[Бранке]

Откриће: Пронађена метропола из доба Немањића

Археолози открили велико градско насеље из доба Немањића, које је имало и вишеспратнице. Богатији грађани украшавали су своје станове орнаментима у фреско-техници



СРЕДЊОВЕКОВНИ Срби, који су живели у граду крај данашње варошице Рудник, на истоименој планини, имали су добро озидане куће, неке и на више спратова и са одвојеним пословним простором. Богатији грађани украшавали су своје станове орнаментима у фреско-техници које су радили мајстори равни живописцима који су осликавали Дечане.

- Град је био груписан крај важне саобраћајнице којом су стизали трговци из приморја са луксузном робом, запечаћеним оловним “булама” - пломбама, као и данашњи шлепери. Одавде су Дубровчани, Которани и Барани носили руду сребра, злата и олова која је била основа богатства српске средњовековне државе. Приморска роба је одавде ишла у Борач, једну од владарских резиденција и даље према Београду - објашњава др Дејан Радичевић, доцент на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду.

Он с колегиницом Аном Цицовић, из Музеја рудничко-таковског краја, управо сумира заједничко истраживање на Руднику, које је открило непознату слику српског града у средњем веку.

- Историја је већ увелико исцрпела своје писане изворе, историчари морају више да обрате пажњу на археолошка истраживања јер она доносе нове чињенице важне за разумевање прошлости - сматра др Радичевић.

Археолози истичу да њихова открића побијају тезе заостале још из југословенске комунистичке историографије, да се у средњовековној Србији живело у примитивним насеобинама, а да је становништво било без икаквих административних и техничких знања.

- Управо открића на Руднику потврђују да су средњовековна градска насеља подизана по строгим урбанистичким и еколошким правилима. Наиме, насеље-трг могло је да се зида само на пристојној удаљености од рударских окана и “индустријске зоне” у којој су се налазили млинови за млевење руде и топионице - наглашава др Радичевић.

Археолошки налази откривају средњовековну Србију као богату земљу, добро уређену законима, са јаком администрацијом, чије становништво је познавало тадашње технологије потребне за добијање и обраду метала.



- Рудници су били извор богатства, али и проклетство Србије, јер су сви желели да је освоје. Зато је морала да има бројне радионице које су правиле алате за раднике и оружје за војску, што потврђују налази наших истраживања - каже др Радичевић.

Заповедници снажне српске војске, племићи, административни радници и пословни људи Србије тог доба морали су да буду полиглоте, због великог броја страних трговаца и “гастарбајтера”, од ратника-најамника до рудара. Археолози истичу да су открића вароши на Руднику потврдила нека средњовековна документа у којима су тадашњи грађани протестовали код старешине града да измести топионице и радионице због загађења и буке.

СКРИВЕНО БОГАТСТВО

ИСТРАЖИВАЊЕМ средњовековног града на Руднику српска археологија је практично направила пун круг. - Прва археолошка истраживања у Србији извео је 1865. др Јанко Шафарик, управник, односно “чувар Народног музеја”, како се тада говорило. О бризи за националну историју сведочи податак да је на пут у тадашњи руднички округ кренуо “ради истраживања и ископавања старина”, а да је извештај о резултатима објављен тек после Другог светског рата! Изузимајући неколико мањих кампања, ми смо практично први настављачи Шафариковог рада на Руднику. Да буде још парадоксалније, овде се налазе трагови најстаријег преисторијског рударства, античког, средњовековног, а и данас имамо активне руднике. Као да је неко намерно крио богатство баштине Рудника - каже др Дејан Радичевић.

- Најстарији писани трагови о овом градском насељу потичу из доба краља Драгутина, а процват је доживело у 14. и 15. веку. Рудник је нарочито важан у доба деспотовине, јер његови рудници и топионице саме стварају већи државни приход од оног који је држава имала у доба Немањића. То се објашњава чињеницом да је рударско-металуршка технологија напредовала, а очигледно је било много стручне радне снаге, чији је животни стандард био висок за то доба - каже Радичевић.
Он објашњава да је добро зидане простране зграде, квалитетну одећу и свакодневне предмете, који се налазе на Руднику, могло да приушти само просвећено и имућно грађанство. О богатству сведоче и остаци многобројних цркава које је као задужбине, судећи по археолошким налазима, подизала и ситнија властела.

- Крај рудника и топионица су ницала велика градска насеља, са административним, трговачким и занатским центрима, колонијама приморских трговаца и верским објектима. У нашој вароши, чији смо само мали део истражили, открили смо темеље две цркве и велике грађевине с административном функцијом, судећи по бројним српским и угарским новчићима из доба царева Душана и Уроша, односно краљева Карла Роберта, Лудовика Првог и Жигмунда Луксембуршког - наводи др Радичевић.

Посебно важно откриће за разумевање градског живота у средњем веку су остаци приватне куће с приземљем и спратом.

- Приземље није било намењено становању већ је у њему највероватније била трговина. Становало се на спрату у просторијама које су биле украшене фрескама. Реч је о геометријским и биљним мотивима веома лепе израде, који су идентични орнаментима из Високих Дечана. То сведочи да су грађани могли да плате врхунске мајсторе живописце - објашњава Радичевић.

Он подсећа да је богатство Србије златом и сребром било централна тема извештаја средњовековних путописаца и обавештајаца великих сила.

- Да би се бранила, држава је морала да производи квалитетно оружје, а један од центара средњовековне наменске индустрије био је и Рудник - каже др Радичевић.



О специјализацији за одређене врсте оружја и опреме сведоче имена данашњих села и топонима широм Србије: Копљаре, Штитаре, Лукаре, Брњаци (брња - верижна панцир кошуља)...

- То су све путокази за будућа истраживања. Нажалост, мора се признати да су средњовековни градови и владарске резиденције у Србији потпуно неистражене, јер је наша национална археологија већ дуже време потпуно скрајнута. Некад су разлози за то били политички, као у случају прекидања истраживања Новог Брда на Косову, највећег српског средњовековног трга и градског насеља. Очекујемо да се то промени и, што је још важније, да се открића презентују јавности - закључује др Радичевић.

[Вања]

Dostinika - prva prestonica Srbije

Novosti na licu mesta - U najstarijem srpskom gradu, koji je živeo bar dvesta godina pre Nemanjića. Kneževska tvrđava na 1.330 metara nadmorske visine



ZIDINE najstarije srpske prestonice, utvrđenog grada Dostinike, još se bele na severnoj padini uzvišenja Klik, koje se kao divovski prst ispružilo u Sjeničko polje, kod sela Vrsenice. Vrh brega na 1.330 metara nadmorske visine opasuju ostaci tri debela kamena bedema koja su branila dvor srpskih kneževa - „arhonta“, kako su ih zvali romejski carevi iz Konstantinopolja, koji su vladali vekovima pre Nemanjića.

Nalazište prve srpske prestonice Srbije nalazi se na samo desetak kilometara od Sjenice, a ni Sjeničani za nju ne znaju. O ostatku Srbije da se i ne govori.

- Dostinika se više ne istražuje, a ono malo što je otkopano nije zaštićeno. Umesto da u najstariji srpski grad teku reke turista i hodočasnika, njemu preti potpuno uništenje. Kao da je nekom u interesu da se o Dostinici ništa ne zna - kaže arheolog Dragica Premović Aleksić, direktor Muzeja Ras.

Ona objašnjava da je posle nekoliko malih kampanja iskopavanja, od kojih je poslednja završena pre više od decenije, mitska Dostinika prepuštena zubu vremena i divljim kopačima koji je razaraju.

Iako je Muzej Ras vlasnik polovine zemljišta na kome je lokalitet, on ne može da radi ništa, jer nema novca.

Naša sagovornica je prvi arheolog koji je još 1984. godine uočio i istraživao grad čije je ime i položaj zabeležio vizantijski car Konstantin Porfirogenit u delu „O upravljanju imperijom“.

- U pokrštenoj Srbiji su naseljeni gradovi: Dostinik, Černavusk, Međurečje, Dresneik, Lesnik, Salines i u oblasti Bosne Kotor i Desnik - pisao je Porfirogenit.
Srbi se prvi put u poznatim dokumentima pominju u franačkom letopisu iz 822. kao „silan narod“ koji je držao veliki deo bivše rimske provincije Dalmacije.

Prve tragovi Dostinike pronađeni su osamdestih dok je još uvek državni projekat istraživanja starog Rasa, kolevke Srbije.

- Kao mlad arheolog dobila sam zadatak da ispitam teritoriju oko Sjenice. Na lokalitetu Velika gradina, na visokom i strmom bregu, otkrila sam ostatke zidina debelih nekoliko metara. Na prvi pogled se videlo da je reč o nečem veoma značajnom - kaže Dragica Premović Aleksić.

Ona je obavestila o otkriću tadašnje naučne autoritete koji su vodili projekat istraživanja Rasa. Samoljubive „veličine“ gotovo da nisu slušale mladu naučnicu. Ona je bila uporna i u sledeće dve godine sama je iskopavala grad. Na svetlo dana iznela je rimski materijal iz kasne antike, vizantijski i, potpuno neočekivano, nalaze srpske keramike, alata i oružja iz devetog i desetog veka.

- Bilo je očigledno da je reč o srpskom utvrđenom gradu, koji je živeo bar dvesta godina pre Nemanjića, a zatim je uništen i napušten u 10. veku, u vreme bugarske ekspanzije. Kad sam predočila te nalaze, 1987. sam dobila sredstva za sistematska iskopavanja, ali mala. Velika istraživanja i novac bili su rezervisani za „odabrane“. Već 1988. posumnjala sam da sam otkrila prestonicu srpskih kneževa Dostiniku, za koju je grupa značajnih istoričara odavno tvrdila da se nalazi blizu današnje Sjenice - pričala nam je Dragica Premović Aleksić, dok smo se vozili putem od Novog Pazara ka Sjenici, dolinom Ljudske reke.

Ovom drevnom saobraćajnicom između obronaka Golije i Pešterske visoravni, već hiljadama godina cirkuliše roba između centralnog Balkana i jadranskih luka.

- Ovo je deo puta Vija metalika, kojim su metali iz istočnog dela provincije Dalmacije, iz kopova Kopaonika i Rogozne, transportovani dolinom Ibra, a zatim kroz prostrano Sjeničko polje. Radi odbrane antičke saobraćajnice Rimljani su podigli početkom 4. veka prvo malo utvrđenje oko koga se kasnije razvila velika srpska Dostinika. Utvrđenje dominira nad celim sjeničkim poljem i ima vizuelnu komunikaciju sa planinama koje ga okružuju: Golijom, Javorom, Zlatarom, Jadovnikom i Giljevom. Pristupačno je samo sa južne strane, na kojoj je sedlo preko kog se odvijala komunikacija sa izvorom pitke vode i uzvišenjem Klik - objašnjavala je Dragica Premović Aleksić.

Ona navodi da je utvrđenje na Velikoj Gradini nastalo početkom 4. veka, da je njegovo korišćenje potvrđeno kroz 6. vek i da je obnovljeno u 9. veku.

- O obnovi utvrđenja u 9. veku govore ostaci objekata u kojima se odvijao život i brojan arheološki materijal: keramički sudovi različitog oblika, veličine, načina izrade i ukrašavanja, metalni predmeti - noževi, alatke, zvona, kameni žrvnjevi, brusevi itd. Ovom periodu, kraju 9. ili početku 10. veka pripadaju i ostaci otkrivene crkve. Postojanje sakralnog objekta unutar utvrđenja samo potvrđuje pretpostavku da se tu nalaze ostaci najstarijeg srpskog grada i praktično prve srpske prestonice, grada Dostinike - pričala je Dragica Premović Aleksić dok smo se uspinjali na Peštersku visoravan, pod nestvarno plavim nebom.

Taj prostor je od preistorije do danas mesto susreta civilizacija, o čemu govore i rezultati arheoloških istraživanja Velike gradine.

- Arheologija je potvrdila istorijske izvore koji govore o zbivanjima u Srbiji tokom 9. i 10. veka, u vreme kada Bugarska osvaja velike delove Balkana. Ras je tada, kaže car Konstantin Porfirogenit, na granici između Bugarske i Srbije, pa je logična pretpostavka da se Srbija tada nalazila zapadno od Rasa. Njena granica je tada verovatno išla dolinom gornjeg toka Ibra, istočnim obodom Sjeničko-pešterske visoravni i obroncima Golije - objašnjava naučnica.

U Srbiji su se, prema beleškama romejskog cara, krajem 9. veka vodile dinastičke borbe između naslednika knezova Mutimira, Strojimira i Gojnika. Istovremeno strelovit uspon doživljava Bugarska, koju želi da se osveti Srbima za teške poraze u prethodnim vekovima. Knezovi „Srblije“, kako je naziva romejski car, ne obraćaju pažnju i ratuju međusobno, iako se nalaze u makazama između Bugarskog i Istočnog rimskog carstva.

- Klonimir, sin kneza Strojimira, sklonio se bio u Bugarsku gde ga je car Boris oženio Bugarkom. U želji da preotme vlast od Petra, Gojnikovog sina, Klonimir je sa vojskom ušao u glavni grad Dostiniku, gde ga je Petar ubio. Kako je Ras već bio u bugarskim rukama, a Klonimir dolazi iz Bugarske i ulazi u Dostiniku da preotme vlast, očigledno je da se Dostinika u neposrednoj blizini Rasa i tadašnje srpsko-bugarske granice - pričala nam je Dragica Premović Aleksić.

U selo Vrsenicu, u čijem je ataru Dostinika, ide se preko mosta nad rekom Vapom na mestu sa srednjovekovnim imenom Mač-brod, što znači otprilike „Prelaz mačeva“. Stari put dalje vodi kroz srpsko selo Gradac. Asfalta ima samo do groblja, na obronku brega strmih strana. Arheolozi su i tu našli temelje srednjovekovne utvrde.


- Gradčani sebe zovu i Galičani, jer postoji predanje da je ovde bilo utvrđenje velikog župana Uroša Drugog, na koga je vojsku lično vodio vizantijski car Manojlo Komnin. Drugo predanje kaže da je Gradac bio letnjikovac Nemanjića i baza za obuku njihove čuvene konjice, jer je prostrano Sjeničko polje bogato dobrom travom i vodom - ispričao nam je Vuk Pantović, pesnik, guslar, kamenorezac i odgajivač pastrmki.

Dok njegova supruga gostima priprema i služi ukusnu domaću hranu za stolovima iznad kanala ledene rečice Vape, Vuk im recituje:

- Kod planine kad dođeš Golije,

đe se soko iznad tebe vije,

đe caruju vuci i orlovi

đe sevaju munje i gromovi,

đe krstare zmajevi i vile

i aždaje gde su nekad bile

u čuvenom Srebrenom jezeru

to je kod nas na ravnom Pešteru.

Onda odlaže gusle i s uzadahom objašnjava da smo došli u selo sa 40 domaćinstava, 120 birača i 30 dece.

- Gradac je retko bogato selo u ovom kraju kad je reč o deci. Ostala su okopnela. Kuće napuštene, samo vikendom po- neko dođe i to dok je lepo vreme, jer nema asfalta. A nekad je ovde prestonica Srbije bila - besedi Vuk, koji turiste vodi do ostatka tvrđave.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...ica-Srbije

[Захумље]

Ја бих забранио неким новинари да зину......зашто су чисто нездрави......нездрави за будући живот.

Оваких историких глупости се константно серевирају......

Па Срби имају hunter gatherer генетику....онда како нешто од ера Немањићи може да буде настаријих град Срба?

Оваке нарућена медиске историја само сипа прашине да Срби немају сјајну историје пре Немањића....и некако само притискује њи у том средно вековног доба.

Па најбољих Археолог Србије професор Ђорђе Јанковић ко је забрањен од свој Университет у Београдије каже ово......
http://www.youtube.com/watch?v=AnRZaT_5_LM

[Захумље]

http://www.youtube.com/watch?v=3OrPQegN0FU

http://www.eupedia.com/europe/origins_ha...rope.shtml

---

http://aklyosov.home.comcast.net/~aklyosov/

[Вања]

Људи, генетика не одређује припадност једном народу. Односно, значајна је и она, али није нико одредио ко је ко по генетици већ по култури, архитектури, музици, обичају сахрањивања итд...

[Свевлад]

Људи, генетика не одређује припадност једном народу.

Како одређује припадност оцу и мајци, а не одређује припадност народу?

[Вања]

Зато што кад гледаш гене и хаплогрупе нико није чист скроз. Ето, данашњи Мађари имају око 40% словенских гена што их не чини Словенима.

[Свевлад]

Како их не чини, чини их тачно 40%.

[Вања]

То значи да имају и словенског порекла али су опет Мађари јер говоре мађарским језиком, следе мађарску културу итд.

[Свевлад]

Одакле њима Словенско порекло, њихово порекло је Угро-Финско, они само имају Словенску крв захваљујући вековном мешању са Словенима.

[Захумље]

http://aklyosov.home.comcast.net/~aklyosov/

[Лепи Бора]

Каже:

"Мачка је могла да иде, од Борча до Авале, све скачући са крова на кров."

Некад било, сад се паламуди...

[Милан Бабић]

ХУСАРИ СРПСКА ЛАКА КОЊИЦА


Је назив за припадника разних видова лаке коњице, чије порекло потиче из Србије у четрнаестом веку. Овај вид коњице су у Пољску и Мађарску донели српски ратници у избеглиштву и он је био употреби широм Европе од петнаестог, а у Латинској Америци од осамнаестог века. Неке модерне војне јединице су у свом имену задржале име „хусар“ из историјских и традиционалних разлога.

Хусар Никола 1586
више на http://www.polishforums.com/poland-histo...ars-39724/

pics are original work of Nicolas de Nicolay and represent unknown Serbian Winged Cavalier

[Мањача]

Црногорско проводно писмо (пасош).
Сенат Црне Горе и Брда одобрио је 29. октобрa 1834. године "показатељу овога писма" доктору филозофије Вуку Стефановићу Караџићу -"слободни пролазак", а у "случају (потребе) помоћ и покровитељство указати му".

Проводно писмо потписао је владика Петар II Петровић Његош.