[Бранке]

КАД СУ СРБИ МУСЛИМАНИ ВЛАДАЛИ ШПАНИЈОМ: Историјска мистерија која ће вас опчинити



Пред вама је фасцинантна прича, коју мало људи у Србији зна, и која утолико више заокупља машту љубитеља прошлости, обожаватеља мистериозног и скривеног. Историја исламске Шпаније није потпуна без приче о балканским Словенима



Калиф из Кордобе је седео на својим јастуцима и обазриво слушао изасланика свог вазала и рођака емира. Његово лице му није уливало поверење, и није веровао ни у једну реч која излази из његових уста. Отац га је научио да препозна зло када га види, и да прати покрете очију како би открио неискреност. Ипак, када је посланик устао и кренуо према њему како би му уручио дарове које је емир послао, није могао да га заустави. То би било схваћено као кукавичлук, а то господар Шпаније није себи смео да приушти.


Све се десило у делићу секунде: док су посланикове слуге отварале ковчег у коме су се поклони налазили, и док му је поглед био прикован на њ, делићем ока видео је севање оштрице и пантерски скок асасина послатог да би га лишио живота. У истом делићу секунде, у коме му је живот висио о концу, посланик је стајао пред њим, нож је зазвечао по мермерном поду, а сабља калифовог верног чувара Мухамеда, по пореклу Сакалиба, Словена са Балкана, била је дубоко заривена у трбух несуђеног убице.


Мамелук.

Ова сцена можда јесте наша маштарија, али није искључено да се некада у прошлости и десила, пошто је једна од најбитнијих друштвених група у маварској Шпанији била словенска. О чему се ради?

Сакалиба је арапска реч која се односи на Словене који су у другој половини првог миленијума били киднаповани у источној и југоисточној Европи и потом као робови одведени на Блиски исток, Северну Африку и Шпанију, која је тада била под влашћу Мавра, где су прешли на ислам. Ибрахим ибн Јакуб наводи да су цео “посао” организовали јеврејски трговци, а географско порекло Сакалиба смешта у централни Балкан, на простор који данас заузимају Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, делови Хрватске и Македонија. Дакле, причамо о простору који су у тим вековима махом настањивали Срби.


Маварски базар.

Међутим, постоји велика могућност да у овој групи има и Словена из Мале Азије који су под Томом Словеном дигли велики устанак против Византије, у савезништву са Арапима, а које су ови потоњи након слома побуне населили по својим подручјима.

Репутација словенских муслимана на Иберијском полуострву била је таква, да се о њима говорило као о најхрабријим и најнасилнијим људима на читавом том простору (звучи познато?).


Три маварска ратника.

Управо због тога су и постали нешто слично мамелуцима у Египту и Магребу. Њих 12.000 су били припадници елитне личне гарде самог калифа, а служили су и многобројним емирима и другим маварским властелинима.

Појединци су се подигли веома високо на лествици моћи и утицаја, а њихова гарда је попут римских преторијанаца смењивала калифе и постављала оне који ће спроводити њихову политику. Ипак, пошто су имали читав иберијски свет против себе, а они били ипак издвојена група, њихови покушаји да се попну на сам врх никада није потпуно уродио плодом; временом су потпуно потиснути и друштвено-политички маргинализовани.


Мавар улази у харем.

Ипак, неки Сакалиби су постали владали таифа (кнежевина) након слома Кордопског калифата. Познат је пример Мујадина ибн Јусуфа ибн Алија који је организовао своје Словене у Денији, преузео контролу над градом и успоставио државу унутар државе, Денијску таифу, чија се власт протезала све до Мајорке.

Толико су били чувени као ратници да их је касније било и по Мароку, Дамаску и на Сицилији, док је ово острво било под влашћу Арапа, где су служили и као војници и гардисти, али где су се бавили и разним другим делатностима, постајући богати, утицајни и моћни.


Маварка у својим одајама.

Али, Сакалиби нису били само гардисти, ратници и политичари: били су и слуге и занатлије, а девојке су редовно продаване у хареме због своје лепоте која је била на цени. Сакалибски евнуси су временом постали толико популарни да је у последњим вековима исламске превласти на југу Шпаније реч “сакалиб” постала синоним за евхуна.

Било како било, потомци ових људи данас су вероватно расути диљем исламском света. Неки од њих су можда ваши далеки рођаци, чији су преци у прадавно време отети од својих родитеља од којих и ви потичете. Ко зна шта су и ко су данас, и какве послове обављају. Можда кроје судбине десетина милиона људи, а да немају појма одакле су потекли.

[Милослав Самарџић]

У Канади планина Путник - по српском војводи:
http://www.pogledi.rs/srpska-izlozba-o-p...e-putnika/

[Бранке]

Барски родослов(превод латинске редакције)

http://nasaistorija.blogspot.com/2011/09/xii.html

De administrando imperio(скениран препис)

http://books.google.rs/books?id=RHg-AAAA...e&q&f=true

Превод за нас битних страница(сајт је мало проблематичан )

https://www.stormfront.org/forum/t769268/


Марво Орбини - Краљевство Словена(наш превод,без "инкриминишућих" 250 страна)

http://www.zasve.net/biblioteka/sloveni/...lovena.pdf

[Захумље]

Стормфронт
http://vnnforum.com/showthread.php?t=37948

[Романија]

---

[Романија]

Разгледница са ликом српског војника и тробојком, која се продавала током 1916. године у Лондону.
Преузето са Фејсбук странице "Млада искра".

Занимљиво да је постојала и руска Искра. Ево један чланак о српским војницима:

[Мањача]

Битка код Сенте 1697.

[смедерево]

Песма је о деспоту Стефану Бранковићу који је био деспот само годину дана после смрти Ђурађа и последњи је српски средњевековни владар источно од Дрине. Ослепљен је 1441. од стране присталица династије Лазаревић. На власт дошао 1458. и збачен је са трона 1459. После њега на престо је дошао неспособни ватикански послушник Стјепан Томашевић, син босанског краља Стјепана Томаша, али су управо због његовог унијатства Смедеревци без борбе предали управу града заповеднику Голупца који је био Србин мухамеданац, те је тако Смедерево потпало под Турке. Стефан Слепи је умро у замку Београд код данашњег Удинеа у Италији (недалеко од Трста) 1476. године, као избеглица.

https://www.youtube.com/watch?v=zgupNW5hPOY

[Милан Бабић]

Српски мач

Настао у српској земљи, у XIV вијеку.

Постојало је активно и пасивно оружје. Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача. Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.

Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

еална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа „СЕМПАХ“, који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.


Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви – од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње „Српски мач“.
Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“. „Српски мач“ је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни „скијавоне“ – словенски, тј. српски мач.Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија – пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа – све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем – од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе.

Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.


Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.

Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

извор
http://srbin.info/2014/09/14/zasto-su-ve...-najbolji/

[Бранке]

Српски војници, муслиманске вероисповести, полажу заклетву у српској војсци пред Први светски рат

[Милан Бабић]

Српски мач

[мунгос]

Човече,српска модерна држава је настала од потпуне нуле . . . Нема ту никаквих веза ни са српском црквом(која је била у Карловцима и нешто није много учинила за устанике) . . .
Београдски митрополити су били фанариоти а зна се у чијем су интересу били . . . Тако да . . . први српски устанак су дигли сељаци,ту првобитну државу су основали сељаци,и за њу су страдали . . . нема ту неког великог мудровања . . .

Јел' ти стварно вјерујеш да су државу тек тако од нуле створили неписмени сељци? Устанак је био само на почетку, правилније би било рећи Српска револуција.

Прочитај ово: Улога српске цркве у националном ослобођењу. Станимир Спасовић, Источник, Торонто 1988. Ако не мореш доћи до ове књиге, ја ћу ти помоћи кад уватим времена.

[смедерево]

Да ли знате која је све одликовања понео велики српски војсковођа, војвода Живојин Мишић? Листа је импресивна!
Домаћа одликовања:
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3. и 4. реда
Орден Карађорђеве звезде 4. реда
Орден белог орла 4. и 5. реда
Орден Таковског крста 2, 3. и 4. реда
Орден Таковског крста са мачевима 5. реда
Орден Црвеног крста
Златна медаља за храброст
Сребрна медаља за храброст
Медаља краља Петра I
Медаља за војничке врлине
Медаља за ревносну службу [e]
Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.
Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.[f]
Споменица Видовдана
Споменица за ослобођено Косово 1912.
Спомен-крст 1913.
Споменица на Први светски рат 1914—1918.
Албанска споменица
Инострана одликовања:
Орден Фрање Јосифа 3. реда, Аустроугарска
Орден Светог Спаситеља 1. и 3. реда, Грчка
Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа на огрлици 1. реда, Енглеска
Орден Бата 2. реда, Енглеска
Орден Италијанске круне 1. реда, Италија
Орден Меџидије 2. и 3. Османско царство
Орден Румунске круне 2. реда, Румунија
Орден Светог Станислава 2. реда, Русија
Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија
Орден за изванредне војне заслуге, Сједињене Америчке Државе
Орден Легије части 1, 2, 3, 4. и 5. реда, Француска
Орден Данила I 2. реда, Црна Гора
Крст за војне заслуге, Аустроугарска
Медаља Црвеног крста, Енглеска
Ратни крст, Италија
Сребрна медаља Црвеног крста, Сједињене Америчке Државе
Ратни крст 1914—1918 са палмом, Француска

[Борко Радовић]

Ово ми је причао комшија : у време Устанака улази у кућу сав зајапурен и знојав кнез МИЛОШ Обреновиоћ са намеровм да се више не бори против Турака. То виде његов жен кнегиња Љубица која је спремала хлеб за домаћиснтво. Кнегиља Љубица виде уплашеног Милоша и рече му ти мени дај твоју кубуру и фишеклије а ја теби моје хаљине и оклагију па да ја идем да се бијем с Турцима. После ове кнегињиње реченице, Милош "под ппуном ратном опремом" одјури у бој ка Турцима.