[Бранке]

Србија је очувана у Kупинику

Последњу Српску средњовековну престоницу у мочвари крај Купинова нико не истражује. После пада Смедерева, овде је 70 година био стуб европске одбране од Османлија


Реконструкција Купиника



НИ на земљи, ни у води, на острвцету на почетку Обедске баре још увек стоје остаци Купиника, тврђаве и престонице последњих српских деспота. Са обале средњовековног цивилног подграђа, данашњег живописног сремског села Купинова, кратком пловидбом чамцем између потопљеног дрвећа стиже се до зарушених моћних кула и зидина које скрива висока трска.

Под нежном зеленом травом почива Купиник који је у најтежим временима, током седамдесет година после пада Смедерева, био стуб европске одбране од Османлија и чувар српског идентитета. Необјашњиво је што последња српска средњовековна престоница, иако лако доступна, у непосредној близини Београда, никада није археолошки истраживана. Климатске прилике и бујање растиња које убрзано разарају остатке града прете да ускоро неће ни имати шта да се истражује, иако је реч о граду који чува једну од највећих тајни српске историје.

- Купиник је карика која недостаје у историји очувања српског идентитета - причао нам је археолог Петар Одобашић из Туристичког инфо-центра Купиново, док је вешто веслао између тамних стабала потопљене шуме. - Кад је Србија 1459. после пада Смедерева нестала као држава, овај град је постао не само резиденција српских деспота већ и престоница нације. У граду на првој линији одбране Угарске и Европе од османлија нико није ни хтео ни смео да живи осим Срба. Купиник у следећих седам деценија био центар око кога су се окупљали племство, свештенство и народ чувајући идентитет и традицију.

Без града скривеног у сремској мочвари Срби би вероватно нестали као нација, претапајући се у народе Османског цартва и Краљевства Угарске. Дворска црква Светог Луке у Купинову пружала је нарочиту и наду и веру српском народу који је стизао у збеговима преко Саве.



- Храм је добио име по светом апостолу и еванђелисти Луки чије су мошти овде чуване - каже Одабашић. - Њих је од турског владара Епира откупио деспот Ђурађ Бранковић 1453. и пренео у Смедерево, а већ две године касније пренео их је у нови храм који је подигао у Купинику. Мошти су ту чуване извесно време, а онда су однесене даље, због опасности од ратних разарања.

Црква Светог Луке на обали Обедске баре и данас изгледа исто као и у средњем веку кад је од тврђаве до ње водила дрвена стаза-мостића подигнута на високим стубовима. Наиме, до првог земљаног бедема града, који није нестао ни пола миленијума после његовог разарања, у највећем делу године може се стићи само чамцем пловећи преко ниске воде.

БЕОГРАДСКИ ЗИДОВИ С КУПИНИКА

СРПСКА тврђава Купиник пала је 1521. у великом походу османлија не Београд. Поучени ранијим искуствима кад су им српски шајкаши пресецали линије снабдевања на Сави, а посада Купиника спречавала прелаз у Срем, Турци су овог пута прешли Саву код Шапца. - Београд се нашао у потпуном окружењу са копна и воде - каже Одабашић. - Купиник је такође опседнут, али га је Сулејман срушио тек после заузимања Београда, у повратку с похода. Од тада последња српска средњовековна престоница лежи у рушевинама, а занимљиво је да је њена опека коришћена касније при обнови Београдске тврђаве.

- Купиник, окружен шумом и мочваром био је недоступан и турској флоти и пешадији која би покушала да га држи у опсади - причао нам је Одобашић водећи нас кроз некадашњи водени канал између земљаних бедама и зидина града. - Град има квадратну основу са страницама од 50 метара с веома јаким кулама на угловима. Подигнут је на темељу старије тврђаве, највероватније римске касноантичке, али ни то није најстарији слој. Пронашли смо и трагове Келта, али и камене алате који сведоче да је Купиново било насељено још од неолита.

Купиник постаје српски у време деспота Стефана Лазаревића који га ојачава, а утврђивање наставља деспот Ђурађ Бранковић. Тврђава је изузетно квалитетно грађена од тврдих опека између којих је била попуна од камена и ломљене цигле, што им је давало способност да апсорбују ђулад у случају артиљеријског напада. С њених високих кула пуцао је поглед преко шума и мочваре према Србији и Срему.

- Зато је ово био главни град српских деспота који су са војском и флотом шајкаша преузели одбрану југа Угарске од Турака - каже Одобашић. - Купиник је контролисао најважнији прелаз преко Саве, велики меандар у коме река прави уску и дугу окуку.

Српска војска из Купиника је за кратко време копном и чамцима прелазила с краја на крај те "потковице" речног тока од 25 километара и нападала Турке који су проширили легенду о сукобу с натприродним силама.

- Због тих муњевитих препада и појављивања ниоткуда из шума и мочвара деспот Вук је највероватније и добио надимак Змај Огњени - каже Одобашић. - Он је упадао дубоко у Србију и наносио поразе Турцима, омогућавајући српском народу да пређе у Купиник и Срем, у слободу. У време Првог и Другог српског устанка потомци тих људи су се враћали да обнове Србију, из ових крајева је долазила највећа војна помоћ, али се враћала и баштина и традиција чувана вековима.


Етно-село Купиново


ТАЈАНСТВЕНЕ КУЛЕ

НАЈБОЉЕ очувана осмоугаона кула Купиника данас је висока око 8 метра, али то је тек око трећине њене првобитне висине. Зидови кула су били дебљи од 3,5 метара.

- До данас је највећа тајна зашто је свака од кула Купиника имала другачији облик, иако су подигнуте у исто време, што је јединствен случај - истиче археолог Петар Одабашић. - Прва кула је била кружна, друга осмоугаона, трећа шестоугаона и четврта квадратна. Једно објашњење гласи да су тако прављене због одбране од различитих врста тадашњег наоружања. Друго објашњење звучи романтичније, али су мерења показала да имају смисла. Показало се да је свака од кула у Купинику била верна копија неке куле из српских престоница Београда и Смедерева, као да су српски деспоти желели да тако сачувају баштину Србије.

Крај утврђеног града Купиника се налазило цивилно насеље, о чему сведоче случајни налази у двориштима данашњег Купинова.



Црква Светог Луке

[Бранке]

Камион "Пакард Е" из 1915-те. . . Преживео Солунски фронт . . .

[смедерево]

Заборављени хероји Првог светског рата: Девет Вајагића као девет Југовића!
Исписујући одреднице о угледним Србима из света за Српску енциклопедију доктор Владимир Гречић, експерт за дијаспору, суочио се са проблемом како да на простору од само 60 редова испише причу о деветорици браће Вајагић из САД, који су били хероји Солунског фронта.

- Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Њиховим уписивањем у Српску енциклопедију исправићемо неправду према заборављеним херојима ослободилачког рата. То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) – набраја др Владимир Гречић.

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. веку у Војну Крајину, где су били граничари. Почетком 19. века побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака. Након анексије БиХ 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима бечке војске.

- Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године – сведочи др Гречић, који показује фотографију браће са свештеником, на литургији пред полазак за Србију.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и песма „Тамо далеко“. Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, где су њихови очеви и дедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем.
Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих. Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за децу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац – сведочи др Гречић.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

- Сви Вајагићи преживели су Први светски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему – каже данас потомак Мирослав Вајагић, унук солунца Симе Вајагића Вајкана, који је сахрањен у Темерину, али су фашисти током рата његов и друге гробове порушили.

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старешина братства. На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје деце. Умро је у 44. години. Од браће је најдуже живео Стеван – све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.
мци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку. Познати потомци Вајагића данас су Лука и Бранка, Драгица и Драган, Станко, Никола и чика Миша Вајагић, Сава, Анђелка и Мирослав, графичар из Темерина, који каже:

- У Војводини има 15 породица потомака девет браће Вајагића. Чувамо сећања на наше претке. Имали смо два конгреса Вајагића и написали смо књигу о деветорици браће Вајагића као новој браћи девет Југовића.

Мирослав припрема трећи конгрес потомака браће Вајагића.

Доктор Владимир Гречић ће у међувремену портрете деветорице јунака из братства Вајагић да упише као одредницу у Српску енциклопедију.

[мунгос]

По многима данашњим тобожњим Србима, Вајагићи су дошли из Америке да кољу Србијанце. И од моје прабабе брат исто је дошао из Америке као добровољац.

Отишао у Америку ка дијете, неписмен, никад Србије није видио до тад. Ал' што гусле одгоје, то је то. Некад сам био поносан на то, и иако још увијек то поштујем као што поштујем сваког правог ратника ма зашта се борио, данас више нијесам сигуран зашта се он заправо борио. За то да униште његове и све његово, за то да лажу и пљују по њима - не да су помагали, него да су клали Србијанце?

[Павле]

Не знам превод али колико видим Рус брани Србкињицу од Швабе...

[Брада]

У Београду између два рата није постојала улица Гаврила Принципа. Улицу са његовим именом су успоставили тек комунисти посље рата.

[смедерево]

[Павле]

Јел зна неко (или може да пронађе) причу о Српском војнику на Церу који је заставу пука сакрио у распорен стомак да не падне непријатељу у руке? Негде сам читао то али не могу да нађем.
Ваљда је Краљ после урамио ту заставу и није дао да се опере.

[Брада]

http://www.poreklo.rs/2013/12/07/licki-p...jam-srbin/

[Бранке]

Књегиња Људмила од земље Србске



Света Људмила Бохемска

Сматра се да је ова светица и кнегиња била „од земље Србске, кнеза србскога кћи„, како пише и у самом житију. Рођена је око 860. године и живела је до 921. године, дакле у време Властимировог сина Мутимира (Будимира)..

Пошто у житију Св. Кнеза Вјачеслава стоји да је Људмила свога унука упутила да учи прво из „словенских књига„, а потом из латинских, сматра се да је она вероватно била православне вере (ако јој је био Мутимир отац, онда је то сигурно, пошто је он од папе Јована VIII позван да напусти „грчку веру“ и врати се у окриље Рима.. Чешки извори наводе да јој је отац српски кнез Славомир?)




Мученица Людмила Чешская

Чеси сматрају да је Св. Људмила била из племена Пшована, који су себе тада сматрали Србима, а живели су североисточно од Прага. Управо се и тамо помиње град Тетин, тако да је највероватније та кнегиња заиста из „Беле Србије„


Svatá Ludmila са унуком Svatý Václav у Olomouci.

У њеном житију ( на латинском језику, од Кристијана Монаха (Christianus Monachus) пише да је њен муж, чешки кнез Боривоје, примио хришћанство заједно са Св. Људмилом, у време када сви Чеси још не бијаху крштени. Сматра се да је житије настало крајем X века, а најстарији сачувани препис на пергаменту је с почетка XIV veka.


Page of a mediaeval manuscript: Vita et passio sancti Wenceslai et sancte Ludmile ave eius. Prague, 14. century

По житију на руском језику, испрва је била сахрањена ван зидина града и на њеном гробу је слепац прогледао.
Унук Вјачеслав је пренео њене мошти у Праг, у цркву Св.Ђорђа, где су наставила да се дешавају исцељења и чудеса.
Она је заједно са мужем прешла у хришћанство у време Константина и Методија из Солуна. Њихов син узео је Србкињу Drahomíru из Вендије (данашња ист.Немачка, околина Бранденбурга )-паганку , ћерку староверног вендског поглавара за жену, која је због удаје, прешла у хришћанство. Случај је хтео да син Кнез Вратислав погине у боју са Угрима , па се бака Људмила старала о старијем унуку Венцеславу, будућем чешком краљу.

Изгледа да се снаја Драгомира вратила на стару веру и да су ту били конфликти који су довели до тога да Драгомира наручи убиство свекрве Људмиле.

Људмила је хронолошки прва чешка светица.




Saint Ludmila escapes from Prague. Velislav bible, 14. century.

Деца: Спитигнев I (Spytihnev) (пр. 895 – 912)Вратислав I (Vratislav, Radislav), (пр. 912 – 921) князь Чехии; женат на Драгомире Стодорской (Drahomira ze Stodor)
Унуци: Вацлав Святой (Wenceslaus, Vyacheslav), князь Чешский,Болеслав I Грозный (Boreslav, Boleslaw), князь Чешский Сбигнев (Spitihnev),Прибислава Чешская (Pribislava)

http://p210.ezboard.com/KNEGINJA-LJU…icID=494.topic
http://cody.eldar.cz/knihovna/hrobnik_svludmila.htm
http://www.e-stredovek.cz/view.php?n…nku=2006070106
http://cs.wikipedia.org/wiki/Svat%C3%BD_V%C3%A1clav
http://www.svetosavlje.org/bibliotek…Svetih0916.htm
http://www.pravoslav.gts.cz/svati/vaclav-ludmila.htm
http://pleione.asu.cas.cz/~slechta/legendy/legendy.html


svatá Ludmila, babička sv. Václava
Bořivoj ženatý s Ludmilou (později svatou) z rodu Pšovanů nebo z kmene Srbů. ..Bořivoj měl též manželku jménem Ludmila,dceru Slavibora, knížete ze země slovanské, jež za starodávna slula Pšov, nyní od dnešních lidí podle hradu nedávno vystavěného Mělnickem sluje.



Antonin DVOŘaK
Saint Ludmila - oratorio for soli, chorus and orchestra, Op. 71 (1886)


Ljudmilin dvorac u Pragu
http://www.panoramio.com/photo/6192492
Ljudmilin dvorac u Tetinu
http://ceskefusekle.cz/tetin_c.jpg
Veruje se da je ovo drvo svojeručno zasadila Ljudmila pre 1000 godina u rodnom mestu svoga unuka, fotografija je skorašnja
http://www.jirkov.farnost.cz/galerie…sv.Ludmila.JPG


Споменик Људмили и унуку Венцеславу, подигнут 1730. у Прагу

[Николај]

Ви­де­ћи ку­да су дво­ји­ца Ср­ба уте­кли, му­џа­хе­ди­ни су кре­ну­ли ми­сле­ћи да ни­је ми­ни­ра­но


Сје­де­ћи на сан­ду­ци­ма од му­ни­ци­је чи­там „Три му­ске­та­ра” у пре­во­ду Си­ме Пан­ду­ро­ви­ћа. Књи­гу ко­ју је Сви­ле­ни за­бо­ра­вио.

У со­би, на тре­ћем спра­ту, чи­ји је зид про­би­јен гра­на­том ми­но­ба­ца­ча од осам­де­сет два ми­ли­ме­тра — по­ло­жај.

Беј­рут је од­ма­ра­ли­ште за ин­тер­нат­ске дје­вој­чи­це. Беј­рут је на Бли­ском ис­то­ку. Ово је Бо­сна — зви­јер ди­вља и не­по­зна­та.

На зи­ду не­вје­штом ру­ком ис­пи­са­ни Ње­го­ше­ви сти­хо­ви:

„Удри вра­га, не остав му тра­га!”

По­ред нат­пи­са ико­на све­тог Пан­те­леј­мо­на.

Пан­те­ли­ја и брат му Или­ја.

Је­ди­но се Ср­би са све­ци­ма ро­ђа­ка­ју.

Се­дам­де­сет ме­та­ра да­ље су му­сли­ман­ски по­ло­жа­ји.

Из­ме­ђу, мин­ско по­ље.

По­ста­вљао га је Пе­ђа, до­бро­во­љац из Кра­ље­ва ко­ји је по­ги­нуо у Ка­син­дол­ској. Ни­ко ви­ше не зна гдје су по­ста­вље­не ми­не.

„Опет ко­па­ју?”

„Ко­па­ју!”

Из­ме­ђу ку­ћа ви­де се го­ми­ли­це зе­мље.

Про­ви­ру­ју оши­ша­не гла­ве. Му­сли­ма­ни се опет уко­па­ва­ју.

Ни­ко не пу­ца иако су на до­ме­ту.

Иако се гла­ве до­бро ви­де.

Ко­па­ју Ср­би ко­ји су оста­ли у Са­ра­је­ву.

Они ко­ји ни­су успје­ли да иза­ђу из гра­да.

Са­да слу­же му­џа­хе­ди­ни­ма као жи­ви зид.

Рад­не бри­га­де са­ста­вље­не од Ср­ба уко­па­ва­ју му­сли­ман­ске по­ло­жа­је. Кроз дво­глед ви­де се њи­хо­ва из­глад­ње­ла ли­ца.

При­је не­ки дан раз­ми­је­њен је се­дам­на­е­сто­го­ди­шњи дје­чак ко­га су си­ло­ва­ли Па­ки­стан­ци. Из­ва­ди­ли су му све зу­бе, и тје­ра­ли га да гу­та му­шко сје­ме.

При­чу о ње­му ис­при­ча­ли су они ко­ји су раз­ми­је­ње­ни за­јед­но с њим. Он не зна да зна­мо шта му се де­си­ло. Но­си нож, шкор­пи­он са при­гу­ши­ва­чем и ћу­ти. Ма­ло, ма­ло па по­диг­не по­кло­пац ка­на­ли­за­ци­је и не­ста­не у мра­ку. Не во­ли свје­тлост. Не во­ли љу­де. Па­цо­ви му по­ка­зу­ју пут. Вра­ћа се окр­ва­вље­не уни­фор­ме. По то­ме зна­мо да је кроз ка­на­ли­за­ци­ју сти­гао иза му­сли­ман­ских по­ло­жа­ја. Са­њам га сва­ке но­ћи, из ње­го­вих окр­ва­вље­них уста ци­је­ди се му­шко сје­ме.

Ми­тра­ље­зац ми да­је дво­глед. Гле­дам ли­ца упа­лих обра­за.

Не ви­де им се очи. Или су то оч­не ду­пље.

Сје­ћам се дје­ча­ка.

Че­сто по­же­лим (а сва­ког да­на их до­во­де на ко­па­ње) да при­ти­снем ру­чи­цу од бро­вин­га, да пу­стим ра­фал по оши­ша­ним гла­ва­ма, по чвор­но­ва­тим пр­ља­вим ло­ба­ња­ма, да им пре­кра­тим му­ке.

Под­не је. Плус три­де­сет. До­бри­ња, Са­ра­је­во.

Ве­ли­ка зе­ле­на му­ва зу­ји око на­ших гла­ва.

Ис­пред ку­ће мач­ка раз­вла­чи цри­је­ва дру­ге мач­ке ко­ју је раз­ни­је­ла гра­на­та.

Од­јед­ном, та­мо на дру­гој стра­ни, ко­шка­ње, ви­ка.

Је­дан за дру­гим иска­чу дво­ји­ца и тр­че са по­диг­ну­тим ру­ка­ма пре­ма на­ма. Тр­че пра­во на мин­ско по­ље.

Од­је­ку­је пу­цањ, он­да дру­ги, за­тим ра­фа­ли.

Онај што тр­чи пр­ви, по­чи­ње да хра­мље.

По­чи­ње и Ми­шко Цр­но­го­рац да пу­ца пре­ко њи­хо­вих гла­ва. Дуж чи­та­ве ли­ни­је огла­ша­ва­ју се, као по ко­ман­ди, ми­тра­ље­зи, ауто­ма­ти.

И већ су ро­бо­ви код мин­ског по­ља.

Окре­ћем гла­ву на стра­ну. Оче­ку­јем да чу­јем екс­пло­зи­је из мин­ског по­ља, окре­ћем гла­ву да не ви­дим кр­ва­ве ко­ма­де ме­са ко­ји ле­те на све стра­не.

Али, не чу­је се ни­шта.

По­том ра­до­сни уз­ви­ци и гром­ки глас Ми­шка Цр­но­гор­ца:

„Срећ­не ти ра­не, ју­на­че! Ни­је то ни­шта. Зо­ви­те бол­ни­ча­ре.”

„Спа­си­ло вас је то што Пе­ђа ни­је до­бро по­ста­вио мин­ско по­ље, ина­че би­сте пут за ахи­рет по­тре­фи­ли.”

„Што на ахи­рет?”

„Па ви сте са­да њи­хо­ви. Мо­ра да су вас та­мо осу­не­ти­ли.”

„Њих је спа­си­ло, а ми вје­ру­ју­ћи твом Пе­ђи, ти си га до­вео, је­бо те он, с те стра­не ни­кад стра­же ни­смо по­ста­вља­ли. Мо­гли су нас све по­кла­ти на спа­ва­њу.”

Сље­де­ће но­ћи про­бу­ди­ле су ме екс­пло­зи­је ис­пред ку­ће. Јед­на, дру­га, тре­ћа.

Ви­де­ћи ку­да су дво­ји­ца Ср­ба уте­кли, му­џа­хе­ди­ни су кре­ну­ли ми­сле­ћи да ту ни­је ми­ни­ра­но.

Пр­ви је на­га­зио на па­ште­ту. Кост от­ки­ну­те цје­ва­ни­це за­би­ла се у гру­ди дру­го­му ко­ји је пао пре­ко по­те­зне ми­не.

„Алах, Алах!”

Сју­тра­дан при­ча­мо и кр­сти­мо се.

Она дво­ји­ца Ср­ба су про­шли и ни­шта се ни­је до­го­ди­ло.

Они ко­ји су кре­ну­ли за њи­ма истим пу­тем, ле­же у ко­ма­ди­ма.

Ве­ли­ка цр­на мач­ка, кр­ва­ве њу­шке и си­са на­бре­клих од мли­је­ка, му­ва се из­ме­ђу на­ших но­гу. Тра­жи ма­чи­ће, ко­је смо упо­тре­бља­ва­ли као ме­те.

Све­ти Пан­те­леј­мон, све­ти Пан­те­ли­ја, осмје­ху­је се са зи­да.

Сми­је се и Пе­ђа са­кри­вен иза обла­ка: па ни­је он то мин­ско по­ље за Ср­бе по­ста­вљао.

Извор: СРБИН.ИНФО

[смедерево]

[смедерево]

Деспот Ђурађ Бранковић – владар због којег су Срби и даље православни!
Један од наших неправедно најзапостављенијих владара свакако је деспот Ђурађ Бранковић. Без сваке сумње он је истовремено наш и најтрагичнији и најбогатији владар којег смо икада имали. Рођен је око 1375. године, а умро је 24. децембра 1456. Као деспот владао је Србијом од 1427. године, па све до своје смрти. Дакле, скоро 30 година. Отац му је чувени Вук Бранковић, а мајка Мара ћерка кнеза Лазара.

Његов рођени ујак, деспот Стефан Лазаревић, није имао сопствене деце, те је за наследника одредио баш свог сестрића Ђурађа Бранковића, претходно га посинивши. На самрти последње речи су му биле: “По Ђурађа, по Ђурађа.“

Иако су до тада Лазаревићи и Бранковићи непрестано били у омрази и оружаним сукобима, деспот Стефан је избором Ђурађа за свог наследника хтео да обједини снаге и једних и других како би заштитио и сачувао и државу и народ. Том његовом избору су, без сваке сумње, допринеле и до тада већ доказане Ђурађеве личне способности као и његова памет, храброст, образовање, култура и изглед.

У то време, почетком 15. века, Србија се налазила између чекића и наковња, између Турске и Угарске. Турској агресији на Европу није се супротставила само Угарска, већ су снаге које је предводио угарски краљ више личиле на удружене хришћанске снаге, на крсташе, јер су уз папин благослов у њима били и Немци и Чеси и Пољаци, као и непосредно угрожени Срби и Власи. Тако је, на пример, Жигмунд, то јест Сигисмунд I , последњи изданак луксембуршке династије, истовремено био и угарско-хрватски краљ и чешки краљ и немачки цар.

Српски владари морали су да воде политику на ивици ножа, да “ходају по жици“, јер су истовремено били у вазалском односу и према турском султану и према угарском краљу. Такође су морали да се опредељују и у честим унутрашњим борбама за власт и у Турској и у Угарској.

У том сукобу светова, деспот Ђурађ располагао је са релативно малом војном снагом, али је имао једно друго моћно оружје, а то је новац. Никада у својој историји, ни пре, ни после тога, Србија није била богатија држава. Годишњи приходи деспота Ђурађа Бранковића само од рудника код Новог Брда износили су од 120.000 па до 200.000 дуката, а они су чинили само 1/3 укупних прихода деспотовине. Буџет деспотовине био је не много мањи од буџета у то време највећих европских држава. То огромно богатство Србије деспот Ђурађ је користио, поред осталог, као што је, на пример, да за две године, од 1428. па до 1430. године, сазида смедеревску тврђаву, на чему би му и данашњи грађевинари позавидели, и за подмићивање битних људи, што се тиче судбине српске деспотовине на тадашњој међународној политичкој сцени.

Дакле, управљајући Србијом између две тадашње супер силе које су скоро непрестано биле у међусобном непријатељству и налазећи се у вазалном односу у према једнима и према другима деспот Ђурађ је трошио огромна новчана средства како би заштитио и себе и своју многобројну породицу, из два брака имао је 4 сина и 3 ћерке, и Деспотовину и њено становништво. На његову личну несрећу, време ће да покаже да парама не може да се заврши сваки посао, да оне нису свемогуће.

Иначе, и једна и друга војска, и турска и угарска (крсташка), кад год би прелазиле преко земље Србије исто су се понашале, то јест пљачкале су, робиле и убијале становништво.

Како се ратна срећа окретала час на једну, час на другу страну, тако се и Деспот окретао час према једнима,час према другима, те је због своје дуготрајне владавине изгубио поверење и код једних и код других. Чак је у једном тренутку морао да бежи и од једних и од других, те је преко Сења и Венеције побегао у Зету у којој је један њен део и даље признавао његову врховну власт. Склонио се најпре у Бар, па затим у Будву и на крају у Дубровник. Ускоро је успео да се помири са угарским краљем, те се вратио у Угарску, а затим и у своју Деспотовину.
Дакле, хтео не хтео, деспот Ђурађ је час водио проугарску, час протурску политику и то све у зависности од сопствене процене која је страна у том тренутку била јача, те му на крају нико није веровао. Поред стратешких и геополитичких разлога, свакако је у његовим одлукама било много и субјективних, личник разлога, мржње, освете, сујете, сплетки и сличног. И ту није било доследности. Данас највећи пријатељи сутра би постајали непријатељи, а прекосутра поново пријатељи и тако у недоглед, а све у зависности од тренутне ситуације и зарад остваривања сопствених, личних интереса. Једноставно, такво је то време било и све утицајне људе тога доба “красиле“ су исте, то јест заједничке карактеристике.

Тако је, на пример, после велике тродневне битке између хришћанске и турске војске на Косовом Пољу 1448. године, у којој деспот Ђурађ није хтео да учествује, јер би тиме погазио склопљени мир са Султаном, која се завршила турском победом због издаје Влаха, којима су за награду Турци вратили оружје, а затим их све побили под изговором да је нечасно убити ненаоружаног непријатеља, главнокомандујући хришћанске војске, угарски губернатор Јањош Хуњади, бежао је преко српске земље, али је од деспотових људи заробљен у ваљевској Подгорини, од господара те области Стефана Белимужевића, те је одведен код Деспота у Смедерево.

Деспот Ђурађ је од Хуњадија тражио да му плати велику одштету јер је војска коју је он предводио док је ишла преко Србије ка Косовом Пољу, чинила велика зверства и пљачке, пустошила земљу, односно понашала се као да пролази кроз непријатељску територију. Ствар је на крају изглађена, Јањоша је као талац заменио његов син Ладислав, који је на крају и сам пуштен, али је остало записано да је папа Никола V издао булу 1450. године, у којој је деспота Ђурађа прогласио за “непоштена, нечовечна, неразборита и недостојна.“

Исти тај Ладислав Хуњади је на превару, и то као свог госта, убио у Београду 1456. године грофа Урлиха II Цељског, иначе деспотовог зета, јер је за њега била удата деспотова ћерка Катарина (Кантакузина). Поново су у питању били лични интереси, а у овом случају борба за место главнокомандујућег угарске војске.

Очигледно је да деспот Ђурађ Бранковић није био изузетак, није се ни мало разликовао од других утицајних људи тога времена и чак је од већине њих био и бољи. Све што њему може да се замери односило се и на све друге. Тако је, на пример, 1444. године, после пораза у битки код Варне, Јањош Хуњади приликом свог повратка био заробљен од стране влашког владара Влада Дракуле.

Оно по чему се деспот Ђурађ разликовао од других у том суровом и беспоштеном времену били су његово образовање и култура из којих је и проистицала његова приврженост православљу. У том сукобу католика и муслимана, измеђе којих су се нашли православци, ови последњи трпели су огромне притиске и једних и других да се одрекну своје и да прихвате њихову веру.

Нису само Турци вршили притиске на православне да прихвате муслиманску веру, већ су исто то чинили и Угри и њихови савезници и то уз Папин благослов да пређу у католичанство. Прецизније речено, турски притисци су били грубљи, примитивнији, док су притисци католика били кудикамо суптилнији, подмуклији, покваренији, према свим православнима од Цариграда па све до Београда.

Тако је, на пример, 1455. године на сабору у месту Рабу у Угарској фрањевац Иван Капистран “наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори:

„Ја сам деведесет година живео у свом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле – када би ме видели да сам се изменио – да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака.“ (Мавро Орбин)

Крајем следеће 1456. године умро је српски деспот Ђурађ Бранковић.

[смедерево]