[Ђорђе Ивковић]

Мој чукун-деда Милош. Осим што је био имућан човек припадао је Либералима и као такав представљао опасност по Обреновиће.
На фотографији с краја XIX века видимо Милоша Ивковића из Друговца, округ Смедеревски, након што је ухапшен и у ланцима Спроведен у Београд.

[Бенито]

Напиши мало подробније о његовом случају.

[Ђорђе Ивковић]

Писмо намернику
(нађено уз последњу свеску „Пустаре“)

Ако си стигао довде, вероватно си већ прошао кроз маглу Пустаре.
Не тражи у њој причу која ће ти нешто доказати. Ни мени није.
Све што се овде збива — јесте покушај да се не заборави.
Свет је можда исти, само су имена другачија.
Али понегде још стоји дрво које памти.
И под њим, увек неко стоји — још жив, још непомирен.
Ова књига није позив на буну. Ни на мир.
Само на то да не пустиш да ти душу избришу као креду са црне табле.
Јер ко пристане на заборав — већ је изгубљен.
Ако си и ти један од оних што још гледају изнутра,
препознаћемо се — и без речи.
Ђорђе Ивковић

[/url]
[url=https://nimbusovabeleznica2.blogspot.com/]ПУСТАРА

[Ђорђе Ивковић]

КЛЕТВА И ИМАЊЕ (Из породичног летописа Ивковића, 1932.)


- октобар 05, 2025
 

Милош Ивковић

Овај запис потиче из породичне хронике коју је 10. јануара 1932. забележио Петар Ивковић, потомак Милоша Ивковића из Друговца, срез Смедеревски. Рукопис је вођен мастиљавом оловком, писаним словима (отуда понешто теже читљив), у свесци са родословним напоменама и сведочанствима о породичним и политичким догађајима с краја XIX и почетка XX века. Тон записа је усмени, мешавина сећања, казивања и преношених прича, са сачуваним језиком и ритмом народног казивања.
Запис сведочи о времену кад су се страначке поделе и личне мржње преплитале са судбином домаћинстава, а клетве и завети имали снагу јавног документа. У њему се препознаје и живот једне породице која је из сиромаштва стигла до угледа, али и цена коју су за то плаћали људи „између власти и неправде“.
*

Текст сведочења је на блогу:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025/10/1932.html

[Бенито]

Значи, Нимбусе, то би фамилијарно увек у сукобу са напредњацима? 

[Ђорђе Ивковић]

Значи, Нимбусе, то би фамилијарно увек у сукобу са напредњацима? 

Ма ушло у генетику. Ево 130 година не одмарамо. А ћераћемо се још.
Него, ономад кад су напредњаци коначно оборени, људи су их на ражањ метали. Само кажем.

[Ђорђе Ивковић]

ТРАВНАТА ГРОБНИЦА: СРБИЈА — ЕНГЛЕСКА И ШТА ПОСЛЕ? — Фудбалски систем у распаду: Анализа са елементима ужаса —


- октобар 09, 2025
 

Онтолошка структура српског пораза

(не као догађај, већ као облик постојања)

Било је довољно месец дана да српска фудбалска мајка свих бламажа — утакмица против Енглеске (0:5) — потоне у маглуштину наше Пустаре. Оно што смо видели на терену, око терена, на трибинама, одисало је трулежи. Сукоби међу сопственим навијачима (једни у шареним мајицама, други костимирани у црно), у извештају ББС документованом са фотографијама само су додатно осветлили дубину распада.
Па, шта забога није у реду, запитаће се неко?
Како било ко може да помисли да "нешто није у реду"?
Не. Све је у реду, логично и последично.
Како смо наместили друштво и физичку културу, тако она (Ф.К.) ради.
 
Спорт у целини, не само фудбал, мора да пропада.
- Деце је све мање.
- Физичке способности — у паду.
- Здравље им је крхко.
- Физичко васпитање у школама — никакво.
- Клубови — квази-професионалне комуне.
- Спортски посленици —Чаруге.
- Родитељи — агенти у покушају.
- Тренери — фудбалски кастрати.
- Развојни систем — алегорија пораза.
- Спортска култура — мизерија.
- Токсичан утицај политике.
- Навијачи — банде из краја.
- Подруми стадиона — места сабласних хорора in vivo.
- Национализам — дегенерисан.
- Глупи смо и функционално неписмени.
Укратко ћемо допунити ростер српске спортске ентропије: 
Наша деца много једу, мало спавају, још мање се крећу. Краси их гојазност, шећер, холестерол, неправилан раст, слабији вид... ("Лонгитудинална димензионалност" скелета у многим спортовима јесте пресудно важна за успешност, али у коначном збиру не може да замени здравље). Падају на свим тестовима спортске способности, али — нека су нам деца жива, здрава и дебела.
Спортски посленик? Не може то да се опише у једној реченици.

Модерни фудбалски посленик је митолошки ентитет, хајдучки политичар, локални шериф без значке, кримофил, паланачки менаџер без портфеља, обожаван од навијачке заједнице задојене локал-патриотизмом и пивом, која у њему види последњег правог „нашег човека“. 
Развојни програм се базира на дечјем трафикингу. Снажан акценат се даје на протекционизам, непотизам, племенски непотизам већ код деце.
Ко хоће да му се дете од 10 година бави спортом (било којим) има да плати. Ако хоће и да игра у првој постави, има да доплати.
 
Клубови настоје да што пре продају дете у иностранство.

И родитељи настоје да што пре своје дете продају у иностранство. Како му узданица и будући зарађивач милиона расте, родитељ се инкарнира у агента – верује да му дете игра боље од Месија, али га „не форсирају“. Води преговоре преко Вибера.
Неко сматра да са менталитетом добровољног праћења деце у бело робље може да се развија државни спорт?

У српском фудбалу, тренер се појављује као онтолошки ентитет — фигура чије постојање се подразумева, али се ретко емпиријски потврђује. Он је нужни услов утакмице и тренинга, али не и њихов стварни учесник. Његова улога је апстрактна: присутан у записнику, одсутан у стварности. Појављује се тек у поразу, као узрок, док у победи нестаје у сенци „колектива“. Његова реч се не чује, али се његова одговорност увек претпоставља. Постоји специјални карусел звани „тренерска вртешка“: Због клупских неуспеха одлучне и агилне управе неуморно мењају тренере, али у једном затвореном, округлом систему. Чини се да се нешто мења, али је то само скакање жаба са локвања на локвањ у истој бари.
Ако је реч о спортској култури и менталитету нашем, овде ћу свесно направити дигресију и уз начелну дефиницију пренети једно свеже животно искуство:

Присуствовао сам недавно једној омладинској утакмици у оближњем месту, између домаће екипе и једне новосадске школе фудбала. Утакмица је била равноправна, али је победу домаћину донела серија „спорних“ судијских одлука. Након меча, неколико родитеља из гостујућег табора, укључујући и мене (иако нисам родитељ), изразило је незадовољство (непотребно цитирати). Пришао нам је тада човек из тог места и пренео нам, и сам револтиран, да је током меча чуо помоћног судију како се обраћа домаћем играчу (не старијем од 17-18 година, ако то у опште нешто значи) речима: „Сад смо их с*ебали!“ (навод у слободној интерпретацији).
Ја одиста нисам у животу чуо нешто одвратније на фудбалским теренима.
Та реченица, представља врхунац онога што се може назвати перформативном деградацијом спорта.
Тим судијама недостаје домаће васпитање. Односно, тако обликовани су нам из својих кућа дошли. Перформативно деградирани. Питање је: а ко их је послао да суде. Па, исти такви, само већ доказани — каријерни перформативно деградирани спортски лидери.
У публици су били и старији људи, који су, очито, свесни неправде, али су је прихватили са грчем на лицу — осмехом који више личи на камен него на радост. Гледају нас са том славодобитном гримасом и као да нам шаљу поруку из времена комунистичког „Наши ваше надиграше!“ — где се надигравање не односи на спорт него џамбаску превару.
И гле, омладинци победничке екипе, иако свесни начина на који су дошли до тријумфа, носили су на младим лицима исти тај грч — научени, можда, да је победа важнија од витештва.
Тај тренутак није само слика једне утакмице — он је алегорија система. Јер, како су добили ову утакмицу, тако ће неки од њих, газећи и преко талентованијих вршњака, наставити да напредују. И једном ће изаћи на међународну сцену, где их чекају школовани, васпитани, и самопоуздани противници. А они, у дубини, несигурни и поплашени, биће губитници. Вечито ућуткани. Од сваког. И ми с њима. Моћи ће да играју само против Малте. И то је то.
Није ни чудо што је А.И. израчунала да би тек са 12 играча на терену против Енглеске (Самарџића, баш њега, би требали „прошверцовати“ да нико, па ни фамозни ВАР не примете да нас има више), наше шансе ДА НЕ ИЗГУБИМО прешле 50%. О, да! Дотле смо дошли!

Отуда, умишљени мој читаоче који још лудо верујеш у српску фудбалску надмоћ (само да је Пиксета сменити):

Сваки успех је чудо, бламажа је наше природно стање. И то системско стање има бројке. И те бројке су ужасавајуће.

Неко сматра да са све мање деце која су све болеснија и килавија, у окружењу нездравом, за спорт токсичном, може боље?

Не може.

Не рађају се наша деца као Килави Радовани и фудбалски проститути, већ их ми мукотрпно тешемо да таквим постану.
Ја сам већ урадио аутопсију српског фудбала након Европског првенста, и немам нарочитих новина сем што идемо стрмоглавом низбрдицом, како је и најављено. Ту анализу сада допуњујем бројевима. Знам да је цењеном аудиторију јако досадно да чита бројеве, већ је радије распеваности и китњастим хиперболама, али у реалном животу одлучује рачун а не гусле.
 

 Рекурзија понижења: Србија, 1925–2025 

Пре тачно сто година, 1925. године, изгубили смо од Чехословачке у Београду 0:7. Данас, од Енглеске — 0:5. Није то дуго путовање у прошлост. То је дуго путовање у беспуће. Уместо развоја, ми вршимо ритуалну репетицију пораза. 
Пошто ваш аутор, као што дојавих, није склон евоцирању утисака и гуслању у анализама, већ егзактним чињеницама, поменућемо неколико параметара из утакмице Србија – Енглеска.

Кључне статистике:

Посед лопте: Србија 42% – Енглеска 58%

Ударац ка голу: Србија 6 (2 у оквир) – Енглеска 13 (5 у оквир)

Тачност пасова: Србија 81% – Енглеска 88%

Освојени дуели: Србија 47% – Енглеска 53%

Тактички закључак
Србија није изгубила због лошег избора играча, већ због:
 - недовољне компактности у средини,
 - изолованог нападача без подршке,
 - пасивне транзиције из одбране у напад.
Стојковић је покушао да игра на сигурност, али тим није имао довољно динамике да угрози Енглеску. У овом систему, чак и са најбољим играчима, потребна је структурална промена — не само замена појединаца.

Трчање:

Србија: укупно — 102.7 км. Просек по играчу: ≈ 9.34 км
Енглеска: укупно — 104.8 км. Просек по играчу: ≈ 9.53 км

 
Упоредна анализа
Енглеска је претрчала 2.1 км више укупно, што није огромна разлика, али је индикативна.
Просечно трчање по играчу: Енглеска +0.19 км више.
Највише претрчао: Џејмс Андерсон (ENG) – 11.5 км; Иван Илић (SRB) – 11.2 км.

Интензитет трчања (спринтови, висок интензитет)

Пример: Душан Влаховић

Претрчао: 9.0 км

Секвенце трчања: 38

Спринт секвенце: 12

Просечна дужина секвенце: ~23.7 м

Интервали без кретања: 15+ периода дужих од 30 секунди без активног кретања

То значи да је Влаховић био често изолован, са дужим периодима чекања, и да је већина његових кретања била реактивна, не иницијативна.

Поређење: Деклан Рајс (Енглеска)

Претрчао: 11.1 км

Секвенце трчања: 72

Спринт секвенце: 21

Просечна дужина секвенце: ~15.4 м

Интервали без кретања: само 4 периода дужих од 30 секунди

Рајс је био у константном покрету, са честим кратким секвенцама — што указује на активну улогу у пресингу, позиционирању и транзицији.
Тактички закључак:
Србија није физички „пала“, али је структура трчања била мање ефикасна. Енглеска је имала више трчања у офанзивним каналима и бољу расподелу између бекова и везног реда. Србија је трчала више у дефанзивним блоковима и латерално, што је мање продуктивно.
Србија је имала мање секвенци по играчу, што указује на нижи интензитет, мање пресинга и мање динамике у нападу.
Енглеска је имала више кратких, интензивних секвенци, што је омогућило бољу контролу простора и брже реакције.
Одузимање лопте по зонама — Србија
Зона терена
Број одузетих лопти
Најактивнији играчи
Одбрамбена трећина
19
Павловић (6), Миленковић (5)
Средња зона (маневар)
11
Илић (4), Лукић (3), Максимовић (2)
Нападачка трећина
3
Живковић (2), Бирманчевић (1)
Укупно: 33 одузете лопте
Одузимање лопте по зонама — Енглеска
Зона терена
Број одузетих лопти
Најактивнији играчи
Одбрамбена трећина
14
Конса (5), Гуехи (4)
Средња зона (маневар)
17
Рајс (6), Андерсон (5)
Нападачка трећина
7
Гордон (3), Мадуеке (2), Кејн (2)
Укупно: 38 одузетих лопти
Ефикасност одузимања — Србија
Укупно покушаја одузимања: 61
Успешних одузимања: 33 
Ефикасност: 54.1\%
По зонама:
Зона
Покушаја
Успешних
Ефикасност
Одбрана
28
19
67.9%
Средња зона
22
11
50.0%
Напад
11
3
27.3%
Највећа ефикасност је у одбрани, али управо средња зона је кључна за контролу темпа и транзицију.
Тактички закључак
Србија је дефанзивно оријентисана — 58% одузимања лопти било је у сопственој трећини. 
Енглеска је имала више одузимања у маневару и нападу, што указује на активнији пресинг и бољу територијалну контролу. 
Само 3 одузете лопте на противничкој половини за Србију говоре да није било високог пресинга, што је у складу са претходном анализом о ниском броју секвенци и интензитету.
Србија није била физички инфериорна, али је интервенисала мање и мање ефикасно у зони где се добија утакмица. Са само 3 додатне интервенције у средњој зони, динамика меча би се могла променити — не нужно резултат, али темпо, посед и притисак сигурно.
Обратити пажњу — везни играч Максимовић одузео је свега две лопте! То је та скоро генетска грешка у српском фудбалском менталитету: гледа се како играч барата са лоптом у месту и на мах, а одузимање лопте му дође као презрени посао кметова.
И ту бисмо окончали анализу. Споро мислимо, споро се сетимо шта треба да радимо, споро кренемо, споро трчимо, свака длака нам смета и попили смо петарду.
 

Како нас цене Factors

[Savannah, Џорџија – Factors Walk и River Street – Овде су трговци робљем, познати као „фактори“, водили посао продаје робова. Factors Walk је био центар трговачке активности, а River Street је служила као улазна тачка за робове доведене преко Атлантика.]

 
Мишљење фактора се мора респектовати. Дакле шта кажу поштовани Factors о нашој роби, и колико смо конкурентни на друге?
Ево: тренд збирне вредности играча фудбалских репрезентација Србије, Хрватске и Словеније.
Година
Србија (€ милиона)
Хрватска (€ милиона)
Словенија (€ милиона)
2021
≈ 240
≈ 360
≈ 105
2022
≈ 267.5
≈ 320
≈ 115
2023
≈ 230
≈ 280
≈ 130
2024
≈ 190
≈ 265
≈ 145
2025
≈ 166
≈ 290
≈ 160
Кључне тенденције
Србија
Код Србије нема колебања — од 2022. године вредност репрезентације је у перманентном паду.
Састав Србије који је започео утакмицу против Швајцарске на Светском првенству у Катару 2. децембра 2022. године, уз тадашње тржишне вредности играча према Transfermarkt-у из новембра 2022:

Србија — стартна поставa против Швајцарске (СП 2022)

Играч
Позиција
Клуб (2022)
Вредност (€ милиона)
Вања Милинковић-Савић
голман
Торино
3.5
Никола Миленковић
штопер
Фиорентина
25
Страхиња Павловић
штопер
Салцбург
8
Милош Вељковић
штопер
Вердер
4
Андрија Живковић
десно крило
ПАОК
6
Филип Костић
лево крило
Јувентус
22
Саша Лукић
централни везни
Торино
15
Сергеј Милинковић-Савић
офанзивни везни
Лацио
60
Душан Тадић
офанзивни везни
Ајакс
6
Александар Митровић
нападач
Фулам
28
Душан Влаховић
нападач
Јувентус
80

Укупна вредност стартне поставе Србије (новембар 2022): €267.5 милиона

Ово је био један од највреднијих састава које је Србија икада избацила на терен. Ипак, резултат против Швајцарске (2:3) показао је и да тржишна вредност не гарантује успех.
Кључни закључци:
- Пад вредности од ~€267.5M (2022) на ~€166M (2025) значи губитак од око €101.5 милиона, што је ≈ 38% укупне вредности стартне поставе.
- Тај пад није резултат лоше селекције, већ објективног пада форме, старења играча, повреда и тржишне динамике. На пример: 

Влаховић: €80M → €35M

Сергеј Милинковић-Савић: €60M → ван репрезентације, у Ал Хилалу

Тадић: €6M → испод €2M, у заласку каријере

Митровић: €28M → у Саудијској Арабији, ван европског фокуса

Ограничени простор за побољшање:
- Нема „златне резерве“: Највреднији играчи су већ у тиму. Млади таленти попут Самарџића или Јовановића имају потенцијал, али не могу одмах надоместити губитак од €100M.
- Садашња репрезентација није плод хира или незнања селектора. Они је окупио практично највредније играче са којима располажемо. Голман Вања Милинковић-Савић (18 милиона €) је један од ретких који није у саставу.
- Системски проблеми: Ниједан селектор не може за 2–3 године створити нову генерацију. То је посао академија, клубова, и дугорочне стратегије.
- Тржишна вредност није само квалитет: Она укључује и маркетиншки потенцијал, лигу у којој играч наступа, и трендове — а Србија ту нема системску предност.
Овај аргумент, дакле, није одбрана селектора Стојковића, већ и критика површне јавне дебате: не може се очекивати врхунски резултат без врхунског материјала. А материјал је — тренутно — у паду.
Хрватска
2021–2022: Висока вредност захваљујући генерацији из финала СП 2018. 
2023: Прелазна година — пад вредности ветерана, али раст младих као што су Гвардиол и Сучић.
2024–2025: Репрезентација се подмлађује, али задржава стабилну вредност захваљујући играчима у елитним клубовима.
Словенија: 
2021–2022: Стабилна вредност, али без експлозије младих талената
2023–2025: Раст вредности захваљујући Бењамину Шешку, који је постао један од најперспективнијих нападача Европе
Јан Облак остаје темељ вредности, иако је уласком у тридесете почео лагано да губи тржишну цену
Словенија је успела да подмлади тим без драстичног пада вредности, што је кључна разлика у односу на Србију.
Упоредна анализа (2025)
Репрезентација
Укупна вредност (€ милиона)
Просек по играчу (€ милиона)
Србија
≈ 166
≈ 6.64
Хрватска
≈ 290
≈ 11.62
Словенија
≈ 160
≈ 6.40
Иако Словенија има сличну укупну вредност као Србија, њена динамика је узлазна, док је код Србије у паду. То је оно што чини Словенију „успешнијом“ у последњим годинама — не само резултати, већ и структурална стабилност и развојни континуитет.
 

Српски модел пропадања: Систем без система. Резултат осигуран

Наше пропадање ван сумње није резултат лошег рада селектора већ је дубоко системски генерисано.
Колико је систем добар најбоље се огледа у бази. Ту не може да се превари. Зато ћемо поред Словеније и Хрватске у обзир узети још једну земљу — Швајцарску. 
Зашто баш Швајцарска?
Резултати: 
- Светско првенство: редовни учесник од 2006. године, са пласманом у осмину финала 2014, 2018, и 2022.
- Европско првенство: четвртфинале ЕУРО 2020 (елиминисали Француску), стални учесник од 2004.
- У-21 и млађе селекције: редовно производе играче за елитне клубове — од Џердана Шаћирија до Мануела Аканджија и Ноа Окафора. 
Структура:
- Фудбалска академија у Ниону (седиште УЕФА) и систем развоја младих играча у клубовима попут Базела, Јанг Бојса и Цириха.
- Мултикултурна селекција: играчи пореклом из Балкана, Африке, Турске, што даје тактичку и техничку разноликост.
- Тржишна вредност (2025) сениорске репрезентације: ≈ €270 милиона
U21 репрезентација: ≈ €65 милиона - Вредносно изнад Србије и Словеније, али испод Хрватске — што је у складу са резултатима.
Презентоваћемо само један упоредни податак
Демографија и фудбалска база (2025)
Земља
Број становника
Активни фудбалери (регистровани)
Проценат укупне популације
Србија
≈ 6.6 милиона
≈ 120,000
≈ 1.8%
Хрватска
≈ 3.9 милиона
≈ 130,000
≈ 3.3%
Словенија
≈ 2.1 милиона
≈ 50,000
≈ 2.4%
Швајцарска
≈ 9.0 милиона
≈ 280,000
≈ 3.1%

[Активни фудбалери обухватају све регистроване играче: професионалце, аматере, омладинске категорије и женски фудбал.]

Швајцарска има највећу базу, што је резултат снажне инфраструктуре, школских програма и великог броја миграната укључених у спорт.
Хрватска има изненађујуће висок проценат у односу на популацију, што објашњава њен континуирани успех у развоју талената.
Србија има најслабију базу, са изразито мањим процентом укупне популације укљученом у активно бављење фудбалом — што указује огромни неискоришћени простор за развој, посебно ван урбаних центара.
Да ли ико размишља о томе да у овом моменту 150.000 више деце и омладине тренира фудбал по швајцарским Алпима, али на уређеним игралиштима и уз озбиљне и компетентне тренере, него Српчади по нашим врзинама?
Да ли неко може ту, по нас застрашујућу, чињеницу да апсолвира? А ништа боље није у односу према Хрватској и Словенији. Са 40% мање становника у Хрватској је активно више деце и омладине него у Србији?! И у Словенији је масовност 30% већа него код нас.
Шта?: Српска деца неће да тренирају, а њихова хоће, и шта ми ту можемо? То да наши неће а њихови волшебно хоће, је апсолутна логика, како рекосмо, овдашњих перформативно деградираних фудбалских посленика, чија спортска свест не допире ни стопу даље од модела „три за три“.
Како, којом магијом, да се немар, јавашлук, у осталом дегенски безобразлук према деци, спорту, друштву, народу... амортизује па да "опет" (мада је и и то типичан наш мит или самохвалисава измишљотина) играмо као „европски Бразилци"?
Указаћемо на још један феномен: Када су у питању млади играчи, хрватски играчи не одскачу од српских. Разлика се јавља тек у сениорском, зрелом добу. 
Зашто су хрватски играчи вредносно слични српским, али се боље показују?
1. Клубови у којима играју
Хрватски репрезентативци су распоређени по клубовима који имају:
- виши UEFA ранг (нпр. Динамо Загреб, Хајдук, Ријека су редовни учесници у Европи)
- бољу извозну стратегију: играчи попут Гвардиола, Шутала, Сучића и Батурине одлазе у клубове као што су Манчестер Сити, Ајакс, Салцбург, што подиже њихову вредност и искуство
- континуитет у развоју: младе категорије у Хрватској имају бољу инфраструктуру, што се види и по броју школованих тренера и игралишта
2. Фудбалска култура и селекција
- Хрватска има јасну селекциону вертикалу: од U15 до А тима, са континуитетом у стилу игре и тактичком образовању.
- Србија често има дисконтинуитет: млади играчи се губе у прелазу из омладинских у сениорске категорије, или одлазе у клубове без развојне стратегије.
3. Ментална припрема и системска стабилност
- Хрватска репрезентација има менталитет такмичења: играчи долазе из система који их припрема за притисак, за улогу, за тимску дисциплину. Док мале Хрвате челиче у њиховом развојном добу, код нас се полу-таленти провлаче преко кума и стрике.
- Србија често има индивидуалне таленте, али без системске подршке — што доводи до неуједначених учинака. Дословно, на десетине хиљада нових талената сваке године и не нађе прилику да се укључи у тренинг. 
Закључак: Моја теза, коју упорно браним иако је нико не напада јер никога и није брига, је потпуно оправдана: вредност на папиру није довољна. Србији недостаје не само 100.000 фудбалера, већ и структура која од талента прави играча. Хрватска то има — и зато њихови играчи, иако сличне вредности, играју боље, дуже и у важнијим мечевима.
 

Мучна атмосфера, картони, зебња 

Србија 11. октобра игра у Лесковцу одлучујућу утакмицу за пласман у бараж за Светско првенство против Албаније.
Шта нас чека, чему ли се надамо? 
Контекст и стање уочи утакмице
- Значај утакмице

Ова утакмица је врло важна за Србију — победа би значајно приближила баражу за Светско првенство. Албанија је такође мотивисана, јер бодови у гостима имају велики значај. Очекујем да обе репрезентације уђу са великим притиском и жељом да контролишу темпо игре.

- Локација меча

Уместо у Београду, утакмица је пребачена у Лесковац, на стадион „Дубочица“. Разлози су безбедносни и амбијент — висок ризик због историје међусобних сусрета. Београђани из неког разлога одавно имају негативан, непријатан став према репрезентацији.
- Публика / атмосфера

Србија је кажњена због понашања навијача у претходним утакмицама, биће затворено део капацитета стадиона у Лесковцу (-20 %) због казне. 
Као што знамо — улазнице су повучене из продаје. Дакле, док Пиксе мучи муку да селектира 11 каквих-таквих фудбалера, неко ће, а не зна се ко већ се само слути, да селектира 5000 навијача. На основу који параметара и навијачких перформанси? Грлатост? Психолошка стабилност у стресним ситуацијама? Политичка подобност? Ово последње највероватније.
Имаћемо, свакојако, строго контролисане навијаче, који све раде по команди. 

Играчи ће знати да ни та публика није срцем и душом уз њих.

- Резултати из претходних сусрета

Последњи међусобни сусрет (у Тирани) завршен је 0:0. 

Укупно Х2Х: три утакмице од 2014, по једна победа за Србију, једну за Албанију, један реми. 

- Форма

Србија има мечеве са различитим резултатима; Албанија исто, иако делује да је у последње време стабилнија дефанзивно. 

- Квоте и фаворити

Квоте кладионица стављају Србију у блажи фаворит: победа Србије ~ 1,83, нерешен исход ~ 3,60, победа Албаније ~ 5,00. 

То значи: тржиште верује да је Србија боља опција, али не са убедљивошћу да је победа готова ствар.

- Проблеми код Албаније

Албанска репрезентација има изостанке: одбрамбени играч Ардиан Исмајли и везни Адрион Пајазити неће бити са тимом због повреда. 

То може ослабити задњу линију код Албаније и смањити флексибилност у тактичким променама.

- Проблеми код Србије
Стојковић је објавио да има пуно проблема са повредама играча:

"...И још једну ствар да кажем, неке новине су апострофирале кривце за пораз од Енглеске Вељко Бирманчевић и Коста Недељковић. Ја никада нисам никога кривио, нити ћу. Мој савет је да се информишете. Велики удар на репрезентацију Србије, Саша Лукић неће играти. И да се није повредио, опет би био на трибинама, јер има парне картоне. Исто је и са Недељковићем, није прецртан  или  кривац него је повређен и неће играти два месеца. А шта ће бити за Енглеску и Летонију за месец дана, то ћемо видети." 

- Атмосфера ће бити напета, што може играти улогу у психолошком смислу, посебно у кључним моментима.
По мени, пресудно је психолошко стање у тиму. А оно није добро. Репрезентација је већ показала да је на ивици расула. Да је лабилан систем који само што се није сам урушио.
Психолошка матрица меча 

1. Почетна трема и напетост
   
   • Стадион мањи, све ближе, све гласније.
     
   • Играчи Србије осећају да морају, док Албанци осећају да могу.
     
   • То је класична асиметрија притиска: једни под теретом очекивања, други без обавезе — и то одмах наговештава нервозу, кашњење у дуелима и касније фаулове.
     
2. Судије и толеранција на контакт
   
   • Ако судија пусти груб контакт у првих десетак минута, све иде низбрдо.
     
   • Наши играчи су склони импулсу — уместо да остану хладни, реагују на сваки лакат и провокацију.
     
   • Албанци ће симулирати, тражити фаул, гледати у судију више него у лопту — и то ће јести време и нерве.
     
   • Врло лако замислива комбинација: два жута у првом, један у другом делу → црвени из нервозе.
     
3. Тактичка нефлексибилност
   
   • Ако Пикси не мења 3-5-2, онда се проблеми понављају као у низу других мечева:
     
     • бекови високо,
       
     • празнина између дефанзивне тројке и везе,
       
     • недовољна синхронизација у повратном трчању.
       
   • Сваки такав простор је позивница за контру.
     
4. „Мучна атмосфера“
   
   • То је најтачнија интуиција. Није само ствар публике — то је стање кад осетиш да енергија у тиму није компактна.
     
   • Биће зрна нервозе у сваком контакту, нема оног „тимског даха“.
     
   • У том амбијенту и најбољи играчи делују као да играју по магли.
     Процена могућих исхода (нестатистичка, на основу утакмице као психолошког механизма): 
     Исход
     Вероватноћа (осећајна, не квантитативна)
     Кључни условПобеда Србије (1:0,  2:1)
                 ~35 %
     Рани гол, срећан одбитак или инспирација појединца
     Нерешено (0:0,1:1)
                 ~30 %
     Ако Албанија успе да смири ритам и одбрани се до краја
     Пораз Србије (0:1, 1:2, па и 0:2)
                 ~35 %
     Ако дође до искључења, губитка живца, или психолошког пада после првог примљеног гола
      
     
   Када се све сагледа, делује да кладионичарске квоте нису реалне. Ми се заправо налазимо на средини између тешке победе и колапса. 
   Све у свему, ово није питање форме ни резултата, већ зрелости — способности да се издржи притисак без бекства у хистерију или резигнацију. Србија често игра као човек који сам себи поставља замку и онда се чуди како се у њу ухватио. Ако је ово једна од таквих ноћи, ни победа неће донети мир, а пораз неће изненадити никога. Ипак, у том танком простору између наде и резигнације, можда се крије оно најтачније лице нашег фудбала — уздах који траје дуже од утакмице.
   

[Ђорђе]

Сва је прилика да си предвидео све у детаљ.
Поред тога што сам упознат са нивоом напредњачког говнарлука и склоности истих да од свега направе обичан шешељевски брлог, опет ме изненадило како се брзо заборавило понижавање од пре месец дана тако да су намах дошли до тога да је синоћна пародија "највеће понижење у историји српског фудбала".

[Ђорђе Ивковић]

Коначно да се неко усудио бар да каже.

Раде Залад:

И `ајмо да заборавимо како смо прокоцкали Лесковац, пре тога Маракану, и тако даље. И даље не знамо ко су људи који су дисциплиновали људе на трибинама, чекамо, ваљда ће се кровна организација јавити, Министарство да каже то су ти људи који су правили… Јер, та атмосфера која се правила се пренела доле на терен.

https://sportklub.n1info.rs/fudbal/fifa-...tribinama/

[Ђорђе Ивковић]

АЛБАНСКА ГОЛГОТА 2.0

- октобар 16, 2025 
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025/10/20.html
 

Нека је лака плава трава заборава свима који су те суморне јесење вечери спавали сном праведника на лесковачком стадиону.
Сви кажу 
— игра није била лепа. 
Јесте — али је зато била неборбена! 
А кад није борбена,
онда је зацело концепцијски незрела! 
А кад није ни зрела, 
онда је — екипа у развоју. 
Заостала у развоју.
Публика у Лесковцу, она што је почела да пева химну али је задремала на мантру „Боже спаси!“, и чекала знак свог васкрсења, сада је само сећање — мирна, готово свечана сенка. 
Нека је вечна слава и хвала најмртвијим навијачима у Васељени.
Све је, дакле, подложно промени, па је и селектор пропао у ковитлацу лесковачке мућкалице. Само је фудбалска менанџерија неуништива.
Они који су пали — изгубили су све. 
Они који су остали — нису изгубили ништа. 
Зато ће посленици и менаџери наставити 
— с истим еланом, несаломиви,
са другим стручним штабом,
али једнако послушним, 
с истом вером да ће нас у следећем циклусу 
— Бог коначно наградити.
А репрезентација?
Пали су хероји са роштиља (лесковачког). 
Свака част, момци!
Показали сте карактер, 
када сте га најмање имали.
У Андори је, како се сложили, показан карактер. 
И јесте — али њихов.
Па ипак, и насупрот виђеном, нада је порасла до неба, на темељима од облака — да ћемо, после Андоре (коју победисмо! Да, да — победисмо, веровали или не!), победити и Енглеску у гостима, па можда и све остале редом кад дође Светско првенство, само да нас крене.
У Тумане ћемо отићи да освештамо копачке, само да нас једном крене!
И нека сви чују
 — ово није крај! 
Ово је почетак новог циклуса наде, 
на темељима старих пораза. 
Јер, као што рече један велики стратег: 
„Ми смо победници у потенцијалу.“
Ми увек напредујемо у супротном правцу! 
ФСС је, доследно својој стратегији, наставио потрагу за српским Јамалима — а како код нас, како је свима знано, расту у изобиљу — није чудо што је репрезентацији прикључен и дечак који још не игра ни за први тим свог клуба, али убедљиво доминира у школском првенству.
Против Енглеске, сазнајемо, у протокол ће бити уведена и два отресита осмака који „имају изразит таленат и леп рукопис“.
Сад се, рекосмо, тражи нови Јамал, дете што још носи ужину у ранцу, да врати част и дисциплину.
И можда ће нам пут показати баш Пиксе 2.0 
— дечак из Лесковца, што „на малечку столичку седи, ал’ големо небо гледа“. 
Има „потез“, али нема кондицију. 
Мисли да је кондиција нека болест. 
Уместо проје и похованог батака, 
носи џамбо паковање чипса и енергетску плочицу
— за сваки случај. 
Седи на трибинама, скролује по мобилном и пита човека до себе:
 „Чико, који је езултат...“

Шта коначно поручити, историје ради?
Почивајте у офсајду, и не брините
— фудбал живи у нама. 
У нама, који се никад не умарамо 
од објашњавања зашто нисмо победили.
Почивајте у офсајду, носиоци славне копачке, 
на трави без жара, без гласа и без муда. 
Све смо вам опростили 
— осим што сте нас још једном намамили да се надамо.
Почивајте у офсајду.

[Ђорђе Ивковић]

ДУХ...

1946 - 2025. - Непокорени дух

“‎Ако неко љубав према својој земљи, партији, покрету, идеји, 
стави начелно изнад истине о њој, ма каква да је, 
то није прави патриотизам, то није прави борац једне идеје. 
То је морална кукавица у потрази за алибијем.”
― Борислав Пекић

Пета београдска гимназија је у побуни. Боре се за последњи комад достојанства који још чувају. Лета Господњег 2025.
Осамдесет година раније, у Трећој гимназији — нека друга побуна. Пета тада још није постојала. Борислав Пекић је то оставио у причи „За ким је звон звонило 1946.“:

„Ударан песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима... У ‘топлом зецу’ били су углавном гости — полуписмени занатлије, активисти, скојевци — а врло мало ученика III мушке.“

Први „топли зец“ у историји српског школства одиграо се управо у Трећој. Била је то крвава педагогија револуције, коју су спроводили полуписмени гости, полазници занатских школа и неки мало напреднији ученици других гимназија, махом потомци нове Југославије, скојевци и активисти, који су својом масовном силом и урлањем претварали једног ученика у жртву институционалног страха.
Препознајете ли, у „гостима“ Треће београдске који су направили иновативни механизам за инжењерију нове душе, данашње „ћације“?
Између Његошеве и Бирчанинове свега је два и по километра, али је раздаљина у духу готово непремостива.
У њиховој историји као да се огледа и сва наша историја после 1945.
Трећа је била школа старог грађанског Београда, са својом славом и пристојношћу. У Трећој се и данас свечано обележава школска слава — Свети Сава.
Пета је никла из рушевина грађанског Београда — као школа нове елите, деце функционера и идеолога, који су се најчешће силом уселили у виле на Дедињу и господске станове. Тај нови сталеж је убрзо добио одговарајући назив — „црвена буржоазија“.
Пета београдска гимназија је чедо скојеваца. Оних скојеваца који су правили „топлог зеца“ два и по километра даље. Пета београдска гимназија јесте другачија од осталих: својеврсно просветно издање Блока 45.
Зато је данас логично: Трећа више не рађа политичаре, а Пета је њихов расадник. И већина левичарска — али тешко да се можемо поносити њима.
Но, када се прегледају спискови некадашњих ђака, види се нешто још чудније: преовлађују певачи и глумци. Гимназије су постале расадници естраде.
Из плејада великана који су носили време на леђима, стигли смо до портфолија славних — до шарених поворки алумнија који са цитрама у рукама и маскама пајаца глуме наследнике просветитеља, несвесни да су тек статисти у властитом опадању.
„Бара,“ рекао би Пекић.
А ипак, и у Трећој и у Петој још трепери онај исти немир — више не идеолошки, већ младалачки, онај који не трпи глупост света.
И док год постоји један који неће да стане у ред, Трећа и Пета још имају за шта да живе. Све остало су само зидови и спискови алумнија.
Јер немир је, као и некад, последњи доказ да смо живи.

[Бенито]

Одлично, као по обичају....
Само мала исправка, Пета београдска гимназија налази се у улици Илије Гарашанина, а не у Бирчаниновој.
ПС сама адреса Пете београдске гимназије је битна и због феномена који је и Нимбус приметио у свом тексту, а то је да је Пета дала несразмерно велики број глумаца и певача. Разлог је што је зграда Пете београдске гимназије у близини РТС, некадашње Телевизије Београд и још два позоришта, па је добар број запослених у те три установе уписивао своју децу у Пету београдску гимназију.

[Ђорђе Ивковић]

Није све црно-бело. Ево фамозног "алумнија" (свакако непотпуног) па процените сами:

ПЕТА БЕОГРАДСКА ГИМНАЗИЈА

Уметници
Мира Алечковић, песникиња
Зоран Даниловић, српски писац
Срђан Карановић, режисер
Мирјана Лазић, српски драматург
Горан Марковић, режисер
Светлана Поровић Михајловић, српска књижевница, романописац
Ђорђе Прудников, руско-српски сликар, графичар и дизајнер
Биљана Србљановић, писац и драматург
Локица Стефановић, српска балерина, кореограф и педагог
Бојана Стојановић Пантовић, српска књижевна историчарка, критичарка и песникиња
Милан Атанасковић (Београд, 1961) је српски уметник који живи у Француској. Рођен у Београду, похађао ниже разреде основне школе у Рабату, Мароко, завршио ОШ „Радоје Домановић” на Новом Београду и Пету београдску гимназију.
Светлана Поровић Михајловић (Скопље, 1959) српска је књижевница. Пише прозу, есеје, ауторске чланке, коментаре, објављује и у књижевној периодици, магазинима, дневним новинама.


Естрада
Игор Блажић – Прљави инспектор Блажа, музичар
Ивица Вдовић, бубњар (Прва жртва сиде у Југославији)
Дејан Дунић, басиста „ВИС Силуете“
Бора Ђорђевић, фронтмен „Рибље чорбе“
Сузана Манчић, певачица и ТВ водитељка
Јован Мишевић, бубњар „ВИС Силуете“
Бојан Печар, басиста београдске рок групе Екатарина Велика
Мирослав Цветковић, бас гитара у групи Бајага и инструктори
Гордана Гога Секулић, певачица
Јелена Тинска, глумица, балерина, списатељица, колумниста и ТВ водитељка.

Глумци
Гордан Кичић, глумац, завршио је само први разред у Петој и отишао на школовање у Москву
Мирјана Карановић, глумица
Оливера Катарина, глумица и певачица
Бора Ненић, српски филмски и позоришни глумац
Горица Поповић, глумица
Милош Самолов, српски филмски и позоришни глумац
Никола Симић, глумац
Катарина Радивојевић, глумица
Бранко Цвејић био је српски глумац.
Његов отац био је оперски певач и професор Музичке школе „Станковић” Жарко Цвејић (1907—1994).
Марко Грабеж (Београд, 30. мај 1992) српски је глумац и музичар.
Тијана Кондић (Београд, 26. мај 1984) српска је глумица и списатељица. Најпознатија је по главној улози у филму Наташа. Написала је романе Трагови живота и Бука.
Завршила је Пету београдску гимназију. Три пута је покушала да упише Факултет драмских уметности, али ниједном није примљена.

Спортисти
Милан Лазаревић, олимпијски победник у рукомету, на Олимпијским играма 1972. године
Радован Нововић, кошаркаш Радничког
Бранислав Покрајац, рукометаш и тренер, победник на светским првенствима у рукомету

Политичари
Ана Брнабић, Председник Владе Републике Србије од 2017.
Слободанка Груден, Градоначелник Београда од 1992. до 1994.
Милош Јовановић, председник Демоктарске странке Србије
Гашо Кнежевић, професор права, министар
Синиша Мали, Градоначелник Београда од 2013.
Јасна Матић, министар
Гордана Матковић, демограф, министар
Милан Милутиновић, амбасадор Србије у Грчкој, министар и Председник Републике Србије од 1997. до 2002.
Срђа Поповић, лидер покрета Отпор!
Горан Свилановић, политичар, министар
Срђан Срећковић, политичар, министар
Петар Шкундрић, министар и универзитетски професор
Адриана Захаријевић (Београд, 1978) српска је филозофкиња, феминистичка теоретичарка, преводитељка и друштвена активисткиња. Виша је научна сарадница на Институту за филозофију и друштвену теорију.[1] “Жене и црном”
Јасна Матић (Београд, 14. јануар 1964) јесте бивша српска политичарка. Матићева je била министар за телекомуникације и информационо друштво у Влади Мирка Цветковића.
Весна Пешић

Научници
Бошко Мијатовић, економиста
Вељко Милутиновић, професор ЕТФ
Др Милош Недељковић, професор ЕТФ
Славица Шилер-Маринковић, професор ТМФ
Дејан Ајдачић (Београд, 22. јануар 1959) српски је филолог, фолклориста, етнолингвиста, теоретичар књижевности, преводилац и уредник.
Владимир Ајдачић (Београд, 11. септембар 1933 — Београд, 19. октобар 2021) био је српски физичар светског угледа,[1] популаризатор науке, еколог, књижевник и енциклопедиста.
Борис Милосављевић (Београд, 15. март 1967) је научни саветник Балканолошког института САНУ и дописни члан САНУ

...

ТРЕЋА БЕОГРАДСКА ГИМАЗИЈА

Борисав Атанасковић, књижевник, драмски писац за децу и одрасле, глумац, редитељ, драматург и уредник.[4]
Борислав Пекић, романсијер, драмски писац и филмски сценариста;
Бранимир Ћосић, књижевник и новинар;
Влада Дивљан, рок музичар;
Срђан Шапер, музичар и бизнисмен;
Влајко Лалић, музичар;
Драгољуб Михаиловић, генерал;
Драгана Варагић, глумица;
Дарко Танасковић, оријенталиста и дипломата;
Данило Бата Стојковић, глумац;
Дејан Тиаго Станковић, књижевник и преводилац;
Дубравка Стојановић, историчарка и редовни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду;
Душан Матић, песник, прозаиста, преводилац, један од покретача надреализма у српској књижевности;
Зоран Цвијановић, глумац;
Маја Волк, драматург
Зоран Христић, композитор;
Коча Поповић, филозоф, песник, официр, политичар и дипломата;
Љубица Гојгић, новинарка, радијска и телевизијска водитељка;
Мата Милошевић, позоришни и филмски редитељ, глумац, писац и педагог;
Милан Спасић, поручник бојног брода друге класе Југословенске војске
Милорад Мики Ристић, рок музичар (Дарквуд даб);
Миодраг Мића Поповић, сликар, ликовни критичар, писац и филмски режисер;
Момо Капор, сликар, књижевник и новинар;
Павле Минчић, глумац и режисер;
Стеван Филиповић, редитељ.
Маргита Стефановић рок музичарка (EKV), архитекта
Јован Матић, реге музичар (Del Arno Band)
Владан Матић, реге музичар (Del Arno Band)
Небојша Лалић, ендокринолог, дијабетолог и академик
Иван Павловић, академик, паразитолог
·  Симо Матавуљ, књижевник.
·  Стеван Сремац, књижевник.
·  Живојин Мишић, војвода.
·  Марко Мурат, сликар.
·  Владимир Тителбах, архитекта и сликар.
·  Тодор Мијушковић, сликар.
·  Никола Вулић, историчар и археолог. 
Иван Мркић (Београд, 30. мај 1953) српски је каријерни дипломата. Мркић је бивши министар спољних послова Србије и амбасадор у Кипру и Јапану.

[Бенито]

Видиш, тај списак који си поставио , доказује оно што сам горе написао. Да не наводим сада само оне које знам, али већини наведених су родитељи радили у Телевизији Београд или у та два позоришта поред. 
Бора Ђорђевић је, рецимо, изузетак. Његова мајка је била професорка српског језика и књижевности у Петој. 
Али, већина од наведених су везу са Петом имали преко телевизије.