[Бранке]

Потрага за благом Ђурађа Бранковића – најбогатијег европског деспота




Из српских рудника у доба деспота Ђурђа Бранковића вађено је 30 тона злата
Била је касна јесен, 6938. година од стварања света (по тадашњем важећем српском календару), када је при врху високе куле града што доби име по Светом Андреју неимар црвеним циглама узидао осмокраки крст и испод њега следећи текст:

„У Христу богу благодаран деспот Ђурађ, господар Србима и поморју зетскому, сазида овај град”. У 15. веку Смедерево је било највећа европска тврђава, предодређена да се под њеним зидинама одиграју судбоносни догађаји по цело српство, српску државу и суседне европске земље. О куле Андрејиног града, стоног места великог деспота Бранковића, разбијали су се таласи мухамеданства док га, напослетку, османлијски вал није сасвим прогутао.

Ђурађ (Ђурђе) Бранковић био је најбогатији европски владар у бурном времену Европе прве половине 15. века. Главни његови приходи били су од многобројних рудника злата и сребра у Србији, укупно 32 на броју – од њих, из свега три нису вађени племенити метали – те од имања у Угарској. Био је највећи трговачки партнер Млетачке и Дубровачке републике. У Будиму, у трговачкој улици званој Италија, имао је дворац сазидан од брачког камена са одајама чији су подови били обложени мермерним плочама. Током лета, одмарао се у дворцу Некудиму, недалеко од Купиника (Купиново), на Сави. Крај ушћа Јасенице у Кубршницу подигао је раскошан летњиковац.

О величини његовог богатства најбоље сведочи списак написан пре опсаде Смедерева 1439. године када је Дубровачкој републици остављен на чување (у поклад) део деспотовог блага, отприлике трећина. Други део Ђурђеве имовине (блага српске државе), чувао је млетачки дужд, пословни партнер Бранковићев. Благо: млетачки, српски, турски и угарски дукати, накит, жежено злато и сребро, смештено је у вреће па у оковане сандуке и тако, караваном, ношено до дубровачких зидина. Укупно, 12 тона сребра и 8,3 тоне злата. Колико је Србија била богата сведочи податак да су њени рудокопи задовољавали 35 одсто европских потреба за племенитим металима. Из српских рудника годишње је вађено 30 тона злата и сребра, а у целој Европи 47 тона.

Што се тиче Ђурђевог новца, кованог у топионицама у Руднику, Новом Брду, Лецу, Брскову, Трепчи, Сребреници и Смедереву, он спада у најразноврсније и најлепше монете Европе. Чак седамдесет врста златника и сребрњака ковано је у тежинама од 0,96 и 1,2 грама. На аверсу је био приказан Ђурђев лик са натписом: Господин деспот Ђурђе, на другој страни лав, симбол владарске куће Вуковић–Бранковић.

Најзначајнији рудник било је косовско Ново Брдо, недалеко од Приштине. Ту је ковано око 200.000 дуката годишње односно, вадило се око 15 тона сребра. Новим Брдом је руководио војвода са 12 „бургера” – чланова већа, на основу Закона о рудницима. У граду су, поред властеле и војника, живели рудари, трговци и многобројне занатлије. У деспотово доба имао је више од 10.000 становника, отприлике као тада Лондон. Подигнуте су многе управне зграде, топионице, болница, седам цркава и саборна црква Свете Петке. Кад су га Турци освојили имао је 38 градских четврти са 887 кућа. Константин Филозоф је записао: „…овај град беше сребрени и воистину златни”. Ђурђев динар био је цењена и тражена валута, њом се трговало од Сваружја (Новгорода), Будима и Беча, до Лондона.

Челичноплаве деспотове очи

Деспотов дворац се, у Смедеревској тврђави, налазио унутар зидина, у углу између дунавске и језавске стране, одељен од осталог дела тврђаве. Из многобројних записа увиђа се да је био богат и раскошан. На жалост, данас је то најоштећенији део града, па је немогућа реконструкција ни најмањег дела некадашњег сјаја деспотових палата.
Кад је неимар из Млетака поставио спомен-плочу, Ђурђе је напунио 55 година. Судећи по лику на његовим новцима и сликаријама са дародавних повеља, издатих у Жичи 1429. године и Есфигмену, Ђурађ је био висок и леп човек. Путописац, његов савременик, Енеја Силвије Пиколомини, у Србију и Србе „заљубљен”, описује га као снажног човека, господскога лица, густе, кратке и округле браде, великих бркова и дуге косе, што му падаше по раменима. Пиколомини је био присутан када је склопљен уговор о сваковрсној сарадњи Србије и Млетачке републике, потписан 14. августа 1435. године: „…in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala magna audientie “ (…у великој сали за пријеме у резиденцијалној палати Смедерева). Споразум је носио наслов: „Уговор братства и пријатељства Млетачке републике и Србије“. После потписивања, Ђурађ и његови синови постали су почасни грађани Венеције.
mapa
Француски хроничар Бертрандон де ла Брокијер пише: „Његове челичноплаве очи привлаче туђ поглед као што магнет себи вуче гвожђе. Врло је присебан, речит и убедљив. Течно говори мађарски, грчки, италијански и француски језик. Као државник, са одликама оштроумног дипломате, окретног финансијера и хитрог политичара, он не уступа војсковођи опробаном у више прилика још за живота деспота Стефана. Побожан је и милостиве руке према ништим (сиромашнима).”

Деспотица Јерина, Ромејка (Византинка) из чувене куће Кантакузина, имала је, у то време, близу 40 година. На Жичкој повељи приказана је као висока, витка, жена жива лица, са косом која јој, у витицама, пада на леђа. Обучена је у дугачку црвену хаљину од атласа, украшену цветовима, утегнуту око струка, са припијеним рукавима. Јерина и Ђурађ имали су петоро деце из брака склопљеног и раскошно прослављеног 1414. године. Јерина је била његова друга жена. У време зидања града Светог Андреја, најстарији син Гргур имао је 17 година, средњи, именом Стефан 13, најмлађи Лазар 11. Старија кћерка Кантакузина (Катарина) пунила је 15, а млађа Мара 9 лета. Де ла Брокијер је о њима оставио запис 1433. године, када је са Деспотовом породицом летовао у дворцу Некудиму, свакодневно јашући са деспотом у лов на разноврсну дивљач и птице. Француз је био Ђурђев поверљив пријатељ и преко њега је ишла трговина Србије са западним европским краљевинама. О његовим синовима Бертрандон каже да су присталог изгледа, а за кћерке како плене својом појавом и понашањем. Најмлађе дете, Мара, када је пошла за Мурата II, била је најлепша девојка у „свој турској царевини”. Описе њене лепоте забележили су историчари турске царевине, а опевали је српски гуслари.

Султан Мурат II и Ђурађ Бранковић закључили су уговор о зидању „другог Цариграда” 1428. године. Турски суверен је сваке године, од свога вазала, добијао 100.000 златних дуката или 120 килограма чистог злата. С обзиром да је био турски вазал, деспоту је била потребна дозвола да подигне велики град на Дунаву. Уверен да су Срби савезници, Мурат је мислио да би било добро подићи једно овако велико здање како би се предупредило могуће продирање Угара у моравску долину или напад неког будућег хришћанског савеза крсташа, на Османско царство. С друге стране, српски суверен је желео потпуно супротно, тражећи чврсте споразуме са европским владарима против турског ширења на север. Судбина Смедерева донекле је унапред била јасна свим странама, пре него што су се горостасне куле почеле огледати у бистрој води Дунава и Језаве.

Тридесет хиљада златних дуката

Страховит напор који је наш живаљ претрпео зидајући град Светог Андреје забележила је и народна песма где се деспотова жена неоправдано назива „проклета Јерина”. Разлог ове омразе је несхватање овог „невиђеног посла” и чињеница да су главни мајстори, они који су заповедали и радове надгледали, били странци. У најамним четама деспота Ђурђа било је, поред Срба, доста Француза, Италијана, Мађара, Немаца, Грка и Албанаца. Између два похода они су живели, како сведочи једна песма, веселим животом унутар зидина Смедерева.
Град је, унутар зидина, брзо растао поставши главно управно и трговачко српско средиште. Дванаести јануар 1453. године био је посебан дан за град Светог Андреје. Заказана је општенародна светковина, приликом полагања моштију Светог Луке у смедеревску митрополију. Мурат II је дозволио одржавање прославе, пуне дирљивих призора и сјаја, а Ђурђа је коштала невероватних 30.000 златних дуката. Мошти великог јеванђелисте пренете су из Епира (Грчка) у српску престоницу. Родољубиви владар је, како пишу житија, веровао да ће чудотворчево тело донети његовом напаћеном народу мир и напредак.



Јуна 1439. године, 130.000 турских војника, предвођених самим Муратом, прекрлили су брда изнад Смедерева. Желећи да сви рудници, злато и сребро Србије, пређе у његове руке, турски султан је развргао пријатељство са српским деспотом. У граду је прво команду водио Ђурађ. Ускоро, с Јерином, Лазаром и митрополитом Атанасијем одлази у Угарску да тражи помоћ. Градска посада се јуначки бранила и није поклекла. Међутим, град је ускоро морао да се преда због глади. Осамнаестог августа 1439. године Мурат II је ушао у Смедерево. За градског војводу именовао је Турахан-бега а онда наредио да се све цркве претворе у џамије. Гргур је остао у граду где му се придружио и млађи брат Стефан, приспео из Једрена. Мурат је према њима био благонаклон, с обзиром да су били браћа његове жене. Међутим, када је сазнао за њихову тајну преписку с оцем, прогнао их је у Малу Азију где су, по његовом налогу, ослепљени 8. маја у Токату.

После великог угарско-турског рата у коме су и српске јединице узеле учешћа, након мира склопљеног у Сегедину, Ђурђу је повраћена сва земља и он се враћа у Смедерево 22. августа 1444. године. Дочекао га је турски изасланик Балтаоглу, предао му кључеве града и довео му ослепљене синове Гргура и Стефана. У септембру исте године, уочи боја код Варне, краљ Владислав и Јован Хуњади долазе у Смедерево и ту остају док им целокупна војска није прешла на српску страну Дунава.

После пада Ромејскога царства (Византије), много је Грка нашло уточиште у Србији. Међу њима је било племића и угледних интелектуалаца. У Смедерево је приспео и Ђорђе Кантакузин, архистратег (војсковођа). По једној забелешци његова пријатеља Димитрија Ласкариса, Кантакузин је донео са собом и два рукописа историчара из 6. века Прокопија Цезарејског, писца „Повеснице Јустинијанових ратова” и „Тајне повеснице”. Увидевши важност ових дела, а предосећајући тешке дане за своју земљу, Ђурђе је рукописе склонио у Венецију. Данас се налазе у Ватиканском централном архиву.

Кобна рана

Деспотове црне слутње ускоро су се обистиниле. Исте године, месец- два по паду Цариграда, Порта шаље у град Светог Андреја изасланика са захтевима да им се предају тврђава Голубац и град Смедерево. Ђурађ је то одбио, позивајући се на уговор о пријатељству с Османским царством. Ускоро до Смедерева дођоше гласници и вест да је Мехмед II опремио 80.000 војника и са Исак-бегом Арбаназовићем, као војводом, креће на Србију. Предвођени Томом Кантакузином Срби одбише све нападе Турске и Мехмед II је, после великих губитака и неплански вођеног напада, морао да се врати у Цариград. Требало му је пуне три године да опреми нови напад на Србију. Овај пут је, поучен честим нападима брзе српске коњице, осигурао побочне трупе да га Срби не би узнемиравали приликом наступања.

Деспот се био склонио на своја имања у јужној Угарској (Бечкерек) предавши, по обичају, заповедништво Томи и Ђорђу Кантакузину. Није се пуно узнемирио на вест о напредовању турске војске са преко 100.000 војника. Наиме, пре одласка у Угарску, Ђурађ је Смедерево снабдео великом количином хране (воде је било у изобиљу) и, што је најважније – најмодернијим ватреним оружјем. Наиме, под руководством млетачких инжењера, изливени су у тополивници Ново Брдо најмодернији топови и ђулад великог домета и разорне моћи. Смедеревски арсенали били су пуни барута и спремни да дочекају Мехмедову војску.



Мехмед је опсео Смедерево и кренуо са нападима. Архистратег Кантакузин одговарао је топовима кратког домета држећи непријатеља на одстојању. Када је оценио да се Мехмед II уљуљкао у уверењу да има премоћ, кренувши у свеобухватан напад, грунули су тешки топови далеког домета. Једно ђуле погодило је чадор са султановим војсковођама све их побивши. Подно зидина Смедерева наста права кланица. Турке су засипали далекометни и топови краћег домета праћени кишом стрела. Мехмед није жалио своје мртве аскере, али је морао да се повуче кад је остао без трећине војника. Друга трећина била је рањена или неспособна за борбу. Турски анали бележе Мехмедов закључак да је Смедерево немогуће освојити. Тако је и било. Смедерево су Турци, на крају, добили без борбе у среду, 20. јуна 1459. године.

Повлачењем Турака нису прошле све муке житеља стонога града. У граду је децембра месеца завладала куга и, да би се избегао помор, житељи су отишли за Београд. Смедерево је било пусто све до пролећа наредне године, када су дворски лекари одобрили повратак становништва, уверивши се да је куга нетрагом отишла, како бележи Михајло из Островице.
Највећа звања у Ђурђевој деспотовини имали су Дубровчани, поготово након њене обнове 1444. године. Од 1445. до 1453. године главни протовестијар (чувар ризнице) био је Паскоје Соркочевић. Историчар и писац знамените књиге „Краљевство Словена” Мавро Орбин пише како је Соркочевић био „јако по вољи деспоту па је грб ове дубровачке славне породице наместио био на једну кулу градску у Смедереву”. Паскојев син Јуније, за рачун деспота, трговао је са иностранством увећавајући богатство српске владарске куће.

Година 1456. била је најтежа за Смедерево. Након турске опсаде следила је куга а, потом, и деспотова смрт. Око његовог краја до данас владају недоумице. Наиме, Ђурађ је умро од последица мачевања с Михаилом Силађијем, београдским заповедником и шураком Сибињанин Јанка, деспотовог пријатеља. Догађај се збио у Бранковићевом дворцу у Купинику. Једни кажу да је у питању био двобој, а други да је Михаило мучки напао деспота са исуканом сабљом. Највероватнија верзија је долазак Хуњадија у Купиново како би од деспота узео новац којим би се платио смештај избеглица измештених из Смедерева у Београд, због куге. У свађи (Михаило је тражио безобразно велику суму), потегнуте су сабље и Ђурђу су одсечена два прста на руци. Ђурађ је београдском заповеднику платио извесну суму, али се од ране није опоравио. Умро је, на Бадњи дан, исте године.

Деспотово злато, склоњено код Соркочевића, даровано је Турској као данак – њиме је Дубровачка република куповала слободу све до доласка Наполеонових трупа, предвођених генералом Мармоном…

Аутор: Миодраг Милановић
Илустровао: Милан Ристић
Извор: Политикин забавник

[Павле]

Призор из Србско-Турског рата 1876. године: у средини се налази чувени пуковник Николај Николајевич Рајевски ( ослоњен на сабљу лијевом руком, а десном се ослонио на кук), командант Руских добровољаца, по којем је Лав Толстој скројио лик грофа Алексеја Вронског у роману ,,Ана Карењина''

[Бранке]

Изронио град кнеза Часлава!

“Новости” у Малом Зворнику где су археолози открили велико византијско и српско преднемањићко насеље. Стари српски грудобрани, зидови и ровови који плене величином и лепотом



АРХЕОЛОЗИ су на врху Орловина који доминира над окуком клисуре Дрине код Малог Зворника открили остатке два тајанствена утврђена града. Први је огромна византијска тврђава из 6. века чије су се моћне зидине лепезасто спуштале стрмином око 700 метара до тадашњег пристаништа у малозворничком приобаљу. Други је српски град који је, према досадашњим налазима, овде постојао у преднемањићком периоду током 9. и 10. века на простору око врха Орловине.

Археолози су се нашли пред загонетком кад су у шумском зеленилу открили монументалне рановизантијске зидине и грађевине подигнуте у доба цара Јустијана, као и око три века млађе српске грудобране, зидове и ровове који и после 1.000 година запуњавања ерозијом запрепашћују својом величином.

Истраживачи претпостављају да су ове додатне раносредњовековне фортификације изграђене као заштита од бугарских пустошења с југа и од мађарске најезде са севера. Упркос очигледно великом значају који су тврђаве на Орловини имале у своје време, данас су њихова имена непозната из писаних историјских извора. Истраживачи зато покушавају да као форензичари помоћу материјалних остатака древних градова разреше ову тајну и зато још пре свитања хитају кроз прамење магле стрмом брдском стазом ка густој шуми која крије рушевине. Већ под првим крошњама дрвећа дочекује их први монументални објекат, зарушена масивна капија и зид који је штитио највиши део утврђења. Од те тачке шумске стазе се рачвају у неколико праваца. Један обавија врх Орловина као стражарски опходни пут кога пресеца огроман српски ров и масивни сувозид од крупних стена. Тај путељак се затим спушта на префињено сазидани византијски одбрамбени зид и стражарско место, које су истраживачи ових дана откопали.

Одатле се стазом испод неколико метара високог српског земљаног грудобрана стиже до видиковца скривеног у жбуњу на вертикалној литици изнад Дрине. То је прва од неколико византијских осматрачница од којих свака види и претходну и следећу, распоређених у низу на стрмоглавој стени према кањону реке. Козја стаза која је повезивала та стражарска места само је понегде видљива и њоме се данас нико не усуђује да прође и направи круг до улазне капије.



Зато се ка центру некадашњег града на врху Орловине иде или путељком поред огромне зарушене тврђавске цистерне пречника већег од 12 метара или стрмом стазом поред остатака лепо озидане зграде којој сад само први спрат вири изнад тла, док је нижи део затрпан вековним наносима. Та стазица пролази крај скромног заклона археолога испред кога гори логорска ватра на којој греју промрзле удове и покушавају да осуше одело натопљено знојем и шумском влагом. Ипак, упркос лошем времену они не одустају од истраживања цркве огромних димензија. Пошто је шумско растиње с ње рашчишћено, бели камени зидови на великом платоу натприродно блеште под оловним небом.
- Дужина овог монументалног храма је око 32, а ширина око 20 метара и сложене је основе, што је карактеристичан стил градње за римску провинцију Далмацију - каже доцент др Дејан Радичевић с Филозофског факултета у Београду. - У источном делу су откривени епископски престо и седишта за свештенство, што наговештава да се овде можда налазило седиште епископије. На појединим деловима олтарских зидова очувани су фрагменти фресака из рановизантијске епохе. Да је град живео у то време, потврђују и бројни налази стакла и амфора за вино и уље који указују да је Дрина била пловна и да је водени пут до градске луке био веома жив.

Иако су истраживања још на почетку, ископавања показују да је император Јустинијан овде подигао један од својих највећих градова на Балкану. Његове рушевине становништво овог дела Подриња одавно зна и назива их Јерининим градом, док је зворничка тврђава на супротној левој обали Дрине од давнина називана Ђурђев град. За разлику од ове утврде која је позната и из историјских извора и археолошки истраживана, град изнад Малог Зворника, иако старији, остао је забележен само као цртица у научној литератури. Све се променило 2013. кад је прерано преминули Дејан Павић, професор историје из овог градића покренуо лавину догађаја.

- Професор Павић заљубљеник у старине овог краја дошао је на факултет и позвао ме да обиђемо локалитет - каже др Радичевић. - Пристао сам и на први поглед видело се да је реч о изузетном налазишту. Просто је невероватно да је деценијама било заборављено. Захваљујући подршци општинског руководстава Малог Зворника издвојена су скромна средства и започело се са првим сондирањима. Одмах се показало да је реч о великом утврђеном комплексу из рановизантијске епохе.

Истраживачи су били запрепашћени величином простора обухваћеног бедемима од око 14 хектара, који сврстава овај комплекс у један од највећих рановизантијских градова на територији данашње Србије.


- На овом месту стицале су значајне комуникације што водене, што долином реке - објашњава др Радичевић. - Ово место било је веома важно, јер се од Малог Зворника мења сам карактер терена. Ово је контактна зона северних равничарских предела римске провинције Паноније и унутрашњег планинског простора Динарида, односно провинције Далмације. Тврђава на Орловини је контролисала пут који је повезивао метрополе тих провинција, Сирмијум и Салону. Околни простор града је важан јер поседује рудно богатство које је експлоатисано и у античко доба и у средњем веку. Подрињски рудници су били веома важан извор прихода за државну касу средњовековне Србије.

Саговорник "Новости" наводи да је византијска тврђава на Орловини као и низ сличних запустела крајем 6. и почетком 7. века, када је наступио прекид живота на овом простору.

- У раном средњем веку је поново обновљен живот у оквиру тврђаве и то на самом врху, који је поново посебно утврђен, што су нам показала овогодишња ископавања - каже др Радичевић.

Материјал који је пронађен, пре свега керамика, показује, истиче Радичевић да су нови становници Срби.

УТВРЂЕН ЦЕНТАР

У ЛЕТОПИСУ Попа Дукљанина записано је да је српски владар Часлав имао сукоб с Мађарима управо у Дринској жупанији.

- Данас не знамо где се она тачно простирала, али сам помен Дрине указује да је могла бити на овом правцу - сматра др Радичевић. - Ако узмемо у обзир да је ова локација незаобилазна на путу из северних панонских предела ка Далмацији, основано се може претпоставити да се овде налазио Часлављев град. Овде се налази један од утврђених центара које припада преднемањићкој историји Србије која нам је у најмањој мери позната и зато нам се на Орловини пружа изузетна прилика да дођемо до поузданих закључака како су Срби тада живели.

СИРОМАШНИ ВИЗИОНАРИ

ИАКО је Мали Зворник једна од најсиромашнијих општина у Србији, она сваке године из скромног буџета издваја средства за истраживање Орловине.

- Ова прича о откривању српске прошлости је улагање у будућност - каже Зоран Јевтић, председник општине Мали Зворник. - Наш суграђанин професор Павић је визионарски обратио пажњу археолозима на Орловину, од које очекујемо да ће бити веома атрактивна за туристе. Већ имамо подземни град, супертајну војну базу из времена Краљевине Југославије од 75 просторија за 5.000 војника укопаних у брду, где је у априлу 1941. одржана последња седница владе. Сад имамо и стари византијски и српски град на брду и очекујемо много више гостију него раније.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...za-Caslava

[смедерево]

[Маша]

KOJI JE SRPSKI VLADAR PRVI ŽIVEO U BEOGRADU?



Prvi srpski vladar koji je sebi za prestonicu odredio Beograd (i vladao iz njega) bio je kralj Dragutin, sin kralja Stefana Uroša I. Posle neuspelog napada Stefana Uroša I na Ugarsku 1268. Dragutin je pod pritiskom iste imenovan za mladog kralja i oženjen ćerkom ugarskog kralja Stefana V Katalinom. Kada je Stefan Uroš I pokušao da osvoji Dubrovnik, Dragutin je uz pomoć Ugarske i Dubrovačke republike skupio vojsku i zbacio oca sa vlasti 1276. godine. Dragutin je, zatim, podelio državu na tri dela: kraljica Jelena Anžujska je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i Poibarja, Milutin, Dragutinov mlađi brat, je vladao južnim delom države, a Dragutin većim severnim delom.

Dragutin je posle odricanja od srpskog prestola na saboru u Deževu zadržao vlast nad severnim delovima države. 1284. godine poverena mu je uprava nad Mačvanskom banovinom (Sremska zemlja) pod kojom su podrazumevani prostori današnje Mačve, desne obale Save, uključujući Beograd, oblasti južno od Beograda i severoistočnu Bosnu (Usoru i Soli). Tako je Beograd na miran način prvi put ušao u okvir srpske države.

Jedan savremenik nazvao je Dragutinovu državu “Kraljevina Srbija” (Regnum Servie), za razliku od Kraljevine Raške (Regnum Rassie) kojom je upravljao njegov brat Milutin. Kralj Dragutin je živeo u svom slavnome dvoru Debrcu na Savi, i povremeno u Beogradu, “sjajnom i slavnom gradu zvanom Beograd srpski” sve do svoje smrti 1316. godine.

Stefan Dragutin Nemanjić (pre 1253 — 12. mart 1316) bio je kralj Srbije od 1276. do 1282. godine i kralj Srema od 1282. do 1316. godine. Sin je Stefana Uroša I i Jelene Anžujske od roda fruškog. Imao je dva sina, Vladislava (sremskog kralja) i Urošica (kasnije monah Stefan) i kćerke Jelisavetu (udatu za Stefana I Kotromanića) i Ursulu (ili Ursu), udatu za Pavla Šubića.

Izvor

[Мргуд]

Седам деценија од гашења Гролове “демократије”

http://www.nspm.rs/komentar-dana/sedam-d...atije.html

[Маша]

GDE LEŽE KOSTI NAŠIH CAREVA I KRALJEVA?
Mošti starih srpskih vladara su svuda oko nas

Oni su vladali našim narodom, oni su mu gradili ime, oni su pronosili njegovu slavu svetom. Njihovi kultovi postoje vekovima, i niko i ništa nije moglo da ih uništi. Njihovi ostaci su i dalje tu, samo mi to ne znamo. Oni nas i dalje gledaju


Mošti Svetog kneza Lazara u manastiru Ravanica.
Foto: svetosavlje.org

SVETI JOVAN VLADIMIR

Ovo je još jedan od onih, od velike većine ljudi, zaboravljenih vladara koji su carevali srpskim zemljama pre Stefana Nemanje. Bio je knez Duklje od 998. godine i de fakto car Srbije, odnosno gospodar nad ostalim njenim kneževima.

Rođen je u jednom debarskom selu udaljenom dva i po dana hoda od Elbasana, u sadašnjoj Albaniji, gde je podigao i manastir koji Albanci zovu Sin-Đon, jer su tako zvali i njega. Vizantinci su tvrdili da je bio dobar, mudar, pravedan, miroljubiv i pravi svetitelj. Ubijen je na Prespi 22. maja 1015. godine, dok se molio, na prevaru, od strane Bugara.

Danas počiva u manastiru kod Elbasana, koji je sagradio gospodar Albanije Karlo Topija godine 1381. Iako je sahranjen sa drvenim krstom koji je držao u ruci u momentu ubistva, ova relikvija se sada nalazi posedu porodice Andrović iz sela Velji Mikulići, na putu između Bara i Ulcinja. Srbi iz ovog mesta svake godine na Duhove u svečanoj povorci idu noseći ovaj krst na planinu Rumiju, gde se mole Bogu i Svetom Jovanu Vladimiru.


Krst Svetog Jovana Vladimira tokom službe na Rumiji.
Foto: Wikipedia/svetigora.com

Opširno na Telegraf.rs

[смедерево]

Спасао децу, а скојевци га изболи ножем!

У години која је на измаку навршило се шест деценија од упокојења епископа Иринеја Ћирића (1884-1955), једног од најзначајнијих и најтрагичнијих архијереја СПЦ не само свог доба, већ целог прошлог века.

На челу Епархије бачке Ћирић је, наиме, био током Другог светског рата, када је она, окупана у невиној српској крви, била под мађарском окупацијом. То ће га, доцније, практично коштати живота.

„После рата, комунистичке власти су га због наводне сарадње са окупатором 17 месеци држали у кућном притвору. Литургију је први пут поново служио о Ускрсу 1946. Ја сам на њој био чтец што је, узгред, најнижи свештенички чин“, сећа се новосадски адвокат Коста Хаџи, којем је тада било 13 година.

Упркос претећој сенци оптужбе за колаборацију која, иначе, никада није судски озваничена, Ћирић је, вели наш саговорник, недуго после Ускрса кренуо у обилазак епархије. У Оџацима су га, међутим, сачекали острашћени скојевци и готово убили. Поред бруталног пребијања, више пута је убоден ножем.

„Причало се да је то била заседа, али то нико није истраживао, а владика, иначе, тих и необично одмерен човек се од повреда практично никада није опоравио“, каже Коста Хаџи.

Готово све време од пребијања до смрти 1955. Ћирић је провео у постељи у Владичанском двору. Коста Хаџи је, иначе, син оног Косте Хаџија којег ће се и наши читаоци сигурно сетити из ТВ серије „Монтевидео“, такође адвоката и међуратног генералног секретара Фудбалског савеза Југославије.

За ову причу је, међутим, важније то што је он био и Ћирићев близак пријатељ и, заједно са председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом, сарадник у узвишеном подухвату избављења заточеника злогласног мађарског концентрационог логора Шарвар.

„Они су из тог логора 1942. спасли 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима и распоредили их у породице широм Епархије бачке, где су дочекали крај рата“, каже мр Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.

У том логору је, да подсетимо, од глади и болести скончало преко 3.000 бачких Срба, махом солунских добровољаца и њихових потомака који су, после Првог светског рата, насељени у Бачку.

А каква је заиста била Ћирићева „колаборација“, речито говори књига „Стенографски записи са суђења главноодговорнима за рацију у Јужној Бачкој 1942“ историчара др Александра Касаша.

Током окупације, Ћирић јесте био посланик у мађарском парламенту, али је, заправо, чинио све да, у страшним околностима, спасе припаднике сопственог народа, укључујући и идеолошке неистомишљенике.

„Епископ Ћирић ми се у седам-осам случајева обратио за помиловање и у свима сам му изашао у сусрет, осим у случају његове молбе за помиловање Светозара Марковића“, наводи се у стенограму поратног саслушања Ференца Сомбатхељија, начелника Генералштаба мађарске војске, објављеног у Касашевој књизи.

Реч је о Светозару Марковићу Този (1913-1943), једном од вођа комунистичког покрета и уреднику „Слободне Војводине“ (данашњи „Дневник“) која је, на својим страницама, Ћирића означавала као издајника и претила му послератном одмаздом која ће се, нажалост, и догодити.

Ћирићу је замерано и на држању током мађарске рације у јануару 1942. у којој је у јужној Бачкој зверски убијено преко 4.000 Срба и Јавреја, а којом је командовао генерал Ференц Фекетехалми Цајднер. Описујући припреме за тај злочин, Цајднер је, наводи се Касашовој књизи, на саслушању 1945. рекао:

„Ја сам имао замисао да створим јаз између партизана и осталог српског становништва и за то сам хтео да задобијем помоћ епископа Ћирића, али ме је он одбио. Тек касније је изашао један његов проглас, али у деформисаном облику.“

Своју верзију прогласа који треба да створи поменути јаз, Цајднер је, како сам наводи, Ћирићу дао још 8. јануара 1942, тражећи само да га потпише, што је овај одбио.

Онај „деформисани“, с позивом Србима на мир, који је под новим Цајднеровим притиском очајни владика сам написао, а који му је, после рата, спочитаван као издајнички, објављен је 22. јануара, дан пошто је почео крвави мађарски пир у Новом Саду.

„Ето видиш, сад ја морам да признам оно у шта нисам уверен, али кад ће то ублажити горку судбину нашег народа, ја морам да му дам оно што тражи“, рекао је, пишући га, свом секретару, презвитеру Николи Драгојлову, а овај, како се наводи у Касашевој књизи, посведочио 1945. пред истражним органима.

Најмлађи епископ

Ћирић је рођен 1884. у Сремским Карловцима. Са свега 22 године завршио је Духовну академију у Москви, а у 24. је докторирао на групи за семитске језике Универзитета у Бечу. Када је 1922. рукоположен за владику бачког, било му је само 38 година и био је најмлађи епископ свог доба.

Изложба

Изложба посвећена Иринеју Ћирићу, коју је припремила Гордана Петковић, отворена је пре недељу дана у Културном центру Новог Сада. Приказано је мноштво драгоцених фотографија и докумената, Ђирићеве одоре, митре и панагије и аутопортрети и иконе, пошто се веома успешно бавио и сликарством и иконографијом.
Ђорђе Вукмировић / Новости

[смедерево]

Занимљиво....

http://www.newsweek.rs/srbija/48600-zabo...-sfrj.html

[Бранке]

Први телевизијска емисија у Југославији . . . чланци из новина(10.9.1938)

Време:
http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/vre...0/mode/1up
http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/vre...7/mode/1up

Политика:
http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/pol...6/mode/1up

[Брада]

Карта вјерске организације у Доњим Крајима, регији која је у средњем вијеку заузимала највећи дио простора Босанске Крајине по којој је и добила име.
Јасно се види да преовлађује Православље.
Доњи Краји - Крајина

[Брада]

Босанска Крајина је историјска и географска област, чије су се границе током историје мијењале, а која обухвата западни дио Републике Српске и Босне и Херцеговине са Бањалуком као регионалним средиштем. Јужни дио Босанске Крајине је динарско, крашко и планинско подручје, у којем доминирају планине Грмеч (1605 м) и Мањача (1236 м), а сјеверни дио представља прелаз из динарског у панонско подручје, и постепено се спушта из планинског у брдско и брежуљкасто земљиште, и прелази у равницу. У сјеверном дијелу Босанске Крајине издиже се планина Козара (977 м). Јужни дио области је више сточарски, а сјеверни, плоднији и насељенији, више је ратарски. Најзначајније ријеке су Врбас (250,3 км), Уна (212,5 км) и Сана (146,2 км). Област је богата шумама, гвозденом рудом, бокситом и мрким угљем. Клима је умјерено континентална.
Ријеч Крајина јавља се код Срба већ у IX вијеку и то најприје као лично име. Као посебан назив за неко мјесто или територију, ова ријеч је у писаним изворима први пут употријебљена крајем X и почетком XI вијека, да означи територију на југозападним обалама Скадарског језера. У другој половини XII вијека на крајњем западу српских приморских земаља, између ушћа Цетине и ушћа Неретве, постојала је још једна Крајина. Крајишта, као војнотериторијална подручја, организована су у немањићкој Србији, а и касније, нарочито кад је расла опасност од турског освајача.

Ријеч крајина изведеница је општесловенске ријечи крај и означава област на граници. У раном средњем вијеку етничку границу између Срба и Хрвaта чинила је ријека Цетина, затим жупе Имота, Ливно. Већи дио територије данашње Босанске Крајине припадао је Угарском краљевству. Ширењем средњовјековне Босне на запад, знатан дио територије између Врбаса, Уне и Сане био је организован у посебну управну цјелину босанске државе, под називом Доњи Краји, који је први пут забиљежен 1244. године. Тај назив, у нешто измијењеном облику, одржао се до данас. Доњи Краји имали су улогу крајине средњовјековне Босне, чије је организовање било условљено сукобима ове западне српске државе, најприје са Хрватима, а потом и са Угарском. Након пропасти средњовјековне Босне, угарски краљ Матија Корвин је, у намјери да заштити своју земљу од надирања Турака, организовао Јајачку бановину, која је постојала од 1464. до 1527/1528. године и која се углавном поклапала са територијом Доњих Краја. И Турци су оснивали крајине (серхате), а послије освајања Јајачке бановине, главни правци њиховог даљег надирања били су усмјерени према сјеверу, сјеверо-западу и западу, па је подручје између Врбаса и Уне опет задржало војногранични карактер. Турски притисак се с временом пренио на градове дуж Сане и Уне, што је допринијело да се појам границе веже за ове двије ријеке и њихово залеђе, па се у турско вријеме помињу Унска Крајина, Бихаћка Крајина и Каменградска Крајина. Први пут, Босанска Крајина помиње се 1593. године, као земља у којој је погинуо Хасан-паша Предојевић. Он је погинуо код Сиска, што говори да се ова област дотле протезала, а њоме је, изгледа, био обухваћен и дио Славоније.

Границе Босанске Крајине углавном су утврђене 1791. године. На сјеверу, западу и југу њене границе чини граница између бивших југословенских република Босне и Херцеговине и Хрватске, али не постоји јасно утврђена источна граница. Постоје различита схватања о томе, а у најширем смислу она иде источним међама општина Србац, Прњавор, Челинац, Котор Варош, Кнежево, Мркоњић Град, Шипово и Гламоч.

Назив Босанска Крајина никада није имао етничко или национално значење, него искључиво географско.

Иако је на њеној територији било Срба и у средњем вијеку, тј. у предтурско доба (нпр. у Лијевче пољу, Змијању, око данашњег Мркоњић Града, Гламоча, у долини Унца, као и источно од ових подручја), Босанска Крајина је етнички изразито српско обиљежје добила у XVI вијеку. Турци су Босанску Крајину заузели послије дугогодишњег пустошења. Срби су у Босанску Крајину долазили као сточари, вршили су војну службу на граници, живјели на слободним баштинама, а понегдје су били организовани у влашким самоуправама (Змијање, Јањ). Срби су насељавани и као кметови на спахилуцима турских ага и бегова. У Босанску Крајину Срби су углавном стизали са подручја данашње Херцеговине, Црне Горе и Рашке, мада је било досељеника и из других области (Источне Босне, Метохије, Косова, Скопске Црне Горе итд.). Један путописац 1530. године запазио је у Босанској Крајини Србе који су се доселили од Смедерева и Београда. Долазећи из старих српских земаља, Срби су донијели са собом православну вјеру, немањићку традицију и косовско предање. Чувари њиховог идентитета били су манастири: Рмањ, Липље, Ступље, Гомионица, Моштаница и Крупа на Врбасу, који су били тврди „градови“ православне вјере и српске народности, а монаси у њима побожне посаде „наоружане“ часним крстом.

Од XVI до XVIII вијека Босанска Крајина била је подручје сталних борби између Турског и Аустријског царства, па је и организација Босанске Крајине у оквиру Османског царства била строго војничка. Ратна дешавања имала су велики утицај на етнички и друштвени састав ове области и ударила су печат духовним особинама крајишког човјека, ратника – мегданџије. О тој страдалничкој територији, „гдје се није знало хоће ли се осванути, кад се омркне“, упечатљиво говоре стихови једне крајишке пјесме:

„Ој Крајино, крвава ’аљино
крвава си откад си постала,
с крви ручак, а с крви вечера,
свак’ крваве жваће залогаје!“

Муслимани у Босанској Крајини потицали су од домаћег, исламизираног становништва, као и од досељеника из других крајева. Њихов број нарочито је порастао крајем XVII вијека, а најгушће насељено муслиманско подручје у Босанској Крајини било је између Уне и Купе (Цазинска Крајина). Муслимански крајишници, аге и бегови, били су носиоци феудалне самовоље и отпора реформама у Османском Царству. Због вјерске, политичке и економске обесправљености и непрекидног насиља којем су били изложени,

Срби Босанске Крајине подигли су током XIX вијека неколико буна и устанака: 1809, (Прва машићка буна, Јанчићева буна), 1834, (Друга машићка буна, Поп-Јовичина буна), 1858, (Прва Пецијина буна, Прва кнешпољска буна, Дољанска буна, Ивањска буна) и 1875–1878, (Друга Пецијина буна, Друга кнешпољска буна). Ови покрети имали су национални и социјални карактер, јер су тежили стварању једне националне државе и олакшавању тешког положаја сељака. Њихов коначни циљ био је: слободни српски сељак у слободној српског држави. Нарочито је био значајан устанак од 1875. до 1878. који је захватио скоро читаву област и током којег су крајишке четовође прогласиле уједињење са Србијом. У прогласу о уједињењу, између осталог, писало је: „У име тога нашег великог савезника Бога, ми васколике вође устаничких чета босанских, једини законски представници србске земље Босне (…) проглашавамо да се домовина наша Босна присајужава Кнежевини Србији“.

Међу најзначајније устаничке четовође овог војевања „за крст часни и слободу златну“ спадају Петар Поповић Пеција и Голуб Бабић, а раме уз раме са Крајишницима борио се и Петар Мркоњић, потоњи краљ Петар I Карађорђевић. Ипак, турску окупацију замијенила је аустро-угарска, а огорчење српског народа можда најбоље илуструју ријечи моштаничког игумана и устаничког четовође Кирила Хаџића: „Ми се с Турцима крварили и тукли, а ви Швабови дођосте преваром на готово. Кукавице и ви и ваши господари!“

У XIX вијеку живио је и ђакон Авакум, рођен недалеко од Моштанице гдје је био замонашен. Турци су га ухватили 1814. године и одвели у Београд, а након што је одбио да се потурчи, одлучили су да га набију на колац. Млади крајишник пркосно је носио колац до губилишта и пјевао кроз Београд: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је свједок и његова правда!“ Задивљени његовим јунаштвом, Турци се „смилују“, прободу му ножем срце, па га тек онда набију на колац.

Вриједан помена је и Гавро Вучковић Крајишник, који је средином XIX вијека био представник босанских Срба при Цариградској патријаршији и који је због свог родољубља робовао у турској тамници, а иза себе оставио је списе Ријеч краишничка и Робство у слободи или Огледало правде у Босни. Крајишки Срби пружили су снажан отпор аустроугарској политици стварања тзв. „босанске нације“ и веома активно учествовали у борби за црквено-школску самоуправу српског народа у Босни и Херцеговини, као и за рјешавање аграрног питања.

Најистакнутији народни трибун био је Петар Кочић, који је тамновао под црно-жутом монархијом и чији је часопис „Отаџбина“ забрањиван. Он је својом најпознатијом приповјетком Јазавац пред судом, кроз лик привидно наивног крајишког сељака исмијавао туђинску власт и порицао да је аустроугарски владар његов цар, питајући се може ли се од србијанског краља или црногорског кнеза „истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева“. Млади Крајишник, Гаврило Принцип, прославио се пуцњима у Сарајеву на Видовдан 1914. године, што је Аустроугарска узела као повод за коначни обрачун са Српством.

У Првом свјетском рату (1914–1918) Крајишници су били изложени различитим прогонима: убиствима (нарочито од стране тзв. „шуцкора“ – муслиманских и римокатоличких оружаних група), хапшењима, политичким процесима (Бањалучки велеиздајнички процес 1915–1916), одвођењем у логоре (Жегар код Бихаћа, Добој, Арад у данашњој Румунији) и затворе, одузимању имовине, протјеривању, итд. Током рата, Босанска Крајина дала је српској војсци неколико хиљада добровољаца. Ослобођењем 1918. године окренута је нова страница у историји Босанске Крајине.

Након вишевјековног ропства, крајишки Срби добили су прилику да своја национална и вјерска осјећања и политичка опредјељења слободно и неометано исказују. Ипак, по својој економској структури, Босанска Крајина остала је привредно неразвијена област и једно од најзаосталијих аграрних подручја. По административној подјели државе била је у саставу Врбаске бановине (1929–1941) са сједиштем у Бањалуци, која је под баном Светиславом Милосављевићем (1929–1934) доживјела урбанистички процват. Приликом његовог поласка на службу у Босанску Крајину, краљ Александар I Карађорђевић му је рекао: „Пре свега запамтите Тисо, да сте Ви мој лични избор за положај бана и то бана за Врбаску бановину, где Вам предстоји велики национални рад. Тамо су Срби у већини и то најбољи Срби у погледу љубави према отаџбини и патриотизма уопште“. Један од таквих, био је и сликар Јован Бијелић, један од најпознатијих ликовних стваралаца у југословенској држави.

Окупацијом и разбијањем Краљевине Југославије 1941. године, Босанска Крајина дошла је у састав Независне државе Хрватске. У овој злочиначкој творевини геноцид над Србима био је организован државни посао, инспирисан средњовјековном доктрином Римокатоличке цркве и расистичком идеологијом Хрватске странке права. У геноциду над Србима активно су учествовали и муслимани. У истрјебљивању Срба у Босанској Крајини, које је трајало са различитим интензитетом током читавог рата (1941–1945), по масовности злочина издвајају се два периода: први талас покоља од маја до септембра 1941. који је захватио читаву област и током којег је убијено преко 50.000 људи, и други талас у јуну и јулу 1942. који је захватио шире подручје Козаре. Након усташко-њемачке офанзиве, током које је убијено више од 20.000 људи, око 70.000 Срба са ширег козарског подручја усташе су одвели у Јасеновац и друге логоре, а мећу њима и више од 20.000 дјеце. У Босанској Крајини налази се једно од највећих стратишта Другог свјетског рата, Доња Градина код Козарске Дубице, која је била дио Јасеновачког система хрватских логора, у којем је убијено неколико стотина хиљада Срба. У НДХ нарочито је на удару била Српска православна црква. Почетком маја 1941. мученичком смрћу пострадао је епископ бањалучки Платон Јовановић (Свети свештено-мученик Платон Бањалучки), а међу бројним страдалим свештеницима још њих осморица су канонизовани као свештеномученици (сви са територије која данас припада Бихаћко-петровачкој епархији). Током рата, само на територији Бањалучке епархије срушено је, оштећено, опљачкано и оскрнављено око 100 храмова, а међу њима и Саборни храм у Бањалуци. Неки храмови били су мјеста масовних покоља српског народа.

Први отпор окупацији и злочинима крајишки Срби пружили су код Санског Моста (6–8. мај 1941), што је био и први отпор фашистичком терору на српском и југословенском подручју послије капитулације 17. априла 1941. године. Устанак ширих размјера у Босанској Крајини почео је у јулу 1941. До краја рата Босанска Крајина била је једно од најактивнијих устаничких жаришта и једно од главних подручја ослободилачке борбе српског народа. Крајишке бригаде прошле су дуг борбени пут, ратујући на широком подручју окупиране земље, претрпјеле су велике губитке и учествовале у ослобађању многих градова (Сарајева, Београда, Загреба и др). Босанска Крајина била је и поприште српског грађанског рата, тј. трагичног партизанско-четничког сукоба. О том страдалничком и јуначком добу говори и поема Скендера Куленовића Стојанка мајка Кнежопољка, о Српкињи која тражи синове Срђана, Мрђана и Млађена погинуле у усташко-њемачкој офанзиви:

„(…) Јооој,
три года у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане – Ђурђевдане,
јој, Мрђане – Митровдане,
јој, Млађене – Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак! (…)“

Најпознатији књижевник поникао у Босанској Крајини, Бранко Ћопић, такође је опјевао ово доба, кроз ријечи убијене дјевојчице Марије са Грмеча, у поеми На Петровачкој цести:

„(…) Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…“

У Југославији под комунистичком владавином (1945–1990) велики број Крајишника одселио је у сјеверну Србију (Војводину), нарочито у првим годинама након рата, а дошло је и до миграција унутар области, из села у град. Иако је урбанизација била посљедица економског развоја (изградње нових саобраћајница и отварања нових предузећа и фабрика), Босанска Крајина углавном је остала привредно неразвијена област. Најзначајнији привредни центри били су Бањалука, Приједор и Бихаћ. Велики подстрек развоју просвјете, науке и културе у Босанској Крајини било је оснивање Универзитета у Бањалуци 1975. године, чији је темељ ударен 25 година раније оснивањем Више педагошке школе. Ипак, једнопартијски систем онемогућавао је развој демократије, а комунистичка идеологија гушила је грађанске слободе. Комунистички режим градио је идеологију „братства и јединства“, између осталог, и онемогућавањем утврђивања чињеница о геноциду над Србима и његовим починиоцима.

Под нарочито снажним притиском била је Српска православна црква, која је аграрном реформом, национализацијом и узурпацијом њене имовине, забраном обнављања храмова порушених током рата (1941–1945), као и ометањем дјеловања њених свештенослужитеља (протјеривањем епископа бањалучког Василија Костића 1950. и 1953), доведена у тежак положај. У вријеме етничких и вјерских сукоба који су довели до разбијања југословенске државе (1991–1995), Срби Босанске Крајине дали су велики допринос одбрани српског народа од великохрватског фашизма и исламског фундаментализма и велики допринос стварању Републике Српске, а крајишке бригаде опет су ратовале далеко од матичне територије.

Дејтонским мировним уговором 1995. велики дио Босанске Крајине остао је изван граница Републике Српске, а српско становништво у подручјима која су припала Федерацији Босне и Херцеговине само је дјелимично обновљено, док је повратак у неке крајеве потпуно изостао. Током рата (1991–1995) муслиманске и хрватске оружане снаге срушиле су 28 и оштетиле 71 богомољу Српске православне цркве у Босанској Крајини, на коју су 1995. падале и бомбе НАТО-а. Ипак, упркос бројним страдањима, крајишки Срби су опстали, а бурна прошлост ударила је печат њиховим духовним особинама. О крајишким Србима етнограф и антропогеограф Милан Карановић записао је 1934. године: „Код њих се огледа, у највећој мјери развијено, дубоко и истинско национално осећање у хармонији са осећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мере. Обузети су сталном тежњом у томе на уштрб својих личних интереса и потреба; они су онај тип људи за који се рекне да „вазда исправљају криву Дрину“, тј. истерују вазда оно што се не даде и не може да исправи. Тих особина има и код других делова нашега народа, али су код босанског Крајишника јаче изражене, и код већег процента становништва. Они који су прошли кроз школе задржали су ону познату патријархалну честитост, стидљивост и пристојност друштвену; алтруисте су и прожети схватањима и погледима модерне просвећене демократије. Скромни су, готово стидљиви и снебивљиви у заузимању положаја. Код њих је у највећој мјери развијена одвратност према корупцији“.

Исте године, историчар Васо Чубриловић примјетио је да су успомене на славну прошлост учиниле да крајишки Срби очувају своју „расну свежину, понос и свест о заједници с осталим деловима нашег народа.На први поглед изгледа чудновато, али је тачно, да је овај примитивни, полудивљи граничарски свет успео не само да сачува успомене на стару државу на туђем земљишту, далеко од старог средишта, него је шта више толико прожео и нови завичај старим традицијама да му је тешко доказати да то није некад било у немањићкој царевини“.

Слично запажање о менталитету човјека, Србина из Босанске Крајине, изнио је сликар и етнограф Спиридон Боцарић: „Далеко од европске културе, он је сам зидао, духовно, свој државни, национални и друштвени култ, и своје принципе вадио из своје душе и крви. По природи и рођењу необуздан, у животу конзервативан, неповјерљив и надасве својеглав – није хтио да прима ишта страно, што би га могло да отуђи од његовог најчистијег и најнежнијег осјећаја и неког инстиктивног замаха, да не изгуби јасноћу и чистоту своје визије и изражаја. Тако је он, јаче од осталих, сачувао једрину своје душе, звучност језика и своје патријархалне обичаје, своју ношњу и орнамент – симболике и укуса“.

Можда је најљепше стихове о Босанској Крајини оставио Исаија Митровић 1939. године:

„Врлетни крају, земљо бораца,
Великих мајки, славних отаца.
Земљо хајдука, земљо јунака,
И мученика и поштењака.
Земљо ковиља и смиља жута,
Крајино љута!
Висока чела, поносна крила,
Ти си заточник слободе била,
И увек нове давала жртве
Прије но старе опоја мртве.
Сталан си нишан свирепог прута,
Крајино љута!
Јунаштвом ти си вечно блистала,
Чојство си само свуда искала.
У звеци ланца у мору јада
Српству си била вера и нада!
Крвавог вазда недра и скута,
Крајино љута!“.

Извор: Горан Латиновић, часопис Друштва „Свети Сава“, БРАТСТВО XVI, Београд, 2012. ЧИГОЈА штампа
Кратак преглед историје Српског народа у Босанској Крајини

[Милослав Самарџић]

1942. у целом милионском Прагу атентатори на Хитлеровог миљеника, крвника Хајдриха (Хеyдрицх) нису имали где да се склоне већ једино у Срп. православној цркви Св . Кирила и Методија (од 1920. г. је око 200.000 католичких Чеха са више свештеника приступило у СПЦ а први владика чешки је постао Горазд Павлик) . После нацистичке ликвидације 7 атентатора у крипти наше цркве, убијени су од нациста Св. владика Горазд и црквени одбор у Прагу као и више стотина православних Чеха, укључујући прав. село Лидице а Српска православна црква у Чешкој је законом забрањена. Комеморација у цркви 2012. поводом 70. годишњице – присутно православно свештенство и народ, чешки председник Клаус, премијер Нечас и др.

СПЦ је канонизовала свештеномученика Горазда 4. маја 1961 .

[Романија]

Срби су у ропству увели матичне књиге умрлих, рођених и вјенчаних прије и Аустроугарске и Османског царства. Користили су их само Срби а тек касније су царевине ово направиле