемачких оружаних снага и да су били позвани да сарађују у управи, не би у Босни дошло до свега тога.
Та неискреност и дволичност званичне хрватске политике, инаугурисана од оснивања хрватске државе, испољила се према сваком од њених функционера.
Као што су нас одмах прогласили цвијећем хрватског народа, тако су сваком од својих функционера, ако је био значајан, давали титулу хрватског витеза чим би дошао у Хрватску. Према овом рецепту називају нас, када се обраћају нама, цвијећем, а када се обраћају Нијемцима, називају нас комунистима.
Али, ми у ствари немамо комунисте, већ огроман број очајника, од којих је један број једини излаз видјео у томе да оде у шуму. Уколико те ненормалне прилике дуже још потрају, треба се бојати да ће сви муслимани отићи у шуму, јер наш народ види да су се Срби на тај начин спасили.”
Одвајање од НДХ и формирање Жупе Босна
У наставку писма износе се и конкретни предлози за рјешење тешке ситуације у БиХ, успостављање мира, као и неопходност ликвидације усташке власти у БиХ:
”Предлажемо да се најприје и што скорије могуће, успостави мир у нашим областима.
Док Вам пишемо овај приказ, наша огњишта су у пламену, путеви и мостови се руше, а наш народ умире од глади, без ичијег сажаљења, због таквих очајних прилика.
Ово смиривање се може извести на слиједећи начин:
– Проширење, наиме продужење подручја надлежности муслиманске босанске легије, која се већ неколико мјесеци налази у једном дијелу Босне, то јест у тузланском срезу, под командом, у нашем народу омиљеног мајора Мухамеда Хаџиефендића. Она броји око 6.000 добровољаца – војника и 50 добровољаца – официра. У окрузима гдје је ова легија дејствовала, због њеног храброг и истовремено коректног држања, како према Србима, тако и према Хрватима, наш народ није био изложен готово никаквом насиљу.
Убијени партизани од стране Усташа
Убијени партизани од стране Усташа
Њемачким оружаним снагама је ситуација била веома олакшана, јер у поменутим областима влада ред и мир, бољи но у ма којој другој области хрватске државе. Ова територија, на којој дејствује легија Хаџиефендића, једна је од најважнијих индустријских области у читавој држави, остала је потпуно поштеђена и у добром стању, док је напротив индустрија у свим осталим дијеловима хрватске државе претрпјела значајна разарања. О дјелатности Хаџиефендићеве легије прилажемо једне усташке новине (прилог 5). Ова важна и заслужна легија носи име Хаџиефендића због тога што је он њен оснивач и организатор. Она се простире преко територија означених на географској карти (прилог 6) и зато би се морала звати „Босанском стражом.“
– Све Бошњаке из читаве државе, изузев добровољаца који се налазе на Источном фронту, треба издвојити из усташких и домобранских јединица и заједно их са официрима укључити у Босанску стражу. Јер, за ово кратко вријеме постојања хрватске државе, дошли смо до потпуног сазнања да Бошњак само своју Босну може да брани и штити. За команданта Босанске страже треба да буде постављен садашњи командант легије, Мухамед Хаџиефендић.
– Наоружавање, опрема и обучавање ове војничке формације, треба да се спроводи под контролом Вашег Вермахта.
– Трошкови смиривања, до дефинитивног регулисања односа Босне према Хрватској, треба да сноси њемачка војска и то путем кредитних бонова којима ће служити као покриће наши државни посједи, а нарочити наши богати рудници жељеза и шумска добра.
– Да се обустави свака дјелатност усташког покрета и његових јединица на подручју које је на карти означено са Б.
– Да се сада у хрватској држави, на територији Б формира политичко-административна управа под именом „Жупа Босна“, са сједиштем у Сарајеву. Начелника ове жупе именујете једино и искључиво Ви.“
Суштина поруке и избор фрагмената писма
И тако, у вјеродостојност овог писма нема никакве сумње. Постоје одређена нагађања и надоумице- да ли су потписици писма баш били људи који се наводе. Суштина писма, везана за суштинске узроке трагедије у БиХ, је на линији ранијих резолуција које су биле донесене од стране муслиманске елите по овом питању, а што ће бити предмет анализе у следећем тексту.
Али, већ сада могу рећи да је та суштина била на линији Резолуције у којој се “јавно осуђују усташки злочини и они појединци међу муслиманима који су учествовали у њиховом вршењу”, а која је донесена у Сарајеву на скупштини Удружења илмије „Ел-Хидаје“ 14. августа 1941. године.
Горе наведени фрагменти писма Хитлеру су срж информативне поруке и предлога упућеног вођи Рајха. Стил идеолошког кићења писма, које је има елементе подилажења Фиреру није толико битан, па сам га избјегао, јер је то био начин да се предоставе важне и неопходне информације Берлину о ужасном стању бивствовања муслимана и Срба у злочиначкој НДХ творевини.
Информација из писма, да су се усташе под вођством „црног клера“ прерушавале у муслимане и вршиле покоље над Србима да би распириле рат између муслимана и Срба- је податак од изванредне важности. Термин црни клер се, иначе, у писму спомиње као одредница за усташке политичаре и чиновнике који су били под јаким утицајем Католичке цркве, а који су имали план да свим средствима раде на уништењу некатоличког становништва.
То значи да је подстицање муслимана, који су били у владајућим структурама и војсци НДХ, на злочин према Србима био системског карактера. Очигледна је била, и јасна, намјера Загреба да се изазове муслиманско- српски сукоб са потпуним међусобним сатирањем, ако то буде могуће.
Усташком Загребу је одговарало међусобно уништење те двије етничке групе, не само због користи за НДХ у случају њиховог потенцијалног биолошког нестанка, или знатног смањења популације, већ и због мржње која би се пројектовала у будућност, и била корисна за даље остварење циљева Загреба, ма ко у њему потом владао.
То је потписницима писма било јасно, па се зато њихов однос према режиму НДХ огледа у епитетима: неподношљиви и безумни режим, ненормалне прилике, општи хаос.
Уједно, указујући на запањујућу “неискреност и дволичност званичне хрватке политике“, потписници писма квалификују хрватске клерикалне политичаре НДХ као: “подмукле људе”, „црне агенте“, „црну мафију“ која је- “гријех и ударац моралу човјечанства”.
Од
Војин Грубач -
26/06/2016 7
Усташки покрет је феномен једног времена, а може се слободно рећи и следеће- било које зло које је ходало Балканом није оставило такав крвави траг као што је оставио марионетски режим Павелића.
Такву комбинацију подлости, злочиначке суштине, величине обима злочина у јако кратком периоду Балкан није доживио нити од једног окупатора у историји. Зато, овај текст говори о усташком феномену, дакако, из нешто другачијег, помало необичног угла.
Наиме, ред је да се направи осврт на страдање муслимана у НДХ, које је настало као последица политике усташког Загреба да се Срби и Бошњаци међусобно истријебе, али не из српског или хрватског, већ из муслиманског угла гледања.
Он је неопходан управо зато што хрватски политичари и публицисти периферно улазе у простор тумачења сукоба међу Бошњацима и Србима у Другом свјетском рату, на територији НДХ, при томе свјесно заобилазећи срж- да су главни иницијатори тадашњег сукоба муслимана и Срба столовали управо у усташком Загребу, уз необично ненормалну асистенцију католичког клера.
У том смислу, бошњачки публициста Надан Филиповић је јавности предоставио интегрално писмо тројице муслимана, названо Меморандумом, које је послато Адолфу Хитлеру новембра 1942. године, и оно ће бити предмет анализе у овом случају..
Уједно, Надан Филиповић тврди да постоји и документ извјесног њемачког официра Гордеса, који је ово писмо тројице муслимана (под ознаком „Строго повјерљиво“- Г5/43, Сарајево, 20. јануара 1943. године), упутио Њемачкој обавјештајној служби у Загребу.
jasenovac
Срби бјеже од најезде Усташа
У пропратном тексту, дотични официр Гордес је написао сљедеће: „Приложени Меморандум је изгледа у новембру прошле године прослијеђен преко једне њемачке службене инстанце у Загребу, наводно на подстрек једног мајора из политичког одјељења Врховне команде оружаних снага- који се у јесен 1942. године задржао краће вријеме у Сарајеву.“
Као састављачи писма помињу се: „Узеир Хаџихасановић, његов зет Мустафа Софтић, градоначелник Сарајева, и инжењер Суљага Салихагић из Бања Луке.“ ( УЗ 0244/43, ПОВ.)
Црни клер је започео погром Срба на особито подмукао начин
И тако, наведена тројица босанских муслимана су првог новембра 1942. године послали њемачком вођи Адолфу Хитлеру писмо које су назвали „Меморандум Народног одбора“. У том писму, они Хитлеру објашњавају своје виђење погубне ситуације у Босни и Херцеговини, као дијелу НДХ, на овај начин:
“Када је проблем Јевреја код нас (у Босни и Херцеговини оп.а.) коначно био ријешен, обори се црни клер на православне Србе.
ndh ustase
Усташе се сликају поред убијених Срба
Клерикални министри хрватске државе у Загребу, као др Миле Будак, др Пук и, најзад, др Виктор Гутић, политички повјереник за босанску Крајину, започели су на великим јавним скуповима да држе хушкачке говоре против Срба.
Посљедње поменути (др Гутић) одржао је на великом скупу у Санском Мосту у мају 1941. говор у коме је дословно рекао: „Убијајте Србе гдје год их нађете. За то вам дајем свој благослов. Ја и наш Поглавник, др Павелић.“
Послије таквих духовних припрема започео је са дјелима, и то на један особито подмукао начин, својствен, уистину, само клерикалцима.
Да би једним ударцем постигао два циља, наиме да би уништио нас муслимане у Босни и Херцеговини, као и православне Србе, послато је из Загреба неколико усташких батаљона који су носили наше капе (фес) са наређењем да гдје год стигну, кољу и убијају Србе, а да се за вријеме тих покоља међусобно дозивају муслиманским именима. Овај паклени план имао је за циљ да се прикаже како муслимани кољу и убијају Србе.
Ова масовна убиства Срба имала су за посљедицу да су они, хтјели то или не хтјели, морали да бјеже у шуму, усљед чега је онда дошло до устанка.
Овај злочин је имао лоше посљедице и у сусједној Србији, јер је дио Срба који су тамо побјегли, алармирао јавно мијење због проливања крви у Босни, Херцеговини, Лики и Сријему. Српски народ у Србији, узрујан вијешћу о том проливању крви, почео је одмах да формира јединице организације „Освета“.
jasenovac (1)
Усташе се сликају поред убијених Срба и Јевреја
Тако је дошло до тога да јединице ове организације дођу у Босну и почну да убијају и пљачкају муслиманско становништво у граничним областима, које је било потпуно ненаоружано, јер је, сходно наређењу, предало њемачким ослободилачким трупама сво оружје, па чак и ловачке пушке.
Ови злочини, чији су иницијатори хрватски клерикални политичари нису само гријех и ударац моралу човјечанства, већ су имали за посљедицу да част витешке њемачке војске буде умрљана, јер су њихови подмукли људи у потаји ствар тако представљали, као да раде у сагласности и по наређењима њемачке политике…
Ми смо се надали и мислили да ће наше области, наша Босна и Херцеговина, бити окупирана од њемачких оружаних снага и остати под њемачком војном управом која ће донијети мир и ред, а да ће нас, најпоштенији елеменат, нас босанске и херцеговачке муслимане, позвати да сарађујемо у управи. Међутим, догодило се сасвим другачије. Ми Босанци, умјесто да нам је дата слобода о да нам буде боље, трпимо напротив ужасе. Нас ударају на муке, кољу људе, старце и старице, силују наше сестре и кћери, пале наше куће, пљачкају нашу покретну и непокретну имовину, једном рјечју казано, доживљавамо и преживљавали смо ужасну трагедију.
А кад је избио рат са Совјетском Русијом, комунисти су искористили потешкоће. Тако је дошло до општег хаоса, тако су српски устаници, руковођени неоправданом мржњом и осветом према муслиманима, пошли заједно с комунистима против нас, јер смо сви били пријатељски наклоњени Нијемцима. Имали смо огромне жртве у крви, око 150.000 душа, и непроцјењиве губитке у имовини…”
Проглашавају нас комунистима, муче и ликвидирају, а говоре да смо хрватско цвијеће
У даљем току писма ова тројица потписника се жале Фиреру и на необично отворено прогањање Бошњака од стране усташа, и то у овом фрагменту:
“Док су нас тако српски четници и комунисти убијали по забаченим јазбинама и шумама, црни клер у градовима нас је уништавао на други начин. Прогласио нас је комунистима и почео масовно да хапси, нарочито муслиманску омладину.
У затворима су се чули крици када су бездушни црни агенти нашу недужну браћу и дјецу шибали и злостављали и полумртве их одводили у концентрациони логор. Ова црна мафија, која диригује у највишој хрватској управи, прогласила је нас Босанце комунистима…
Дјеца Усташе
Дјеца Усташе
Нису само Вама Фиреру и Вашој политици нанијете штете овом лошом владавином у хрватској држави, већ су и Вашој храброј војсци нанијети осјетљиви ударци. Данас у Хрватској, а нарочито у Босни, свакодневно од руку устаника падају храбри њемачки војници.
Да се није починила та грешка и у Хрватску, а нарочито у Босну, увео тај неподношљиви и безумни режим, устанак Срба можда не би изостао, али он би у сваком случају био малих размјера и са незнатним посљедицама. Да се са Босном поступало онако како смо ми очекивали, да су муслимани били организовани и наоружани под руководством њемачких оружаних снага и да су били позвани да сарађују у управи, не би у Босни дошло до свега тога.
Та неискреност и дволичност званичне хрватске политике, инаугурисана од оснивања хрватске државе, испољила се према сваком од њених функционера.
Као што су нас одмах прогласили цвијећем хрватског народа, тако су сваком од својих функционера, ако је био значајан, давали титулу хрватског витеза чим би дошао у Хрватску. Према овом рецепту називају нас, када се обраћају нама, цвијећем, а када се обраћају Нијемцима, називају нас комунистима.
Али, ми у ствари немамо комунисте, већ огроман број очајника, од којих је један број једини излаз видјео у томе да оде у шуму. Уколико те ненормалне прилике дуже још потрају, треба се бојати да ће сви муслимани отићи у шуму, јер наш народ види да су се Срби на тај начин спасили.”
Одвајање од НДХ и формирање Жупе Босна
У наставку писма износе се и конкретни предлози за рјешење тешке ситуације у БиХ, успостављање мира, као и неопходност ликвидације усташке власти у БиХ:
”Предлажемо да се најприје и што скорије могуће, успостави мир у нашим областима.
Док Вам пишемо овај приказ, наша огњишта су у пламену, путеви и мостови се руше, а наш народ умире од глади, без ичијег сажаљења, због таквих очајних прилика.
Ово смиривање се може извести на слиједећи начин:
– Проширење, наиме продужење подручја надлежности муслиманске босанске легије, која се већ неколико мјесеци налази у једном дијелу Босне, то јест у тузланском срезу, под командом, у нашем народу омиљеног мајора Мухамеда Хаџиефендића. Она броји око 6.000 добровољаца – војника и 50 добровољаца – официра. У окрузима гдје је ова легија дејствовала, због њеног храброг и истовремено коректног држања, како према Србима, тако и према Хрватима, наш народ није био изложен готово никаквом насиљу.
Убијени партизани од стране Усташа
Убијени партизани од стране Усташа
Њемачким оружаним снагама је ситуација била веома олакшана, јер у поменутим областима влада ред и мир, бољи но у ма којој другој области хрватске државе. Ова територија, на којој дејствује легија Хаџиефендића, једна је од најважнијих индустријских области у читавој држави, остала је потпуно поштеђена и у добром стању, док је напротив индустрија у свим осталим дијеловима хрватске државе претрпјела значајна разарања. О дјелатности Хаџиефендићеве легије прилажемо једне усташке новине (прилог 5). Ова важна и заслужна легија носи име Хаџиефендића због тога што је он њен оснивач и организатор. Она се простире преко територија означених на географској карти (прилог 6) и зато би се морала звати „Босанском стражом.“
– Све Бошњаке из читаве државе, изузев добровољаца који се налазе на Источном фронту, треба издвојити из усташких и домобранских јединица и заједно их са официрима укључити у Босанску стражу. Јер, за ово кратко вријеме постојања хрватске државе, дошли смо до потпуног сазнања да Бошњак само своју Босну може да брани и штити. За команданта Босанске страже треба да буде постављен садашњи командант легије, Мухамед Хаџиефендић.
– Наоружавање, опрема и обучавање ове војничке формације, треба да се спроводи под контролом Вашег Вермахта.
– Трошкови смиривања, до дефинитивног регулисања односа Босне према Хрватској, треба да сноси њемачка војска и то путем кредитних бонова којима ће служити као покриће наши државни посједи, а нарочити наши богати рудници жељеза и шумска добра.
– Да се обустави свака дјелатност усташког покрета и његових јединица на подручју које је на карти означено са Б.
– Да се сада у хрватској држави, на територији Б формира политичко-административна управа под именом „Жупа Босна“, са сједиштем у Сарајеву. Начелника ове жупе именујете једино и искључиво Ви.“
Суштина поруке и избор фрагмената писма
И тако, у вјеродостојност овог писма нема никакве сумње. Постоје одређена нагађања и надоумице- да ли су потписици писма баш били људи који се наводе. Суштина писма, везана за суштинске узроке трагедије у БиХ, је на линији ранијих резолуција које су биле донесене од стране муслиманске елите по овом питању, а што ће бити предмет анализе у следећем тексту.
Али, већ сада могу рећи да је та суштина била на линији Резолуције у којој се “јавно осуђују усташки злочини и они појединци међу муслиманима који су учествовали у њиховом вршењу”, а која је донесена у Сарајеву на скупштини Удружења илмије „Ел-Хидаје“ 14. августа 1941. године.
Горе наведени фрагменти писма Хитлеру су срж информативне поруке и предлога упућеног вођи Рајха. Стил идеолошког кићења писма, које је има елементе подилажења Фиреру није толико битан, па сам га избјегао, јер је то био начин да се предоставе важне и неопходне информације Берлину о ужасном стању бивствовања муслимана и Срба у злочиначкој НДХ творевини.
Информација из писма, да су се усташе под вођством „црног клера“ прерушавале у муслимане и вршиле покоље над Србима да би распириле рат између муслимана и Срба- је податак од изванредне важности. Термин црни клер се, иначе, у писму спомиње као одредница за усташке политичаре и чиновнике који су били под јаким утицајем Католичке цркве, а који су имали план да свим средствима раде на уништењу некатоличког становништва.
То значи да је подстицање муслимана, који су били у владајућим структурама и војсци НДХ, на злочин према Србима био системског карактера. Очигледна је била, и јасна, намјера Загреба да се изазове муслиманско- српски сукоб са потпуним међусобним сатирањем, ако то буде могуће.
Усташком Загребу је одговарало међусобно уништење те двије етничке групе, не само због користи за НДХ у случају њиховог потенцијалног биолошког нестанка, или знатног смањења популације, већ и због мржње која би се пројектовала у будућност, и била корисна за даље остварење циљева Загреба, ма ко у њему потом владао.
То је потписницима писма било јасно, па се зато њихов однос према режиму НДХ огледа у епитетима: неподношљиви и безумни режим, ненормалне прилике, општи хаос.
Уједно, указујући на запањујућу “неискреност и дволичност званичне хрватке политике“, потписници писма квалификују хрватске клерикалне политичаре НДХ као: “подмукле људе”, „црне агенте“, „црну мафију“ која је- “гријех и ударац моралу човјечанства”.
16-11-2018, 03:13 AM
УСТАШЕ СУ СЕ СМЕЈАЛЕ И ЗАKЛАНЕ ЉУДЕ БАЦАЛЕ У ЈАМУ
15. новембра 2018.
Kазивање Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи
Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуче, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на северном делу Велебита 06.08.1941. године у време покоља српског народа у Дивоселу.
У „прочешљавању“ Велебита у време покоља у Дивоселу 05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа који је пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и деце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сећања из овога пакла, испричали су десеторица преживелих, који су се успели извући из Јарчје јаме и преживети овај злочин, како би живима и историји пренели истину о паклу Јарчје јаме и покоља у Kрушковачама, у Дивоселу.
Исповест Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи, доносимо аутентично, управо онако како је у својој исповести у позним годинама изнела у својим сећањима.
Њено казивање записала је ћерка Милица Почуча, /удата Матић/, и оставила историји истине из Дивосела:
Ушла сам у бајту (тако се код нас звала летна кухиња) и затекла мајку врло замишљену. Седила је на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су јој се урезале у старачко лице. Пришла сам јој опрезно, како сам то увек чинила и упитала је већ уобичајено: „Мама, да ли Те што боли ?“. Одговорила ми је: „Што би ме болило“, а исте оне боре остале су на челу и даље. „Мама, нешто Ти јест, рекла сам, нежно јој ставивши руку преко уских, мршавих рамена.
„Није ми ништа“, одговорила је и даље забринута, „али ми се не допада што се тај народ почео делити“. Хтела сам да јој одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у дијалог. „Мама, све ће то бити добро“, рекла сам јој. Народ се више не може поделити. Срби и Хрвати већ, толико година живе заједно, заједно раде, друже се, помажу једни другима. Заједно светкују и сватују, удају се и жене. Децу рађају. Немогуће је, рекла сам јој, да се више икада понови 1941.година. „Али, наставила је она даље, мени се овај Kузман не допада“. „Kоји мама, Kузман, или можда мислиш на Туђмана ?“.
„Ма не допада ми се онај што маше усташким барјацима и дели народ. Јеси ли видела оно у Сплиту ?. Kолики се народ окупио око њега и пљешће му. А, Бога ми, не дивани он добро. Залуђује тај јадни народ и зло ће се догодити. Бојим се, децо, за вас. Не дај Боже, да се икада више догоди оно клање и убијање какво је било `41. А, богами, бојим се, поновиће се. Моја кћерце, не води то доброме. Тај вражји ХДЗ и Kузман залудили су свет и велико је зло пред вратима свима нама“. „Немој, мама, све црно гледати. Биће то све добро“.
Дубоко сам размишљала и схватила сам да моја мајка мисли на Туђмана и ХДЗ. Мама је оштро реаговала. Схватила сам што то значи када је моја мајка говорила: „Kрив је онај ко дели народ и уноси мржњу међу људе, ви то не можете схватити, који нисте то зло доживели. Не дај Ти Боже, ни сањати, а камо ли проћи мојим стопама. Не дај Боже, ни највећем душманину да види како се кољу људи и деца, а не да и сам будеш клан и у јаме бацан“. Застала је , очију навлажених сузама и додала:
„Децо моја, ако видите да ћете пасти усташама у руке, сами себи судите, на било који начин“. Ту јој је задрхтао старачки глас. Погледале смо се без речи, разумеле смо се без текста. Иако нисам веровала мојој мајци да је могуће да се деси 41. година, десила се. Десило се да је Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживели 1941. годину. Kлање, убијање, јаук и лелек достигао је сваког оног ко је остао на свом кућном прагу чекати судбину судњега дана. Дивосело је сравњено са земљом.
Терор је бивао све тежи, све јачи. Народ је бежао по шумама, скривао се где је ко знао и умео, јер се у кућама није смело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле једно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се однети могло. Уз тужно мукање крава, блејање оваца и уз болећиво рзање коња ођекивала је песама охолих усташа: „Гони Полде јунице без шолде, нит их враћа, нит их коме плаћа“. Народ у селу је тужан, јадан и престрављен. Живот нам је био страх, бежање, скривање. Били смо јадни, под окрутним усташким режимом НДХ.
Тако је потрајало све до осмог месеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбити себи. Селом је пукао глас: „Народе, бежите, усташе поклаше“. Освануо је 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бежати, а не зна камо ће, и куда ће. Бежи се. Бежи велико и мало, људи и стока. Све је нагрнуло према Велебиту, према Kрушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, деца плачу, падају, вриште.
Ја сам избегла са свекрвом и троје нејаке деце у збег у Kрушковаче, /локација између Дебеле главице и Височице, где се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Пао је мрак. Збили смо се једно до другог у ову увалу подно Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвесна притиснута тишином кроз коју се чуло само дисање уснуле, измучене деце. Прострли смо им комадиће робе које смо у трку дохватили бежећи из својих кућа. То им је била постеља. Ми одрасли, тек смо мало подремали, наслоњени свако о своје дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвесност.
Ту смо остали и цели други дан и другу ноћ. Заклон нам је изгледао сигуран и није се исплатило мицати и откривати положај. Другу је ноћ падала киша. И небо је проплакало на беду нас паћеника. Било је хладно. Мокри смо и покисли. Деца цвокоћу и плачу. Цедимо оно мало покисле робе и навлачимо нањих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коју кап топлога млека и њиме окрепимо нејач.
Ујака Николетину и још неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у свој логор у Kрушковаче, где су прикупили све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Жртва је бирана преме усташким прохтевима за мучењем. Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и деца од страха од земље одскачемо. Сви који су били мало више рањени одмах су на месту убијани.Ту су се частили и веселили се својој добро обављеној работи. Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке песме нађачавале су плач гладне и измучене деце. Сваког часа било нас је више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и деце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани. Сумрак је овио тужни Велебит и душу је све теже притискала ноћ. Из логора су одвојили мушкарце од жена и деце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бјежали из својих кућа јер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.
„За све зло су“, рекоше, „криви ваши људи јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати ма каква она била. Kо је прав није требао бежати од кућа, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сад вам је код кућа све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бежали“. Јадним гласом заробљеника рекли смо да не знамо ко је крив, само да видимо што се ради па смо морали бежати. Дубоким гласом убице дрекну један: „Јесте ли икада упознали да власт која је год дошла убија народ, јер што ће јој земља ако нема народа“.
Kад су се усташе довољно насладиле нашим мукама, врата конобе су се широм отворила. Постројили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им веровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Kрвав. Јарци, увале, стијене, литице. Падамо, клецамо, дижемо се, идемо. Вучемо босу децу. Kа јами смо ишли сви, један до другога, а усташе око нас и никуда се није могло побећи. У колони нас је било седамдесет осам. „Сједните“, наредио је један усташа. Сјели смо. Поседаше и деца. Нико ни речи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечујно јеца. Нејач у нарамку. Мали Бранко у мојему, а Душанка у свекрвином. Нити плачу, нити се смеју, нити вичу. Пружају беспомоћно своје ручице тражећи спас. Брадица им се скупља у грч и тресе се. Онда се иза нас искеси Ивуљ. Била му је смешна наша невоља. Сава Душанова скиде шал око главе, баци га на Ивуља и рече му: „На ти Ивуље шал, мени више неће требати“. Шал је пао на тло где су га згазиле крваве Ивуљове чизме. Поновио је: „Ти ћеш их клати“. Овај јеодговорио: “Ја их нећу ни бости ни клати. Ја то не могу“. Други се јави: „Ја ћу их“. Заповедник прихвати и опет нареди ономе првом: „Ти ћеш их онда водити“. Овај му одговори: „Ја их нећу ни водит`. Ја их се нећу ни дотакнути“. Опет се један јави: „Ја ћу их“. Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви. Били су свинути на врху. Прави кољачки. Kренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двојица зграбише прву жену, а друга двојица другу. Два су чекала на рубу јаме играјући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она јаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако још пет, шест пута. Она двојица је одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждрело јаме. Одзвањали су тупи ударци тиела које је настајало у безданој провалији. Низ дугачку оштрицу ножа сливаче су густе капи крви.
Замрачило ми се. Привлачим своје троје деце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и деца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Деца вриште: „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапај. И мали Бранко је плакао. Иако је свега неколико месеци кроз плач је слагао своје прве изговорене слогове у реч ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада. Зграби ме усташа. Један па други. Тешко сам се одвајала од земље на којој сам седила. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецају. Падају. У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се мојих скута. Дрхтавим рукама стежем своју децу. Не дам их. Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма ударала је изнемоглу децу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своје омиљене алатке пребацују из руке у руку и поигравајући се нестрпљиво очекују нову жртву. Чекају својом оштрицом моју нејач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа најкрвавијих звери, али се ишчупати не могосмо. Плачемо. Страшно је. Дечји плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не греје више. Из дубине безданога ждријела дрхте јецаји. Пред нама јама. Смрт. Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаја. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби се у стомачић петомесечног детета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дететом високо у ваздух и тресну о литицу. Разби дете. Ни трепнуо није. Скотрља се мој Бранко низ ждријело Јарчје јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменој литици остаде још једна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Kрв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали. Оте се из мојих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моја леђа, затим други, трећи…седми. Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моје заклане нејачи.
У јами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на једној косој литици и на народу који је стењао у мукама. Пала сам у седећи положај, леђима наслоњена на стену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свест. Седела сам као да се одмарам послије неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Седим и гледам крвава злођела разјарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своје. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву. Нема их. Не видим их. Унутра велики јаук. Видела сам покојну Јекицу. Бркље јој ухватиле ноге и она је висила главом окренутом према доља. Викала је: „Вуците ме, вуците ме“. Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Седе. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна деца и ламатају ручицама. Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“. Иза мене, на рубу пећине остало је још десетак жена. Kада су све приклали, поклали и побацали у јаму, њихов посао још није био завршен. Остали дио посла обављали су пјвајући усташке песме. У пећину су испалили десетак метака, пет их је ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење које се задевало у народ свуда око мене. Мене није погодио ни метак ни камен. Прескакало је преко мене с литице на литицу, задевало се у народ и одзвањало у бездану испод мене. Kад је то било готово, неколико усташа је стало на руб пећине и помокрили се, а потом је однекуд долетела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покрај мене.
Усташе обавиле посао па се разишле. Журе на нове задатке, нове „херојске подвиге“. Поглед ми се пропињао уз бркљу чији је врх сезао до руба јаме. Улазни отвор јаме био је промера око метар и пол. Ждрело јаме мало се ширило баш на томе месту гђе сам ја седила. Дно јаме нисам могла видети јер су испод мене биле испрепречене бркље по којима је био назадеван народ. Неко је главом био окренут према горе, неко према доле, неко се закачио за бркљу просутим цревима, неко комадићима одеће или меса. Мешали се живо и мртво, крв, блато, гласни јауци и тихи јецаји.
Смрди усирена крв. Завирујем по народу. Где су моји Милка, Душанка, где ми је мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознајем у овој крви. Пипам своје ране. Боле. Разежиле се. Развежем заслон, своју црну прегачу , и њоме чврсто повежем своја избодена леђа… „Ајдемо народе, ван ко може!“, рекла сам. Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, ја нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа. Поновила сам још неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа, једино цурица Саве Брањине прихвати мој позив и рече: „Тета, води и мене ван. Узми ме, тета!“. Молила је болећиво. Још сам једном погледом потражила своје најмилије, опипала себе. Kако су бацали народ, ноге су ми до кољена биле затрпане. Једну по једну једва сам извукла. Видим, жива сам. “Ја идем“, рекла сам и полагано се устала. Осетила сам мрак пред очима, тежину у целом телу, и пала сам у несвест. Kад сам се освиестила, била сам на дну јаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме јеком, јауком. Притишће ме непријатна и ледена јама. Дубоко је ово моје црно подземље. Седим на дну јаме. Мисли се роје без реда. Чини ми се да ме деца зову, да плачу. Устанем, али ми се свест поново помути, замрачи се и изгубим се. Kад сам се поново освестила, лежала сам на дну Јарчје јаме. Дубина, мрак и безнађе.
Изнад мене мртви људи, изнад мене цели Велебит. Вукла сам се сва крвава, мокра. Дохватила сам једне ноге које су висиле низ бркљу и повукла. „Не вуци“, простењао је исцрпљени глас једне жене. „Не вуци, паде то све по нама“, простења и друга. Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своје тешко тело према зраци пригушене светлости. Испод мене, длаку по длаку остајали су јауци, умирући издисаји и хропци, а испред мене полагано је расла нада. Довукла сам се до исте оне литице и села. Низ лице ми је цурио хладан зној. У каши крви и меса тражим своју децу. Нисам их могла пронаћи. Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са бледих лица заклане деце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то је онај плач испод ножа.
Пипам своје ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имају улазну и излазну рану. Свежем још и мараму.Жедна сам. Да ми је само капљица росе.Направила сам једва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тескобан мрак.Сањам ли? Где су ми деца? Зашто сам их оставила?Зашто сам изашла? Зашто нисам остала с њима? Зашто их нисам понела? Извукла их. Али, ту би их развукле звери. Појеле њихово изкасапљено месо!Из мрака се редају њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Kрваве му руке и крвава му кама. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.Стишћем се и јаче завлачим у грм. Тесно ми је. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чујем јауке и вапаје. Борим се са силуетама разјарене немани.Тако је и свануло.Напустила сам грм и плазала сам према кући. Иако је моје село било свега око два километра, требало ми је неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале после недавне кише. Тамо гђе је остала кућа, нашла сам само згариште. Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гојко Вујновић и пребацили у Почитељ.
На постељи од сламе, у једној напуштеној штали полако су се хватале красте по мојим избоденим леђима.Време је пролазило. Рат је протутњио. Однео са собом оно што је однео, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.Kад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако је мајка Марија на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот. Под храшћем Шушњарице никнула је плетара и у њој нова клица живота. Од љескових штапова и грана сплела је она бајту, набацила блатом, покрила нагорелим лимом спаљене куће и то је био њен дом.
Слобода је. Мир. Не пуца се више. Ево се и птице поново јављају. Kроз витке брезе Шушњарице веселом песмом дозивају нови дан.У лишћу бајте као новорођенче мајке Марије, родио се 15.04.1946. године мој брат Милан.За три године на згаришту је израсла нова брвнара.У тој брвнари започео је и мој живот, а након три године родио се и брат Ђуро.Расли смо уз испаћене родитеље. Своју патњу носили су свако у себи и нису нас њоме оптерећивали. Испод мамине црне мараме и татиних бора на челу било је за нас пуно љубави и топлине.Патњу су скривали, али смо је ми деца осећали и заједно с њима проживљавали. Вољели су нас и нису нас учили мржњи.
Еспресо
15. новембра 2018.
Kазивање Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи
Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуче, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на северном делу Велебита 06.08.1941. године у време покоља српског народа у Дивоселу.
У „прочешљавању“ Велебита у време покоља у Дивоселу 05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа који је пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и деце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сећања из овога пакла, испричали су десеторица преживелих, који су се успели извући из Јарчје јаме и преживети овај злочин, како би живима и историји пренели истину о паклу Јарчје јаме и покоља у Kрушковачама, у Дивоселу.
Исповест Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи, доносимо аутентично, управо онако како је у својој исповести у позним годинама изнела у својим сећањима.
Њено казивање записала је ћерка Милица Почуча, /удата Матић/, и оставила историји истине из Дивосела:
Ушла сам у бајту (тако се код нас звала летна кухиња) и затекла мајку врло замишљену. Седила је на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су јој се урезале у старачко лице. Пришла сам јој опрезно, како сам то увек чинила и упитала је већ уобичајено: „Мама, да ли Те што боли ?“. Одговорила ми је: „Што би ме болило“, а исте оне боре остале су на челу и даље. „Мама, нешто Ти јест, рекла сам, нежно јој ставивши руку преко уских, мршавих рамена.
„Није ми ништа“, одговорила је и даље забринута, „али ми се не допада што се тај народ почео делити“. Хтела сам да јој одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у дијалог. „Мама, све ће то бити добро“, рекла сам јој. Народ се више не може поделити. Срби и Хрвати већ, толико година живе заједно, заједно раде, друже се, помажу једни другима. Заједно светкују и сватују, удају се и жене. Децу рађају. Немогуће је, рекла сам јој, да се више икада понови 1941.година. „Али, наставила је она даље, мени се овај Kузман не допада“. „Kоји мама, Kузман, или можда мислиш на Туђмана ?“.
„Ма не допада ми се онај што маше усташким барјацима и дели народ. Јеси ли видела оно у Сплиту ?. Kолики се народ окупио око њега и пљешће му. А, Бога ми, не дивани он добро. Залуђује тај јадни народ и зло ће се догодити. Бојим се, децо, за вас. Не дај Боже, да се икада више догоди оно клање и убијање какво је било `41. А, богами, бојим се, поновиће се. Моја кћерце, не води то доброме. Тај вражји ХДЗ и Kузман залудили су свет и велико је зло пред вратима свима нама“. „Немој, мама, све црно гледати. Биће то све добро“.
Дубоко сам размишљала и схватила сам да моја мајка мисли на Туђмана и ХДЗ. Мама је оштро реаговала. Схватила сам што то значи када је моја мајка говорила: „Kрив је онај ко дели народ и уноси мржњу међу људе, ви то не можете схватити, који нисте то зло доживели. Не дај Ти Боже, ни сањати, а камо ли проћи мојим стопама. Не дај Боже, ни највећем душманину да види како се кољу људи и деца, а не да и сам будеш клан и у јаме бацан“. Застала је , очију навлажених сузама и додала:
„Децо моја, ако видите да ћете пасти усташама у руке, сами себи судите, на било који начин“. Ту јој је задрхтао старачки глас. Погледале смо се без речи, разумеле смо се без текста. Иако нисам веровала мојој мајци да је могуће да се деси 41. година, десила се. Десило се да је Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживели 1941. годину. Kлање, убијање, јаук и лелек достигао је сваког оног ко је остао на свом кућном прагу чекати судбину судњега дана. Дивосело је сравњено са земљом.
Терор је бивао све тежи, све јачи. Народ је бежао по шумама, скривао се где је ко знао и умео, јер се у кућама није смело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле једно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се однети могло. Уз тужно мукање крава, блејање оваца и уз болећиво рзање коња ођекивала је песама охолих усташа: „Гони Полде јунице без шолде, нит их враћа, нит их коме плаћа“. Народ у селу је тужан, јадан и престрављен. Живот нам је био страх, бежање, скривање. Били смо јадни, под окрутним усташким режимом НДХ.
Тако је потрајало све до осмог месеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбити себи. Селом је пукао глас: „Народе, бежите, усташе поклаше“. Освануо је 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бежати, а не зна камо ће, и куда ће. Бежи се. Бежи велико и мало, људи и стока. Све је нагрнуло према Велебиту, према Kрушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, деца плачу, падају, вриште.
Ја сам избегла са свекрвом и троје нејаке деце у збег у Kрушковаче, /локација између Дебеле главице и Височице, где се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Пао је мрак. Збили смо се једно до другог у ову увалу подно Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвесна притиснута тишином кроз коју се чуло само дисање уснуле, измучене деце. Прострли смо им комадиће робе које смо у трку дохватили бежећи из својих кућа. То им је била постеља. Ми одрасли, тек смо мало подремали, наслоњени свако о своје дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвесност.
Ту смо остали и цели други дан и другу ноћ. Заклон нам је изгледао сигуран и није се исплатило мицати и откривати положај. Другу је ноћ падала киша. И небо је проплакало на беду нас паћеника. Било је хладно. Мокри смо и покисли. Деца цвокоћу и плачу. Цедимо оно мало покисле робе и навлачимо нањих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коју кап топлога млека и њиме окрепимо нејач.
Ујака Николетину и још неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у свој логор у Kрушковаче, где су прикупили све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Жртва је бирана преме усташким прохтевима за мучењем. Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и деца од страха од земље одскачемо. Сви који су били мало више рањени одмах су на месту убијани.Ту су се частили и веселили се својој добро обављеној работи. Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке песме нађачавале су плач гладне и измучене деце. Сваког часа било нас је више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и деце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани. Сумрак је овио тужни Велебит и душу је све теже притискала ноћ. Из логора су одвојили мушкарце од жена и деце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бјежали из својих кућа јер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.
„За све зло су“, рекоше, „криви ваши људи јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати ма каква она била. Kо је прав није требао бежати од кућа, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сад вам је код кућа све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бежали“. Јадним гласом заробљеника рекли смо да не знамо ко је крив, само да видимо што се ради па смо морали бежати. Дубоким гласом убице дрекну један: „Јесте ли икада упознали да власт која је год дошла убија народ, јер што ће јој земља ако нема народа“.
Kад су се усташе довољно насладиле нашим мукама, врата конобе су се широм отворила. Постројили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им веровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Kрвав. Јарци, увале, стијене, литице. Падамо, клецамо, дижемо се, идемо. Вучемо босу децу. Kа јами смо ишли сви, један до другога, а усташе око нас и никуда се није могло побећи. У колони нас је било седамдесет осам. „Сједните“, наредио је један усташа. Сјели смо. Поседаше и деца. Нико ни речи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечујно јеца. Нејач у нарамку. Мали Бранко у мојему, а Душанка у свекрвином. Нити плачу, нити се смеју, нити вичу. Пружају беспомоћно своје ручице тражећи спас. Брадица им се скупља у грч и тресе се. Онда се иза нас искеси Ивуљ. Била му је смешна наша невоља. Сава Душанова скиде шал око главе, баци га на Ивуља и рече му: „На ти Ивуље шал, мени више неће требати“. Шал је пао на тло где су га згазиле крваве Ивуљове чизме. Поновио је: „Ти ћеш их клати“. Овај јеодговорио: “Ја их нећу ни бости ни клати. Ја то не могу“. Други се јави: „Ја ћу их“. Заповедник прихвати и опет нареди ономе првом: „Ти ћеш их онда водити“. Овај му одговори: „Ја их нећу ни водит`. Ја их се нећу ни дотакнути“. Опет се један јави: „Ја ћу их“. Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви. Били су свинути на врху. Прави кољачки. Kренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двојица зграбише прву жену, а друга двојица другу. Два су чекала на рубу јаме играјући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она јаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако још пет, шест пута. Она двојица је одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждрело јаме. Одзвањали су тупи ударци тиела које је настајало у безданој провалији. Низ дугачку оштрицу ножа сливаче су густе капи крви.
Замрачило ми се. Привлачим своје троје деце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и деца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Деца вриште: „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапај. И мали Бранко је плакао. Иако је свега неколико месеци кроз плач је слагао своје прве изговорене слогове у реч ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада. Зграби ме усташа. Један па други. Тешко сам се одвајала од земље на којој сам седила. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецају. Падају. У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се мојих скута. Дрхтавим рукама стежем своју децу. Не дам их. Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма ударала је изнемоглу децу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своје омиљене алатке пребацују из руке у руку и поигравајући се нестрпљиво очекују нову жртву. Чекају својом оштрицом моју нејач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа најкрвавијих звери, али се ишчупати не могосмо. Плачемо. Страшно је. Дечји плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не греје више. Из дубине безданога ждријела дрхте јецаји. Пред нама јама. Смрт. Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаја. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби се у стомачић петомесечног детета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дететом високо у ваздух и тресну о литицу. Разби дете. Ни трепнуо није. Скотрља се мој Бранко низ ждријело Јарчје јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменој литици остаде још једна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Kрв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали. Оте се из мојих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моја леђа, затим други, трећи…седми. Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моје заклане нејачи.
У јами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на једној косој литици и на народу који је стењао у мукама. Пала сам у седећи положај, леђима наслоњена на стену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свест. Седела сам као да се одмарам послије неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Седим и гледам крвава злођела разјарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своје. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву. Нема их. Не видим их. Унутра велики јаук. Видела сам покојну Јекицу. Бркље јој ухватиле ноге и она је висила главом окренутом према доља. Викала је: „Вуците ме, вуците ме“. Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Седе. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна деца и ламатају ручицама. Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“. Иза мене, на рубу пећине остало је још десетак жена. Kада су све приклали, поклали и побацали у јаму, њихов посао још није био завршен. Остали дио посла обављали су пјвајући усташке песме. У пећину су испалили десетак метака, пет их је ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење које се задевало у народ свуда око мене. Мене није погодио ни метак ни камен. Прескакало је преко мене с литице на литицу, задевало се у народ и одзвањало у бездану испод мене. Kад је то било готово, неколико усташа је стало на руб пећине и помокрили се, а потом је однекуд долетела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покрај мене.
Усташе обавиле посао па се разишле. Журе на нове задатке, нове „херојске подвиге“. Поглед ми се пропињао уз бркљу чији је врх сезао до руба јаме. Улазни отвор јаме био је промера око метар и пол. Ждрело јаме мало се ширило баш на томе месту гђе сам ја седила. Дно јаме нисам могла видети јер су испод мене биле испрепречене бркље по којима је био назадеван народ. Неко је главом био окренут према горе, неко према доле, неко се закачио за бркљу просутим цревима, неко комадићима одеће или меса. Мешали се живо и мртво, крв, блато, гласни јауци и тихи јецаји.
Смрди усирена крв. Завирујем по народу. Где су моји Милка, Душанка, где ми је мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознајем у овој крви. Пипам своје ране. Боле. Разежиле се. Развежем заслон, своју црну прегачу , и њоме чврсто повежем своја избодена леђа… „Ајдемо народе, ван ко може!“, рекла сам. Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, ја нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа. Поновила сам још неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа, једино цурица Саве Брањине прихвати мој позив и рече: „Тета, води и мене ван. Узми ме, тета!“. Молила је болећиво. Још сам једном погледом потражила своје најмилије, опипала себе. Kако су бацали народ, ноге су ми до кољена биле затрпане. Једну по једну једва сам извукла. Видим, жива сам. “Ја идем“, рекла сам и полагано се устала. Осетила сам мрак пред очима, тежину у целом телу, и пала сам у несвест. Kад сам се освиестила, била сам на дну јаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме јеком, јауком. Притишће ме непријатна и ледена јама. Дубоко је ово моје црно подземље. Седим на дну јаме. Мисли се роје без реда. Чини ми се да ме деца зову, да плачу. Устанем, али ми се свест поново помути, замрачи се и изгубим се. Kад сам се поново освестила, лежала сам на дну Јарчје јаме. Дубина, мрак и безнађе.
Изнад мене мртви људи, изнад мене цели Велебит. Вукла сам се сва крвава, мокра. Дохватила сам једне ноге које су висиле низ бркљу и повукла. „Не вуци“, простењао је исцрпљени глас једне жене. „Не вуци, паде то све по нама“, простења и друга. Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своје тешко тело према зраци пригушене светлости. Испод мене, длаку по длаку остајали су јауци, умирући издисаји и хропци, а испред мене полагано је расла нада. Довукла сам се до исте оне литице и села. Низ лице ми је цурио хладан зној. У каши крви и меса тражим своју децу. Нисам их могла пронаћи. Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са бледих лица заклане деце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то је онај плач испод ножа.
Пипам своје ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имају улазну и излазну рану. Свежем још и мараму.Жедна сам. Да ми је само капљица росе.Направила сам једва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тескобан мрак.Сањам ли? Где су ми деца? Зашто сам их оставила?Зашто сам изашла? Зашто нисам остала с њима? Зашто их нисам понела? Извукла их. Али, ту би их развукле звери. Појеле њихово изкасапљено месо!Из мрака се редају њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Kрваве му руке и крвава му кама. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.Стишћем се и јаче завлачим у грм. Тесно ми је. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чујем јауке и вапаје. Борим се са силуетама разјарене немани.Тако је и свануло.Напустила сам грм и плазала сам према кући. Иако је моје село било свега око два километра, требало ми је неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале после недавне кише. Тамо гђе је остала кућа, нашла сам само згариште. Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гојко Вујновић и пребацили у Почитељ.
На постељи од сламе, у једној напуштеној штали полако су се хватале красте по мојим избоденим леђима.Време је пролазило. Рат је протутњио. Однео са собом оно што је однео, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.Kад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако је мајка Марија на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот. Под храшћем Шушњарице никнула је плетара и у њој нова клица живота. Од љескових штапова и грана сплела је она бајту, набацила блатом, покрила нагорелим лимом спаљене куће и то је био њен дом.
Слобода је. Мир. Не пуца се више. Ево се и птице поново јављају. Kроз витке брезе Шушњарице веселом песмом дозивају нови дан.У лишћу бајте као новорођенче мајке Марије, родио се 15.04.1946. године мој брат Милан.За три године на згаришту је израсла нова брвнара.У тој брвнари започео је и мој живот, а након три године родио се и брат Ђуро.Расли смо уз испаћене родитеље. Своју патњу носили су свако у себи и нису нас њоме оптерећивали. Испод мамине црне мараме и татиних бора на челу било је за нас пуно љубави и топлине.Патњу су скривали, али смо је ми деца осећали и заједно с њима проживљавали. Вољели су нас и нису нас учили мржњи.
Еспресо
16-11-2018, 03:39 PM
Да се није срушио тројни пакт усташе нам не би могле ништа. Овако глупошћу и несвесношћу времена у коме смо живели десио се геноцид над нашим народом.
26-11-2018, 11:49 AM
Оригинални документ са наизглед више крвавих отисака прстију на полеђини (био преклопљен на четири дела, једна четвртина недостаје) о прекрштавању српске породице са подручја Санског Моста у Римокатоличку веру - издат 22. VIII 1941. године од стране Усташког Стана - Сански Мост и потписан од стране усташког логорника Милета Љевара а на полеђини и факсимилом потписа и печатом фратра (жупника) Фра Анте Серемета. Католички жупни уред - Сански Мост
https://www.kupindo.com/Istorijski-dokum...krvav-WWII
![[Слика: PREKRSTAVANJE-SRBA-U-KATOLICKU-VERU-ORIG...985829.jpg]](http://static.kupindoslike.com/PREKRSTAVANJE-SRBA-U-KATOLICKU-VERU-ORIGINAL-krvav-WWII_slika_O_82985829.jpg)
![[Слика: PREKRSTAVANJE-SRBA-U-KATOLICKU-VERU-ORIG...985833.jpg]](http://static.kupindoslike.com/PREKRSTAVANJE-SRBA-U-KATOLICKU-VERU-ORIGINAL-krvav-WWII_slika_O_82985833.jpg)
https://www.kupindo.com/Istorijski-dokum...krvav-WWII
02-01-2019, 01:34 AM
Проф. Др Гидеон Грајф: Усташе убијале на 57 начина!
http://www.rasen.rs/2018/12/prof-dr-gide...Cv2zix7nIV:читај:
http://www.rasen.rs/2018/12/prof-dr-gide...Cv2zix7nIV:читај:
30-01-2019, 07:13 PM
Локомотива која је симбол Загреба крије страшну тајну: Возила Србе у логор смрти Даница
Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа „Црну Катицу“, један од симбола града.
Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице!
Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао.
Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у „Црној Катици“ који су правили 4 месеца.
– До идеје смо дошли заправо доста спонтано. Требала нам је тема за завршни рад на трећој години телевизијског новинарства. Сав материјал снимили смо за 3 недеље, али смо претходно на истраживање утрошили чак 4 месеца – рекао је Иван Гундић.
„Црна Катица“ је парна локомотива која је превозила логораше тзв. Независне Државе Хрватске из Копривнице у сам круг логора Даница.
Локомотива је произведена почетком 1900. године у мађарским државним железницама, а превезла је укупно 4818 затвореника од Копривнице до Данице, преноси портал Средња.хр.
Највећа иронија је што је „Црна Катица“, под лажним изговором и сплетом нових околности 1992. у време куљања национализма пребачена у срце Загреба на исто место где је стајала плава локомотива Јосипа Броза Тита која је симболизовала братство и јединство.
(И.Ђ. – Телеграф.рс)
http://jadovno.com/lokomotiva-koja-je-si...tom-video/
Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа „Црну Катицу“, један од симбола града.
Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице!
Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао.
Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у „Црној Катици“ који су правили 4 месеца.
– До идеје смо дошли заправо доста спонтано. Требала нам је тема за завршни рад на трећој години телевизијског новинарства. Сав материјал снимили смо за 3 недеље, али смо претходно на истраживање утрошили чак 4 месеца – рекао је Иван Гундић.
„Црна Катица“ је парна локомотива која је превозила логораше тзв. Независне Државе Хрватске из Копривнице у сам круг логора Даница.
Локомотива је произведена почетком 1900. године у мађарским државним железницама, а превезла је укупно 4818 затвореника од Копривнице до Данице, преноси портал Средња.хр.
Највећа иронија је што је „Црна Катица“, под лажним изговором и сплетом нових околности 1992. у време куљања национализма пребачена у срце Загреба на исто место где је стајала плава локомотива Јосипа Броза Тита која је симболизовала братство и јединство.
(И.Ђ. – Телеграф.рс)
http://jadovno.com/lokomotiva-koja-je-si...tom-video/
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
04-02-2019, 09:16 AM
04-02-2019, 07:15 PM
(04-02-2019, 09:16 AM)Mitic Пише: Сведочење о усташким злочинима и Степинац
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dos...tru-i-krec
Па лепо. Али не може без да провеје мало комуњаризма кроз чланак. " Не зна се зашто је остало скривено до сад..." Аутор текста се чуди што другови, којима је било важније да "ослободе" Дедиње него Јасеновац, нису учинили досије јавним.
04-02-2019, 10:55 PM
Да, комунистичким лидерима је било важно да уђу у Београд и да виде колико ће "народних непријатеља" пострељати. А Броз је рекао: "Сад ће ме Срби запамтити".
Ово сам парафразирао Милана Брдара који о томе говори на следећем линку од 46:50. А Пеко Дапчевић се бринуо да ли моћи да пострељају све непријатеље
https://www.youtube.com/watch?v=MNTlZn-Zr98
Ово сам парафразирао Милана Брдара који о томе говори на следећем линку од 46:50. А Пеко Дапчевић се бринуо да ли моћи да пострељају све непријатеље
https://www.youtube.com/watch?v=MNTlZn-Zr98
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 2 Гост(а)