Оцена Теме:
  • 7 Гласов(а) - 4.86 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Занимљивости из српске историје

[Слика: 14519766_800462216722872_1562717075311290651_n.jpg]image url

Цитат:Хенри Мекајвер (енгл. Henry Ronald Douglas MacIver, 1841 - 1907) пореклом амерички Шкот, војник, плаћеник, ратовао за 18 различитих држава широм света.
Његова борба против Турака довела га је преко Албаније у Црну Гору где је скупљао нове добровољце за рат. У међувремену, придружио се херцеговачком устанку, где је водио своје добровољце по херцеговачким гудурама и стењу ратујући искључиво герилски. Тамо је и ступио у контакт са Петром Мркоњићем, будућем српском краљу. После Херцеговине одлази у Лондон да сакупља добровољце за коњицу која ће по позиву кнеза Милана Обреновића ратовати у новом рату против Турака.
Мекајвер у српској коњичкој униформи

Када се вратио у Београд 1876. године основао је коњичку бригаду која је носила назив Витезови црвеног крста. Његова бригада бројала је хиљаду и петсто пре борби за Моравац, а потом око две хиљаде коњаника. Највише се истакао у борбама око Тимока и Мораве, где је водио српско-руске коњанике у биткама око Алексинца од 28. до 30. септембра. Српски министар војни Блазнавац доделио му је Таковски крст са допуштењем руског генерала Черњајева, под чијом је командом био стациониран код Делиграда. Од Руса је добио Златну медаљу за храброст.

Хенрију је војевање у Србији било најуспешније и ту је остварио највиши војни чин као бригадни генерал. Био је миљеник у ројалистичким круговима у Србији, Румунији и Грчкој, али исто тако поштовао га је и народ.

Иако немирног духа генерал Мекајвер није подносио мирна времена, те је напустио Србију 1878.
Одговори

http://www.opanak.rs/zasto-je-kralju-ale...pski-grad/

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
Одговори

[Слика: fotka1_dalmacija.jpg]image post
Одговори

[Слика: Petar-Zambelic-640x607.jpg]

Магеланов мореуз не би био истражен да није било српског морепловца

Он се звао Петар Замбелић, а у Чилеу, земљи у чијој службио је истраживао подручја Патагоније и Огњене земље, знају га као под именом Pedro Samblich.


http://www.frontal.rs/index.php?option=b...vost=59754

Цитат:Чувени португалски поморац и истраживач (у шпанској служби), Фернандо Магелан (1480-1521), ушао је у историју тако што је вјеровао да мора да постоји Југозападни пролаз (којим се – Португалцима иза леђа) може доћи до Зачинских острва, што је дао име Магелановом мореузу и Тихом океану, што није имао намјеру да оплови свијет, што је погинуо на Филипинима иронијом судбине, и што се од његових пет – само једрењак „Викторија“, са 18 од 265 чланова посаде, вратио 1522. у Шпанију као први брод који је опловио свијет.

Ко год је потом из Шпаније кренуо Магелановом рутом – лоше је прошао…

Магеланов мореуз је трапула – како замку називају Бокељи. Ради се о географском лавиринту на југу Јужне Америке, пуном залива унутар залива, канала унутар канала, пролаза међу пролазима, острва, рјечних ушћа, полуострва, хриди, рукаваца и увала… – у којима су страдавали многи бродови. Ријеч је о једном од најтежих поморских путева, чије откриће, авај, није довело до поплаве благостања, као што је то био случај с открићем Зачинских острва од стране Португалца Васка да Гаме.

Игром судбине, управо ће један Бокељ, кап. Петар Замбелић (1849-1909), постати први официјелни зналац свих тајни Магелановог мореуза. Задужио је државу Чиле, гдје се звао capitano Pedro Samblich, тиме што истражује и картира нове пловне путеве око мореуза и широм Огњене земље. Радовао се чак и кад би својим бродом „Royo“ (Гром) ушао у какав слијепи рукавац – јер га је могао картирати. Замбелићу се приписује откривање новог пловног пута од улаза у Магеланов мореуз и канал Фалос, у читавој дужини до тјеснаца Тринидад. Бокељ из села Замбелићи на полуострву Луштица (гдје се и данас налази спомен-плоча на родној кући) истраживао је и руде, а био је и страствен ловац на туљане.

Држава Чиле именовала је кап. Замбелића за главног поморског стручњака кроз канале Патагоније и Огњене земље, чиме овај Србин постаје незаобилазан у свим хроникама свог времена, неријетко и у извјештајима са италијанских и енглеских војних бродова. Кап. Замбелић одликован је од стране енглеског, италијанског и француског Адмиралитета, а Чиле касније, по смрти кап. Замбелића, поставља бисте и његовим шпанским именом назива улице.

Да није био и пилот-водич многих путничких бродова, вјероватно да би се наутичка историја исписивала друкчије…

Можда Американац Џошуа Слокам не би постао први човјек који је сам опловио свијет (1895-1898). Али је 1896. г. срећом срео кап. Замбелића који му је, уз иновиране карте, непосредно прије неголи ће Слокам у Заливу лопова усидрити 11-метарску једрилицу „Spay“ – дао врећицу ексера сличних прибадачама. Знао је Бокељ за урођеничке пљачкашке ужанце, па је савјетовао путника око свијета да прије спавања по палуби посложи прибадаче оштрим крајем упереним увис. И био је у праву, јер су Слокама пробудили крикови израњаваних урођеника којима су се чавлићи забили у табане. Запуцао је, наводи у књизи „Sailling Alone Around the World“ (Њујорк, 1900), пун захвалности спрам свих, а не само овог – савјета кап. Замбелића.
Одговори

Бранковић није био издајник, мит вековима јачи од истине

Драган Богутовић

Књига Марка Шуице још један научни доказ да зет кнеза Лазара није био највећи српски издајник. Док су се Мрњавчевићи, Лазаревићи и Балшићи повиновали Бајазиту, Вук је пружао отпор


[Слика: 14%20(1).jpg]
Бој на Косову у једној од Лубардиних верзија


ПРЕ неколико година, у озбиљном и великом истраживању о нашој прошлости (не)знању и (зло)употреби историје, између осталих постављено је и питање да ли је Вук Бранковић био издајица у Косовском боју. Чак 49 одсто испитаника одговорило је потврдно, иако су још пре више од једног века историчари непобитно тврдили да је то само плод епске традиције који нема никакве везе са истином. Са намером да још једном укаже на неправду нанету једној од најзнаменитијих личности српске средњовековне историје, чије је име вековима остало симбол невере, историчар др Марко Шуица написао је књигу "Вук Бранковић", коју је недавно објавила "Еволута".

Историјска острашћеност и осуда Вука Бранковића записана је тек почетком 17. века у делу "Краљевство Словена", бенедиктинског опата Мавра Орбина. Корени негативног става према српском племићу из друге половине 14. века сежу, међутим, у нешто дубљу прошлост. Обликовани су пре свега државним приликама, које су уследиле после Косовске битке, заправо борбом за политичку превласт између најважнијих српских династија тог времена - Лазаревића и Бранковића.

После смрти цара Уроша (1371), последњег легитимног владара из лозе Немањића, царство су распарчали обласни господари. За кратко време испреплетали су се и сукобили интереси Балшића, Мрњавчевића, кнеза Лазара, Николе Алтомановића, Бранковића, Андрије Гропе, Драгаша и још неколицине властелина. У свеопштем метежу кнез Лазар је морао врло брзо да пронађе снажног савезника, што је и урадио, онако како се у то време и чинило, склапањем брака. Током 1370. или 1371. своју најстарију кћерку Мару удао је за великаша Вука Бранковића.


Цитат:РОДОНАЧЕЛНИК БРАНКО

РОДОНАЧЕЛНИК династије Бранковића је Младен, који је титулу војводе добио од краља Стефана Дечанског, пошто је стао на његову страну после борби око наслеђа за српски престо. Наследио га је севастократор Бранко Младеновић по коме је династија добила име. Иза себе је оставио три сина и једну кћер, од којих је најмлађи Вук успео да оснажи моћ породице, да прошири неке области и да од младих дана постане велики добротвор манастира Хиландар.


Корист од овог политичког брака био је обостран: док је Лазар стварао ново државно језгро Моравске Србије, са престоницом у Крушевцу, његов зет заузимао је области са центрима у Скопљу и Приштини. За 20 година, колико је трајао заједнички успон, у историјским изворима ниједном није забележен било какав траг о међусобном раздору, несугласицама или непријатељским односима. Политичко савезништво таста и зета временом се претворило у изузетно присан однос, који су њихови савременици описали као готово породичну владавину. Такав однос "родитеља" и "сина" ојачан је великом турском опасношћу, што је довело до стварања заједничке одбране њихових држава, а на највећем искушењу нашао се на косовском пољу.

Против Муратове војске на истој страни нашли су се кнез Лазар, Вук Бранковић и ратници под вођством Влатка Вуковића, које је у своје име послао краљ Твртко I. Лазар је имао још два зета, угарског племића Николу Горјанског Млађег и Ђурађа II Страцимировића Балшића, али на њих из различитих разлога није могао да рачуна. Једини ослонац био му је Вук, на чијој се територији битка и одиграла.

- Ниједан српски извор не спомиње Вуково учешће у бици, уосталом, као ни било ког другог властелина, осим кнеза Лазара, док је драматичним садржајем надграђеним причама о боју, из пера османских писаца, њему приписана истакнута улога у борби хришћанских ратника - каже Шуица.

[Слика: 14%20(3).jpg]
Бранковићев новац

- Дајући најконкретније податке о размештају војске, Мехмед Нешрија пише: "Сам (Лазар) пак стаде у средину. Своју пешадију по неверничком обичају распореди позади. Потом зета Вуковића (Вука Бранковића) са својим сестрићем (Стефаном Мусићем) постави десно. Кобилића са Бошњацима постави лево". Из даљег описа битке изводи се закључак да је управо део војске под командом Бранковића Османлијама начинио највећу штету.
За разлику од свог таста, Вук је преживео битку, а како се то одиграло, поузданих података нема. Чињеница да се он у једном тренутку током или после окончања сукоба, повукао са бојног поља, представљала је језгро будуће легенде о његовом издајству онога који се определио за "царство небеско". Ослонац за реконструкцију разлога због кога се Вук повукао пружа један веома важан и поуздан историјски извор, животопис Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа. Говорећи о једној другој бици, која се такође одиграла на Косову, у јесен 1402. Константин открива ратну тактику српских господара. Пред битку браћа Стефан и Вук Лазаревић договорили су се: "Ако један буде исечен, да се други спасе. Ако један брат падне, други ће благочастивом стаду пастир остати..." На исти начин, истиче Марко Шуица, вероватно је размишљао и кнез Лазар. Пошто је очување и одбрана државе било у првом плану.

- Кнез Лазар је у Вуку могао да препозна привременог заштитника области Лазаревића и његове породице. Лазарева погибија у боју условила би примену плана да се Вук Бранковић, као његов зет и једина политички зрела и ратно способна личност, повуче с бојног поља и организује државу. Такав договор између кнеза и Вука није забележен у изворима, али постојање исте државне политике у случају Стефана и Вука Лазаревића, даје могућност да се постави таква претпоставка. Тешко је наћи упориште идеји да је Вук Бранковић могу да стекне политичку корист напуштањем положаја и остављањем самог Лазара у боју, јер је он био свестан да самостално не би могао дуго да одолева османлијском притиску, што се и потврдило потоњим збивањима - каже Шуица.

[Слика: 14%20(2).jpg]
Велможа Вук Бранковић


После Косовске битке, притиснут страхом од Турака, повременим пљачкашким упадима акинџијских одреда, неразрешеним и тешким односима с наследницима кнеза Лазара и врхом Српске цркве, Вук је покушао да успостави државно јединство и преузме некадашњу улогу свог таста. Успео је да прошири своју област, а међу градовима који су признавали његову власт налазили су се Скопље, Приштина, Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Сјеница. Независна и непокорена област Бранковића постала је усамљено острво међу вазалима. Док су се Драгаши, Мрњавчевићи, Лазаревићи и Балшићи повиновали Бајазитовој владарској вољи, он је и даље као једину политичку могућност видео - отпор Османлијама.


Цитат:ЉУБАВНО-БРАЧНА АфЕРА

СТАРИЈИ Вуков брат Никола Радоња био је ожењен Јеленом, сестром Вукашина и Угљеше Мрњавчевића, али се после породичне трагедије замонашио и започео духовни живот у манастиру Хиландар. Строг аскетизам и велика духовна посвећеност омогућили су му да прими велику схиму и добије име Герасим, под којим ће остати забележен као једна од најзначајнијих историјских личности тог доба. Други Вуков брат Гргур био је, како се поуздано претпоставља, личност од које је краљ Марко, син Вукашина Мрњавчевића, преотео жену Теодору, напустивши своју прву жену Јелену, кћер велможе Радослава Хлапена. О тој љубавно-брачној афери говори један запис писан у селу Калуђерици у Поречу.
Вука су признавали и према њему се односили као према српском господару и Лазаревом наследнику Угарска, Венеција и Дубровник, али кнегиња Милица нипошто није хтела да прихвати могућност да њен зет преузме првенство и загосподари територијом Моравске Србије. Желела је да сачува престо за свог тада још малолетног сина Стефана, због чега је уз помоћ црквених кругова сазвала сабор на којем су донесене важне одлуке, међу којима је било признавање Бајазитовог сизеренства, плаћање харача, учешће у османлијским војним походима и давање кћерке Оливере Бајазиту за жену. Потпадањем у вазалним положај суштински је признат пораз у Косовској бици. Међу властелом било је оних који су били незадовољни оваквом одлуком па су се определили да стану у службу господару који је наставио Лазареву политику рата с Турцима, Вуку Бранковићу. А један од њих био је и властелин Обрад Драгосаљић, некадашњи Лазарев војвода.

Сменом дотадашњег патријарха Јефрема и избором новог Данила III, који је представљао кључну фигуру у учвршћивању права Лазаревића на наслеђе немањићке традиције, као и пренос моштију кнеза Лазара (1390. или 1391) из Приштине у Раваницу, чиме је почело успостављање Лазаревог култа, амбиције Вука Бранковића доживеле су крах. Одани султанови вазали, српски великаши, начинили су готово затворен прстен око његове области и његови покушаји да очува независност, били су осуђени на пораз. Једно време успешно је одолевао акинџијским упадима али је после пада Скопља био приморан да склопи вазални однос са османским султаном 1392. И поред тога, није био веран Турцима као његови савременици. Одбио је да учествује на скупу вазала у Серу, у биткама на Ровинама и код Никопоља, као и у опсади Цариграда. Таква непослушност турском господару убрзо је била кажњена. Оставши без територија и градова покушао је да се домогне Дубровника, али помоћ из непознатих разлога није стигла, па је пао у султаново заробљеништво у коме је остао до смрти 6. октобра 1397. Његова супруга и синови били су обесправљени и сатерани у скучену област старих баштинских поседа, довољних за пуко преживљавање.

ПАРАДОКСАЛНА ЛЕГЕНДА

НАРОДНО предање је одредило Вука као главног кривца за пропаст српске средњовековне државе, иако јој је он, бар накратко, удахнуо слободу, смисао и наду после Косовске битке. Када је почела да му се приписује издаја, Вук је већ био мртав и није било никог ко је могао да се супротстави стварању легенде о христоликом светом кнезу Лазару и његовом зету - Јуди. Поједностављене представе о добру и злу, о небеском и земаљском царству, попут некаквих бајки, претварале су се у поучне приповести, на којима су се столећима подизала поколења Срба. Парадоксално је да је негативну улогу добио управо онај државник и ратник који је ризиковао свој и животе своје породице да би сачувао образ и државу - закључује Марко Шуица.

''...Видиш ли пријатељу она три чобана на ливади? Е све док та тројица могу да надгласају мене и Сократа и услед тога доносе одлуке, ја у демократију не верујем... ! " - Платон
(„Држава“)

Одговори

Никола Бизумић је рођен у сиромашној породици у Нерадину 1823. године. После школовања у родном месту отишао је у Ириг да учи берберски занат. У Иригу је дошао на идеју да конструише машину која би унапредила берберску делатност, односно убрзала поступак приликом шишања. Код свог мајстора није наишао на разумевање, па га је напустио и прешао у Руму, где је 1836. године положио калфенски испит. Ни ту није наишао на разумевање и подршку нити је успео да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао.

Готово празног новчаника напустио је завичај 1855. године и отишао у Лондон. У Лондону је нашао финансијере за свој изум који је убрзо почео да се производи и извози. Већ 1865. су бербернице широм Европе за шишање користиле изум Николе Бизумића.

Употреба ручне машинице за шишање је опала са појавом електричне машинице за шишање.

Никола Бизумић је у Уједињеном Краљевству био познат под именом Џон Смит (енгл. John Smith). Због заслуга и пословне предузимљивости добио је племићку титулу. Умро је 1906. године као веома богат човек.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

ИЗ УСТАНКА У БОСНИ 1875. ГОДИНЕ

[Слика: attachment.php?attachmentid=409041&d=1477408011]

Цитат:Невесињска пушка нашла је одјека у Крајини и Кнежпољу. Кнежпољци одувек су познати бунтовници и борци за слободу. Још за Маошке буне 1834 године народ је крваво страдао између Бање Луке и Градишке. Устаници су у масама убијани. У Бањој Луци, тако су старији људи причали, међу обешеним било је самих 70 глава »Петара«, — којима је било име Петар. Упркос свих тих страдања, народ је увек у крви тражио своју слободу. На глас буне у Крајини похиташе виђенији људи, који су били у избеглиштву или у заточењу, и долетеше у крваво коло своје отаџбине. Међу првима ђе дошао Хајдук Петар Пеција Петровић. Он се родио 1826 године у селу Бушевићима у Босанској Крајини. У детињству се одметнуо у хајдуке, јер су му Турци убили неког рођака. Немилосрдно се светио душманима, те је за кратко време постао страх и трепет Турцима. Године 1858 одликовао се као неустрашив борац за слободу. Када је устанак угушен пребегне у Аустрију, те га тамошње власти предадоше Турцима. У тешким ланцима Турци су га повлачили, широм своје царевине, по свима својим тамницама. Сретним случајем избави се сужањства код манастира Бање и утекне у Србију. На глас буне у Крајини похита својој браћи у помоћ. Пецијина десна рука и храбар јунак био је Остоја Јањетовић, назван Корманош. Био је на лађи Јоце Михајловића корманош, и одатле је добио тај надимак. Војвода Голуб Бабић родио се у Трубару близу Тишковца 7 септембра 1824 године. У млађим годинама трговао је. Године 1848. када је буна букнула у Угарској борио се уз Стевана Книћанина и одликовао се у више бојева. Године 1851 борио се уз Крајишнике противу османлијске владе, где је изагашо на глас као добар јунак. Тако исто 1858 године учествовао је у устанку. Када је устанак угушен, још се крио по планинама и тукао. Јака зима стегла, притешњен са свију страна, утекао је преко Книна у Србију. У Србији је живео у Стублима близу Обреновца, где га је затекао устанак у Крајини, те похита својој браћи, да се бори за слободу. На глас устанка долетели су у Крајину поп Ђорђо и Стеван Каран. Толико о главним вођама. Цело устаничко подручје можемо поделити на четири отсека. Око планине Козаре и Просаре организирали су чете Спасоје Бабић из Бање Луке и Васо Видовић из Босанске Градишке, који је неуморно и пожртвовано радио на снабдевању чета муницијом и храном. На овоме терену били су истакнутије вође Хајдук Пеција, Остоја Корманош, Гавро Бјеловук, па онда Марко и Јанко Бајалица. На Брезовачи су најпре организирали чете војвода Симо Давидовић, поп Каран, Симо Умићевић и Васо Пелагић. Давидовић је био храбар и истакнут ратник. Њега је аустријска патрола мучки убила 21 августа 1877 године код Брезоваче. У Грмеч планини око Рисовнице организирали су устанак Јово и Нинко Гак, који су се одликовали у сукобима и борбама са Турцима. На тромеђи Босне, Лике и Далмације устанак је ухватио највише маха, а биле су најхрабрије и најопробаније војводе: Голуб Бабић, Перо Крецо, Вид Милановић, Триво Амелица и Триво Бундало. Логор им је био у добро заклоњеним, утврђеним и неприступачним са босанске стране — Црним Потоцима. Турци су на све стране затварали, мучили и убијали виђеније људе, мислећи да ће на тај начин застрашити народ и устанак узметку угушити. Народ је листом у гору бежао, а планине се пуниле осветницима. Остоја Корманош са Милетом Дамјановићем и Глишом Тривићем крстарили су по Козари и Пастиреву, када је устанак ухватио јаког корена. Пресретали су зулумћаре народне и убијали их. За кратко време планула је сва околина Градишке. Нејач, жене и старци бежали су преко Уне и Саве у Аустрију, а народ се сабирао у чете и дизао на устанак. Радосне вести из Херцеговине народ су још више осоколиле. За кратко време Марко Бајалица, Симо Бера, Милан Родић, Деспот Деспотовић и Остоја Ољача сакупе још неколиво другова, закуну се да ће се борити против Турака, или сви изгинути, па шта Бог да и срећа јуначка. У селу Дворишту опколе турску караулу, и у њој 30 војника, отвори се крвава борба и приморају Турке после дужег пушкарања да се предаду, те их пусте живе и здраве у Приједор. Око Славине, између Дубице и Костајнице, устанак је ухватио јаког маха, а чете су организирали Марко Бајалица и Марко Ђенадина. Они су увидели, да би Турци из Костајнице могли народу много учинити штете и квара. Одлуче, да напану на Костајницу. Приближе се граду и пану у заседу. Други дан Турци изаћу из Костајнице, усташе их жестоко дочекају, побију их и натерају да се у нереду врате у Костајницу. Турци се почну јаче спремати, да оперу срамоту и позову крадом Новлјане у помоћ. Усташе су се овоме надали. Прикупе се, дочекају Новљане и оне из Костајнице код села Слабине и после дуге и жестоке борбе натерају их у бег. Гонили су их ка Костајници све до самог града. Усташе охрабре ове две победе. Поче им народ јатомице прилазити, а и устанак се ширити. Нејач је стално бежала преко Уне и Саве у Аустрију. Чете су се снажиле, окупљале и борбе даље водиле са мање или више успеха. Највише се чета сакупило на Мравом Пољу подно планине Пастирева. Ту дође до жешће борбе, устаници се повуку у Пастирево, а Турци их не смедоше прогонити. Устанак се прошири и преко Козаре планине, где је био Хајдук Пеција Петровић. Пеција се сукоби са Турцима на Гасници, разбије их жестоко, и терао их је до саме Градишке, те се врати на своје старо место недалеко Саве. Турци поново навале. Опколе Пецију и Корманоша са свију страна, отвори се жесток и крвав бој. Видећи Пеција и Корманош да ће сви похватани бити или погинути, њих 40 поскачу у лађе, те преплове на другу страну Саве. На сред воде погибе Остоја Корманош и неки Црногорац. Пеција се превезе здрав на другу страну Саве, и чим је крочио на обалу, погоди га једно зрно и паде на земљу мртав. Та се битка догодила 28 августа 1875 године. После пораза Пецијина прваци босански озбилјно се лате посла, да добро организују што више чета уздуж Уне и Саве. Састави се одбор у Старој Градишки. Видније личности су биле Васо Видовић, Јово и Симо Билбија и Спасоје Бабић. Они су примали добровољне прилоге из свих наших крајева. Убрзо одбору пође за руком да састави једну чету на Брезовачи, неколико сати хода од села Јамнице. Са врхова планине видела се сва Босна. На Брезовачи начињени су опкопи и шанчеви, те се могло врло лако бранити од јачих нападаја. Устанак је врло много у првом почетку помагао загребачки одбор, коме је био претседник Др Шиме Мазура, а потпретседник Илија Гутеша, познати родољуб, окретан и агилан. Гутеша је много радио, давао, жртвовао, помагао и све је то својом скромношћу заташкавао. У јесен 1875 године дође усташама у помоћ Кнез Петар Карађорћевић. Он је најпре дошао Илији Гутеши и престави му се као мајор Петровић. Рекао је да је добро спремљен за војничку службу и жели поћи чети брезовачкој. Гутеша га одмах упути усташама, те преко Костајнице и Јамнице дође у Брезовачу. За кратко време састави кнез Петар чету до 200 људи. Касније број усташа све је више и више растао и досегао до 1500 људи. Први окршај ова чета имала је у селу Бојни 8 септембра 1875 годане. У томе окршају било је усташа до 500. Главна сила војводина била је у планини Шашави. Са неколико мањих одреда продре војвода, удари на турске карауле и пређе на босанско землјиште. Истом други дан ступе главне снаге војводине у акцију. Турци су дознали из новина за кретање ових чета, прикупе 2600 аскера, 100 коњаника и два топа. Отвори се жестова битка и усташе пред јачом навалом и опасносри да им Турци не ударе у леђа иза Бешировића Крајине морадоше се повући. Поп Каран, Јово Медић и Спасоје Вајагић спрече да у овој борби, умало није био заробљен војвода Петар Мркоњић. У овоме окршају било је мртвих усташа 17 и више рањених, а Турака преко 40 мртвих. Војвода је намеравао да освоји Бужим и Крупу, те одатле да хвата везе са четама војводе Голуба Бабића у Црним Потоцима са онима из Кнежпоља. Са доласком Кнеза Петра на Ђорковачу настале су велике смутње, тако да се морала назвати народна скупштина. Она је одржана у селу Јамници на Божић 1875 године у српској школи. На скупштини је било 85 босанских првака. Скупштину је отворио Илија Гутеша. Говорили су највише Васо Видовић, Илија Гутеша и Симо Билбија. На скупштину је дошао и Кнез Петар Карађорђевић са неколико својих другова. После дужег дебатирања скупштина је заклјучила, да се рат води и преко зиме, да се Порти не верује да ће предложене реформе извести, »и да се Карађорђевић у року од осам дана са својим присталицама има удаљити од босанских граница, пошто његова присутност смета даљим ратним операцијама.« Кнез Петар је нагласио у скупштини, да је као Србин и војник дошао да помогне својој браћи да се ослободи турског господства и никако ради другог. Напусти скупштину, те се још неко време задржавао код своје чете и водио успешне борбе. После кратког времена остави Босну. »Карађорђевића чета била је мала бројем, и није имала никакове помоћи са стране, те се много злопатила, али је својом одважношћу, коју је показала у неколиким окршајима с Турцима, почела ипак добивати одважности. Зато су се неки Босанци љутили, што је у Јамници при избору главног војводе Карађорђевићу као Србину и одликованом војнику у француско-немачком рату претпостављен један Хубмајер«, тако вели о скупштини у Јамници и о Петру Карађорђевићу Владимир Красић. И децембра 1875 године удари Кнез Петар са својим четама на неколико турских лађа пуне оружја, муниције и хране за турску посаду у Новом. Ове лађе пратила је једна јака турска чета. Развије се жесток бој у ади Пивњак између Замлаче и Двора. Турцима стиже помоћ неколико чета редифе из Новог. Кнез Петар затражи појачање, јер није могао да се одрве новим навалама Турака. Сплетке су већ успевале, требао се аукторитет Кнеза Петра уништити. Васа Пелагић био је у близини, потицао је четнике да иду у помоћ. Нису хтели, тако су добили наређење са неке стране. Ноћ је преминула борбу и Кнез Петар се повукао нерасположен ради неуспеха. После скупштине у Јамници, Кнез Петар нерасположен више ради интрига него резултата скупштине, далје је радио на организацији својих чета. Брзо је дошло до борбе у Доброселу у Бужимској Крајини недалеко Баније. Битка је трајала два дана. Целом борбом лично је руководио Кнез Петар, и после два дана жестоке борбе турска војска и башибозуци бише потучени и натерани у бег. Ова борба силно је дигла глас и веру у ратничку способност и искуство кнеза Петра међу четницима али је зато званична Србија више страховала од његова присуства међу усташама и његова имена. Настојали су свим силама да се он макне из Крајине или убије. Интриге су успеле време иза тога кнез Петар остави Крајину за увек. Хубмајер као главни вођа и заповедник устанка показа способност одмах у првим својим ратним операцијама. Он се дигне са 800 четника и једним топом из Подова зими 1876 да освоји Костајницу. Турци су били тачно и на време обавештени о кретању усташа.Отвори се жестока борба и усташе умало нису биле опкољене са свих страна. Што није побегло, изгинуло је или било зароблјено. »Четовође и неколико устаника разоружани су на аустријској страни. Оружје и један топ и данас се валази у Подовима. Овим несретним походом Хубмајер је свршио своје војевање као главни четовођа у Босни, вели Владимир Красић о овој борби и о ратничким способностима Мирослава Хубмајера. После овога отишао је Хубмајер у Љубљану, а касније се борио у Србији у добровољачком кору ибарске војске. За брезовачке чете била је најгора ствар, што нису никако могле доћи у заједничку кооперацију са четама у Црним Потоцима да се са тих страна поведе акција ширих димензија, устанак што јаче рашири и турска војска угрози с бока у овим крајевима. Иза Велике Госпојине 1875 дошао је у Тишковац војвода Голуб Бабић и почео око себе окупљати чете. Голуб Бабић удари на Долове, а Давид Грубор, Јово Кнежевић и Ђуро Ковачевић ударе са својим четама на турске заптије на Малом Цвијетнићу, па онда на Велики Цвијетнић, и тако цели тај крај очисте од Турака. После овог Илија Билбија и Симо Чавка придруже се са својим усташама Голубу Бабићу. 11 и 12 септембра сукобе се усташе са Турцима на Крчком Брду, затим се поново отворе борбе у жупи Рађановића, па на брду Осретцима, где сузбију и саломе Турке. Ту је пало 25 мртвих Турака. На Митровдан 1875 сукобе се усташе на Заселјку и после вишесатне борбе Турци жестоко страдају. Почетком 1876 усташама је било лакше ратовати. Устаника се доста намножило. Набавлјено је оружје и муниције, а у Потоцима лило се зрње оловно и градили се фишеци за пушке. Имали су два топа, којима је руководио Аца Радосавлјевић. 17 марта 1876 навале на Унац. Цели се дан водила огорчена борба и сутрадан се поново настави свом жестином, Турци малакшу, попусте и стану бежати. Срби заробе у Унцу сву храну, нешто муниције, одела, 150 пушака острагуша и 17 амбарова пуних жита. Тако је очишћен од Турака Горњи и Доњи Унац. Остатке Турака који су бежали са Унца дочека Миленџа Бабић у Војводину Кланцу и све их побије. После ових борби муниције је било понестало, оружја је било мало, а народ је хрлио са свију страна под устаничку заставу. Требало је да стигне из Србије 2000 острагуша и 200.000 патрона, но неким чудноватим случајем, то је сво оружје отишло у Црну Гору. После победе на Унцу, одушевљење је у народу силно порасло, Турци су се препали и ускомешали. Да је то оружје дошло на време, после победе на Унцу и малаксалости Турака, устаницима би у кратко време у руке пао Петровац, Скуцани Вакуф, Гламоч и Кључ. Онда би сигурно сасма друкчије ситуација стајала на ратишту Крајине. 12 маја 1876 водиле су се жестоке борбе око Бјелаја и сигурно би пао усташама у руке, да није Турцима дошла помоћ на време. 26 маја 1876 ударе усташе под водством Голуба Бабића на Кулен-Вакуф. Цели су се дан и целу ноћ водиле жестоке борбе и успе усташама, да са две стране продру у варош, где се још жешће борба заметне око кућа. У томе стигне Турцима помоћ из Бјелаја и Орашца те се усташе морадоше повући. У то доба стиже у устанички логор вест, да су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској. Радости и одушевлјењу није било краја. Народ се искупи у Трубар, где Петар Петрановић из Плавна отслужи службу божју, а Петар Узелац прочита српску прокламацију, којом Србија објавлјује рат Турској. Када је Узелац прочитао прокламацију сакуплјени народ клицао је из дубние душе: »Живео кнез Србије и Босне Милан Обреновић IV ! Живео кнез Црне Горе и Херцеговине Никола I !Живео покровитељ њихов и наш славни руски цар Александар II ! Живео српски народ!« Тако је дочекана у Крајини објава рата Србије и Црне Горе Турској. Сима Давидовић крстарио је по Грмечу и хтео је да удари на Саницу или Скуцани Вакуф. Дођу му у помоћ поп Каран, Вид Милановић и Трива Амелица и напану Турке у Зденоме Долу више Петровца. 27 јуна сви заједнички нападну на Саницу са три стране. Најпре започеше борбе на Медвјеђем Брду, наставе на Горњем и Доњем Буделју, те после жестоке борбе Турци буду потучени и нагну у бег. Усташама падне шака велики плен. У борби су заробљена два турска барјака. Да је било више усташа могао им је лако пасти у руке и Кључ. У овим борбама лако је рањен у ногу Симо Давидовић. У Скуцаном Вакуфу био је табор аскера. Уочи св. Петра ударе Вид Милановић, Јосо Мајкић и Симо Умичевић на Скуцани Вакуф. Бој је трајао пуних пет сати и свршио се потпуним сломом Турака. Том борбом усташе су попалиле и Каменград. Од Турака је отето 10 товара муниције, сва храна која је била намењена табору у Вакуфу, доста оружја и осталог ратног материјала. Сплетке су се потајно плеле и гранале, где је главне нити имао у својим рукама Петар Узелац и Јово Скобла, превише славичан и амбициозан човек, али без икакових ратничких и политичкх способности. Таштина га је превише морила, што му је успело касније, да су га готово сви замрзили у устаничким логорима. Сплетке су се донекле утишале, када је команду преузео српски пуковник Деспотовић. Узелац је вишепута користио усташама. Његова је заслуга и Миле Деснице из Обровца да је усташама добачено 1200 пушака и 25.000 метака. 19 јула крену усташе на Грахово, да га освоје, јер им је оно много сметало у ратним операцијама. Борбе су трајале три дана и свршене поразом Турака. Тако је Грахово ослобођено. После борбе на Грахову дошао је усташама на Стожишта српски пуковник Милета Деспотовић, да узме главну команду над босанским четама. Чим је Деспотовић преузео главну команду, наредио је да се нападне Петровац. Свршетком јула 1876 усташе навале на Петровац под командом пуковника Деспотовића. Борбе су се водиле огорчене и крваве са наизменичном срећом. Попу Карану је успело да је већ почео палити куће и један крај Петровца а други крај Вид Милановић. Није био довољан број усташа за ову операцију и морали су се повући. Свршетком августа 1876 ударе усташе на Оџаке на Гламочком Пољу. Ово је сигурно једна од најкрвавијих борби и једна од највећих победа у устанку. Турака је пало у овим борбама преко 400. У Оџацима је погинуо силни Хасанбег Филиповић, а коња, хата отео му је у борби Трива Амелица. После ове победе Деспотовић је био весео и раоположен. Он се лично уверио о јунаштву и храбрости оваког вође и свију усташа. Обећао је да ће овима истакнутим борцима поделити медаљу за храброст, што је касније и учинио. После усташе крену да освоје Кључ. Крецо, поп Каран, Вид Милановић нападну са три стране и попале сва села око Кључа. Борбе отпочну 28 септембра. Турци стану узмицати на овима линијама, и после тешких борби усташе заузму села Војиће, Асиће и Велагиће. Није било везе између појединих јединица, тако да се ове победе нису могле искористити. Могло је доћи до јачих катастрофа, али се има захвалити само необичној одважности и храбрости појединих вођа. Усташе су много претрпели у губицима, тако да су неке чете биле децимиране. После тога Србија и Црна Гора склопиле су примирје са Турском. Дошла је наредба из Србије да непријателјства морају престати између устаника и Турака. Тако је и урађено. Зима се примицала, а чете су се распоређивале на зимовник. Русија објави рат Турској 12 априла 1877 године. Турска се спремала да утуши устанак у Босни. Главни заповедник турске војске био је Изет-паша. Он је пошао од Ливна преко Грахова са 18.000 војске. Устаници су се добро утврдили на Црним Потоцима. Турска војска најпре је дошла на Стожишта и одатле је Изет-паша разгледао положаје и видео, да са босанске стране није могуће никако освојити Црних Потока, док им се не би зашло са леђа са аустријске стране. Још пре борбе на Црним Потоцима усташе ударише на Кључ. Турци су били обавештени за тај нападај и чекали у приправности. Бој се водио жестоки и крвави целог дана до касно уноћ. Устаници су били већ заузели и попалили неколко кућа, али Кључа нису могли заузети. Борба је била крвава, хватао се један са другим у когптац, гушало и кундачки тукло. Усташе су се морале повући испред јаче турске силе. У тим борбама погинуо је, и јуначки заменио своју главу један од најистакнутијих бораца усташа Петар Срдић. Од светог Илије почело се спремати на најкрвавију борбу на Црним Потоцима. Оружја је било доста, муниције на претек, на чему су усташе оскудевале готово у свима борбама, а сада им је свега тога било у изобиљу. Црни Потоци су били утврђени шанчевима и опкопима као каква тврђава и веровало се, да ће они бити за Турке црни и несретни дани. Одушевљење је било велико и свако је предосећао да се спремају судбоносни догађаји. Војвода Голуб Бабић, као искусан и стари ратник, предлагао је Деспотовићу, да се она силна муниција у Потоцимао склони у пећине, а у Потоцима остави само 100 момака и да се ту дадне слаб отпор Турцима, а остала војска да се ноћу пробије кроз Турке, нападну села и градове, и онда ударе Турцима иза леђа. На тај предлог не пристане Деспотовић, него нареди да се Турци дочекају у Потоцима. Турци у споразуму са аустријским пограничним командантима тајно проведу неколико табора на далматинску страну. Борба се отвори крвава и жестока и усташе сузбише са успехом прву навалу Турака, али у томе моменту помолише се попу Карану и Вајану Ковачевићу турски аскери иза леђа са далматинске стране. Усташе видећи издају и превару оставише после крваве борбе шанчеве. Најдуже се држао у борби Крецо, и видевши да је опкољен са свију страна, продре са својом четом кроз Турке и спасе се. После погибије на Црним Потоцима побеже и Деспотовић. Више Зрмање ухвате га аустријске власти и интернираше у Линац. После Црних Потока још су неке војводе крстариле по Крајини, светиле се, тако да је Турцима ово четовање више додијало, него ли сами устанак. 29 септембра 1877 састане се народна скупштина и изабере Привремену босанску народну владу. У влади је било 14 лица. Истакнутији чланови јесу ови: Голуб Бабић, Вид Милановић, поп Јово Пећанац, Перо Крецо, фра Боно Дрежњак и Мато Јурета. Председник Привремене владе био је Владимир Јонина, потпредседник Јово Скобла, а секретар Јово Билбија. Крајем фебруара састане се у Тишковцу. Народна скупштина и саставе меморандум и изаберу одбор да однесу меморандум преставницима великих сила па конференцији у Берлину. У меморандуму се каже: »С високим поштовањем ваших преузвишених и човекољубивих влада, усуђујемо се и ми с највећом покорношћу замолити, да би нас — Босну — спојили са кнежевинама српским и тиме дали задовољења вечној правди и жељама угњетене раје. Но ако нам се то из каквих политичких обзира не би могло дати, но само аутономија са аутономном администрацијом, онда смо слободни изјавити наше понизне жеље односно овакове управе: 1) да будемо властни и у управу изабрати себи гувернера хришћанина, домородца, или странца. Гувернера бира велика народна скупштина, ког је Порта дужна признати и потврдити, кога да не може нико други, па ни Порта збацити, но то право оставити великој народној скупштини«. Меморандум има 17 тачака. Скупштина је изабрала делега те и то војводу Голуба Бабића и Васу Видовића, а за њихове заменике Васу Пелагића и Николу Јовановића, да однесу меморандум на конгрес у Берлин. Састављена је посебна адреса руском цару Александру II где се каже, »да је вечита жеља нашег народа да постанемо саставни део српских кнежевина, али ако нам се то из каквих узрока сметало буде, онда смо по нужди приклоњени пристати, да бар постанемо засебна самостална држава, као што и наша браћа Бугари постају«. Вид Милановић оде на Цетиње и преда ову адресу Васиљу Васиљевићу члану Славенског добротворног друштва, да је преда руском цару. Руски цар добио је и прочитао ову адресу. Војвода Голуб Бабић није се примио мандата. Васо Видовић прихватио се поверене дужности, однео је меморандум у Берлин и предао га заступницима великих сила на конференцији, »који ни главе не обрну на тај меморандум, него одлуче, да Аустрија Босну својом војском окупира«. * За три године босанскот устанка, усташе су се бориле са надмоћнијом турском силом, а највернији другови у борби били су им оскудица и патња у храни и муницији. Гладовање каткада је тако далеко ишло, да су морали гулити дрвеће, брати по планини и гљиве, да би само колико толико глад утолили. Ако није устанак успео, показао је свест, жилавост и отпорност српског народа. Доказао је, да Босна политички и национално исто мисли као и Србија. Крајина је за заједничке националне идеале, слободу целог народа принела на крвави жртвеник најбоље синове свога народа. Устанак је светла страница у историји мучеништва, пламеног прегалаштва српског народа у Крајини.

[Слика: attachment.php?attachmentid=409042&d=1477408062]

http://srbiubih.com/telkhsokozjrprkzmso/

http://srbiubih.com/mjonjubn/
Одговори

Сигурно један од чланова династије Карађорђевић чија животна прича оставља без даха јесте кнез Арсен Карађорђевић, најмлађи брат краља Петра I, отац кнеза Павла и деда књегиње Јелисавете Карађорђевић.

Рођен је 16. априла 1859. године у Букурешту као десето дете бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића).

Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран где је стекао основно и средње образовање а занимљиво је да је заједно са њим у класи био и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.

Након завршене школе Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца заједно са својим братом од стрица Божидаром а касније је у Легију ступио и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић , под псеудонимом Пјер Кара.

У Легији странаца кнез Арсен Карађорђевић се показао и доказао. Већ прве године (1884) учествује у Вијетнамском рату. Након завршетка рата (јун 1885) Арсен се враћа у Европу а већ 29. новембра следеће године ступио је у руску службу.

У Петрограду је завршио војну академију и 5. августа 1887. године произведен је у чин коњичког потпоручника. Захваљујући већ великом искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”.

Пет година касније кнез Арсе се оженио Аурором Павловном Демидов, Кнегињом ди Сан Донато, једном од најлепших жена Петрограда. Из тог брака се 27. априла 1893. године родио син јединац Павле, будући југословенски кнез намесник (1934-1941). Међутим, овај брак није дуго трајао, споразумно су се развели већ 1895. или 1896 године. Сина Павла су по договору поверили на чување и васпитавање Арсеновом брату Кнезу Петру, будућем Краљу Србије.

Непосредно по избијању Руско-јапанског рата 1904. године, Арсен се добровољно пријавио у Козачку коњицу. Преведен је у чин Козачког јесаула (капетана) и командовао је прво ескадроном, а потом и пуком. Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину противника.

За све мисије се увек јављао добровољно. Његово вешто командовање, одважност, храброст и самопоуздање поново су били предмет дивљења и дубоког поштовања његових сабораца, а руска штампа га је славила као ретко ког свог хероја.

За показано јунаштво унапређен је у чин пуковника и одликован Златном Георгијевском сабљом, једним од највећих руских одликовања.

Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици.

Кнез Арсен међутим у децембру 1908. године очигледно врло незадовољан статусом који је стекао у Србији пише писмо Њеном Царском Величанству Марији Фјодоровној, удовици руског цара Александра III у којој је моли да посредује у његовом повратку у руску службу:

„...Допуштам себи да затражим од Вашег Царског Величанства да посредује код Његовог Величанства Императора како би ме он милостиво опет узео у своју службу. Нажалост, има једна велика препрека, зато што имам неколико дугова а немам чиме да их платим....Надам се да ће моји верни пријатељи хтети да подрже моју молбу пред Вашом Царским Величанством и да ће Вам изложити ситуацију можда јединствену у свету, много срамнију за оне који су је створили него за онога који је подноси и која је учињена једном кнезу који припада владајућој кући која је и моја.“[1]

Ипак, краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.

Овим потезом су породични односи нормализовани и кнез Арсен је остао у Србији.

У мају месецу 1911. приступио организацији „Уједињење или смрт“ познатијој као „Црна рука“ и на првом скупу изјавио да то чини „ради одбране и уједињења угроженог српства“.

Током балканских ратова кнез Арсен је у чину генерала српске војске командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију.

Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.

Његова велика популарност учинила је да га регент Александар, показујући своју самовољу, омрзне и од краља Петра I затражи да му нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију. У борбама које су Руси водили на Западном фронту учествује као генерал Царске гарде. Прославио се у биткама код Риге и Варшаве. После октобарског Преврата Лењинових бољшевика заједно са многим другим племићима бива ухапшен и изведен пред тзв. совјетски суд грађана и војника. Оптужницу је саслушао како приличи једном хероју. Револуционари се нису усудили да убију славног српског генерала и он је после ослобађајуће „пресуде“ заувек напустио Русију.

Кнез Арсен се након напуштања Русије сели у Париз, где ће живети повучено све до своје смрти, 19. октобра 1938. године. У Београду је био само неколико пута а последњи пут виђен је на спроводу краља Александра 1934 године.

Кнез Павле Карађорђевић пренео је посмртне остатке и сахранио га у породичној гробници у цркви на Опленцу.

Иза кнеза Арсена остале су приче али и новински текстови да је у Петрограду водио буран живот. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног баратању са свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.

Кнез Арсен Карађорђевић је најодликованији српски официр свих времена.

Одликован је чак 18 пута, француским, руским и српским одликовањима.

После Арсенове смрти 1938. године, његов син, Кнез Павле предао је на чување Војном музеју у Београду сва очева одликовања.

Након Другог светског рата констатовано је да је Војни музеј опљачкан. До данас се са сигурношћу не може тврдити да ли су пљачку извршили Немци или партизани. Свакако у тој пљачки нестала је и већина Арсенових одликовања.

Остало је само пет одликовања: руска Медаља за Руско-јапански рат 1904-1905, Споменица Цара Александра III и Златно Георгијевско оружје, као и српска Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ и Орден Карађорђеве звезде IV степена.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Mučenici odabrali smrt umesto ropstva

[Слика: 12_pecina_620x0.jpg]

PEĆINA Kađenica, skrivena u goloj sivoj steni visa Sekira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz Ćele-kulu je najpotresniji i najstrašniji spomenik cene kojom je plaćana sloboda Srbije. U njoj su Turci ugušili dimom zbeg od nekoliko stotina dece, žena i staraca tokom Drugog srpskog ustanka.

Kađenicu obeležava samo mala, izlupana, naherena limena tabla. Planinari čačanskog “Kablara” jedini obeležavaju šumsku stazu kojom se od Ovčar banje za oko sat stiže do pećine koja je i kosturnica i kapela, ali ovim putem ne prolazi mnogo ljudi. Čak ni meštani ovog kraja ne znaju mnogo o ovom tragičnom mestu. Svi će reći da je u njemu stradao ceo zbeg, ali će tragediju smeštati u različite periode: od Prvog srpskog ustanka pa do balkanskih ratova.

Zato je Kađenica dvostruki spomenik: mučenicima koje su Turci iz besa umorili na najstrašniji način, i srpskom zaboravu i nemaru prema sopstvenim žrtvama.

Tek su 2004. istoričari Delfina Rajić i Miloš Timotijević iz Narodnog muzeja u Čačku, posle opsežnih istraživanja objavili pouzdane podatke o tragediji:

TURCI su otkrili zbeg, ali ne i tajni ulaz u pećinu. Ni obećanjima, ni pretnjama nisu uspeli da izmame nejač skrivenu u hladnoj steni. Ostrvljene Osmanlije su zato sakupile mokru slamu i lišće i potpalili ih pred procepima kroz koje je u pećinu ulazio vazduh, pokušavajući da dimom isteraju zbeg napolje. Niko nije izašao. Žene nisu želele da budu osramoćene pred decom, ni da im deca budu tursko roblje. U ime časti odabrale su smrt od trovanja dimom. Na steni se i danas izdaleka vide crni tragovi te lomače.

- Pećina je zbog toga i dobila ime Kađenica. Nikada nije tačno utvrđeno koliko ljudi je nastradalo. Danas se procenjuje da se u veliku dvoranu moglo smestiti od 500 do 600 ljudi. Analiza kostiju utvrdila je da se među nastradalima nalazio veliki broj dece starosti od jedne do dve godine života, dece starijih uzrasta i osoba starijih od 70 godina. Kosti ugušenih opojane su još u 19. veku, ali se to s vremenom zaboravilo, mada je tu tradiciju 1875. godine zabeležio Jovan Mišković u svom opisu Rudničkog okruga - zabeležili su Delfina Rajić i Miloš Timotijević.

[Слика: 12_pecina_neugledna_tabla.jpg]

ULAZ u pećinu nije visoko u steni, ali ga je i danas teško uočiti. Posetilac zna da je pod Kađenicom tek kad vidi usko betonsko stepenište koje vodi do nje. Ispred niskog tamnog ulaza je mali plato uklesan u stenu na kome je dignut visoki, vitki beli krst. Nažalost, malo je onih koji se tu prekrste.

- Nekada je otvor pećine bio sasvim mali i još manje uočljiv nego danas. U pećinu se zbog nepristupačnosti retko ulazilo, ali je uvek bilo dovoljno radoznalih ljudi da ponovo posvedoče priču o Kađenici. Komadi kostiju nastradalih iznošene su iz pećine, kao dokaz o istinitosti usmenog predanja o ugušenom zbegu. Analiza kostiju nastradalih prvi put je obavljena 1932. na podsticaj učitelja Strahinje Civrića iz Jelen Dola. Tako se i stvorila inicijativa za obeležavanje ovog mesta. Prilikom velike obnove manastira u klisuri tridesetih godina 20. veka uređena je i pećina Kađenica. Pored episkopa Nikolaja Velimirovića, za obeležavanje najviše su se založili Isailo Đokić iz Bresnice i Milovan Milutinović, arhijerejski namesnik iz Čačka - navode Delfina Rajić i Miloš Timotijević. - Kađenicu je u kosturnicu i kapelu preuredio inženjer Sergije Popov. Proširio je ulaz i u steni napravio otvor da osvetli dvoranu smrti.

[Слика: 12_pecina_kosturnica_i_oltar_u_Kadjen.jpg]

Kađenica je osvećena tek kad se videlo da je Kraljevina Jugoslavija utopija i da Srbija mora da se vrati svojim korenima.

DVA SARKOFAGA

- KOSTI nastradalih su sakupljene i smeštene u dva sarkofaga, između kojih je napravljena oltarska apsida, koja je ukrašena slikanom predstavom Hristovog raspeća. Kada su radovi bili gotovi, episkop Nikolaj je svečano i uz prisustvo velikog broja vernika i predstavnika državne vlasti osvetio pećinu 13. oktobra 1940. u sam osvit Drugog svetskog rata - zabeležili su Delfina Rajić i Miloš Timotijević.

[Слика: 12_pecina_visoki_krst.jpg]

USMENO PREDANjE

KRAJ rata i promena vlasti i ideologije doneli su novi zaborav Kađenici i njenim mučenicima. Tragedija je ostala da živi samo u usmenom predanju i u molitvenom podsećanju monaha manastira Blagoveštenja koji su svake godine na Vidovdan u pećinskoj crkvi držali pomen. Tek 1991. kad se raspadala SFRJ i kad je Srbija ponovo krenula u potragu za svojim korenima izbetonirane su nove stepenice. Njima se ni danas ne penje mnogo ljudi da oda poštu mučenicima. U hladnoj tami Kađenice stoji usamljen oltar s nekoliko papirnih ikona i pod njim dva sarkofaga sa kostima.

BESPUTNO STRATIŠTE

BEZBROJNA vozila bez zaustavljanja prolaze nedaleko od Kađenice jureći ka pomodnom Zlatiboru, magistralom od koje pećinsku grobnicu deli samo Zapadna Morava.

[Слика: 12_pecina_ulaz_u_kadjenicu.jpg]

Retki koji zastanu moraju pažljivo peške da pređu stari metalni most pazeći da ne padnu sa improvizovane staze od natrulih, drvenih železničkih pragova. Đačke ekskurzije nikad nisu posetile Kađenicu. Šta li bi o tome mislio francuski putopisac Lamartin, koji je u 19. veku videvši užasnu Ćele-kulu s uzidanim srpskim glavama zabeležio: “Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda””

Izvor: Vecernje Novosti

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...to-ropstva

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори

[Слика: 16qnf8.jpg]
Ово је једна јако важна фотографија. И те како има везе са Гвозденим пуком.

На њој су Вагдија Хамди и њен син Мажуб. Чувају у Тунису, у месту Мензел Бургиба, гробље на коме је сахрањено чак 1.790 српских војника који су дали живот у Првом светском рату.

Ми и не знамо где је Мензел Бургиба. А на 20 километара је од Бизерте, на северу Туниса. Не знамо ни да је на тамошњем локалном, католичком гробљу, одвојена парцела димензија малтене какве има фудбалски терен. Тамо су сахрањени војници који су се у том месту опорављали од ратних рана и преживљених страхота Албанске голготе.

Нису се опоравили.

Свако гробно место обележено је крстом у виду мача пободеног у земљу. Дар Француске.

И, тамо, међу осталим витезовима, подно хиљаду крстоносних мачева, леже и витезови Гвозденог пука:

Ђорђе Баловић, Павле Бошковић, Ђорђе Васић (Пепељевац), Новица Вранић (Суви До), Никодије Грујић (Бучумет), Живојин Димитријевић (Куршумлија), Величко Димић (Расовача), Милан Дикић (Прокупље), Александар Ђурић (Ниш), Душан Јоцић (Н. Божурна), Јован Ивановић (Алабана), Добривоје Јовановић, Вукадин Јовић (Штава), Зарије Јокић (Гојиновац), Недељко Кетић (Рача), Трајко Костић (Пуковац), Александар Крстић (Ниш), Милош Кујовић, Грујица Лукић (Блаце), Бранислав Маринковић (Стражава), Јован Марковић (Ниш), Микаило Нешић, Никола Павловић, Станко Пековић (Бучумет), Драгутин Петровић, Александар Петровић (Прокупље).

Бог да им душе прости.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Хрватски Сабор доноси одлуку о набијању Срба на колац 20. априла 1586.

Цитат:Osman Karatay je vjerovatno na dobrom tragu da su Horvati turkijsko pleme.

Хрватски сабор је 20. априла 1586. одредио да хрватске харамије "Влахе које ухвате, након испитивања могу живе набити на колац, као што су то радиле Османлије" (Шишић, 1917, 190, док. 79).

Acta comitialia regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, sv. 4. Monumenta Spectantia Historiam Slavorum Meridionalium књ. 41. уредио Фердо Шишић.

Цитат:Osim za kažnjavanje ubojica, nabijanje na kolac služilo je i za
zastrašivanje neprijatelja ili stanovništva, a muke osuđenika ovisile su o tome kako
su ga naboli, odnosno kako mu je kolac provođen kroz tijelo (Cseres, 1993, 13–14).
Dakako, za izvršenje takve kazne trebao je "krvnik – stručnjak", koji je kolac mogao
provesti kroz tijelo, a da ne ozlijedi vitalne organe, kako bi patnja žrtve mogla što
duže trajati, te određen "alat": tvrdo drvo duže od tri metra, po mogućnosti hrast,
nauljeno najmanje metar od zašiljenoga vrha, na koji se, ako je bilo vremena i prilike
navlaćio oštar željezni šiljak. Prema predaji postupak nabijanja započinjao je polaganjem
žrtve potrbuške, s rukama vezanim na leđima. Da se ne bi mogla pomaknuti,
pomoćnici "stručnjaka" žrtvi bi stali na ramena i stražnjicu, a drugi bi istodobno, pomoću
omči vezanih oko nožnih članka, žrtvi raširili noge, te stavili dvije-tri valjkaste
motke ispred raširenih žrtvinih tabana, da bi se po njima nauljeni kolac mogao bolje
koturati pri ciljanju. Potom je krvnik pažljivo namjestio vrh kolca u čmar žrtve, koji
je prethodno morao biti oslobođen od odjeće, i nakon prvoga uboda, kod kojega nije
bilo moguće izbjeći trzanje dirnutoga boka žrtve, maljem, najprije laganim udarcima,
zatim sve jače, počeo nabijati kolac u pravcu određenoga cilja. Njegovi pomoćnici
žrtvi su istodobno razvlačili noge pomoću konopa i tako je lagano navlačili na
prodirući kolac. Da bi patnje žrtve bile što dugotrajnije kolac je morao proći uz
kralježnicu, iza plućnih krila, između bubrega i, dakako, nije smio probosti srce. Da
bi probadanje bilo gotovo, krvnik je svojim oštrim nožem morao otvoriti put kolcu
iznad kože desnoga ramena i ključne kosti žrtve, a potom je, nabivši odozdo kolac
maljem još dva-tri puta, završio posao. Žrtvu bi tada pomoćnici uhvatili za ramena i
digli, a donji dio kolca položili u već iskopanu rupu i učvrstili ga tako da se ne bi
mogao nagnuti uslijed njihanja bespomoćnoga tijela. Tako odvratan čin, koji svjedoči
da ljudska okrutnost ne poznaje granice, često se odvijao uz nazočnost većega broja
gledatelja (Cseres, 1993, 14–15).6 I ovaj kratak, ali grozan prikaz nabijanja na kolac,
govori u prilog pretpostavci da su se zločini koje hrvatski humanisti navode u
protuturskim govorima i pjesmama zaista mogli dogoditi.

6 Ispričavam se čitateljima zbog detaljnoga opisa nabijanja na kolac, no držim da navedeni prikaz jasno
pokazuje zločinačku stranu ljudske naravi i upozorava na okrutnu svakodnevicu prošlih vremena.
Nažalost, ne samo prošlih. Zbog svoje upečatljivosti, prizori nabijanja na kolac našli su svoje mjesto i
u umjetnosti, posebice u književnosti. Gotovo isti opis nabijanja kažnjenika na kolac koji je naveden u
ovom djelu donosi nobelovac Ivo Andrić (1949, 45–50), a nabijanje na kolac – kao "turski dar"
neprijatelju (ironija) – spominje hrvatski ban i pjesnik Ivan Mažuranić (1967, 229–230).

http://www.dlib.si/stream/URN:NBN:SI:DOC...4407b2/PDF
Одговори

да ли знате да је календар из 1917.године ИДЕНТИЧАН календару 2017. год?
[Слика: jju1xt.jpg]

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

1700. године, управник Загребачке бискупије, Амброз Кузмић, у извjештају сачињеном 3. новембра 1700. године, написао чак да би било боље "Vlahe „vsze poklati nego ztaniti", (тј.настанити)

Цитат:Оно што се у Другом светском рату догађало између Срба и Хрвата заиста јесте врло упечатљиво, међутим, овде би требало рећи неколико речи и о нешто дужој традицији хрватско-екстремно десничарског односа према Србима. Тако на пример, управник загребачке бискупије Амброз Кузмић, киван што православни Срби нису дужни да плаћају дажбине католичкој цркви новембра 1700. каже да "Влахе (православне Србе) треба све поклати, а не настањивати
Јован Ћирић : Геноцидна намера, 2015

О истом: Војин С. Дабић, Банска Крајина 1688-1751 (The Banska Region 1688-1751), Београд-Загреб 1984, п. 27.
[Слика: MkX3P8a.jpg]

[Слика: POXS2S1.jpg]
Одговори

Beogradske priče: Odlazak kralja zle sudbine

[Слика: bgp-odlazak-kralja-milana_2_620x0.jpg]

KRALj otac i kralj sin - bio je naziv drame Božidara Nikolajevića koji je u decembru 1938. godine, u listu "Vreme" odlučio da se oduži kralju Milanu Obrenoviću i da skine veo ogovaranja sa njegovog lika. Kako je autor priznao, "retko je koji, ne samo vladalac, već uopšte čovek bio klevetan kao on".

- Ubeđivahu ga da je kartaroš, raspikuća, bludnik, da grca u dugovima... - pisao je Nikolajević. - Kralj jeste bio široke ruke, ali je njegova darežljivost značila dobročinstvo. On je novčano pomagao Đuru Jakšića; finansirao naš najbolji književni časopis "Otadžbina"; školovao na strani više pitomaca: Antu Kovačevića, najstarijega srpskog pozorišnog slikara, pa slikarskog velikana Đoku Krstića, i druge, među kojima je moja malenkost. Ja sam, uzgred budi rečeno, iz njegove skromne apanaže primao 350 dinara u zlatu.

"Jevremovac"

Nikolajević pominje na koji način je kralj Milan pomagao drugima, pa nabraja kako je Velikoj školi, današnjem Univerzitetu poklonio svoje ogromno imanje "Jevremovac" (današnju Botaničku baštu), da je osnivač Akademije nauka, stajaće vojske, da se najrevnosnije starao "da srpsko pero i srpski mač budu podjednako oštri"...

- Bič opake sudbine šibao ga je do kraja - piše dalje Nikolajević.- Poslednji, smrtonosni ošib beše Aleksandrova ženidba, sin je ocu zadao bol bez prebola. Utučen, smrvljen trajaše otac u Beču svoje izbrojane dane, dok je sin u Beogradu uljuškan blaženstvom "medenih meseca" verovao da mu se očajni roditelj pretvara i da simulira bolest. Međutim, smrt već beše raširila crno krilo nad Milanom Obrenovićem.

Autor nadalje opisuje smrtni čas Milanov u Beču 1901. godine, kaže da su ga obukli u paradnu, generalsku srpsku uniformu, a u skrštene ruke su mu stavljene hadžijske brojanice, koje je doneo sa Hristovog groba, kada je dve godine ranije bio u Jerusalimu.

- Postati vladarem sa 14 godina, oženiti se u 21, razvesti se sa ženom i sići sa prestola u 35, vladati punih 20 i umreti u četrdeset sedmoj - taj rekord je samo Milan Obrenović postigao... Godinama je svet kralja potrzao, pačao se u njegov privatni život, prikazujući ga kao razvratnika i rasipnika. O njegovim dugovima raspredale su se bajke. Međutim, kako je sve to daleko od istine, pokazuje ova činjenica. Odmah po smrti Milanovoj, Poslanstvo Srbije u Beču uputilo je preko celokupne svetske štampe poziv svima poveriocima pokojnoga kralja: da svoja potraživanja prijave Poslanstvu koje će vršiti isplatu. Ostavljen je i dugi rok za prijavu. Pri svem tom, prijavio se nije niko. Kralj Milan, o čijoj su se "prezaduženosti" bajke ispredale, nije nikom ni pare dugovao.

Ne u Srbiju!

Priču kroz koju je pokazao svoju odanost kralju do poslednjeg trenutka Božidar Nikolajević podvlači i rečima kako su poslednje monarhove reči bile "Ne... samo u Srbiju ne", određujući poslednje konačište.

- Posle opela u bečkoj srpskoj pravoslavnoj crkvi kom su prisustvovali car Franja Josif i mnogobrojni velikodostojnici, kovčeg sa telom kralja Milana praćen patrijarhom Georgijem Brankovićem i velikom svitom prenet je preko Sremskih Karlovaca i Banstola u manastir Krušedol - zaključuje Novaković. - Tu je 3. februara 1901. godine predveče položen u manastirsku grobnicu, pokraj zemnih ostataka kneginje Ljubice, jedne od najznamenitijih žena srpske istorije.

List "Vreme" uz priču o kralju Milanu Obrenoviću objavljuje i njegov snimak sa posmrtnog odra. Uz fotografiju piše da je "to veoma redak snimak", ali ne i ko ga je sačinio.

Nije nam bila namera da se pridružujemo suprotstavljenim tumačenjima života srpskih vladara tokom prošlosti. Ta tumačenja neretko su bila više nego ostrašćena. Cilj je bio da pokažemo kako je i na ovaj način bilo moguće osvetliti deo biografije jednog srpskog kralja.

KRUNA

Milan Obrenović je krunisan u Sabornoj crkvi 1882. godine i tako je ušao u istoriju kao prvi srpski kralj koji je poneo krunu posle Kosovske bitke.

Istina, tada je Jelena Ilka Marković pokušala na njega da izvedu atentat, ali je metak promašio vladara i zario se u zid hrama. Navodno je u zaveri učesnik bila i Lena Knićanin.

Kralj je dao nalog da se zrno pronađe, pa je potom naredio da od njega naprave iglu za kravatu optočenu dragim kamenjem. I danas se ovaj neobični predmet čuva u Muzeju grada Beograda.



NESLOGA SA KRALjICOM

OČAJAVAJUĆI nad sudbinom monarha i svog mecene, autor teksta Đorđe Nikolajević, vraća se u doba kada su kralj Milan i kraljica Natalija dobili prinovu, sina Aleksandra. Javno postavlja teško pitanje.

- Da li je neko tada mogao pretpostaviti da će "svetli zaručnici" celu mladost proćerdati u međusobnoj svađi, inatu i razdoru, razarajući ponajviše sami svoje domaće ognjište, i da će zbog sopstvene nesloge biti malerozniji i od najbednijeg podanika svoga!

DVA USUDA

MILAN Obrenović spada među one vladare prema kojima podanik nije ravnodušan. Ovako piše Nikolajević i dodaje: "On je imao veliki broj i prijatelja i neprijatelja. Prvi - verni do samopožrtvovanja, drugi - nepomirljivi do kidisanja. Već po tome kralj Milan ostaje jedna neobično zanimljiva istorijska ličnost".

- U potresnom životu njegovom dva momenta behu presudna. Od jednog do drugog odigravali su se događaji filmskim tempom i šarenilom. U Povesnici Srbije oni ispunjavaju jedno poglavlje... koje će podjednako zanimati duh istoričarev i uobrazilju pesnikovu. Ta dva sudbonosna momenta su Milanov brak i brak njegovog sina jedinca. To je tragedija Obrenovića

POGRDNO O VLADARIMA

PIŠUĆI o zlom jeziku koji prati svakog srpskog vladara, Nikolajević govori o tome da ne treba zameriti Milanu Obrenoviću na poslednjoj želji da bude sahranjen van tadašnje Srbije. - Pored sve ljubavi za Srbiju ona mu je bila teška, olovno teška - nakon svega što je na njoj propatio... Treba ga razumeti bolje i čovečnije nego što su to uradili mnogi naši istoričari, koji su Karađorđa i Miloša - ta dva nerazdvojiva vaskrsnika Srbije - veličali ili potcenjivali, kako je kad politički vetar duvao. Po tome istoričarskom oportunizmu nije čudo što se drznulo da se Topolski heroj nazove "prstašem", Košutnjački stradalnik "turskim pandurom", a prvi pokosovski kralj - "Demonom Srbije". Kada se toga setimo, onda ćemo i Milanovu poslednju želju shvatiti i oprostiti.

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.h...le-sudbine

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним