[Ђорђе Ивковић]

Читам бројне коментаре на ФБ - "Погледи" и код М. Самарџића.
Већина изазива осећај мучине.
Имам снажан утисак да та маса ФБ критичара критике нису читали ни "Корене" ни остали опус Добрице Ћосића (за мене верујте да јесам скоро све, што је у неким случајевима било право мучење), нису прочитали ни критику, а тешко да и серију гледају (одвише је "сељачака").
Ти критичари критике као да су изронили са неког вечерњег кружока из педесетих година.
Сав тај свет још увек добровољно носи оглавину и од ње не види ништа до оно малу пута испред себе. Не вреди са таквима ни полемисати.

[Милослав Самарџић]

Мислим да грешиш.
Недавно сам сазнао да је руководство КПЈ, оне кључне године, 1942, кад су усвојили цели антисрпски пакет, од Москве примило 600 кг злата, у златним рубљама. А чак и ја сам сматрао да су ти први комнуисти, Сима Марковић, Филип Филиповић, и остали, барем у некој мери били идеалисти - занесењаци.
Да не ширим сад причу како је Тито пљачкао цркву (најбогатију у земљи) пре рата, како је спадао у најбогатије грађане, како је увек било тих типова који ће свашта радити за паре - закључно са сорошевцима у наше време.
Тако да, када се види толико коментара за које се питаш како је могуће, када је очигледно да то што пишу није тачно, мислим да је ту у питању систем. И о државном трошку, и о трошку разних Сороша, много њих седи за тастатуром и пише неку пропаганду. Наравно, има енузијаста, као и увек, али пре свега мислим да је у питању систем.

[Ђорђе Ивковић]

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА

Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слабо, пошто нас је прошао напад хистерије. Само смо још једном показали да смо по националном идентитету Срби на нервној бази.

ТВ пренос свечаног обележавања стогодишњице капитулације Немачке и Аустрије у Првом светском рату из студија РТС, почео је уводним словима присутних стручних консултаната, брбљиве пуњене птице Мирослава Лазанског и једног дремљивог пуковника, који су својим коментарима током преноса показали врло слабо познавање историјске тематике, али и да су навијене звучне кутије у тумачењу актуелних (гео)политичких токова. Обојица су својим првим реченицама посебно истакли државничку мудрост Вучићеву, који је одолео притисцима да не иде на Прославу у Париз, и да ће његова појава на једном тако свечаном и достојанственом скупу необично допринети угледу Србије.

Зашто су „унутрашњи мрачњаци“ , у које и сам спадам, опомињали да Председник Србије не сме да иде у Париз? Све што се догађало у уводним активностима ка централној свечаности, указивали су да се спрема замка. Подсећамо на истицање отарка „Косове“ међу заставама држава у цркви Нотр Дам, где јој, ако је до Христа, места није смело бити. Вучић је на те опомене бесно одговорио: „Јел треба да уђем у Нотр Дам и узмем шипку да скинем заставу?“.

Тако се Вучић претворио у Квазимода-мутанта од 140 кила који брани Циганку Есмералду. Да ли смо пак ми који смо одлучно били против српског присуства на таквој представи, тајним каналима тачно обавештени шта ће се десити? Наравно, нисмо. Међутим, ми смо знали да ако неко седне голог дупета у змијско легло да ће га змије изуједати којекуде.

Управо то се догодило. Не Вучићу, већ Србији коју је силом репрезентовао.

Наши дежурни аутошовинисти наравно објашњавају да конфликт избија зато што су Срби заостали у времену. „За разлику од Србије, која гледа у своју ратничку прошлост несигурна какве поуке да из ње извуче, Француска је комеморације везала за политички контекст времена у коме живимо...“ Подучава нас боркиња Ана Оташевић.

Што се распореда седења тиче – мада није то једини испољени гест презира – он би био сасвим примерен, модеран у контексту, да је у питању прослава агресије на Србију 1999 године. Са трагиком Првог светског рата цео концепт „прославе“ нема никакве конекције.

Та модерност Ане Оташевић, иначе одавно је сажета у химни „божјих шовиниста“:

„Ми не желимо у рат,
али у име џинга, ако пак морамо,
ми имамо бродове,
имамо људе,
а имамо и паре.“

У сред преноса, док траје извођење Равеловог „Болера“, Лазански драматично поставља питање уз дремљиво климање главом присутног пуковника „Чекајте, шта се ово дешава, ово је скандал!!!, Хашим Тачи одмах иза Путина, а где је наш Председник?!, и не видимо га! Поставља се питање зашто је у опште долазио на овакву церемонију...?!!! „итд., да би на крају поставио питање „А где је војна парада?“, па изгледа да се коментатори у припреми нису обавестили ни о протоколу ни програму прославе?!

„Интонирање“ Равеловог „Болера“ је и након ове буре у студију РТС и даље трајало. Образложење за ову тачку у програму је што је Равел био учесник Првог светског рата.

Међутим, сви који су ето учили гимназију, знају да је „Болеро“ Равелов музички исказ доживљаја првог сексуалног односа. И кад су мене учили о томе, ја сам се чудио, односно, сумњао сам. Ко год је доживео први сексуални однос, зна да то неупоредиво краће траје. Да, али овде једној страхотној кланици, невиђеној у историји, узвишеност дају једном, нема спора милозвучном, одом бубуљичавом сексу, што једноставно израз малограђанског неукуса. Речју, то болеристичко обележавање највеће трагедије, изазване алавошћу великих сила за колонијама, претворило се у малу провинцијску приредбу подле намере.

Врхунац приредбе је био Макронов холокауст над историјом. Лаком покретом руке, бацио је у вечни пламен све што беше. Избрисана је граница између херојства и покварености, између жртве и злочинца. Од сладострашћа, Хрватици Колинди је избило млеко, Хашим Тачи се по скупо плаћеном уговору искезио у камере. Мило, лидер српских демобилисаних Спартанаца, искористио је прилику да се пожали на србијанску анексију Црне Горе из наручја Аустроугарске. Вучић је одиграо своју карактерну улогу Квазимода. Могло је сво четворо да отпева на „бис“ песму којом се из Карловца полазило у „казнену експедицију“ на Србију „Тра-ла-ла, тра-ла-ла, Србија је пропала!“. Ако су онда њихови дедови у том рату оманули, ево они су се реванширали.

Затим се, након неповратног понижења Србије и рехабилитације злочинаца и агресора, кренуло са пост-продукцијом.

Да би се исказала самилост према Србима и умири тињајући бес, мало се француски амбасадор извињавао због „грешке у протоколу“, па је цитиран „Фигаро“, где признају да су ето „направили с*ање“, што су све шупље речи које не могу да поправе ништа и заправо имају функцију вазелина.

Други правац је акција „спасавања редова јарана“, којој је циљ да се париски Квазимодо Вучић врати у тело хероја. Та акција се своди на гесло „увређени јесмо али понижени нисмо“. Управо супротно – Србија је ненадокнадиво понижена, али они, режимлије, увређени нису, јер не само да њихове дебеле образе ништа не може да повреди, већ су они сви заједно, од Вучића до Лазанског, добровољни и активни учесници овог историјског понижења Србије.

Сви нешто траже извињење од званичне Француске и Макрона, а нико од Вучића који је главни кривац. Међутим, таман да саставимо петицију са захтевом за његово извињење народу и милион потписа, Квазимодо би нам се само искезио у лице.

Само изгледа да се Вучић понашао по народној пословици „Товар у Париз, товар из Париза“. Ако се само присетимо следа догађаја у организацији „наше Владе“, биће јасније:

- Најпре су одбили да иду на прославу Пробоја Солунског фронта, „јер се одржава у страној земљи"(?!)

- Затим су у Београду организовали прославу ослобађања Београда, где су дрско и безобразно изједначили српске генерале са партизанима, који су у неким случајевима били џелати највећим српским херојима.

- Затим на дан победе у Првом светском рату, највеће победе у српској историји, није организовано ништа.

- Уместо тога, иако је „прослава у страној земљи“ Вучић је отишао да у име Србије у Паризу доживи незапамћена понижења.

- Уместо поменутог извињења Србима, Вучић изјављује да ће „Србија величанствено дочекати Макрона“!

- И сада, гле, Ана Брнабић специјалним летом стиже у Солун да погинулим српским војницима „ода пошту“. Мало да релаксира Вучића, мало да се наруга онима које су својим рукама убијали преци и њени и Вучићеви и Вулинови, и...

Не могу они да „сваре“ што на челу српске војске није био Тито. Да јесте, све би се потпуно друкчије одвијало. Тешко, претешко ти људи прихватају да је Геџа, који је волео Бога и Краља, нешто добро и велико учинио. Ти људи су васпитавани у духу оних који још нерођеног престолонаследника Александра Карађорђевића прогласили за ратног злочинца. Зато хоће, скупа са својим менторима, да ту народну свест која још увек жилаво постоји, сасвим затру.

Сад ће Макрона „величанствено“ да дочекује. Зашто? Зато што је Макрон Србију свесно и намерно понизио, па да нас још више згазе, показујући нас свету као мизерију без трунке националног поноса!

Отуда, треба схватити да Вучић није у Паризу ништа погрешио, није изводио никакве гафове. Он је спроводио своју намеру и своју политику. Он и сви из његовог поверљивог окружења рођени су у рововима са супротне стране. Они су непријатељи, до сржи српски непријатељи.

[Бенито]

Аферим.

[Ђорђе Ивковић]

ТУТОРИЈАЛ: КАКО СЕ СТВАРА ДРЖАВА

Спомен-камен из 1930. код хотела Каринтије у Врби на Корушки у Аустрији:
"Само довде стигла је српска коњица.."

Уз оплакивање због стварања Југославије

Налазимо се у данима оплакивања стогодишњице стварања Краљевине Југославије.

Прича се да је настанак државе 1918., у којој су после много векова уједињени Срби и Српска православна црква, чиме је омогућен опстанак српског народа, праћен многим „контроверзама“. Те баснолике „контроверзе“ су деценијама производили писањем лажне историје рођени Аустроугари и њихови српски измећари, који су најпре уништили ту државу, па затим и наказну државу коју су сами створили арчећи капитал Краљевине, да коначно уништавају и преостали део, који је постојао и 1804..

Упорним мантрањем фалсификоване историје, створена је слика Краљевина Југославија као архи-тираније и пропадајуће државе, док су нам под Титом „цветале руже и тикве“. Здраво за готово се прихвата да је „алави 'Лесандра“ после „бесмисленог српског пострадања“, уместо да лупи у Версају опанком о сто и направи Велику Србију, појугословенчио Србе. Коначно, „зна се“ да су Србијанци својом надменошћу, поквареношћу и силеџијством отерали све од себе*.

У реалној историографији никаквих контроверзи нема.

Тргање Србије из канџи Аустроугарске 1903. био је несумњив знак да се тајне игре пијаних милијардера неће одвијати баш како су на покеру решили. Силеџијска „анексија“ српске Босне и Херцеговине од стране трулежне Аустроугарске монархије 1908. избацио је из равнотеже дотадашњи пљачкашки еквилибријум и почела је панична трка у наоружавању. Општи рат је био неумитан.

Након Балканских ратова 1912-13. воз је искочио из шина, те су посакривани асови испадали из рукава по попљуваном патосу господских европских салона. Тако је дошло време да се са џентлменске покерице пређе да разбијање носева и вађење чакија из потаје.

Нема у људској цивилизацији тако поквареног рата какав је био Први светски рат. То је био рат отимачине и тровања. Само око Србије, и на погибељну штету Србије, „савезници“ су склопили тајне уговоре са Италијом, Румунијом и Бугарском, а дични Црногорци са непријатељем – Аустроугарском.

Већ у току рата, а нарочито после, Европом су владали и самобитни локални покољи. Социјалистичке и национал-социјалистичке револуције и обрачуни око граница пламтели су на све стране. Као да никоме није било довољно ратовања. Нова српска држава била је опкољена таквим пожарима, а унутра су паликуће вредно радили. Концентрични кругови зла беше оно са чим су се Краљ Александар са својим државницима, официрима и војницима суочио након фамозног „Дана примирја“ 11. новембра 1918.. Први круг је била геополитичка констелација у којој је Србија имала много непријатеља, чак или нарочито међу савезницима, а пријатеље је морала обилато да плаћа (са изузетком Царске Русије). Други, ужи круг, су околне земље, које су алтернативно радиле на свом проширењу на рачун Србије. Трећи круг деструкције је онај унутрашњи, делом бољшевички, делом србомрзачки, мало касније нацистички, који је тровао причама о „непремостивим културним разликама и угњетавању од стране велико-србијанске буржоазије“.

Краљевина СХС је све до 1923. била провизоријум државе којој ни границе нису биле тачно одређене. Тај државни провизоријум је међутим од Душановог царства била најсилнија држава коју смо имали. Била је то сила апсолутно доминантна на Балкану и централној Европи, све до Француске, Немачке и СССР.

Дипломатском битком у Версају одбрањено је више српских територија него у многим ратним сукобима. Но, то нам није тема. Позабавићемо се у кратким цртама упристојавањем непријатеља.

Упристојавање „комшија“

Разграничење са Аустријом

Након рата, „Немачка Аустрија“ је настојала да опстане на што већој територији. На брзину организоване словеначко-српске јединице Рудолфа Мајстнера нису биле кадре да се одупру Аустријанцима.

Америчка комисија са седиштем у Бечу, под вођством потпуковника Шермана Мајлса (Sherman Miles) је преузела на себе одређивање границе Краљевине СХС и Аустрије. Никола Пашић није имао ни мало поверења у ову комисију, па је Краљ послао војску, која је се лако пробила у Аустрију. Великим силама је било јасно да Срби могу за неколико дана да умарширају у Беч и нису били сигурни да то неће и да ураде, па су захтевали да српска војска стане са напредовањем. Пркосни Аустријанци су заустављање српске војске прогласили својом војном победом, те у једном туристичком месту постоји камен са натписом „Довде и ни корак даље није прошла српска коњица!“. Истина је да су српски коњаници били њихови драги гости на одмору више од пола године.

Гранични проблеми са Аустријом су решени Споразумом у Сен Жермену потписаном 10. септембра 1919.. По том споразуму, узело се у обзир да је Марибор чврсто у рукама војске Краљевине СХС и да Словенци чине већину у осталом делу Доње Штајерске те је град Марибор, заједно са остатком Доње Штајерске претежно насељене грађанима словеначке националности, додељен у посед Краљевини СХС.

Разграничење са Мађарском

Проблеми су решени Мировним споразумом са Мађарском, потписаним у Тријанону 4. јуна 1920. Истина, тим споразумом нису сачуване све територије које је „Солунским продором“ запосела српска војска, али су спашени Барања и Прекомурје са побољшаним границама.

Разграничење са Румунијом

По Букурештанском споразуму из 1916. године, Румунија је клепетушама ушла у рат на страни АНТАНТЕ, али је за узврат добила невероватне територијалне бенефите. У те бенефите спадао је и читав Банат, закључно са Панчевом. Срби ни случајно нису хтели пристати на такву отимачину. Румуни су запретили да ће спор „решити бајонетима“. Грмили су али „нису били кадри сијевати“. Не против Срба. Велике силе су се нашле у неугодној ситуацији свог тајног подмићивања Румуна и часног српског савезништва.

Не треба се збуњивати. Постоје два Румунска споразума у током првог светског рата.

Букурешки споразум (1916), споразум о савезу између Румуније и Тројне Антанте.

Букурешки споразум (1918), мировни споразум између Румуније и Централних сила.

Од каквог је значаја тајни уговор из 1916. био након „Букурештанског мира“ Румуније са осовинским силама, нема одговора. Без обзира, „српски савезници“ су га се држали колико год су могли.

Проблем је решен тако што Румунији није дато све то јој је обећано, али Срби нису могли добити области за које нису могли доказати да су доминантна већина. Највећи страдалник и херој у тим подло спремљеним нагодбама је био Михаило Пупин, који је, зарад општег српског интереса, прихватио да његов, српски Итебеј, припадне Румунији.

Разграничење са Бугарском

Државни и гранични проблеми између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске решени су тзв. Нејским мировним уговором, који је потписан између Савезничких и придружених сила и Бугарске 27. новембра 1919. Године.

Са Бугарима је било много проблема, па је српска војска упадала у Бугарску гонећи бугарашке комите. Да би бар сачували зрно части, Бугари су потписали „Нишки споразум“ (буг. Нишка спогодба). Потписан је23. марта 1923. године у Нишу је између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске о уређењу међудржавних питања везаних за граничне проблеме.

Споразумом је Краљевина СХС ојачала своју позицију да гони македонске сепаратисте на бугарској територији, с обзиром да премијер Бугарске Александар Стамболијски није могао да се ослони на бугарску војску. Споразум је подразумевао заједничко патролирање на граници како би се погранична подручја довела у ред.

Споразумом је Бугарска прихватила суверенитет Краљевине СХС над „Старом Србијом“. Граница према Бугарској је коригована у корист Срба.

Потписивање споразума је Стамболијском створило проблеме. Овакав споразум је највише сметао ВМРО-у који више није могао да упада на територију СХС из Бугарске.

Споразум је један од разлога пуча 9. Јуна 1923. године.

Премијера Александра Стамболијског су, 14. јуна исте године на његовом имању у Славовици, отели, мучили и убили ВМРО и његови политички противници исекавши му шаку којом је потписан Нишки споразум.

Разграничење са Албанијом

Ова тема је толико сложена, да захтева посебно писање. Ми се ограничавамо на то да су српске трупе одржавале мир међу дивљим Арбанасима и војном силом. Наравно, у гоњењу Качака српске трупе су улазиле у Албанију колико је било потребно.

Завршни протоколи о разграничењу са Албанијом су потписани 26. јула 1926. године у Фиренци, а у Паризу 30. јула.

Албанско питање тиме није решено, али га је Kраљевина Југославија решавала уз велике тешкоће али упорно.

Важан корак по том питању је учињен 1935 године, договором Турске и балканских држава и балканских држава (Грчка, Румунија, Бугарска, Југославија). Балканске државе су се ослобађале нелојалног муслиманског (у нашем случају поглавито албанског елемента), док је Турска “подесним елементом” насељавала опустеле крајеве земље из којих су претходно исељени Kурди, Јермени и Грци. Таква политика исељавања је легализована 11. јула 1938. потписивањем Југословенско-турске конвенције у Цариграду. Други светски рат је спречио да се албанско питање у Југославији реши.

Смиривање стања у држави

„Божићни устанак“ у Црној Гори

Божићна побуна (Јануарска побуна) био је догађај почев од 6. Јануара 1919. у коме су присталице краља Николе, „Зеленаши“, подстакнути од Италије, покушали да силом оружја преотму власт над територијом Црне Горе и Бока Которске од савезничких снага. Зеленаши су се сукобили са Бјелашима, присталицама безусловног уједињења са Србијом. Главни организатори Божићне побуне су били италијански агент Министарства војног новинар Ђовани Балдачи и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.

Након неуспеха побуне, отпор је настављен у виду Црногорске војске у егзилу у Италији, која је кришом пребацивана да врши изненадне нападе на Поморје, до њеног распуштања 1921. године италијанско-југословенским договорима. Поједине чете су остале да се крију по недоступним крајевима и врше четнички вид отпора повременим терористичким нападима све до 1924. године. Бројчана снага Зеленаша у самој Божићној побуни је била близу три хиљаде наоружаних људи. Већина војника, пак, борбу лично није видела.

Посебно треба нагласити да се власт понашала изузетно благонаклоно према губитницима у овом сукобу, што је изазвало врло велике протесте код бјелаша. Никоме није суђено за командну одговорност и свима који су се предали и признали државу су, чак на противљење шире јавности, дати високи положаји - један од зеленашких командира Крсто Поповић је прихваћен у војску, а Јован Пламенац, главни организатор побуне, је прихваћен у радикалну странку и власти, на опште протесте. Краљ Александар Карађорђевић је указом ставио изван снаге највећу казну, смртну, па нико није био осуђен на смрт, без икаквих обзира на злочин. Велики Жупан Зетске области Милован Џаковић је оснивао општинске одборе за народно опраштање, којим су се окупљали оштећени и молили да не подносе кривичне пријаве против потенцијалних зеленашких злочинаца, и популисала идеја опште амнестије. Све ове мере су биле усмерене ка остваривању народног помирења у Црној Гори.

Ликвидација комунистичке претње

У деструкцији државе након Рата нарочито се истицала КПЈ, која осим снажне пропаганде подржане из СССР није презала ни од каквих метода изазивања хаоса па ни од терористичких аката. Врхунац њихове деструкције је била оружана Хусинска буна, када је дошло до људских жртава. 29. децембра 1920. донета је Обзана, којом је забрањен рад КПЈ. Први члан Обзнане гласи:

„Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.“

У образложењу Обзнане се наводи:

„Када би се остварила комунистичке замисли, Краљевину СХС задесила би несрећа каква је задесила Русију: грађански и међународни рат, пљачке „хране и стоке по селима, а другог имања по вароши“. Али, напомињао је творац Обзнане, „болести бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво.“ Владине мере, предвиђене у Обзнани, имале су да спрече комунисте у намери да изазову ново проливање крви. Јер, проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Како је наведено у њој самој, Обзнана је донета да би се обезбедила да Конституанта обави свој посао „у реду и слободи“, неометена „општом обуставом рада“ и немирима за коју су се, по Владином сазнању са више страна и из више поузданих извора, комунисти спремали.“

Убиство министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, аутора Обзнане, довело је до проглашења Закона о заштити јавне безбедности и поретка у Kраљевини (Закон о заштити државе), 2. августа 1921. Одредбе Обзнане преточене су у трајни закон и још пооштрене.

Ове мере биле су успешне и до тада делотворна и масовна партија је готово уништена. Пред изборе 1923. године мање групе оних који су наставили деловање организовали су се под именом Независна радничка партија, али њихови кандидати нигде нису добили довољан број гласова за улазак у парламент. Следеће године је и НРП забрањена по Закону о заштити државе.**

Наук

Како се види из само у најкраћим цртама назначених крупних догађаја види се са коликим проблемима се суочавала српска краљевска Влада по номиналном завршетку Првог светског рата.

Прилике крајем XIX и у првој четвртини ХХ века у полуделој Европи биле су такве да је могућност за биолошки опстанак Срба био раван опстанку човека на Марсу. Само потпуни патриотизам, врхунска спремност официра и војника и доминантна дипломатска способност српских државника на челу са Краљем Петром па затим Краљем Александром Карађорђевићем спасла је српство.

Без претеривања се може поставити питање како је српска дипломатија стизала на све стране да надјача грабежљиве конкуренте, те је за само четири године успела да разреши све спољње опасности. У решавању свих тих претњи, није се презало од употребе војне силе, те су наше јединице одлучно улазиле на територије суседних држава (Аустрија, Бугарска, Албанија), како би ликвидирале претње по државу.

Данашња политичка елита,која је негована на парадигми да Краљевина и њена дипломатија нису вредели ништа и да је то била гомила незаситих и корумпираних подлаца, није у стању ништа добро за државу да уради и служи за спрдњу онима који су пре сто година подвијали реп пред Србима.
…….

*Тек као илустрацију деструктивности данашње надри-српске елите, наводимо завршни пасус из написа Жарка Јанковића „Уједињење и(ли) смрт“

„Само за разлику од позападњачене, скоројевићке, паланачке елите у Београду са комплексом националне и цивилизацијске културне инфериорности пред Западом, Пречани су били утемељени у Православљу, имали српски културни образац којег су се држали и српско грађанско друштво са развијеним културним институцијама. Е зато је Јаша Томић успео, а регент Александар направио фаталну грешку.“

** Закон о заштити државе односи се на све који су желели насилно рушење државе, па је тако 1925 године распуштена и Хрватска републиканска сељачка странка.

[Бенито]

Само да напишем поруку, као подршку, да би ослободио видљивост ове теме, јер је текст изнад значајан за разумевање подлости комунистичких и неотитоистичких лажи којима смо стално изложени.

[Ђорђе Ивковић]

СРУШИТИ БЕЛИ ДВОР!

Заиста, за српски народ би часније решење било да сами срушимо симболе српске државе него да дозволимо даља понижења.

Ширио се по дому српских краљева загорски дрипац или бечко копиле, нико не зна тачно чији је, нити је важно. Битно је да је мрзео Србију, а ми смо га трпели у белом оделу у Белом двору.

Сада, након решења тзв. "Агенције за реституцију", уместо поганог аустрогарског каплара, Белим двором ће се ширити босански гуланфери, копилани аустријске офицерије. Сама одлука о "поштеној реститутцији" је очито смишљена да потпуно понизи српски народ. Не мученог Алексндара II Карађорђевића, не, не, он је ту само додатно, већ да се српски патриотизам потпуно понизи и убије у појам! Да га нестане за свагда!

Можете бити против монархије, већ за републику, не бисте били први на погрешном путу.

Можете да не волите Алексндара II Карађорђевића, мада немате разлога, али имате право.

Није у питању ни очито режимско изругивање власницима "обештећењем" од 500.000 евра на десет наследника на двадесет година. Толико сваки новокомпоновани тајкун може презриво да баци на тло пред власнике и уђе регуларно у српски Двор.

Овде је у питању брутално револуционарним терором рушење српске државне вертикале. Ваља и физички и симболички раскинути континуитет српске државе. До год је ту, међу нама, потомак оних који су створили српску државу, на свом поседу, частан и насмејан, квислиншки режим не може до краја да обави свој посао.

У свему, карактеристичан је мук тзв. "патриотских" сајтова и "патриотских" аналитичара. Баве се те високе интелекуалне млатишуме глупим и неважним стварима. Блебетањем "косе" около српске непријатеље, бусају се, хукћу, речити су нема збора. Али, добро пазе да се не дотакну суштинских питања.

Како, било ко, који себе сматра патриотом, мисли да можемо да сачувамо Космент или Рашку, ако нисмо кадри да у срцу Београда заштитимо најдостојанственије српске инсигније од аустроугарских вашарских битанги? То једноставно не бива, не функционише, не може једно без другога. То је здраворазумски јасно.

Или, у неотесаном гесту попут Драгослава Бокана и других, рокћу против Карађорђевића. Особито, против Александра I Карађорђевића. Такви су удбашка крмад мутиводе. Али, пише се да су "српски националисти", па им се отуда не сме пљунути у лице.

Какав је стварно био Александар I Карађорђевић, цитираћемо једног човека који је одбио да лаже:

...Ево неколико података: У мају 1914. постао је регент, значи први човек државе. Оно што се рецимо не зна, био је командант Прве армије у И Балканском рату. Он је у зору 1912. године ишао као представник свог оца на тајне преговоре са Бугарском и он је један од главних аутора савеза за I Балкански рат. Александар је био човек који се буквално представио сваком свом грађанину, становнику његове земље. Од седам дана седмично, пет дана је путовао по земљи. Александар Kарађорђевић је био обожавана личност у Сплиту, у Љубљани, у Загребу. Између два рата добровољно, драговољно и својевољно све су домаћице у Хрватској, Славонији, Загорју са поносом и љубављу држале слику краљице Марије. Александар Kарађорђевић је човек који је успео уз показивање личне храбрости да одржи морал своје војске, наравно није био у томе сам. Имате један пример, он је у четири дана прејахао Албанију. Обично се путовало око две недеље. Дошло је до одређених здравствених проблема, оперисан је, имао је дренажу тестиса у Љешу, иначе граду у којем је рођен Скендербег. Иде ужасна одлука да мора да се маршира још 200 км кроз мочвару јер бродови не могу да приђу, преплитко је, а сумарени немачки потапају француске бродове. Он доноси одлуку која је била потпуно шокантна за двор, шокантна за све. Долази наиме торпиљерка по договору да га вози у Драч, да пожури да сачека своју војску тамо. Улази у чамац који би требало да га води до торпиљерке и капетан, Италијан, каже да га вози у Бриндизи на лечење. Он одбија, иначе једва хода после те операције, напушта чамац и сутрадан креће кроз мочвару са својим двором, са војском. Прво иду колима са два коња, па заглави у неком блату, кола се распадну, онда га носе на носилима, гардисти његови. На крају га Драшкић, деда иначе нашег редитеља Драшкића, носи на леђима кроз мочвару, потом 16. фебруара, са албанске обале, иде задњи брод са задњим војницима који иду на Kрф, на том броду је он. То је човек који је био апсолутна звезда, који одлази 1916. године у марту месецу у Париз (да моли за новац за оружје, да моли за новац за храну, да моли за новац за униформе, да покуша да спречи покушај француске стране да његову војску подели у три армије, и успева да сачува језгро војске, то је неких 120 хиљада људи). У Паризу га на улицама препознају и вичу:„Браво принче!“ За њим иду стотине људи. Тај човек долази 1918. године у Београд без чина који му је нуђен годинама. Одбијао је да буде генерал, он је у чину пуковника завршио комплетан рат. Долази, улази овде са правца Врачара на коњу, сав мршав, спечен, у шињелу који виси на њему. Притрчавају жене, љубе га и говоре:„Јадно дете, како је страдао“.

И сад, истерајте Александра, унука Александровог из Белог двора, да у њега уђе Александар Вучић, човек без части, унук аустроугарског кафанског шверцера, а да се и даље Србима зовете.

Не, боље сами мацолама да сушимо здање које је оличавало нашу државу. Сачуваћемо бар последњи траг части.

---

ДРЖАВА КАСТРИРАНИХ ФИРЕРА

Пучино, да ли си свесна колико си грдна?

Прође још једна епизода избора у околностима карактеристичним за Аустрију и Немачку почетком тридесетих година прошлог века.

Прође још једно парење зимских патака под машкарама на Студенском тргу.

Добисмо у Србији једну праву, истина окупаторску и терористичку, војску - УЧК, уз Вучићеву драмосерију. Богорадио Вучић као жена, имали смо "оштар протест" "Форума жена" са КиМ, Вучићеви посланици у "парламенту" Косове се стисли као пи*де, јер и јесу жене. Још једном везаним Србима скидоше гаће, објашише нас и одоше за послом.

У Србији снимише два филма о Србима у првом светском рату. Ред је, очекивало се, стогодишњица српске победе, па хајде да Србима власт удовољи. Шта су (нам) то снимили? Рат је био стравичан, смењивале су се величанствене победе и трагични порази, била је то дословно борба за опстанак једног народа. Поменути филмови су уочљиво дефетистички, а декларативно, за публику анестетички, сврставају се у "антиратне". Стварно, суштински, ти филмови славе Аустроугарске војне победе. Први, "Заспанка за војнике", снимљен у славу српског најтрагичнијег пораза на Легетском пољу и Чеврнтији. Други, "Краљ Петар Први", слави успешно окончање Немачко-Аустроугарско-Бугарске офанзиве 1915-те године.

Шта сте ви очекивали од Пречана који владају Србијом, дакле дају паре за снимање и одлучују шта ће се снимати, а чији су се преци крваво борили на страни ћесаревој - да славе србијанске победе? Истовремено, уз нападно масовно емитовање партизанских филмова, у елитном термину "Јавног сервиса Србије" емитована је још једна реприза серије о Титу "Одлазак ратника, повратак маршала" из 1986..

Шта ту није јасно? Они су, квислиншки владајући режим, истина помало прикривено, прославили победе својих дедова и прадедова. Ликују. Какву поруку "у бекраунду" носи оно "повратак маршала", лако ћете се досетити, пошто се досетила сва грдна пучина за коју је и данас, и упркос свему, и насупрот здравог разума, Тито боготац и свети дух. Да су се досетили доказ је јер слепо иду за Вучићем.

Ми, Срби смо окупирани и под фашизмом. То није тек пука фраза већ стварно стање "на терену".

Ми имамо систем:
- Један вођа, једна партија, једна руља.
- Парламент као декор. Судови као декор. Војска као декор.
- Држава, односно једна партија, односно један фирер, контролишу целокупни привредни систем, укључив и нарко контра-банду, на начин да не може главу да дигне ко није у њиховом, интерном, партијском систему и по вољи фиреровој.
- Ни Влада не влада.
- Полиција је селективно ефикасна.
- Неспорно је постојање и деловање СА одреда, без обзира на одећу коју носе.
- Целокупан информативни систем је у функцији одржавања и подржавања фашистичке диктатуре и слављења фирера, а ми смо реклаомождери. Да ли постоји икаква слободна зона у виду "патриотских медија" може се тестирати односом тих медија према витешком нашем Краљу Александру I Карађорђевићу и његовом унуку, Престолонаследнику Александру II Карађорђевићу. Краљу можемо да захвалимо што још увек постојимо. Престолонаседник ама баш ништа није лоше урадио, а донео је преко двадесет милиона евра хуманитарне помоћи у Србију. И, какав је однос "патриота" према њима? Дословно исти као комуниста у Титово време 1948.. Слично је и са Војиславом Коштуницом, човеком који је неспорни патриота, успешан државник, уверени демократа, који ни динар није присвојио себи, живи скромно и не треба му физичка заштита. И такав "патриотима" не ваља? Није, већ су те "патриоте" у систему, са функцијом контролног издувног вентила.

Чак су се и на становитом "Пешчанику" досетили половини јада (друга половина истог јада су управо они). Констатују да је Премијерка наша незвана, мутава, гарава, запетљана да Бог сачува, назвала министарство образовања и министарство културе и информисања "новим министарствима силе". Буквално као код Орвела. У коментару ће конкретизовати:

"Само је у потпуно разваљеној јавној сфери могуће да овакве баналности, не само прођу без икаквог критичког разматрања, већ буду прихваћене и понављане као врхунска мудрост. Само у друштву у којем су новинари, стручњаци, интелектуалци у потпуности одустали чак и од илузије интегритета могуће је да ове будалаштине не буду доведене у питање ни у једној дебатној емисији, ни на једној насловној страни, ни на једној конференцији за новинаре."

И закључују:

"Па ипак, премијерки ни ова „министарства силе“ нису довољна. Свако министарство, па и министарство силе, јавна је институција подложна каквој-таквој јавној контроли. Зато је неопходно заобићи и ова министарства и направити алтернативне институције, које не полажу рачуна никоме до самој власти. Странка којој је некада припадао актуелни нелегитимно изабрани председник, деведесетих се прославила формирањем паравојних и параполицијских јединица. Странка на чијем се челу он данас налази формира паракултурне, параобразовне, а како се недавно показало и паравладине јединице. Једна таква јединица зове се Савет за креативне индустрије, о којем у последњем броју Времена читамо да „није орган ни владе ни власти, већ неплаћено саветодавно тело једне конкретне особе, премијерке“. Такав је и фамозни деливери јунит, за који премијерка не жели да каже ни ко у њему ради, нити ко га плаћа, али тврди да ова мистериозна организација „ради на најбољи могући начин“. Нема сумње да је ово истина – сама чињеница да не можемо да сазнамо ништа о овој паравладиној институцији говори да она свој посао заиста ради на најбољи могући начин – измештајући центар политичког одлучивања изван домена јавне контроле, а пошто је, како премијерка наглашава, не плаћају грађани Србије, јасно је и да оно што она испоручује није овим грађанима ни намењено."

Неспорно, све су то одлике који један фашистички срочен систем обухвата.

Могу се поставити питања: Која је идеологија СНС? Са којим програмом су освојили власт? Јесу ли левица или десница? Какве су резултате остварили, да би имали такву стварну/фиктивну подршку бирачког тела? Нема одговора, зато што СНС нема ни идеологију, ни програм, ни циљ, ни добре резултате, ни одговорност. То је провинцијални фашизам, који не води бригу о свом народу, већ о вољи бечких господара.

Међутим, већа је невоља што нам се као алтернатива нуди исти фашизам, без другог паковања. Ана Брнабић и грађанистичка Могулка, хероина "европске Србије" Светлана Лукић, глодур "Пешчаника", су испале на главу из исте бешике.

Дегенерисани "паткарски" Београд нуди нам као алтернативу блањаном па тесаном Вучићу блањаног па тесаног Ђиласа. Њих двојицу веже исто брдо, на чијим су падинама поникли. Све њихово - породичне анамнезе, генетика, систем размишљања, силеџијство, бахатост, алавост, слинавост, мимика, анти-патриотизам, аутошовинизам су исти.

Шта то ради Вучић што предходни нису радили? Може бити да претходни нису "разваљивали јавну сферу"? Јесу. Јер по "људскоправашима" (нпр. Соња Бисерко), "Србија мора проћи кроз период диктатуре како би доживела катарзу". Вучић је тренутно бољи у томе, само тврди да мање краде.

Сад се сећају из вајне опозиције "да изборе треба бојкотовати под оваквим условима". Потписнику ових редова је годинама уназад крв на нос ударала објашњавајући на све стране да је једино решење у датим околностима активни бојкот избора, јер само тако Вучићев режим неће добити легитимитет. А не, "морамо се борити и под оваквим условима" - заправо, зинуло дупе београдској салонско-баронској елити на посланичко место, па да им они отодут кажу. Сетимо се влашких евнуха. "Принципијелних Дверјана". Или, "бели листићи"?! Ја ништа глупавије нисам читао. Они који су то предлагали као начин "отпора", требају остати без права гласа пошто су идиоти. Коначно, ту су дворске луде типа Бели Прелетачевић и Шешељ. И са свим тим олошем треба изаћ' пред Милоша?

СЛИКА: https://www.danas.rs/corax/corax-15-decembar-2018/

Наша позиција и опозиција су две реке у истом кориту. Отимају се око тога на чијој ће страни бити матица, која боље вуче. Тзв. "грађански медији" су надри-опозиционо "информативно министарство силе". Примерице, да је у карикатуристи Кораксићу професија надјачала идеолошку тупавост, он би на презентованој карикатури заменио улоге два актера, а најбоље да их је приказао као два вола у амбијенту Грмечке кориде. Овако, направио је глупи и провидни цртани фанзин који аутора боље разоткривају него жртву карикатуре.

Фашизам под којим је Србија није никакав особит изум. Тај фашизам је сложен као руске "Бабушке".

Најпре, имате надмоћ фашистичке парадигме у свету. Пробајте на ФБ да нешто труцујете па ћете се уверити како Шећербеговићеви керови уједају.

Ови наши су трабант немачко-аустријског фашизма коме врхушке и позиције и опозиције генетски припадају. Отуда видимо, али као да пучина неће да види (?), како се Вућић понаша у свету - као јарац стуцаних муда.

У сваком јавном гесту види се хијерархија и покорност србијанског режима Германима.

У Србији, Вучић се понаша обесно, отворено као бечки завојевач. Као да није кастрирани јарац. Његова снага није у срцу, нити у ономе што повремено заигра у њему а он помисли да је срце, већ у сили вишљег окупатора који га чува док је послушан.

На Космету је у функцији нацизам под заштитом НАТО, у којем су у Европи после пола столећа реактивирани гетои као регуларно средство решења српског питања.

Коначно, на локалу, имамо ситну фашистичку боранију, добре људе из нашег суседства.

И где је онда решење?

Осврните се око себе па ћете га видети.

[Вукашин Петковић]

Или, у неотесаном гесту попут Драгослава Бокана и других, рокћу против Карађорђевића. Особито, против Александра I Карађорђевића. Такви су удбашка крмад мутиводе. Али, пише се да су "српски националисти", па им се отуда не сме пљунути у лице.

Браво за ово!

[Шумадинац]

Или, у неотесаном гесту попут Драгослава Бокана и других, рокћу против Карађорђевића. Особито, против Александра I Карађорђевића. Такви су удбашка крмад мутиводе. Али, пише се да су "српски националисти", па им се отуда не сме пљунути у лице.

Браво за ово!

[Бенито]

Мићко је унук "генерала" Николе Љубичића. Додуше, не рођени, јер је Никола брат Мићковог деде. Никола је творац чувене синтагме :" И после Тита-Тито." Мићко вели да га је видео само два пута у животу.
Дакле, да цитирам Пашића:" Може да бидне, али не мора да значи."

[Ђорђе Ивковић]

ПОЛИТИКОМ ПРОТИВ ИДИОТА

Коментар који највероватније неће бити објављен:

Ма, читајте ви,
Из четири правца ваљале су се колоне бунтовника ка Београду. Она најјача кршила је полицијске барикаде на путу. И да, били су под оружјем. И били су у првом ешалону када је пара-титоидни режим срушен.

Шта је после било?

Ти из првог ешалона су проглашени за "сељану", а запосели су они празилуковићи који мисле за себе да су супротност сељане, и упропастили све.

Потписник ових редова није био из те најјаче, Шумадиске колоне, али се нагутао током "деведесетих" више сузавца него сви ви заједно.

Прошао два недовршена линча. Недовршена, будући да куцам ово. Правио флајере и радио-џинглове, контролисао изборе. Деловао субверзивно, о свом руву и круву, на трпљење своје и, теже за савест, на трпљење жене и троје деце.

И шта?

Гледао сам грабеж, већ прве вечери. Ко није грабио, тај је клерофашиста.

Од кога очекујете да се "бави политиком"? Од оних који су преживели "језив одговор државе"? Језив до епилептичних напада. Зашто? Зато што не деле ваше светоназоре.

Па ОК. Ако презирете "сељану", ако језиво одговарате неистомишљеницима када сте на власти, хај'те сад, покажите се, а ми ћемо вам доделити позитивна даштања ако издржите 10% онога што смо ја и слични мени издржали, и 1% онога што су претрпела деца која су "ваш Београд дошла да руше".

Ето вам оних што сте им дали две параде ругања годишње по улицама Престоног града и све могуће бенефите, па с њима свим легитимним средствима грађанског отпора, оборите ОВАЈ режим.

Онда ћемо ми прегазити вас.

Цинизам? Није, тако сте се и ви, преко наше грбаче, док смо крв пљували, дочепали власти.

Иначе, нисмо егал. Ви мислите да смо ми "сељана", а ја знам да сте ви тешка сељана. "Патка", "прслуци", вечита покондирена имитација онога што је са Запада, све глупо и узалуд се самозаваравајући да је "то" нешто "грађанско"=левичарско. Којешта!

Мене нећете убедити да је Крбава исто што и Морава.

Да је само Дрина крива, а све остале реке праве.

За мене није опција избор између Вучића и Драгана Ђиласа.

За мене није опција избор између Латинке Перовић и Милована Ђиласа.

За мене није опција избор између Слободана Милошевића и Ивана Стамболића.

За мене није опција избор између Ане Брнабић и Предрага Аздејковића.

За мене није опција избор између "Нека вас је и пет милиона" и "језивог одговора државе".

За мене није опција стајање на страну крваве кошуље Боркове или Паје-Леша.

Дакле, само напред, "бавите се политиком". Мада, по дефиницији, ви ћете се наћи у истом "Глувом гламочком", кад дође шумар и подвикне и вама и њима, на муку Кораксову.

Тек тада ћемо имати позицију и опозицију.

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kis...radjanima/

[Ђорђе Ивковић]

ЗАШТО НАМ СЕ НЕ ПИШЕ ДОБРО У 2019. ИЛИ 7528. ГОДИНИ

Да су на власти пропалице, велеиздајници и лопуже, није спорно.

Да су у опозицији чији су "жустри" протести против владајућег режима у погону од краја 2018 године, махом пропалице, велеиздајници и лопуже - ни то није спорно.

Отуда, главно затезање конопца је око пребројавања присутних демонстраната или ко ће бити грлатији у узвикивању парола: "иди" vs. "остани", "достојан" vs. "недостојан", "сендвичари" vs. "стране слуге".

Узгред да напоменемо, колико год је излазило демонстраната на актуелни корзо, бројност не премашује 1/3 просечних демонстрација против Милошевића деведесетих, о "интензитету" да не говоримо. Узалуд се грађанистичка гласила па и наивни добронамерни прегаоци на "друштвеним мрежама" труде да протесним зимским шетачима улију адреналин, тестостерон и јуришни полет, они пламте као покисла отава. Са друге стране Вучић се позива на број својих гласова у "ћоравим кутијама" и број аутобуских конвоја. Те аргументе такође ваља са презиром одбацити. Све што и једна и друга страна наводе само су оцедине политичко-дефетистичког вукојебног глибишта у коју су нас барабар одвукли лукави полиморфни подводачи истог духовног сустава.

У једној фрази слажу се обе фракције - "Маске су пале!". Та спознаја о падању маски може важити за оне који су маске замишљали. Иначе, тих маски или није ни било или су давно спале од стида.

Отуда, најкрупније или средишње питање наших морталних грчења је какав став је оне ћутеће или тихо гунђајуће већине народне у мркло предвечерје? На тој страни би ваљда требало тражити витални, здраворазумски, шкрт на речи али тврд на муци, народни рефлекс за опстанком.

На жалост, ништа од тога. Они који ћуте, не ћуте како је ред, тј. како се ћутало ономад када је кнезовима народни мук био сигуран знак да ваља попуштати. Ови који данас ћуте, само чекају да се заврши.

Остали су они који гунђају. То је особита врста замашкарених коледара који се позивају на стару веру, али терају воду на страну на коју мутни поток иначе тече. Шта код њих можемо наћи у писанијама осим општег места да се не ваља да бирамо између Курте и Мурте? Да, не треба нам то, али шта предлажу као здраву алтернативу? Ништа ново, већ само јаловиште национално-социјалистичке демагогије. Неки коледари су одлучно изнели Urbi et Orbi своју концепцију правилних протеста, неку врсту пост-модерних комесарских директива којих се имају држати бунтовници, како не би испали ни Курте ни Мурте. Уз позив да се одустане од срљања ка ЕУ и НАТО и непризнавања "Косове", што иначе хвали већина народа "држећи се краја", протурају се позиви за обрачун са велеиздајницима и тајкунима, али на зачуђујуће селективан и идеолошки навијачки начин. Тако су "тачке" једног ортодоксног програма:

- Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

- Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Наизглед, тражи се жестоки обрачун са издајницима и неваљалцима сваке врсте. Међутим, ако се пажљивије прочитају и мало у реалном животу тестирају ови "радикални" захтеви у вези неких који су безобално прозвани "носиоцима власти", види се да не би угрозили примерице Војислава Шешеља или Марка Милошевића, те крдо зомбираних генерала и пуковника пропале ЈНА, нити структуре неумрле УДБА. Не би био успешно прочишћен ни бирократски апарат, о котерији у јавном простору да не говоримо.

Уз то, пада у очи да су у капами реалних здраворазумских захтева и лепих жеља Деда Мразу, чудом изостављени захтеви који претежно зависе од наше националне и политичке зрелости и одговорности. На пример, изостављен је захтев да се важећи Устав измени тако да се укину социјалистичке аутономне покрајине, кључни атавистички органи Устава из 1974. и снажни генератори растућег хаоса и деструкције српске државе (зато су творци ФНРЈ/СФРЈ добро пазили да такве конструкте не праве у другим републикама). Друго важно питање је општа војна обавеза са служењем војног рока односно војном обуком и учењу дисциплини. Моћне професионалне војске могу себи да приуште само многољудне и супер-богате државе. Мали народи се могу бранити само свим својим снагама. Код малих и сиромашних народа професионална стајаћа војска се закономерно претвара у костимирану Преторијанску гарду ("чуваре шатора"), која ће се користи у "политички сврхе" и као башибозлук под туђинском командом, за туђе интересе о нашем народном трошку.

Summa summarum ова скраћена студија случаја једног "програма треће стране" може се сажети у закључак "грмљавина без сијевања". Коликогод се бомбастично чинило, аутор предметног "револуционарног" програма једва да је загребао по храпавој кори наше пропасти, док чудовишту које се колоквијално по новоговору означава као "дубока држава", пера није одбио. Она би остала нетакнута а уклоњене би биле само неке видљиве и лако обновљиве њене марионете.

Без чупања тог владајућег злодуха ни од какве користи не могу бити промене министра, владе, установа и устава. Па чак ако су промене по себи добре, неће за дуго трајати. И то смо искусили. Опет надвладају хуље и лицемери лишени одговорности и достојанства. Такве препознајемо нарочито по лакоћи којом се продају странцима. Народног и државног оздрављења није могло бити без дубоких хируршких захвата, који се своде на три терапијска задатка:

- Лустрација

- Отварање досијеа УДБА

- Материјална реституција

Закону о лустрацији истекла је важност 11. јуна 2013. јер је имао ограничен рок од 10 година трајања, а да није примењен. Није дошло ни до отварања досијеа тајних служби. Зашто закон није примењен? Зато што "није било политичке воље да се закон примени"!

Недостатак политичке воље манифестовао се приликом доношења овог закона. Закон је донет после три године од политичких промена, усвојен је по хитном поступку, на ивици парламентарног кворума и без подршке опозиционих посланика. О примени института лустрације није постигнут консензус ни у оквиру тадашње владајуће коалиције. Поред тога, за примену овог закона било је неопходно донети и одговарајуће пратеће прописе што није учињено, а рад посебног тела за спровођење лустрације практично је био суспендован.

Тумачи се да против лустрације настао широк друштвени фронт јер се сматрало да је у питању политички реваншизам. Па наравно да оздрављење народног нема не само без политичког него и казненог реваншизма. Како је неко мислио да опорави друштво док је Београдом слободно шетао злочинац Јово Капа и хиљаде сличних распојасних крвника разбашкарених на туђим огњиштима?

Лустрација подразумева да се казне и/или изопште из јавног живота сви који су имали везе са комунистичким тајним службама или на други начин кршили људска права. Зато није постојала политичка воља, пошто би већина актуелних политичара отишла "под мач". Они који су заговарали лустрацију, захтевали су да се она примени селективно, на оне који су били у систему у само једној деценији 1990-2000., а да се не примењује на оне пре деведесетих и након "Октобарских промена". И то тако да они који тренутно држе полуге моћи буду тужиоци, судије и егзекутори, и тако сами себе амнестирају. Такви су примерице Ненад Чанак и Соња Бисерко, особе које би у нормалним околностима прве дошле под казнени удар. По Чанку, требало је забранити рад СПС, СРС и ЈУЛ, те "екстремних националистичких организација". Чанак захтева?!

Наша ситуација је у толико сложенија у односу на друга пост-комунистичка друштва јер смо имали ратове и пост-ратну ситуацију у којима многи политичари и јавни и тајни делатници јесу у служби агресора, те лустрација не би имала никаквог смисла ако би такве изоставили. Примерице, Ана Брнабић не би могла бити ништа а не Премијер, а Здравко Понош би морао остати без генералског чина. Да зло буде комплетно, многе Владике СПЦ би били обријани због сарадње са УДБА или страним службама маскираним у разне људскоправашке организације типа "Фондација Конрад Аденауер".

У главном, закон није примењен због недостатка политичке воље. Као да је 1945. година, те се и не можемо надати нечем бољем него што смо те године добили.

Паралелно, доласком на власт, Александар Вучић је обуставио рад Комисије за комунистичке ратне злочине. То му је био један од првих потеза у "болној реформи друштва". Поменута комисија је траљаво радила али је и тако прикупила мноштво доказа о комунистичким злочинима. Дошли смо у ситуацију да се српски државници неодговорно извињавају за злочине над другим народима за које Србија ни по ком основу није крива, али у опште не помињу комунисте и њихове злочине над Србима. Чињеница је да Вучићева одлука о забрани рада комисије у јавном мњењу већински дочекана са олакшањем јер се тако "спречава прекрајање историје" ?! Злочин се дакле исплати?

Отварање досијеа УДБА - Сарадничко доушничка мрежа тајних служби Титовог режима била је милионска, а оперативно је било запослено око 15.000 људи. Отварање њихових архива, иако су неколико пута „пречишћене“, послало би поруку да репресија и злоупотреба не смеју да се понови. Међутим, већ 30 година за то нема политичке воље. Нема ниједног, осим политичког, разлога да ти архиви комунистичких служби који су сад већ даља историја не буду отворени, поготову што се не ради о оперативним подацима. Заиста занимљиво зашто се то толико чува и који је мотив оних политичких структура који то спречавају?

Удбашка хипертрофирана мрежа контролора друштва и њихових сарадника није ни такнута, већ је наставила да генерише нове генерације удбаша. Њих више нема ко ни да демонтира.

Коначно, реституција је претворена у праву гротеску. У друштву које настоји да буде уређено, приватна својина мора бити светиња. Ваљало је дакле извршити експропријацију експропријатора. Нема, нити може бити напретка у друштву у коме је пљачка законом заштићена, а домаћини који траже не туђе већ своје, извргнути су руглу и од руље гађани камењем, слично као када им је и отимано.

Не може у таквом амбијенту бити ни патриотизма ни господарског напредка. Друштво у коме су отимачина, крађа и корупција инсталирани од врха до "базе" као пожељан модел понашања, а Отаџбина је шупља реч, може само дубље пропадати, никако се не може дизати.

У години коју смо почели да трошимо, доживећемо нове поразе и понижења на националном плану, од којих опоравка нема. Власт, ма ко је чинио, продаће још државног суверенитета за чешаљ и огледалце. Десетине хиљада младих људи побећиће из ове долине суза. Ако почне нова светска економска криза, тешко нама. Неколико хуља које срећете свакога дана ће се ипак још више обогатити.

За 2020-ту годину нисам сигуран да ће имати шта да се предвиђа.

[Бенито]

"... они пламте као покисла отава. "
Овде си превазишао самог себе.

[Милослав Самарџић]

Разбива Ђоле само тако.