[Ултрадесничар]

На данашњи дан 1918. у Вашингтону - "Српски дан"

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpski...ka/gr56766

П.С. Било некада сада "Бљиц" пише о томе

[Митић]

Прича о првом телевизору

https://www.011info.com/bilo-jednom-u-be...televizoru

[ЈВуО-КГ]

Хрватски Сабор доноси одлуку о набијању Срба на колац 20. априла 1586.

Као увертира за први познат случај набијања на колац.

Николa Скобаљић – први Србин ког су Турци набили на колац

Невероватна судбина овог српског јунака добро је позната сваком Лесковчанину. Међутим, ван овог града, ретко ко је и чуо за Николу Скобаљића и његову борбу против турских освајача.

Никола Скобаљић, српски властелин из 15. века, данас живи паралелно и у историји и у легендама лесковачког краја. У овом граду ће вам радо испричати да је овог јунака родила девојка из оближњег села, а да је зачет тако што је јела живу рибу – скобаља. Да је Никола био толико мудар и храбар да га Турци никада не би поразили да није било изјаде његове куме, али да чак ни онда није жив ухваћен већ се на свом коњу винуо у небеса… и легенду.

Историјске чињенице много су прозаичније.

Никола Скобаљић био је последњи владар Дубочице пре коначног пада под турску власт. Његова тврђава био је Зелен Град код Вучја.

Било је то време последњег отпора моћном освајачу са Истока. Српска властела је или већ била побијена, или се предала или разбежала. Један од последњих који су се борили били су Никола Скобаљић и његов стриц.

Скобаљић се, противно наређењима деспота Ђурђа Бранковића, да се преда, супротставио освајачима и 24. септембра 1454. године са војском из Дубочице до ногу потукао турску војску код Бање на прилазима Новом Брду.

Кад је султан сазнао за пораз, одлучио је да лично поведе војску да се обрачуна са Скобаљићем и заузме Ново Брдо. Неколико месеци касније стигао је у Дубочицу напао је и почео да пљачка.

У повлачењу према својој тврђави код Вучја, Скобаљић је пружио отпор, али је 16. новембра 1454. године, на реци Трепањи код Кислине, поражен и заробљен.

Још истог дана, заједно са стрицем, набијен је на колац и тако је остао упамћен по још једном, истина страшном, податку – као први Србин, познат именом и презименом, осуђен на ту језиву казну.

Остаци Скобаљићевог града и данас се налазе на северним обронцима планине Кукавице код Вучја, јужно од Лесковца. Предео је прилично негостољубив и неуређен па лепоту и величину овог средњовековног утврђења због растиња ретки посетиоци и не могу да сагледају.

[Прст_у_ока_латиници]

Порекло Срба
https://www.youtube.com/watch?v=lLKFlxfb7Ws

[Брада]

У Славонији, западно од Ђакова ка Диљ гори постојало је село Боровик. Данас се на том мјесту налази умјетно језеро Боровик. Близу су селаПаучје, Подгорје и Мандићевац. Језеро је настало 1978. године, изградњом бране и аумулацијом велике количине воде од главног извор "Савина водица" и бројних других од којих је један, надомак Боровика био посвећен Светој Петки и звао се Цурак. Срби оз ових села су страховито пострадали од усташа за вријеме 2.СР, чега је лични свиједок била и позната хуманитарка Диана Будисављевић што је споменула у свом дневнику. Сеоска Црква је потппљена 1978 г док је капелица Свете Петке минирана 90-их година. Након потапања преостало становништво се посље добијања минималних надокнада за изгубљену имовину мраселило, највише у Инђију и Осијек. Данас се Боровик међу хрватима Ђакова сматра "нетакнутом природом" и популарно је мјесто за риболов и одмор.
На фотографијама су звоник Цркве у Боровику прије потапања и фотографија капелице Свете Петке из 1982. године.

У истом крају постојало је још једно, веће и познатије село - Велико Набрђе. Налазило се између данашњег села Мандићевац и Боровичког језера. Заправо је Мандићевац био заселак гдје су били виногради мештана Великог Набрђа.

Српска села у овом дијелу Славоније су била посебно трн у оку хрватским властима. Вјероватно због тврдог Српства њихових мјештана. И док су у Другом свјетском рату усташе дошли у црним униформама, са камама, у комунистичкој Југославији су смислили много перфидније начине да искорјене Србе одавде. Брозови високи официри осмислили су изградњу војног полигона баш у подручју села Велико Набрђе. Није било никаквог нарочитог техничког оправдања да се баш ту гради полигон, чак је и у ближој околини било много погоднијих мјеста.

Становништво које се тек стварно скућило посље повратка (ко из шуме ко из логора), обавјештено је 1963. године да ће морати да се сели. За своја имања добили су некакво обештећење, од којег су могли да се скуће негдје друго. Посљедњи пут су се окупили и сликали код старог храста у центру села, а затим пошли на разне стране. Неки Набрђани су тада отишли у ближе градове (Ђаково, Осијек), неки у друга славонска села, а велики дио њих тада је отишао у Срем. Након ратова 1990-их, већина оних што су се раније раселили по Славонији прешли су у Србију (Бачку, Срем, Београд, по неко у Шумадију) или отишли у иностранство.

Црква у Великом Набрђу посвећена Успењу Пресвете Богородице (Велика Госпојина), што је и сеоска слава, подигнута је 1776. године. Изграђена је у барокном стилу са високим звоником, остала је на свом мјесту, али не задуго.

Полигон укупне површине 30 квадратних километара је отворен крајем те године. Дали су му упечатљив назив "Сутјеска" (од 1991. године то је војни полигон хрватске војске под називом „Гашинци“). Од почетка употребе полигона, као мете су служиле и куће Набрђана. Оно кућа што је било квалитетније је разграђено, а материјал однет за друге потребе. Велико Набрђе је полако нестајало. Остала је црква. Нису је смјели разградити, јер је, тобож, званично била под заштитом државе. Али се зато догодило, више пута, да су лоши стрелци артиљерије ЈНА "случајно" погађали црквени звоник. Од једног поготка у унутрашњости цркве избио је пожар и тада је изгорео барокни иконостас непроцјењиве вриједности. На крају, у тако демолирану грађевину чобани из околних шокачких села почели су утјеривати стада у случају невремена.

Цркву су, колико толико, обилазили Набрђани окупљајући се у завичају за Велику Госпојину. Од 1991. године престали су и ови скупови, а црква је потпуно уништена.

Оштећена црква и возило ЈНА, снимак из 1983. године

[Митић]

На Руднику откривен вински подрум из срдњег века

http://moravainfo.rs/2018/10/na-rudniku-...njeg-veka/

[смедерево]

[Ултрадесничар]

За покој туђе и спас своје душе

На надгробном белегу Михаила Жунића у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице”
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 09.10.2016. у 19:00

http://www.politika.rs/scc/clanak/365220...svoje-duse

[Ултрадесничар]

Пријатно изненађење из "Бљица". Клип у коме страни државници и војковође у Великом рату казују о подвизима Српске Војске. Још када би неко то пребацио на јутјуб.

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti...ja/e3gv09r

[Николај]

"Довде је стигла српска коњица 1919. године"

Спомен-камен подигнут 1930. код Хотела "Каринтија" у месту Velden am Wörther See у Аустрији.

[Ултрадесничар]

"Довде је стигла српска коњица 1919. године"

Спомен-камен подигнут 1930. код Хотела "Каринтија" у месту Velden am Wörther See у Аустрији.

Администраторе, да није туда прошла Српска Војска са севера. Из зарабљеничких логора ка Словенији ?

[Николај]

Коњица из логора?

[Ултрадесничар]

Коњица из логора?

Па Немци су изгубили рат а онда су се изгубили и стражари у логорима.
Мислим да Србе је неки официр Швабић водио кућама.

[Николај]

А коње су нашли поред пута?