[Ђорђе Ивковић]

ЗЛОУПОТРЕБА ЗЛОЧИНА - Примењени аутошовинизам у случају Јовановић, и случајевима Симеуновић и Дејан С.


Шта нам говори злоупотреба смрти Душана Јовановића, која се деценијама користи за доказивање српског "системског расизма", клеро-фашизма и монархо-фашизма. Несретног Рома претукла су два скинхедса - један Хрват и један Мађар.

Супротно — страдање Марка Симеуновића и Дејана С. третира се искључиво у контексту угрожавања Ромске заједнице.

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_20.html

[Ђорђе Ивковић]

Иде Миле, сео је на руду,
за гузицу продо родну груду.
Иде Миле, сео је на руду,
да му странци опет газде буду.







ХИТНО! Заустављени сви возови у Србији.

Терористи међу нама!

[Ђорђе Ивковић]

ЏОНИЈЕВО ЈУТРЕЊЕ

Џонијево јутро доноси будност и сумње, а господин Л. плива кроз личну бару, скривајући своје папире под перјем…


Прича о Јоци који је постао Џони није по свом формату погодна за "Погледе" и не бих је постављао. Но, у "бекраунду" је дошло до мале преписке са редакцијом једног књижевног часописа и извесним господином Лабудом, која може бити поткрепљујућа у размишљањима о нашој културној елити.

[Ђорђе Ивковић]

 Ламент  над  Lex speialis — Хроника једне продаје душе града у доба бескореновића

Један коментар (аутор: Туљанин): Идејно решење Трамповог комплекса у Београду. Обратити пажњу: плац не укључује само "нови генералштаб", онај који је пројектовао Добровић, већ и касарну у суседству Генералштаба, а сем тога и стари Ђенералштаб. Тако чујем. Уосталом, идејни пројекат комплекса очито претпоставља изградњу не тек на простору Добровићевог Генералштаба, већ на много ширем простору, дакле оном који у себе укључује и Касарну у Адмирала Гепрата и Баумгартеново здање. Добро, лепо. Можемо и саму "Владу" да преместимо у једну од три торња која ће Трамп дизати у Београду. И Министарство спољних послова. И Министарство финансија. Биће ту близу и Трампов касино, дакле паре ће се блажено окретати. Оно што се Трампу изјаловило у Гази, успеће му у Србији и Београду, а то је тако јер је сва прилика да смо ми у суштинском смислу гори од несрећних Палестинаца. Они бар нису дрољице. Ми јесмо. Ако ништа, то је председник, партија му, као и сви они преиспољни бедници коју исту издајнички подржавају. Ординарне дрољице.

Врло је одвратно да се зграда бившег Генералштаба, уз њу приде и зграда старог Генералштаба —  Баумгартенова палата, прода онима који су без разлога и без војничке части, само са изговором, рушили Србију па и ту зграду.
Још је одвратније да је продају исти они који су, уз патриотску халабуку наводно бранили Србију од агресије НАТО на челу са USA, кад нас засипаше уранијом, касетним бомбама и лажи. Бранили је тако да њима длака са главе није фалила.
Најодвратније је што је за срамни Lex speialis донет за ову потребу, гласао и унук "највећег бранитеља српства" Слободана Милошевића — Марко М. Милошевић.  
У галерији одвратности истиче се изговор под којим су прегажене све правне препреке да прода крвнику само срце Београда :

"Није то Колосеум"

(Аутор историјске изјаве Миленко Јованов - СНС)

Потпуно одсуство саосећања са патњама које је претрпео српски народ, и то од оних који који српство користе као мач и као штит. Како видимо и као — киблу.
Можемо очекивати да једног дана противницима  маснокопитарског фућкања свега вредног у Србији одговоре, са каменим осмехом на лицу, као Светозар Прибићевић пре сто година — "Пошто је та српска крв - ја имам паре, да је платим па да ћутите".
Рефлекс наше индигенизоване касте са сертификатом туђинске моћи и бонусом Пута свиле и кадифе — је природан — то је рефлекс бескореновића који не осећају ништа од онога што продају, јер овде ништа није њихово. Ако не могу да сруше све што је у држави старије од њих они ће да обешчасте и сведу на шупу и мизерију. Продаће гробље да на њему неко дигне касино и елитни бордел.
Јер, хоће да се историја броји од њих. Ништа претходно њима не вреди колико попишан боб.
Истога дана када су преиспољни бедници донели проститутски Lex speialis, USA су донеле тешке санкције Нафтној индустрији Србије. Да дрољицама покажу колике су дроље и да морају свакога часа верно да их служе. 
У свему овоме најпораженији је онај дубоки, скоро подземни грађански конформизам који се шири као кужна мочвара — тихо, стрпљиво, упорно. То повијање пред ‘јачим’ више и не личи на друштвени феномен; личи на инстинкт, на атавистички нагон преживљавања по сваку цену, па макар та цена била сопствена дехуманизација. Грађани који су некад и те како знали да се усправе, сада су тек у грозничавом грчу проналажења нових начина да се што удобније савију. И сваког дана мало одгризу од себе, од онога што је људско, док не остане само безлична телесина која реагује искључиво на импулсе утробе: на зов глади, жеђи, на рекламу. То је она гадна врста добровољног одрођавања — процес у којем — сад више не човек већ полу-човек  —људсколики бураг, не примећује да се распада, јер је навикао да себе посматра искључиво кроз призму онога што може да прогута, купи, понесе, замени. У таквом свету и најгрубље понижење пролази као ‘саставни део живота’, а најгори злочин као свеже отворена могућност. Кад једном тако пристанеш да будеш савитљив, врло брзо схватиш да си постао и добровољно ломљив. И онда је касно. Ми смо већ дубоко у том стању — распада који се може обавити потпуно тихо, у ходу, без урлика. Овде чак и пропаст уме да буде дисциплинована. 
У неким бедним друштвима далеког истока, очеви с поносом нуде ћерке туристима. Ми дајемо и дете и гоб. 
Не надајте се. 

"Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће..." 

...биће само горе, мрачније, мајмунскије.

[Ђорђе Ивковић]

ДВА ОКА ИСТЕ ГЛАВЕ: ФСН И ИФДТ 
- Фабрике лојалности: од патриота до критичара


- новембар 22, 2025
 

У Србији не постоји стварна идеолошка борба, већ симулирани плурализам који служи да спречи изградњу националне самосвести. И српство и грађанство су у функцији режима — не као вредности, већ као алати.
 
Баук ФСН кружи Србијом
Велико узбуђење, са знацима беса и панике на левој страни јавног мњења, или боље рећи — левљој страни мњења, пошто се десног и немамо, изазвала је вест да Влада Србије намерна је формирати Факултет за српске науке (ФСН) при универзитету у Нишу.
Уз мноштво саркастичних квалификација попут “чкола за дипломиране Србе”, “производња дипломираних Русусрба” или “Ћаци интелектуалци”, које стижу из табора “дипломираних Европљана” и “Малосрба”, такође стиже и упозорење да “национализам увек "говори" о претњама других народа или држава, као и да таква популистичка пропаганда жели да пробуди страх међу људима и зато се увек говори о томе да постоји нека опасност од које морамо да се бранимо”. — како нас учи историчар Milovan Pisarri,  док Наталија Јовановић, бивша деканка нишког Филозофског факултета, поручује да „ако су тако храбри, нека отварају факултете у Косовској Митровици“.

Кључне замерке везане за Факултет српских наука, се своде да његовим стварањем угрожавамо друге народе и у Србији и у суседству, да је “потез” популистички, да СНС и Вучић на овај начин хоће да створе своју политички обојену елиту, да се на овај начин угрожава аутономија академске заједнице.
Те примедбе су делом тачне (популизам, страх од партизације академије), али главни аргумент критичара – да је посвећеност сопственој нацији сама по себи опасна – вреди рашчланити.

Међународни контекст – да ли је „Србистика“ европска аномалија?
Националне студије постоје широм Европе: Hungarológia у Мађарској, Polonistyka у Пољској, Norwegian Studies у Норвешкој, Études françaises у Француској, Отечествоведение у Русији, као и Факултет хрватских студија у Загребу (основан 2017). Поред њих, постоје и европске студије (College of Europe, KU Leuven, CIFE), као и групно оријентисане дисциплине: Gender Studies, Romske, Jevrejske, Islamske, Queer, Disability, Postcolonial Studies. Све су финансиране од држава или ЕУ и нико их не проглашава „фашизмом“ или „грађанима другог реда“.
Зашто је онда за српске интелектуалце нормално да постоје мађарске, хрватске или квир студије, а српске нису? Једини логичан одговор је да је проблем у самом субјекту — у Србима. Док год се проучава било ко други, то је „напредно“. Чим се проучава Србин, то је „шовинизам“. Та двострука мерила нису случајна: она су срж проблема.
 
Бранитељи Србистике
— Између мањка идентитета и вишка идеологије

Заговорници ФСН очекивано бране пројекат снажним [u]патриотским патосом[/u]: „Све душманско под сунцем се ујединило против ове идеје, али ујединиће се и уједињује се око ње сва родољубива интелектуална елита Србије“, навео је на друштвеним мрежама Сава Стамболић, члан Привременог савета Факултета за српске студије, који је Влада недавно основала у Нишу, поручујући својим саборцима у таквом послу: „Како радили, тако нам Бог помогао“.
Не постоји још јасна концепција и оквири рада ФСН. Једино је сигурно да ће руски језик бити обавезан је обавезно учење руског језика – довољно да критичари повичу [u][i]„[/u][/i][u]руска испостава“[/u], а браниоци да се прикажу као искључиви заштитници словенофилства. Али кад погледамо ко је у Привременом савету, ствар постаје горко-комична.
Састав Савета (кратак пресек):
- Милан Лазаревић (хематолог, син генерала Владимира Лазаревића кадар СНС-а)
- Генерал Горан Момчиловић (в.д. помоћник министра одбране за буџет)
- Александра Зарубица (редовни професор хемије, представница Покрета за народ и државу)
- Душан Соколовић (професор медицине, потписник подршке Вучићевој листи 2023)
- Сава Стамболић (правник, Центар за друштвену стабилност, некадашњи саветник владе)
Ниједан историчар културе, филозоф, социолог национализма или геополитичар са релевантним опусом. Уместо тога — лекари, хемичари и официри из рода финансија.
Највећи парадокс је[u] генерал Момчиловић[/u]. Уместо „руског ђака“, добијамо човека дубоко интегрисаног у западне безбедносне структуре: студије у Италији, Немачкој, Перуђи, курсеви у НАТО колеџу у Риму.

Његова каријера — од ЈНА, преко СРЈ, до НАТО програма — показује континуитет титоистичке кадровске мобилности. Он није „нови српски официр“, већ рециклирани функционер старог система у новој униформи.
Парадокс је бруталан:
- Факултет који треба да брани „српство од Запада“ води човек школован у НАТО систему.
- Факултет оптужен да је „руска испостава“ нема ниједног члана са образовањем у Русији.
Закључци:
- „Русосрпство“ је фасада: реторика се помера од евроатлантске сарадње ка „руском свету“, али људи и структуре остају исти.
- Ово нису српске студије, већ студије лојалности: диплома ће бити потврда подобности, не знања.
- Уместо нове елите, добијамо рециклирану партијску номенклатуру са новим брендом.
Хрватска је 2017. основала Факултет хрватских студија и била критикована због идеологизације. Србија је пресликала модел — али са још мање академске озбиљности и још више партијске контроле. Резултат није факултет за српске науке, већ режимски департман за производњу кадрова који ће под заставом „српства“ бранити власт, а не народ.
„Српски факултет“ ће под датим околностима постати институционализована апологија режима, а не интелектуални простор за критичко мишљење. Уместо да буде форум за преиспитивање српског хабитуса, он ће постати фабрика лојалности уз празну ритуализацију идентитета (застава, химна, бучне патриотске песме без дубљег осећања), где ће се „национални интерес“ сводити на интерес власти, а свака критилка ће се делегитимисати као “издаја”.

„Државно семениште“ – ИФДТ као антипод ФСН-а
Институт за филозофију и друштвену теорију ([u]ИФДТ[/u]) у Београду, коме припада и поменути Милован Писари, може се сматрати антиподом ФСН. ИФТН је такође државна установа на буџету Министарства науке и ЕУ пројектима (Horizon, Erasmus+). Формално се бави филозофијом, социјалном теоријом и критичким мишљењем. Иза декларативне фасаде “критичког мишљења” стоји нео-марксизам, нео-титоизам и лево-либерална искључивост све до аутошовинизма.
Осим што је на државном буџету, ИФДТ финансијски подржава и чувена француска фондација Erasmus+, чији је главни задатак промоција КВИР деологије. Код нас је посебно позната по томе што је “експериментална” основна школа “Владислав Рибникар” потпуно у њиховом пројекту и под њиховом контролом. У тој школи је дошло до стравичног масовног убиства, тако да се без устручавања мора рећи да наметање начелних либералних ставова по обрасцу Erasmus+, не гарантује ни мир, ни толеранцију ни поштовање људских права. Поготово не безбедност деце.
Ако се сагледа персонални састав наставног особља и сарадника ИФДТ то је прави think tank. Међу десетинама наставника и сарадника ИДФТ нема хемичара и биолога, већ су сви експерти у својим областима које најчешће дубоко задиру у сфере српског националног идентитета.
Најекспониранији припадник Института је историчар Миливој Бешлин, карактеристичан по свом загриженом отпору “ревизији” титоистичког историјског симулакрума.
Какви кадрови излазе са школовања у ИФДТ илустроваћемо са неколико примера са њихове “алумни” листе.
- Стефан Гужвица – нео-титоиста, докторанд у Регензбургу, аутор књиге о фракцијским борбама у КПЈ 1936–1940. Фанатизовани бранилац југословенског комунизма као алтернативе националним наративима.
- Андреј Јефтић – православни теолог, од 2022. директор Комисије за веру и поредак Светског савета цркава. Први Србин на тој позицији од 1948. Активни промотер екуменизма и „отвореног“ православља у духу глобалног дијалога.
- Марко Коњовић – филозоф са CEU у Будимпешти, бави се либералним теоријама правде, феминизмом, етиком бриге и филозофијом сексуалности. Типични представник интерсекционалне критичке теорије.
Сви делују унутар идеолошки кохерентног круга, који фаворизује интернационализам, критичку теорију и друштвену етику, али без простора за аутентичну националну мисао.
Заједничко: високо међународно образовање, јасна идеолошка самосвест, деконструкција традиције, одсуство било какве афирмације српског националног идентитета. Српство је за њих увек предмет критике или превазилажења. ИФДТ је зато „семениште“ нове, младе, врхунски образоване левичарске елите – не више грубих титоистичких комесара, него углађених, глобално умрежених мисионара интернационализма, са ознакама аутошовинизма.
ИФДТ не производи плурализам, већ идеолошки кохерентну елиту, унутар које се нијансе разликују, али основа остаје иста: интернационализам, критика традиције, и институционална интеграција у глобалне мреже. Оно што недостаје је аутентична, образована, критичка национална мисао — не као апологија, већ као равноправан глас.
Институт за филозофију и друштвену теорију живи од истих извора као и будући ФСН: буџет Министарства науке + ЕУ грантови. Ауторима из круга ИФДТ очигледно не смета што се својом не малом интелектуалном снагом боре против популистичких и често кетманских светоназора режима који их финансира.

Та кохабитација није случајна нити несвесна. Она је суштина. Није реч о сукобу, већ о подели улога у истој представи: једни глуме „критичку савест“, други „националну одбрану“, а рачун плаћа исти налогодавац.
 
Тачка спајања и тачка пуцања 
Преиспитивањем које је готово археолошко, јер копамо испод површине идеолошких ознака у тражењу структурног смисла у понашању режима долазимо до слоја где се „српство“ и „грађанство“ наизглед сукобљавају, откривамо да су обе парадигме заправо у функцији одржавања истог управљачког модела.
Кад се два „факултета“ ставе један поред другог, постаје јасно да су они два ока исте главе:
ФСН = режимска фабрика лојалних „патриота“ без стварног академског садржаја
ИФДТ = режимски толерисана фабрика лојалних „критичара“ без стварног националног садржаја
Оба су државно финансирана, оба су идеолошки монолитна,оба носе наслеђе титоизма као дубоки код, оба служе истој функцији: да спрече праву, отворену, плуралну расправу о томе шта је српски идентитет у 21. веку.Режимска стратегија је стабилократска (мада у последње време све више “лабилократска”):
- Подржаваш два супротстављена табора.
- Оба држиш на кратком повоцу (буџет, позиције, медијска видљивост).
- Пушташ их да се међусобно троше и етикетирају.
- Ниједан не сме да пређе црвену линију и постави суштинска питања – јер би онда морао да се суочи са народом, а не са политичким противником.
Резултат је контролисани плурализам без исхода. Српство и грађанство нису вредности у судару – оне су две маске истог система који не жели ни снажну нацију ни слободне грађане, већ послушне поданике који верују да бирају између два „светоназора“. И док се обе стране псећи глођу око тога ко је већи Србин, а ко већи Европљанин, док трећа стварно патриотска страна нема право на глас, власт се одржава без обзира на погубност свог владања.

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_22.html

[Ђорђе Ивковић]

...
Рекоше теби Аве Сервиа

Васкрсла си у златном распећу!

А, ево, олош и ништарија

Знамења твоја разносе по смећу.

- Велимир Лукић, 1993.

[Ђорђе Ивковић]

ЗДРАВИЦЕ ПИЈАНИХ ХЕРОЈА

- децембар 15, 2025

О томе како бокал вина (или вискија) претвара обичне пијандуре у бесмртне јунаке.

(или, из научног дискурса:
Прилог кафанској етнологији: социо-психолошке импликације алкохола у генези националног мита.)
 

 

I

Алкохол је старији од државе, од епике, од сваког националног мита; он је одвајкада пратећи мотор храбрости и глупости.
Не би Аргонаути повратили Златно руно да Херкул не беше онолика пијандура, каквом га је описао хелениста и литерата Роберт Гревс.
Троја је пала због превише вина. А шта је Тројанцима држало борбени дух до тада историја не помиње.
Отуда, пратећи вински пут хероја, долазимо и до наших јунака.
 

II

Мотив вина у најстаријој српској епици јавља се много пре Марка Краљевића и пре устаљивања десетерца. У архаичним слојевима усмене поезије, у шеснаестерцима које су бележили Шафарик и Новаковић, вино није знак разузданости већ обредни чин: пије се пред бој, уз здравицу, као паљење крви и учвршћивање завета. Формуле у којима „јунаци пију вино и на здравље наздрављају“ припадају најстаријем језгру епског израза и јављају се као увод у одлуку, сабор или сукоб. То вино није пијанство него узлаз.
Краљевић Марко у тај стари образац улази касније, већ као изграђени, надрегионалан јунак. Он је подједнако присутан у српском, бугарском, албанском па и и грчком усменом предању — као Крал Марко, Марко Кралевич, Krajieviqe Marki  — што показује да више није реч о историјској личности, већ о митолошком типу. Марко није постао средишња фигура епике зато што „пије више од других“, већ зато што је у песмама доследно представљен као јунак са унутрашњим етичким отпором: често неуклопив, напрасит, често сумњив, али коначно морално меродаван.
То се јасно види у бугарској народној песми „Вино пият петдесет юнака“, која чува готово чист архаични формуларни почетак. Масовно наздрављање вином, колективна заклетва и тренутак у којем се испоставља да Маркова заклетва „не важи“ — јер се куне у коња и сабљу — нису анегдота, већ правило жанра. Јунак мора да се уједначи са дружином да би му реч била примљена. И ту се, као и у српској традицији, појављује мајка као морални коректив. Тај образац, од Динаре до Родопа, сведочи да је мотив дубоко словенски и пред-националан.
Сродан механизам делује и у албанској епици kângë kreshnikësh, до душе понешто извитоперени. [2]  У песми "Четобаша Myjo и Краљевић Марко"[3] где се, дакле, Myjo доводи у везу с Краљевићем Марком, иако je разлика међу њима најмање триста година. Албански певач не мари за време, јер јунаке које опева сматра за митолошка бића, која су за њега пре симбол, него живе личности. У тој песми Мујо и брат му Халил из заседе, сасвим невитешки, пушкама погађају Марка Краљевића те му праве “рупе ко пенџере”. Затим га држе у тамници дванаест година у бедним условима, у “смраду” како се у песми са тихим сеирењем пева. Коначно, Мајка Јевросима долази и на коленима моли Мују да пусти Марка да умре кући, и Мујо јој великодушно испуњава молбу. Три године је требало Марку да му се врати снага. И тада долази до невероватног и нелогичног обрта и детанта, па се Мујо и Марко побратиме, уместо да поделе мегдан јуначки. Прилика је да  албански певач очигледни етички конфликт решио дипломатски, те инструисани од вила Мујо и Марко увиђају да су обојица велики јунаци и тако је песник обојици сачувао часно име.
На другој страни стоји заборављена али сачувана песма “Вино пије шездесет јунака” [4]. Ако је у свенародно памћењу сасвим избледело препознавање оригинала у коме Сењанин Иво препливавајући Дунав искушава оданост својих другова и осваја срце лепе крчмарице Роксанде, оно се претопило у кафанску дерт-верзију севдах-Сарајева. Из задимљених механа седамдесетих година прераде ове песме доспеле су на тадашње “носаче звука”, да остану за вечност. Од неколико варијанти текста најинтересантнија је интерпретација Химза Половине[5]. По свом конструкту и духу, то је типични новокомпоновани, рурбанизовани кафански шлагер у коме је Сењанина Ива заменио Пињо-барјактар, најбољи међу пијаним агама, а песничка драма се не одиграва поред таласа плавог Дунава већ тик уз гареж железнице. Но, признати је — основни мотив песме пореклом из епске традиције (јунаци пију вино, девојка их служи, надметање) је сачуван, иако је старог барјактара одавно заменио отправник возова.
У тој трансформацији појављује се још један прастари мотив — девојка која служи, али не припада. Њено „ја не морам вама бити љуба“ јесте модернизовани одјек старе епске фигуре крчмарице: жене која потврђује сабор, али задржава сопствени интегритет.
Тако се два мотива — педесет јунака пред заветом и шездесет јунака око стола — јављају као два краја исте линије. Чаша вина у оба случаја остаје место испитивања припадности: ко заиста стоји у кругу, а ко само глуми. Кафанско није супротно епском; оно је његов последњи, варошки отисак. Многе такве песме нису декаденција, већ последњи живи остаци формула које су вековима прелазиле из епа у свакодневицу.

***
Остало:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html

[Митић]

Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине

Пише: Ђорђе Ивковић

https://www.in4s.net/kako-su-komunisti-1...vojvodine/

[Милослав Самарџић]

Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине

Пише: Ђорђе Ивковић

https://www.in4s.net/kako-su-komunisti-1...vojvodine/

Одличан чланак!

[Ђорђе Ивковић]

Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине

Пише: Ђорђе Ивковић

https://www.in4s.net/kako-su-komunisti-1...vojvodine/

Одличан чланак!

Чланак је написан пре 10 година. Тада га је пренело 25 портала, од којих већина данас више не постоји. Од тада, периодично га поједина уредништва наново активирају. То је и сада случај.
Иначе, чланак је важан за мене лично јер је управо од њега, половином октобра 2015. почела моја "сеча" или елиминисање. Најпре је уклоњен са сајта који га је први објавио у овом облику - Војвођанске новине, и који је у њиховој рубрици "Историја" био најчитанији. Са њим уклонили су и моје чланке које су раније објавили. И онда редом, док нису остали само "Погледи".

[Милослав Самарџић]

Да, сећам се када је објављен.
Али нисам знао за ту сечу, туга!
Да ли се нешто променилонкада је реч о подацима?
Кости су још у архиву?
Да ли су означене још неке гробнице?
Или откопане?
Да ли знаш колико је државна комисија навела жртава за НС, тих 250 или мање?
За КГ су смањили 3,5 пута у односу на списак који ми имамо, а још више у односу на коначни списак.

[Ђорђе Ивковић]

Ма какви. Све заборављено. Чак су и ону некомплетну "Књигу стрељаних" у којој недостају имена цца 2/3 жртава избрисали са Интернета пре неколико година. До ње се може још доћи само помоћу "вајбек машине" или како се већ зове, али и тада је претраживање сасвим отежано.

[Милослав Самарџић]

А је ли неког из НС направио списак за НС округ; као што смо ми за КГ округ?

[Ђорђе Ивковић]

А је ли неког из НС направио списак за НС округ; као што смо ми за КГ округ?

То не знам, али тежи случај.