[Вукашин Петковић]

Kako biste utvrdili da li je potencijalna kraljica srpkinja?

Па тако што не би женио никакве принцезе, него жену која нема плаву крв. Исто као и председници држава, не вјенчавају сестре других председника и слично, него нађу себи жену (из народа )

Mislim da niste shvatili pitanje.
Prvo ste rekli da bi kralj trebalo da se oženi Srpkinjom, a sada tvrdite da je najbitnije da nema plavu krv. To onda znači da u obzir dolazi Hrvatica ili Albanka (iz naroda)? Ili zamislite, ne daj Bože, da se srpski kralj oženio Latinkom Perović!
Elem, današnji koncept monarhije potiče iz feudalnog doba Evrope, kada još nisu postojale nacionalne države u današnjem smislu. Monarsi su svoje posede širili, osim ratovima, i bračnim vezama.
Da li znate da je viteški kralj Aleksandar I trebalo da se oženi ruskom princezom Olgom? Do venčanja nije došlo zbog Oktobarske revolucije.

Колико сам ја упућен, мислим да је у питању Татјана Николајевна Романов, мада није толико ни важно, када нажалост није остварено.

[Vlad Alekš]

Колико сам ја упућен, мислим да је у питању Татјана Николајевна Романов, мада није толико ни важно, када нажалост није остварено.

Da, u pravu ste, pomešao sam Tatjanu i Olgu. A u pravu ste i za ovo da nije toliko ni važno. U pitanju je samo fusnota u istoriji propuštenih prilika.

[Бранке]

Прилози за биографију домовине


БИТИ ПРВИ У СРБИЈИ


Одувек је било и важно и лепо
бити испред другог. Само се они памте.
У овом мозаику само
је део наших првака

Први Лицеј – Велика школа отворена је 1838. године у Београду.

Катарина Павловић била је прва жена која је дипломирала на филозофском одсеку Велике школе у Београду.

Прву књижару у Србији отворио је Глигорије Возаревић 1827. године. Налазила се у малом дућану „с источне стране Саборне цркве”.

Прву штампарију у Србију донели су из Санкт Петербурга Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић 21. маја 1831. године. У почетку у „Књажеској књигопечатњи” штампане су „којекакве ситнице као пасоши, објавленија, различити протоколи”. Годину дана касније, 28. марта 1832, пробно је штампан један лист „Новина србских”, првих новина које су редовно почеле да излазе почетком 1834. године. Појавиле су се 5/17. јануара 1834. под уредништвом Димитрија Давидовића а штампане су у Крагујевцу. Наставиле су у Београду, у време кад је Србија почела да се изграђује као модерна грађанска држава. Биле су пре свега службени лист Кнежевине Србије, и у току Давидовићевог уредништва имале су обележје политичког гласила.

Прва књига која је у Србији дата у штампу била је књига „Сабор истине и науке” Јована Стејића, шабачког лекара „родом из Арада”, али јој не беше суђено да угледа светлост дана. Њено штампање је обустављено, јер је била писана Вуковим правописом коме се Милош противио. Тим поводом 31. јула 1832. обратио се за савет карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу, који је 5. августа исте године похвалио његову „ревност за одржање благочестија вере и језика од новачења”, па се, уместо Стејићеве, прво појавила књига „Србска стихотворенија” Ковачевића и Стаматовића.

Прва школска библиотека у Србији, у саставу Велике школе, основана 1808. године, била је поклон Доситеја Обрадовића.

Прва државна библиотека основана је 1815. године при Књажевској канцеларији. Оснива се и библиотека у Београду 1832, зачетак будуће Народне библиотеке. До 1845. године настају и остале библиотеке – школске, специјалне, научне и читалишта, као претече јавних народних библиотека.

Прво учено друштво, Друштво српске словесности, основано је 1841. године.

Први бал у Србијиприређен је 1827. године.

Прву апотеку и болницу, које се помињу већ 1826. године, отворио је у Шапцу Јеврем Обреновић, Милошев брат.


Прва апотека у Београду, преко пута Саборне цркве, с горње стране кафане „Код знака питања”, почела је с радом 1830. године. Фармацеут је био из Земуна и звао се Матеј Ивановић.

Прва болница у Београду отворена је 1832. године.

Прва стална цивилна болница у Србији основана је пре 150 година у Крагујевцу.

Пошта као јавна служба основана је 1840. године по узору на земље средње и западне Европе. Пројекат је предвиђао претварање мензулана у поште, надлежност Министарства (Попечитељства внутерних дела) над поштом, тарифирање поштанских пошиљки по тежини и слично. Сваке недеље двапут, средом и суботом, у подне полазила је пошта из Београда у унутрашњост. Зграда поште била је смештена у „Зданију на Кале-мејдану, у ком се Правитељствена Мензулана наоди, гди ће се од данас и сва писма примати, како званична, тако и приватна.”
1841. (фебруар) – прорадила је пошта у Пожаревцу.
(4. фебруар) – прорадила пошта у Гургусовцу (Књажевцу).
(2. март) – прорадила пошта у Лозници.
(8. април) – прорадила пошта у Неготину.
(10. април) – прорадила пошта у Ваљеву.
(21. април) – прорадила пошта у Крушевцу.
(17. јул) – прорадила пошта у Ужицу.
(27. јул) – прорадила пошта у Смедереву.
(1. август) – прорадила аустријска конзуларна пошта у Београду, чиме је практично успостављен међународни поштански саобраћај између Србије и Аустроугарске.
1842. у саобраћају су јавне поште у Паланци, Палежу (Обреновац), Ћуприји, Фетисаламу (Прахову), Алексинцу и Параћину.


Нека врста сталног позоришта јавља се у Србији 1834. године. На молбу Јоакима Вујића, „славено-сербског списатеља”, Милош је „успоставио” позориште, а Вујића поставио за „директора књажевско-србског театра”. „Позориште се тадашњој србијанској публици врло допађало.” Кнез Милош га је волео и трошио на њега. Представе су се давале само кад је кнез Милош био у Крагујевцу, иначе их није било.

Прва позоришна представа одиграна је у Крагујевцу за време заседања Сретењске скупштине (1835), а поводом доношења првог Устава. Позориште се звало Књажеско-сербски театар, али се данас зове по оснивачу Јоакиму Вујићу.

Први пут жене су селе за трпезу заједно с мужевима и осталом господом 27. јануара 1838. године. Била је то свечана вечера на Милошевом двору.

Билијар је пре клавира стигао у Србију. Било је то 1822. године. (Године 1849. предлагано је да се билијар уведе и у читалиште – да би се скупљало више чланова.)

Први клавир у Србији 1824. године добила је Савка, млађа кћерка кнеза Милоша.

Прву послугу (слушкињу) кнез Милош је добио 1824, а њу је из Земуна послао Лазар Хаџи Бајић.

Први женски сунцобран – зоненширм понела је једна Београђанка 1827. године, кад је и Милош набавио прве металне кашике за супу.

Први капут по европском кроју у Србији обукао је 1829. године лекар кнеза Милоша доктор Стејић.

Пиво је први пут почело да се точи у Манојловој башти на Зеленом венцу, 1834. године, а донето је из Земуна.

Први београдски и српски сајџија господин Пилер појавио се 1835. године.

Прво српско пливалиште и купалиште отворио је, испод Калемегдана, 25. маја 1847. године, Драгутин Карловански, иначе „први у Србији сирћета фабрикант”.

Први учитељ пливања био је извесни господин Алберто Драгонер.

Први књиговезац у Србији био је Лудвиг Винклер, који је отворио радњу 1840. године.

Прва полиса осигурања у Србији издата је 1839. године. Њоме је осигурана кућа Лазара Зубана само месец дана пре него што је у пожару до темеља изгорела. Сачувана је само једна икона светог Николе.
Прву кафану с „европејском кујном”, „Златни крст”, отворио је у Савамали Петар Корај 1843. године.

Први учитељ музике, Александар Скордилис, појавио се у Београду 1846. године.

Први зубар долази у Србију 1847. године. Био је то Морис Лефнер који, како се причало, „шупље зубе неком масом запушава”.

Прве фотографије на хартији – талботипије – правио је Анастас Јовановић, који је тај поступак изучио 1844. године у Бечу и годинама га користио приликом портретисања личности из културног, црквеног и политичког живота Кнежевине Србије, које су долазиле у Беч. Та дела већином су сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда.

Прве фотографије на металу – дагеротипије – први је у Србији применио трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. године научио поступак Луја Дагера. Литограф, сликар и уметник примењених уметности Анастас Јовановић научио је дагеротипски поступак у Бечу и већ га је 1841. применио. Најпре је начинио „аутопортрет” (дело је сачувано!), затим је дошао у Београд и дагеротиписао кнеза Михаила.
(Код дагеротипије нема никаквих негатива, слика се прави директно. Кад се посребрена плоча – дагеротипија – изложи у мраку јодним парама, тада на њеној површини настаје на светлост осетљиви сребро-јодид. Пошто је таква слика била врло осетљива, превукли би је златом и хлором, ради бољих боја и заштите. Због природе слике, репродукција није била могућа, па је свака дагеротипија оригинал.)

Прва дипломирана бабица у Србији била је од 1841. године Пулхерија Клевертич, која је „на Универзитету пештанском бабичлук изучила”.

Први молер био је Јосип Варошек, који „обитава у кући ракиџинијој с изложеним на кући златним словима именом”. Било је то 1834. године.

Први кројач „женског одела” био је 1834. године Павле Томљенић.
Јован Димитријевић, „гражданин новосадски”, који је дошао у Београд 1842. године и настанио се код госпође Јелисавете Балаш, на Калемегдану, био је први мушки кројач који се препоручивао за израду мушких одела по најновијем „вукусу – журналу”.



По собама није било никаквог намештаја – ни кревета, ни столова, ни столица. Постеља, која се састојала из душека, јоргана, ћилима и јастука, простирана је сваке вечери по патосу, а свако јутро је склањана у долап. Сам Милош све до 1834. године такође је спавао на патосу. Септембра 1830. пише му из Београда Панта Стојилов да би због различитих гостију било „пристојно у овдашњем књажевском дому да се приготови једна одаја која ће бити украшена европејским начином, тј. једно канабе, шест столица, астал за писање... Још би пристојније било кад би се и једна соба за спавање, по начину европејском, уредила, то јест са два кревета...”

Први кревет у Србији, какав су имали у Европи, дуго је имала једино Ана, кћерка Милошевог брата Јеврема Обреновића.

Прву фотографску радњу отворио је 1850. године А. Дојч.

Први фотографски атеље у Београду почиње с радом 1861. године а отворио га је фотограф Флоријан Гантенбајн. Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова.

Први телефон, само седам година касније од првог Беловог телефона, уведен је у Београду 14. марта 1883. године. За то је био заслужан Панта Михајловић, који је 1882. године добио од краља Милана право (концесију) да може у Београду да подиже телефонске станице (штације).

Први телефонски разговор водили су војни министар Теша Николић и капетан Коста Радисављевић.

Први међумесни разговор обављен је половином јануара 1886. године, за време примирја у српско-бугарском рату. Разговор на релацији Београд – Ниш обавили су краљ Милан и Милутин Гарашанин, председник владе.

Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1898. године кад је у Коларчевој задужбини постављена прва индукторска телефонска централа од 50 бројева.



Прва железничка пруга у Србији била је узаног колосека, ширине 0,6 метара. Изграђена је 1882, две године пре завршетка нормалне пруге Београд–Ниш и коришћена је за потребе рудника Мајданпек. Српске железнице настале су 3. јула 1881, кад је кнез Милан Обреновић сребрним будаком ударио темељ Српским државним железницама.
За потребе овог колосека направљена је и прва локомотива у Србији и на Балкану која се звала „Краљ Србије”. Касније су добили још једну локомотиву и „Краљ Србије” преименовали су у „Милан” а другу локомотиву у „Наталија” (по именима тадашњег краљевског пара). Локомотива „Милан” данас је изложена у Пожеги.

Прва свечана вожња била је у јуну 1882. године. Локомотива је била окићена српским тробојкама и на првом путу прешла је пет километара и затим се вратила у Мајданпек.



Први јавни превоз почео је 1892. године трамвајем с коњском вучом који је саобраћао од Калемегдана до Славије.

Први приватни аутомобил стигао је у Београд из Беча возом на перон железничке станице 3. априла 1903. године. Био је марке „nesersdorfer” из истоимене фабрике у Чешким Копривицама, налик на фијакер, претежно израђен од дрвета, с два цилиндра, мотором боксер од свега 12 коњских снага, али прилично бучним. Таквих аутомобила направљено је свега тридесетак.



Први власник аутомобила у Србији био је Божа Радуловић, богати рентијер из Београда. Плашио се да ауто сам вози, па је као будућег шофера упослио Сретена Костића, фотоцинкографа, склоног различитим техничким вештинама. Првих 45 дана у Београду је боравио возач из фабрике који је обучио Костића да „шофира”.

Тако је Сретен Костић (1877–1947), дотад фотоцинкограф, постао први српски шофер. У Музеју аутомобила у Београду постоји и прва национална возачка дозвола која је Костићу издата 1903. године.

Први аутомобил, и то марке „de dion bouton”, протутњао је Новим Садом још с јесени 1892. године. Купила га је на Светској изложби у Паризу за 6000 франака имућна бака Марта Кондороши (1828–1908), унука Саве Вуковића, оснивача прве новосадске српске гимназије и кћерка Константина Поповића Комороша, једног од утемељивача позоришне уметности на овим просторима. Увек занесена техничким новотаријама и помодним уметничким трендовима, поклонила га је унуку, вундеркинду Стеви Адамовићу (1870–1945), који се у 21. години вратио из Пеште с титулом доктора правних наука и још приде знањем „шоферирања”! Занимљиво је да су први примерци овог модела пре Новог Сада стигли само на булеваре Париза, Беча и Пеште.


Први број листа „Политика”, најстаријих дневних новина које још излазе у Србији и међу најстаријима у Европи, изашао је 25. јануара 1904. године. Лист је покренуо Владислав Рибникар, први власник и оснивач „Политике”, окупивши у то време најумније људе у Србији. Штампана је на четири стране великог формата, с једанаест сталних рубрика, у почетних скромних 2450 примерака и по цени од пет пара. Тај први број ручно је сложило осам радника а прелом извршио „флах-друк” техником први словослагач Коста Секулић.

Почетком електрификације у Србији сматра се година 1893, кад је 6. октобра у Београду почела да ради јавна термоцентрала једносмерне струје из које је осветљено данашње градско језгро. Временска одредница „уочи електрификације” за градска домаћинства у Србији означава раздобље од 1893. до почетка тридесетих година 20. века. До 1931. електрифицирани су готово сви градови у Србији, управна, привредна, образовна и културна средишта. Међутим, у приватним кућама и становима могућност употребе електричне струје још није била свима доступна. Пред почетак Другог светског рата, године 1939, електрифицирана је готово трећина домаћинстава у земљи. Електрификација сеоских подручја текла је спорије и трајала је до краја седамдесетих година 20. века.



Први Србин који је летео авионом био је Александар Карађорђевић, тада принц и престолонаследник Србије, а касније краљ Југославије, који је приликом боравка у Француској од 5. до 27. априла 1910. летео у авиону „флајер бр. 1” чију је лиценцу за производњу француска влада откупила од браће Рајт.

Прве стаклене прозоре, после ослобођења од Турака, имали су само кнез Милош и његова браћа, које су „кад се разбију слали у Земун да се поправе, или је ради оправке сваке године долазио мајстор из Земуна, иначе је свуда место стаклета служила хартија пенџерлија”.

Први филм у Србији приказан је у Београду маја 1896. године, у сали код „Златног крста.”

Први домаћи филм звао се „Карађорђе”, снимљен је 1910. године а редитељ и главни глумац био је Чича Илија Станојевић.

Први путујући биоскопи у Србији појавили су се око 1900. године.

Први стални биоскоп почео је да ради у Београду 1906. године. Један од првих уређенијих биоскопа био је код „Хајдук-Вељка”, на почетку Кнез-Михаилове улице.

[Бранке]

Саксонац је по налогу књаза истраживао Бор и Мајданпек

Тајни план Милоша Обреновића и Сигмунда фон Хердера о индустријализацији Србије подразумевао је геолошка истраживања. Хердеров путопис открива књаза као визионара који је планирао индустријску револуцију



Саксонски племић предвидео је рударски басен у Бору


ДНЕВНИК барона Сигмунда фон Хердера који је 1835. путовао Србијом истражујући руде, најзад је преведен на српски после 180 година. Он открива генијалног саксонског стручњака који је још тада предвидео да ће Мајданпек и Бор бити међу најважнијим рудницима Европе. Хердеров путопис открива и књаза Милоша као визионара који је планирао индустријску револуцију у земљи која у том тренутку није имала ни путеве.

Наиме, одмах пошто је 1830. Србија постала аутономна држава, Милош је кришом од Турака, започео преписку с бароном Хердером, „врховним рударским старешином“ Саксоније - водеће рударске силе тога доба. Кад је Хердер предложио да лично обави геолошко истраживање, Србије књаз је оберучке прихватио.

Архиви немачке краљевине Доње Саксоније откривају да је Хердерово путовање сматрано веома важним подухватом јер је обнављало везе прекинуте падом средњовековне српске државе.

- Кад је позвао Хердера да дође у Србију, Милош је кренуо путем Немањића. Њихова држава је моћ изградила на рударству када су довели Сасе - Саксонце, који су отворили руднике и развили металургију. Милош је схватао да држава не може да опстане само на пољопривреди и извозу стоке. За напредак је неопходна индустрија, које нема без сировина. Зато је позвао Хердера да истражи руде - објашњава историчар Борисав Челиковић, уредник у „Службеном гласнику“, захваљујући коме после готово два века српска јавност упознаје Хердерово дело.

Из данашње перспективе делује невероватно да је неписмени владар Србије, која је почињала од нуле, знао ко је Хердер и комуницирао с најтраженијим рударским стручњаком тог доба.

ХОМЕРОВО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ



Барон Хердер се нашао у Неготину за време чувеног Петровданског вашара, где су га нарочито импресионирали гуслари. - Лепу ствар доживео сам данас идући главном улицом кроз Неготин кад сам чуо у једној од српских кућа гусле и да се уз њих пева. Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни али пријатни и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже - забележио је Хердер.

- Милош јесте био неписмен, али не и неинформисан. Напротив. Сваког јутра добијао је страну штампу коју су „писари“ читали и преносили му садржај. Он није морао да зна ко је најбољи геолог у Европи, али је имао сараднике који су му нашли ту информацију - каже историчар проф. др Радош Љушић, директор „Службеног гласника“.

С друге стране, Хердер је од детињства знао за Србију.

- Фамилија Хердер веома је допринела промоцији српске културе и развоју науке. Још 1778. је баронов отац Јохан Готфрид фон Хердер, филозоф, историчар, преводилац и песник први у светску књиженост увео српске народне песме, много пре Вука. Педесет година касније, његов син Сигмунд истраживао је минерално и рудно благо Србије и указао не њену светлу будућност - каже геолог Алена Здравковић, кустос Збирке-музеја Рударско-геолошког факултета.

Историчари кажу да се не треба чудити „равнодушности“ књаза који није дочекао угледног госта у августу 1835, већ је отпутовао у Цариград. Лукави Милош тако је прикривао важност мисије стручњака који је званично тражио лежишта соли и термалне воде. Главни Хердеров задатак био је истраживање лежишта угља и метала неопходних за војну индустрију, јер је књаз желео оружану силу независну од туђег оружја и муниције.

Уочи Хердеровог долска у Србију, Совјет је наложио окружним начелствима да раскрче прилазе напуштеним рудиштима и коповима и прикупе податке о старим рударским радовима, као и топониме који указују на рударење или постојање корисних минералних сировина.

- Преписка Милоша и Хердера открива да су они разматрали не само отварање рудника и изградњу ливница, бећ и изградњу пруга у Србији, преусмеравање река ради транспорта руда бродовима и наводњавања њива. Хердер је предлагао да се српска деца шаљу у Саксонију на школовање, али и да се отвори рударска академија у Србији. Он је открио царски град Феликс Ромулијану и инсистирао да Србија направи музеј - каже Алена Здравковић.

Совјет је Хердеру и његовим сарадницима, краљевском рударском стручњаку Целеру и регистратору Лешнеру одредио пратиоца, познаваоца немачког језика, директора канцеларије Управителнога совјета Стевана Радичевића. Књаз наређује да им се придружи још један совјетник да пази да се барону одају дужне почасти, као и два униформисана војника.

Ипак, они нису имали само задатак да Хердеру олакшају посао, већ и да информишу књаза о томе шта он ради. Тако совјетник Радичевић после тродневног боравка у Мајданпеку шаље добре вести Јеврему Обреновићу, који их хитно прослеђује Милошу у Цариград.

- Барон Хердер је Мајдан Пек провидио и ту нашао бакра и гвожђа у таквом количеству да ће овај мајдан један од најбогатијих у Јевропи бити - јавио је Радичевић.

Нажалост велики планови књаза Милоша и барона Хердера нису се остварили.

- Милош је био владар који је вукао и предњачио с неколико квалитетних сарадника, али и гомилом пришипетљи које су то квариле. Таква ситуација се често понавља у српској историји - каже проф. др Радош Љушић.

Планови о отварању рудника и индустријализацији су пропали кад су уставобранитељи натерали Милоша на абдикацију и прогнали га из земље.

- Његови бивши срадници нису имали његову визију, већ су само спровели јалову бирократизацију Србије. Отварање првог модерног рудника у Србији морало је да сачека Милошев повратак на власт. Комплетан Хердеров извештај под именом „Рударско путовање по Србији 1835. године“ одштампан је 1846. на немачком у Пешти. Захваљујући Добрили Бегенишић, која је превела његово дело с тог архаичног језика, исправили смо велику неправду. Нажалост, мора се признати да још најмање 70 одсто дела која су написана о Србији нису преведена - каже Челиковић.


А ОД КНЕЗА ДУКАТИ И САБЉА

Милош је уз велику захвалност наградио барона Хердера за залагање на испитивању руда Србије током десетонедељног теренског рада, често у најгорим временским условима.

- Поред новчане награде од 1.000 дуката, поклонио му је и специјално исковану сабљу с балчаком опточеним сребром и златом, у који је уфасовано 118 брилијаната од око 20 карата. Та сабља је, затим, постала баштина Хердерових наследника на месту врховног рударског старешине Саксоније - каже Алена Здравковић.

Барон Хердер је био први странац који је добио такво одличје Узбуђен због указане почасти он је изрекао једну од најлепших порука српском народу:

- Свим мојим драгим Србима, за које је везана моја душа пуна верног пријатељства, љубави и оданости, исказујем моје најприсније и најсрдачније поздраве усмено, преко господина Милутиновића који је сада тако срећан одлазећи у она лепа брда и долове у којима пирка лак поветарац

[Громовник]

http://dan-veterana.blogspot.com/2014/06...5W5VXIvAWM

[Захумље]

Јели то знаћи да цркве и манастире нису ималих своје Библиотеке...или неке школе?

[Бранке]

Јели то знаћи да цркве и манастире нису ималих своје Библиотеке...или неке школе?

Мисли се на модерну српску државу(од 1804-те па на даље),не на средњевековну и црквене институције . . .

[Романија]

Музеј Понишавља најбоље је очувани споменик традиционалне архитектуре Пирота. Изграђен је 1848. године, а кућа је припадала Христи Јовановићу, познатом и као Мали Риста, који је био веома цењен и богат трговац у своје време. Музеј Понишавља чува веома занимљиве експонате, а међу њима и експонат који је по много чему јединствен у Србији, па и Европи. У питању је војнички хлеб, умешен још давне 1912. године, у доба Балканских ратова. Како каже кустос музеја, хлеб је Алекси Здравковићу из Пирота, који је учествовао у свим ратовима које је Србија водила почетком 20. века. Војника Алексу је мајка, приликом одласка у битку заветовала да нипошто не поједе прво следовање војничког хлеба – таина, јер се веровало да управо то прво следовање има магијске моћи, да војника може да сачува од куршума. Алекса је послушао мајчин савет, и то прво парче хлеба увек чувао у својој војничкој торбици.

[Бранке]

ПРЕТЕЧЕ ПОШТАРА: Татари су носили пошту по Србији, јашући 900 км без одмора!




Легендарни “Пони експрес”, чији су курири повезали источну и западну обалу Сједињених Америчких Држава, постојао је свега 18 месеци – од априла 1860. до октобра 1861. године. Релативно кратко, у односу на период од безмало 500 година, током којег су наши татари на коњима преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда.

И док су се јахачи “Пони експреса”, по принципу штафете, мењали на сваких 120 до 160 километара, татари су јахали и преко 900 километара без одмора.

Неколико станица “Пони експреса” сачувано је до данас и претворено у својеврсне музеје, а Американци су подигли и десетине споменика у част ових неустрашивих јахача, о којима је исписано и снимљено на стотине књига и филмова.

Код нас, једини “подсетник” на постојање татара – писмоноша су клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800 – 1892), последњег српског татарина и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.


Rista-Prendic

Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији. Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост), донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.

Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.

Татари уопште нису спавали, јер након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.


Tatarin-postar

Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар – кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док јашете.

Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да се преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна.

Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио” и Кнеза Милоша.

Инџе је кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.

Али, најбржи је био Риста Прендић.

Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине и Краљевине Србије, до 1837. лични татарин кнеза Милоша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чега је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.

За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети.


Varvarin-Tatari

Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаћеник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошлица је кренуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.

У турској царевини јавне путеве, мостове, скеле и мензулане, као саобраћајне установе, одржавало је локално становништво, односно житељи насеља која се налазе поред тих објеката, у замену за ослобођење најтежих пореза.

(Телеграф)

[Бранке]

СВЕТСКА НАУКА У ЧУДУ: Српски монаси били врхунски хирурзи



Manastir Orahovica

У Завичајном музеју у Прибоју чувају се светски вредни средњовековни медицински инструменти. Виљушка за ампутацију из 17. века најстарији овакав инструмент пронађен у свету.

Дa су у Хиландару, Студеници, Дечанима, Милешеви и неким другим српским манастирима радиле средњовековне болнице, потврђују многобројна писана сведочанства, фреске и предања, али материјалних доказа нема! Зато постоје докази да је манастир Светог Георгија у Дабру, познатији као Ораховица у Мажићима код Прибоја, био у 16. и 17. веку болница у којој су и за савремена схватања рађене врло сложене операције. Завичајни музеј у Прибоју чува хируршке инструменте пронађене пре десетак година приликом археолошких ископавања.

СВЕЋЊАЦИ

Приликом археолошких ископавања, у манастирској болници пронађена су и два свећњака од студеничког мермера из 13. века, високи 1,29 и 1,27 метара, са великим посудама за свеће.

Дерикоњић каже да су вероватно служили за осветљавање током операција, али наглашава да има стручњака који верују да су коришћени за – хелиотерапију!

- Малобројни су они који знају за откриће грађевине, за коју су археолошка истраживања потврдила да је била болница, и хируршких инструмената, међу којима су, рецимо, сврдло за извлачење пројектила и виљушка за ампутацију, открића светских размера – каже за „Новости“ Саво Дерикоњић, директор Завичајног музеја.

- Штавише, помагало са сврдлом с почетка 16. века је чак неколико милиметара дуже од јединог у свету сачуваног аналогног примерка, који се чува у Германском националном институту у Нирнбергу, док је виљушка за ампутацију из 17. века најстарији овакав медицински инструмент до сада у свету пронађен. Врло слична виљушка, која се средином 18. века користила при операцији дојке, налази се у лајденском Музеју Берхав посвећеном историји медицине.

Осим ових инструмената, двоструко сечиво са спиралним навојем, наочаре, као и хируршки шестар и нож, важни су археолошки налази који, такође, потврђују да је током средњег века у Мажићима била манастирска болница. Чињенице да на хируршком ножу постоји текст на арапском језику, а да инструмент са сврдлом потиче из немачких радионица, по речима нашег саговорника, необорив су доказ да су српске средњовековне манастирске болнице сарађивале са „медицинарима“ са Оријента и из Западне Европе.



- Током археолошких истраживања од 1999. до 2001. године пронађена је некропола са 180 скелета, од којих су на два видљиви трагови трепанације то јест отварања лобање. Касније остеолошко-антрополошке анализе откриле су на глави једног женског скелета, не само да је лобања отварана, него и трагови прерастања, што недвосмислено потврђује да је пацијенткиња преживела – открива Дерикоњић и наглашава да радови у манастиру Ораховица у Мажићима нису окончани и да би све тајне средњовековне манастирске болнице, тек требало да се открију.

И када су 1999. године отпочела истраживања, каже наш саговорник, стручњаци нису очекивали да ће доћи до оваквог открића. Тада је постало јасније зашто је овај манастир на левој обали Лима сматрао важним и почетком 14. века обновио краљ Милутин, највећи градитељ и дародавац међу српским владарима.

(Вечерње новости)

[Мањача]

http://srbin.info/2014/06/17/vasojevici-...latasaraj/

[Захумље]

Захумље Пише:
Јели то знаћи да цркве и манастире нису ималих своје Библиотеке...или неке школе?

Мисли се на модерну Српску државу(од 1804-те па на даље),не на средњевековну и црквене институције . . .

Јели ти не мислиш да модерна држава није се оградила на темеље Манастирска образовања?....Још нема много инфомације од како су се Срби школовали пре Турака и за време њихова владавине.

Цариград је имао свој закон и систем за високо образовање још у Петом Веку.....а Болојња свој Университет у 1088. Теодоцијуш II још у Петом веку створи Пандидакторијум........
Ја мислим да је Хелмска пола острова је и то како било повезана....

Што је јасно као дан имамо и то како огромни Вакуум у Српској историји....пре и после Немањића па то је невероватно!

И та потцењива та образовање и мајсторије не само у средног Векова њего и историје пре тога је исто страшно!

Па само требате да погледате Архитектура и грађанвинарство као пример где смо ми стиглих у модерна доба. Па у последних 50 година са сва модерног матријала ми успевамо да градимо најгоре зграде у сва времена наша постојање....

Ако рачунаш да је Цариград био један од најзначајнијих привредних центара света....није могуће да нисмо учестовали у томе.....поготово што су твз Срби били природно богати у злато још у време Римљана. То бих објаснило број Црквава, Манстира....а уз вероватно и школе?

Ја не верујем да је то све престало да ради преко ноћи.....нити верујем да Срби нису успели да своје знање преводе својим наследицима......образовање може да се појави у разним манифестације.....

Ја мислим да је један пример тога је народна ношља....поготово ако га споређујеш према обичним људима у другим земљама и културима.....Сваких вечи село има своје идентификација.....

[Бранке]

Захумље Пише:
Јели то знаћи да цркве и манастире нису ималих своје Библиотеке...или неке школе?

Мисли се на модерну Српску државу(од 1804-те па на даље),не на средњевековну и црквене институције . . .

Јели ти не мислиш да модерна држава није се оградила на темеље Манастирска образовања?....Још нема много инфомације од како су се Срби школовали пре Турака и за време њихова владавине.

Цариград је имао свој закон и систем за високо образовање још у Петом Веку.....а Болојња свој Университет у 1088. Теодоцијуш II још у Петом веку створи Пандидакторијум........
Ја мислим да је Хелмска пола острова је и то како било повезана....

Што је јасно као дан имамо и то како огромни Вакуум у Српској историји....пре и после Немањића па то је невероватно!

И та потцењива та образовање и мајсторије не само у средног Векова њего и историје пре тога је исто страшно!

Па само требате да погледате Архитектура и грађанвинарство као пример где смо ми стиглих у модерна доба. Па у последних 50 година са сва модерног матријала ми успевамо да градимо најгоре зграде у сва времена наша постојање....

Ако рачунаш да је Цариград био један од најзначајнијих привредних центара света....није могуће да нисмо учестовали у томе.....поготово што су твз Срби били природно богати у злато још у време Римљана. То бих објаснило број Црквава, Манстира....а уз вероватно и школе?

Ја не верујем да је то све престало да ради преко ноћи.....нити верујем да Срби нису успели да своје знање преводе својим наследицима......образовање може да се појави у разним манифестације.....

Ја мислим да је један пример тога је народна ношља....поготово ако га споређујеш према обичним људима у другим земљама и културима.....Сваких вечи село има своје идентификација.....

Човече,српска модерна држава је настала од потпуне нуле . . . Нема ту никаквих веза ни са српском црквом(која је била у Карловцима и нешто није много учинила за устанике) . . .
Београдски митрополити су били фанариоти а зна се у чијем су интересу били . . . Тако да . . . први српски устанак су дигли сељаци,ту првобитну државу су основали сељаци,и за њу су страдали . . . нема ту неког великог мудровања . . .

---

Захумље Пише:
Јели то знаћи да цркве и манастире нису ималих своје Библиотеке...или неке школе?

Мисли се на модерну Српску државу(од 1804-те па на даље),не на средњевековну и црквене институције . . .

Јели ти не мислиш да модерна држава није се оградила на темеље Манастирска образовања?....Још нема много инфомације од како су се Срби школовали пре Турака и за време њихова владавине.

Није,срби су у новоствореној држави градили школство према западним узорима(Доситеј је био министар)

А како су се Срби школовали под турцима . . . Никакако,раја(ХРИШЋАНИ) су могли да се колико толико образују у цркви,овако другачије никако . . .

Цариград је имао свој закон и систем за високо образовање још у Петом Веку.....а Болојња свој Университет у 1088. Теодоцијуш II још у Петом веку створи Пандидакторијум........
Ја мислим да је Хелмска пола острова је и то како било повезана....

Нико не спори да су балканске земље и на том пољу биле развијеније од запада,али није то поента . . .

[Бранке]

Српска владарска титула за време царства

http://www.scribd.com/doc/98078401/Mihai...me-Carstva