[Ђорђе Ивковић]

У ПОСЕТИ ЗАБОРАВЉЕНИМ АСОВИМА УДВОРИШТВА : ЈОВАН ЈОЈА ЗИВЛАК


- децембар 21, 2025




Јоја Зивлак чита домаћи задатак

О бршљанима који су закоровили српски песнички простор.

Јован Зивлак је важан је зато што је неважан. А заступљен.
Као безнадан истраживач српске књижевно-политичке историје, фасциниран сам како се удвориштво провлачи кроз векове, претварајући песнике измећаре. Лутајући по беспућу наше интелектуалне збиље, некидан се саплетох о једног типичног у шипражју удворичком  — Јована Зивлака — песника чија каријера савршено илуструје прелаз од ревносног хвалоспеваца режима до каснијег "критичара" истог. Материјал нудим сиров, базиран на цитатима других аутора, и служи као огледало за механизме који су обликовали југословенску књижевност. У наставку, кроз прозни наратив, истражујемо његов рад, са додатим сликама за визуелну илустрацију.

„У контексту новије српске поезије име Јована Зивлака највише се веже за тзв. групу постмодерног метафизичког естетизма. То, међутим, не даје јасну представу о Зивлаковој поетици која се не може свести само на идентификације, дескрипције, таутологије, гномске формуле - само да набројимо нека њена реторичка средства која се најчешће помињу у досадашњим студијама о његовој поезији, чији је смисао свакако много шири и тиче се самог појма Поезије и Пјесника“ (С.Шмитран).

Увијек се вриједи вратит к Њему.

Пре него што постане овакав "европски" песник, Зивлак је био један од најмлађих аутора хвалоспева Јосипу Брозу Титу. Овај контраст разобличава удвориштво као системски феномен, где се лични амбиције спајају са идеолошким флоскулама, а у обради Ненада Грујичића.

У једној свечаној антологији (књига за намештај), ко зна већ којој по реду, Тито писцима, писци Титу (издавачка кућа „Књижевне новине“, Београд, 1981), коју су приредили Радомир Андрић и Љубивоје Ршумовић, налази се ингениозна Јојина песма под ијекавским (не крајишким, већ брозовским) насловом „Вриједи живјети и борити се – Тито“. Заиста „вриједи“ да цела буде цитирана, и то курзивом:

од оних ретких што гледаху у очи
уздуж и попреко шестарећи у домаји увек беше.
проучавао је маркса
читао лењина
писао писма друговима
будан кад кидао се мост
под небом и у хладним закутцима
проницао је као игра засун смрти
и кад су га питали шта сад валтер
одговорио је „вриједи живјети и борити се“.
али са прозора са висине
где лете само хрпе празних речи није говорио
и да и не откидао је из душе срца
из једне земље што прожета је чистом ватром.


Овај стихоклепачки поздер Јована Зивлајдера (који се буса да чита Башлара, Барта, Фраја...) у својим обријаним недрима афирмише и бисерје, животне љубимце, Маркса и Лењина (Енгелс избегнут због вишка длака у бради). У песми се, наравно, лако откривају вештачке и небулозне речи, синтагме и метафоре: „шестарећи у домаји“, „у хладним закутцима“ (правилно је, иначе, закуцима), затим, „засун смрти“, „из душе срца“(?!) и тако даље. Види се да је, заљубљен у раскошно сопствено презиме: отворио дебели речник на слово „з“ и узео речи „закутак“и „засун“. Како су употребљене, видесмо у муљу патриотске песмице. Поета ватес, четврт века раније, пророковао је чак и рушење мостова у Новом Саду: „будан кад кидао се мост“. Браво, Тешане Подруговићу!


Међутим, све ово је мацина шала у односу на, из исте антологије, премудри песнички телеграм Јована Зивлака упућен политичком врху и народу после смрти Јосипа Броза Тита. Ево нам сада Јојиног есејистичког драгуља са сјајем угледног курзива:

Тито је великан историје, историје коју је стварао са најпрогресивнијим снагама једног времена у својој земљи и у свету. Јер, кад је Тито у питању, историја није могла са својим потенцијама бити сила чијем смо слепом диктату препуштени на милост и немилост, тек као храна којом она задовољава сопствене апетите. Апетити овакве историје, апетити су метафизике која инаугурише једну нехуманистичку констелацију, јер човека, нацију, класу – једном речи смисао људског пребивања у свету – своди на голи инструмент химеричке и трансисторијске воље која ради своје. Тито је такву логику која је рачунала с нама без нас револуционарним делом довео у питање. Он је испоставио и практиковао револуционарну праксу која је рачунала, пре свега, са човеком као субјектом историје, историје са пуним смислом, која се, као таква, по први пут одвијала у нашим просторима измаштана рукама и крвљу наших народа и народности. Величина Титовог дела је у томе што је он био на челу револуције, која се дешавала и дешава се мимо свих оних логика што су захтевале да наш пут и наша аутентична борба буду тек одблесак једног сценарија створеног за све и за сва времена од једног и јединог непорецивог ума окруженога митолошком ауром вечности. Тито није веровао у такве митове, јер он није дошао из мита, он је дошао из света, из једне земље која је до сопствене слободе, до права да одлучује о себи – да изграђује братство и јединство народа и народности, да буде на историјском путу еманципације и радничке класе, да ствара услове за срећу свих својих синова – дошла кроз судбинске потресе и катаклизме, и кроз које су многи прошли дајући више од живота. И зато Тито и његово дело не могу живети у миту, не могу бити сажети у причи, јер онај који је на тако одговоран и визионарски начин градио нови свет, остаје да живи у свету.


Овај поданички галиматијас ступидности, општих идеолошких фразетина и дневнополитичких самоуправних флоскула (са лексиком квазифилозофског вокабулара који је Јожа Зивто задржао до данашњих дана), делом у знаку тобожње интелектуално-идеолошке полемике са Бранком Ћопићем (који је рекао да је Тито изашао из бајке и вратио се у њу), полуписмених реченица, плеоназама („практиковао револуционарну праксу“), исписао је управо геније „тракловског“ књижевног дара из Накова. То су, како би сам Јово рекао, „апетити метафизике која инаугурише једну нехуманистичку констелацију“! То, мајсторе, ту те чекам, рођо! Ево прилога за друго допуњено издање зборника несаломивог му (у тросатним телефонским разговорима) Ласла Блашковића Мој приватни Тито (Културни центар Новог Сада, 2003).


Глаголи „инаугурисати“ и „дезавуисати“, иначе, главне су снобовско-интелектуалне одскочне даске које никад остварени филозоф Јоветина Зивланџа користи деценијама, страшећи изаражавајући жртве својом умношћу. [6] Кад сусретнете писца који употребљава те две речи, знајте да је још у хипнози и канџама расног мргуда. „Притежем сандале“, брецнуо би се удварач локалним политичким канцеларијама, призивајући Георга Тракла на челу „поносне параде“ од Шварцвалда до Триглава, једног од европских песника-дечака којима је преузео обиље стихова.

„Ову бесмртну и моћну земљу“ (СФРЈ) Јово Зивлак је нагр(а)дио епитетима о великом Титу и његовој митској величини. Али, „геније“ зато има „религиозну“ песму под чудесним насловом „Бог је сићушан“ (у којој је, иначе, почео да употребљава поступак Данијела Драгојевића и Милутина Петровића: пуно тачкица и малих слова), песму у којој велики атеиста каже у наслову то што каже, а у песми сомнабулно јеца:

„запослен је много, чита класике и сваким
даном понешто научи, све велике уметнике познаје лично
већину цитира без проблема. моја дела
не зна напамет“.

„Кад га сретнем у мноштву ословим га учтиво
питам шта има ново и одлазим журно. познајем га добро. преносим ти његов поздрав“.
Иронија је очигледна: исти аутор који је Тита уздизао изнад свега, сада Бога своди на обичног познаника, показујући двоструке стандарде удворица. Од Бога није могао да да исцигани колико од Тита, нити је Бог окрутан и осветољубив као Тито.

Друже Тито, ми смо
ти се клели!

Аутор чувеног интелектуалног телеграма после Титове смрти (предлажем да буде преведен за друго издање „олимпијске“ књиге на немачком језику), као и антологијских песмама посвећених „братству и јединству и највећем сину наших народа и народности“ (и њима је место у бедекеру српске удворичке поезије).

Јоја о себи из тог доба пише похвално:

Ја нисам као начин живота изабрао боемију, која је била више гримаса него култура, а у Новом Саду је било и превише; ни политику, која је била тада посебно заинтересована да контролише уметност и дисциплинује уметнике; ни авангардистичко просветитељство које је револуционисало уметност да би је укинуло. Изабрао сам опрезност...

Да — Јоја беше врло опрезан. Врло опрезна увлака.

После погибије премијера Србије, чанколиз Јоја у Златној греди објавио је текст из књиге Зорана Ђинђића само да би од новосадских власти, у том ужареном тренутку добио паре. Објављивања се није сетио за Ђинђићевог живота.

Пре тога, на општу смејурију јавности, Јово Зивлак проглашен је за великосрпског националисту?! Нека локална странка, у својој дневнополитичкој надутости и обневиделости, направила комичну грешку, а успаничени Јовлован Зивлован се разлетео да спере љагу. На кардељевски начин припремао је терен да добије партизанску награду. И, збиља, освануше медији са том информацијом, на шта један стари новосадски критичар рече да је дошло гадно време кад Зивлаци добијају Октобарске награде.

Перући касније сопствену биографију, појављују се сећања нашег песника, под називом Паралаксе – Листићи из Скитије, где поред осталог каже:

Улазим у канцеларију ЧК (Чедомира Кеце), он седи за столом, а изнад је попрсје вође на дрвеном парапету које је тако постављено као да му лебди тик над главом. Призор гротескно наглашава и открива снажну везу поданика и његовог идола. Јасно је да моћ вође почива на уму потчињених. Чујем како ЧК вођу ословљава као Стари. То је идеолошка охола интимизација која позајмљује биолошки језик и која каже: наш Стари, ни смо с њим на ти, ми смо са историјом и животом на ти. То је језик који је до екстрема довео ПП (Перо Зубац), некад знаменити естрадни лиричар, који је написао да воли вођу више него биолошког оца.

Сада је гле!, подругљив са својим удворичким сапатницима који су "волели Тита више од биолошког оца". Зивлак сада себе приказује тек као ироничног посматрача једног удворичког света.

Маринко Арсић Ивков, аутор чувене Антологије српске удворичке поезије, поводом масовног писања песама и ода Титу, о песницима каже:

Заузврат, од режима су добијали положаје, признања и разне бенефиције. Та болесна симбиоза кулминирала је у време Титове смрти, када је у једном једином дану спевано на хиљаде таквих песама... То је један од најнижих моралних падова у историји књижевности... Како те песме звуче данас, у време када најмлађа генерација и не зна ко је био Јосип Броз Тито?

А ноћас већ су други млади — а исти.

***

Јован Јоја Зивлак
Дела

Јован Зивлак је објавио књиге песама:

    „Бродар“ (1969)
    „Вечерња школа“ (1974)
    „Честар“ (1977)
    „Троножац“(1979)
    „Чекрк“ (1983)
    „Напев“(1989)
    „Зимски извештај”(1989)
    „Чегртуша“ (1991)
    „Острво“ (2001)
    „Песме“ 1979-2005 (2006)
    „Обретење“ (избор из поезије 1993,1994,1995,1996)
    „О гајдама“ (2010)
    „Они су ушли у наш дом“ (2012)
    „Под облацима“ (2014)

Награде

Јован Зивлак је добитник награда:

    Награда „Млада Струга” (1974)
    Награда „Павле Марковић Адамов”, за песнички опус, 1992.
    Награда „Круна деспота Стефана Лазаревића” (1993)
    Награда „Станислав Винавер” (1995)
    Награда „Душан Васиљев” (1997)
    Златна значка КПЗ Србије (1998)
    Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године, за књигу Аурина сенка, 2000.
    Награда „Стеван Пешић” (2001)
    Октобарска награда града Новог Сада (2001)
    Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, 2003.
    Велика базјашка повеља (2006)
    Награда „Димитрије Митриновић” (2010)
    Награда „Арка” (2014)
    Награда „Кочићево перо” (2014)
    Награда „Васко Попа” (2015)
    Награда „Књижевно жезло”, Скопље (2016)
    Награда „Венац Лазе Костића” (Сомбор, 2017)

[Милослав Самарџић]

Бриљантно, свака част!

[Бенито]

Ако је ишта у Брозовој држави до краја њеног постојања, па чак и много дуже, остало постављено по стаљинистичком моделу, то је била удворичка поезија. Осим можда у Старој Грчкој, али вероватно ни тада, никада песници нигде нису боље живели него у Брозовој држави. Додуше, требало је да искључиво себе докажу удвориштвом. 
Видим да неки од њих,који су и данас живи, гостују по подкастима и телевизијама са националном фреквенцијом, представљајући себе новим генерацијама као преподобне великомученика. У најмању руку, добијали су стални посао,на који често нису ни ишли, и огромне станчуге у центрима градова, за које су плаћали најминималније трошкове. Све то време био им је задатак да се на јавном месту представљају као древни мислиоци забринути за будућност државе, народа и света уопште.
Био сам као дете присутан на једном већем кућном скупу, где су присуствовали двојица таквих хуља. Наравно, тада сам био дете и ништа нисам разумео. Али, један школски друг неког од ове двојице, чини ми се да је био инжињер или архитекта, у полупијаном стању, толико је разбуцао "мученог" песника да умало није дошло до туче. 
"Имам и ја право да живим!"
Сећам се реченице тог удворичког песника.
30 година доцније сам је прочитао у новинама. Изговорио је један нарко-дилер приликом суђења му...
Е сад, која је разлика, а које су сличности између удворичког песника и нарко-дилера, то је друга тема.

[Ђорђе Ивковић]

НА КРАЈУ ЗАКЛАНЕ ГОДИНЕ

Година 2025. одлази тихо.

Тихо – као заклана.

Грубан Малић, антихерој из романа Херој на магарцу Миодрага Булатовића, касније Хашки оптуженик, вратио нам се као жива метафора за 2025. Славан по томе што је Хашки трибунал расписао потерницу за фиктивним ликом, био је и остао икона механизма колективне дехуманизације: кажњавања читавог народа под видом „правде“. Данас, међутим, Грубан више није само лик — он је тешка, оловна сенка над свима нама.

Ове године смо видели како се Грубан множи.

Множи се, ждерући нас изнутра. Народ се претвара у чудовиште које само себе прождире. „Будуће генерације ће наше схватање патриотизма гледати као на болест“, рекао је Борислав Пекић пре пола века — а 2025. је то потврдила. Ипак, чак ни он није био довољно велик пророк. Данашњи млади на патриотизам гледају као на шугу или тифус — нешто прљаво, заразно, од чега треба бежати главом без обзира. А они други, прави „трипераши“ са шодер-листа, патриоте су само док грме хитове и млате заставама. Патриотизам као болест прљавих руку.

Ком Богу се моле у Српској православној цркви? За чије здравље? За здравље народа који нестаје у демографском понору, или за здравље оних који су од силине сопствене моћи одавно помахнитали? Храмови се пуне сенкама — литургијама за „братство и јединство“ са онима који нас деле и чупају од нас комад по комад, све док не стигну до самог срца.

Те вечери, у једној цркви, нико није кашљао. Нико није плакао. Само је негде позади зашкрипао нечији ђон о хладан камен, а пламен свеће се на тренутак накривио, као да ће да се угаси под теретом онога што не смемо да изговоримо. Нико се није окренуо. Ћутање је било тачније од сваке молитве. 

Изнад тог ћутања стајала је она иста сенка — не име, не лик, већ тешки облак који притиска и баца бесне бале на нас.
Не буди пашче, не уједај Србију док јој се гаси живот.

Једина истинска молитва, најдубља и натопљена покајањем, јесте молитва — ћутањем.

Шеснаест минута Бола и Ћутања.

И Бог ћути са нама.

Година 2025. одлази тихо.

Тихо — као заклана.

[Ђорђе Ивковић]

ШКОЛСКА КАСАПНИЦА

 

 
Слободан Антонић, Вучићев академски маснокопитар, ламентирао је над продајом српског образовање Западу, за шта су заправо, по његовом мњенију, сви криви. 

Влада је толико тихо провукла амандман на сопствени предлог измене Закона о уџбеницима да то чак 13 дана нису приметили ни посланици који су за то гласали, ни опозициони новинари. Тако су наши колонијални господари још једном показали своју моћ. У Србији странци контролишу 87% тржишта уџбеника 

Слободан Антонић: Баш колонија

[url=https://draft.blogger.com/#][/url]

...Заправо се ништа није променило.

Какви су нам национални уџбеници били од 1945. до данас?

Коју смо историју учили?

"Седам офанзива" и сличне булазни.

Шта смо морали читати за лектиру - а ко је био забранит?

"Тито нам је отац и мајка". Ту умоболну спрдачину су деца бубала од забавишта.

Дечји мозгови су трпани литерарном сплачином Зоговића, Костића, Давича, Куленовића... Преживели су крајишки кафански приповедач Ћопић, покатоличени Десница, и, још увек изнад свих, неприкосновени, двадесет пута кандидовани за Нобелову награду, Мирослав Крлежа - коме се иначе Енглези спрдају као писцу. Нигде није цењен. Само је у Србији остао величина.

Али, зато су били забрањени Јовановић, Васић, Божовић, Краков, Велмар‑Јанковић...

Још горе — забрањени су били и писци светских вредности Џорџ Орвел, Александар Солжењицин, Борис Пастернак, Милан Кундера, Владимир Набоков, Езра Паунд, Т. С. Елиот, Албер Ками... и толики други.

Ко је писао "Енциклопедију Југославије"? И како?

Све го франковац и усташа.

Све је то пролазило партизанско-усташку цензуру.

Генерације и генерације Срба се буквално интелектуално касапе. (Тиме и последично и национално пропадају, будући да глупи и необразовани, етички деформисани "националиста" се претвара у своју супротност, у штеточину свог народа). Није то "преобликовање", "изградња нове свести", то је ментална касапница. Срби су тако већином постали циркус наказа.

Добили смо, као интелектуалну бисекрису XXI века, упростаченог и фаличног, бенастог у подлачини огрезлог, Пепа Бандића III у тесном оделцету и шимикама.

Таквима, свуда распрострањеном гелиптерском "фином друштванцету" националних душебрижника, бранитеља Србије од свега што излази из оквира умјетничког опуса Баје-Малог Книнџе и Јандриног јата, и, као шире интелектуалне подлоге, Аце Лукаса и Џеј-Кеј Карлеуше у пластичним гаћама, није никада засметала толика количина поусташеног и осакаћеног образовног програма. Како би им и сметало кад нису имали свест да постоји нешто ван програма вечерње школе.

Ови данашњи босанчероси навласти и не хају за шта ђаци уче у школама. 

Они би најрадије да историја почиње од њих. На аустријску кнуту су им још ђедови огуглали, тако да сматрају да је та кнута за све добра и унапређујућа.
 

[Бенито]

Ђорђе, шта мислиш: да ли је све ово што си навео, једини разлог "крокодилских суза" "српских" универзитетских интелектуалаца над "колонизовањем" српских уџбеника за основно и средње образовање?

[Ђорђе Ивковић]

Ђорђе, шта мислиш: да ли је све ово што си навео, једини разлог "крокодилских суза" "српских" универзитетских интелектуалаца над "колонизовањем" српских уџбеника за основно и средње образовање?

Не лаје кера ради села него ради себе.

[Бенито]

Ђорђе, шта мислиш: да ли је све ово што си навео, једини разлог "крокодилских суза" "српских" универзитетских интелектуалаца над "колонизовањем" српских уџбеника за основно и средње образовање?

Не лаје кера ради села него ради себе.

Тако је. 
Крије се нешто много важније - свеприсутни бољшевизам у уџбеницима на факултетима друштвених наука: праву, историји, економији, социологији.....
Неће ово друштво водити они који завршавају основну школу, него они које доктринирају на универзитетима у Србији. А тамо све врви од бољшевичких уџбеника, који млађе генерације бубају без икаквог критичког апарата, а и ако га испоље, моментално буду санкционисани. 
Тога се Антонић боји - да му неко не зађе у забран.

[Ђорђе Ивковић]

Није за овај формат, али ето информације ради.


https://nimbusovpodrum.blogspot.com/

[Ђорђе Ивковић]

КРЛЕЖ КРЛЕЖА (1) - ФРАГМЕНТИ
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026/01/1.html

Мирослав Крлежа је угаони стећак на коме је саграђена цела „друга Србија“ и њен аутошовинистички покрет. Сва мржња према „духу паланке“ и аутошовинизам који се данас представља као грађанска свест – потиче из два извора: Крлежиних памфлета и Константиновићеве Философије паланке.

Књижевну вредност његових текстова препуштамо критичарима.[1] Ми пратимо његов друштвени и политички ангажман.

Мирослав Крлежа је био копиловић. [2] Биолошки, Мирослав није Крлежа. Његов отац, такође Мирослав, био је градски редарствени надстражар коме се име оца није помињало.


Крлежа је до краја живота остао приврженик правашке идеологије, ширећи и афирмишући идеје Анте Старчевића, кога је глорификовао. Чланство у Комунистичкој партији било му је ствар опортунитета. У култури је увек бранио хрватске националне интересе, очувајући континуитет праваштва кроз књижевност и лексикографију, прилагођавајући га променљивом историјском контексту.

За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. [...] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. [...] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.

                                                                                      – Станислав Винавер


„Боље Дидо него Ђидо: Загребу столује усташа Дидо (Кватерник), у партизанима уредује Ђидо (Милован Ђилас).“... „...Само би идиот могао послије Књижевних свески, које је партија покренула и тискала на неколико стотина страница против њега, отићи пред Ђиласову пушчану цијев.“ [4]

Тако је сам Крлежа резоновао и одлучио да остане код Дида.

Док се Крлежа крио у страху од усташа, Бела је у Загребу до фебруара 1942. играла у 75 представа, укључујући и драму „Огњиште“ по делу усташког књижевника Милета Будака. Будак се појавио на проби, срдачно је продрмао и упитао:[i] „А како је Крлежа?“[/i]

Са доласком нове власти страх није одмах нестао: комунисти су га 1941. пљували по Загребу, а Титове позиве да дође у шуму одбијао је. Чак и крајем рата, када га је Тито могао послати на Вис на опоравак од “патњи” проживљених уз гемиштеке са Будаком. Али неспоразуми су брзо изглађени и Крлежа jе хипертрофирао у најмоћнијег комуно-франковачког барбарогенија.

Након рата сазнали смо и његов став о хрватском геноциду над Србима:

„Двадесет и пет година Срби су псовали мајку мајчину Хрватима. Кад се овима пружила прилика да им врате мило за драго, учинили су!“

А када је страх прошао, остао је само сервилитет – и улога дворског Kulturgauleitera.


Године 1952. у „Борби“ исписао је химну у којој Тито није само маршал, већ месија који „буди Кумровец из хиљадугодишњег сна“, чије „галије путују у сигурну луку победе“, а топови „гунђају као грегоријански корал“.

Ето Фрица, некадашњег оштроперог Керемпуха, као најодрпанијег трумбеташа који пред Титом свира Kumrovečki Nokturno [5] за комад џигерице и титулу дворског Kulturgauleitera. Овакво сладуњаво, њемачко-хрватско лизање чизама није видео ни Гебелс у најлуђим сновима.

Мада „не воли задаће а увек му се неке постављају“[6], Крлежа је писао предлог за Титову кандидатуру за Нобелову награду за мир – али самокритички признаје да је требало боље. Рука великог писца задрхтала је пред величином задатка. Ваљда зато Јосип Броз Тито, један од највећих масовних убица 20. века, није одликован Нобелом.

Одредницу о Титу у „Енциклопедији Југославије“ написао је лично Крлежа. То је најнепрофесионалнија и најудворичкија картица у целој шарлатанској Југославици – завршетак неприродно експандиран, засићен апологетским конструкцијама и испразним вербализмом, хиперболичан тон који одудара од стандарда угледних енциклопедија.

Без иједног дана факултета Крлежа примљен је 1950. у Српску академију наука и уметности – акламацијом, преко реда, партијском погодбом.

Његов став о српским фрескама био је уништавајући:

„Ове слике нису добре зато, јер би се могло документарно утврдити да су анђели насликани по мотиву Нике из Палмире или да се ту јавља модел сиријског плуга или сиже из једног или другог псалтира, а ни зато, јер приказују смрт Ане Дандоло или генеалогију династије Немањића... Свети Василије из Маркова манастира више је бандит него светац, а Рахила на покланим луткама дата је у манири плебејског неопримитивизма, какав се данас јавља по сеоским панорамама, у сликама цариника Русоа или по цимерима паланачких крчама. Те слике нису преживјеле своје вријеме [не] из политичких или културнохисторијских мотива него из сликарских, а то је највише што се о њима може рећи.“



КРЛЕЖ КРЛЕЖА (2) - ФРАГМЕНТИ
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026/01/2.html

Преко Лексикографског завода и Енциклопедије извршено је систематско идеолошко превредновање српске историје и културе. [2] Одлучивали су шта је напредно, југословенско и социјалистичко. У редакцији су седели хрватски франковци, усташки и полуусташки интелектуалци, антисрби и Титови „Југословени“. Главни уредник био је Мате Ујевић, дужносник НДХ и уредник Павелићеве Хрватске енциклопедије. Крлежа је после осмогодишње робије довео и Савића Марковића Штедимлију, Павелићевог најближег сарадника и творца Хрватске православне цркве, да преузме црногорски реферат. [3]

Михаило Лалић сећа се како је Крлежа разјурио црногорску редакцију да би радио шта хоће – малверзације од прећуткивања до фалсификата. Са Србима је поступао још горе. Од вођа Првог српског устанка у Енциклопедију је уврштен само Карађорђе; осталима Крлежа и усташка клика око њега нису признали никакву историјску вредност.

Стварање Енциклопедије схватао је лично, искаљујући ниске афекте. Незадовољан текстом о Црњанском, тражио је да се скрати за половину – „а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели“.

Кад је Андрић преко Богдановића поручио да се не уноси у Енциклопедију Југославије податак о хрватском пореклу, Крлежа је одговорио:

„Поздрави Иву Андрића у моје име, веома срдачно, и поручи му, ако можеш, да му ја јебем хрватску мајку, брисат ћу да је хрватског поријекла.“

На стопедесетогодишњицу Првог српског устанка, која је имала државни капацитет, новопечени члан Српске академије Крлежа пише:

„Све је у покрету: шуме, збјегови, номадски начин живота, хајдучија, куга, смрт, огањ и криминал на све стране. Српски је устанак прогресивни сигнал за уједињење наших народа до којега је дошло тек данас, када се по Титом антиципира развој наше цивилизације за читаво стољеће.“ 

Nobelopathia krležiana: Нарцистички бес и самољубље

[Прогноза:
„Пацијент ће до краја живота веровати да је геније,
а свет ће веровати да је мртав.
Оба ће бити у праву.“] 

Шездесетих година Крлежа је гомилао награде: Његошеву за роман „Заставе“ (где је промовисао албански сепаратизам и сахранио Југославију), НИН-ову, Назорову за животно дело, Хердерову. Добио је и партијска одликовања – Орден братства и јединства, Југословенске звезде, Јунака социјалистичког рада. Дела су му преведена на чешки, пољски, француски, мађарски; у Аустрији су изашла сабрана издања.

Али све то је за њега било мизерно. Само Нобелова награда могла је утолити његов прождрљиви его.

Фриц је номинован двадесет пута – и двадесет пута одбијен.

Нормалан човек би после трећег „не“ посумњао у себе. Али не Фриц: сваки шамар га је чинио надменијим, затрованијим пизмом. То је класични нарцистички бес – пројекција мржње на свет да би се заштитио его.

Крлежа: отац обеју Србија

Крлежина опорука гласи: фашизам у српском грбу. 

„Што србијански сељак има од политике коју Србија с грађанском класом води од године 1903: Што је он профитирао од тога што су с пријестоља збачени и заклани Обреновићи и што су дошли Карађорђевићи као династија, што су узели руски курс, што су с руским курсом отишли у рат против Аустрије, што су Аустрију „они побиједили“, „они ујединили“ Југославију и што је Југославија пропала, што је имао од свега тога србијански сељак? Остао је тамо гдје је и био. И коначно су га клали као овцу. И лутао је за тим и не знам све каквим својим митовима. Узнемирио је око себе све своје суграђане и народе. И то је његова судбина… Што је то? Каква је то српска држава – Само Србин Србина спасава – фашизам.“

– Мирослав Крлежа (1980) 


Парадокс је управо у односу према Крлежи: „две Србије“ – ригидно "национали-стичка" [b] –[/b] „прва“ и ултимативно „грађанска“ [b] – [/b]„друга“ – заправо су у корењу повезане истим крлежијанским жилицама. Фундамент им је исти, сокови истог састава.

Модерни аутошовинизам шири је од једног друштвеног скупа; прелива се, мења тон, али не губи отровност антинационалног витриола.Тако је Фриц, двадесет пута одбијени нобеловац, на крају ипак добио награду: да га славе и крлежодули и крлежокласти – једни без мозга, други без части. [6]

Већина и без једног и без другог.

Закључак о Мирославу Крлежи – Фритзу 

„Gebelsovski hudobuhač i rajhski krmožder od kulture,

gori od Kerempuha kad mu se đavo v špiritu prikaže,

a Fritzu bi se i sam sotona poklonil od stida.“

 

Крлежин шешир, као најдрагоценију реликвију, чува Раде Шербеџија. Београд је чувао Данила Шербеџију, оца Радовог, шефа Удбе у Винковцима и избеглицу из Хрватске.

[Бенито]

Нимбусе, замолио бих Те, после овог сјајног текста, да учиниш напор и издвојиш у посебну целину овај део који су назвао "Крлежа - отац обеју Србија" и у ком се навео извесни цитат Мирослава Крлеже од свега неколико реченица. Управо тај цитат је опис читаве идеологије, пре свих, тзв "Прве" Србије и најбоље описује све оне основе оних "Спасилаца Српства" које смо живели протеклих три и по деценије, са једним кратким, али недовољно одлучним и идеолошки недефинисаним периодом, и који активно живимо до данас. 
Унапред хвала!

[Ђорђе Ивковић]

Крлежа: отац обеју Србија

Крлежина опорука гласи: фашизам у српском грбу.

„Што србијански сељак има од политике коју Србија с грађанском класом води од године 1903: Што је он профитирао од тога што су с пријестоља збачени и заклани Обреновићи и што су дошли Карађорђевићи као династија, што су узели руски курс, што су с руским курсом отишли у рат против Аустрије, што су Аустрију „они побиједили“, „они ујединили“ Југославију и што је Југославија пропала, што је имао од свега тога србијански сељак? Остао је тамо гдје је и био. И коначно су га клали као овцу. И лутао је за тим и не знам све каквим својим митовима. Узнемирио је око себе све своје суграђане и народе. И то је његова судбина… Што је то? Каква је то српска држава – Само Србин Србина спасава – фашизам.“

– Мирослав Крлежа (1980)

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста усташког геноцида (још 1964. тврдио је да је у Јасеновцу убијено 40-60.000 Срба), данас га у Београду славе и организују афирмативне скупове. Идолопоклоника има све више – процес супротан ономе у Хрватској.  Један из најмлађе генерације, неки ватрени Krležodulus singidunensis, Fritzanus minor, сматра из своје високе позиције communistarum stultus krležianus,  да “ко не воли Крежу, тај је homo stultus”!

Друга Србија, која је поунутрила титоистичку србофобију, не би постојала без крлежијанске србофобије. Јосип Ваништа сећа се Крлежине реченице: „Тито је Србима узео Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио.“ То је данас главни програм другосрбијанштине – борба да се Срби заувек одрекну Косова и Метохије.

„Из свега што је Крлежа написао, ја не могу да помислим да би он икад помислио да Аустријанци, Мађари или Италијани могу Хрватима, ако хоћеш и као народ, бити ближи од Срба.“

                                                                                          - Мухарем Базуљ

„Тог тренутка је он био са једном за мене негативном струјом, која је била сувише националистичка. Али он је ту опасност од хегемоније српске, од хегемоније Београда, он је то уочио и пре рата, без обзира на то колико је волео Београд и колико је волео своје истомишљенике у Београду.“

                                                                                            - Јован Ћирилов

“Крлежа је један монструм величине и било какво поређење, мене лично с њим, сматрам неукусним, са своје стране”

                                                                                                - Данило Киш

Парадокс је управо у односу према Крлежи: „две Србије“ – ригидно "националистичка"  – „прва“ и ултимативно „грађанска“  – „друга“ – заправо су у корењу повезане истим крлежијанским жилицама. Фундамент им је исти, сокови истог састава.

Модерни аутошовинизам шири је од једног друштвеног скупа; прелива се, мења тон, али не губи отровност антинационалног витриола.Тако је Фриц, двадесет пута одбијени нобеловац, на крају ипак добио награду: да га славе и крлежодули и крлежокласти – једни без мозга, други без части. [6]

Већина и без једног и без другог.

[Бенито]

Хвала, још једном!
Посебно је важно нагласити тај Крлежин цитат из 1980. године, због тога што је, готово дословце, исте реченице у крешендо свог романа "Књига о Милутину" ставио његов аутор Данко Поповић, свега годину -две доцније. 
А тај роман је, као што знамо, овим "Спасиоцима Српства" као Јеврејима Стари завет.

[Ђорђе Ивковић]

КАКО ЈЕ ИЗГУБЉЕН ТАМИШКИ БАНАТ

Мили наш Темишвару,
банатска мајко наша,
престоницо наша,
БУДИ НАМ ЗДРАВО!

Са насловне стране последњег броја листа Слога
који је изашао у Темишвару
(Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр. 1.

 „Од савезника савезници предадоше град савезницима. И савезници Румуни прихватише у своју власт град Темишвар и све оно, што им уз Темишвар дадоше као прћију“

- Из британске штампе



***
Француска преузима улогу КФОР-а - 

Питање евакуације било је поново актуелизовано у другој половини фебруара и веома оштро се поставио захтев повлачења српске војске из централног Баната, коју би на том терену до коначне одлуке Конференције мира замениле француске трупе. Значајно је указати и на /запрепашћујући/ став генерала Д’Епереа који се види из једног његовог писма упућеног француском министру рата маршалу Фошу 3. марта 1919. године о војним и политичким супротностима Савезника на Балкану. Наиме, с обзиром на озбиљност ситуације по француске интересе /?/, Д’Епере је забринуто извештавао да су Срби били „опијени својом победом“ коју нису очекивали у толиком обиму и да су се као и сви „почетници“ налазили пред великим спољно-политичким и унутрашњим тешкоћама. Такође, Д’ Епере је сматрао да су југословенске претензије биле „безграничне“ и да су њихови команданти тешко прихватали наредбе и савете. Он у свом извештају насупрот југословенским ставља румунске претензије. За Румунију каже да се налазила у дубокој кризи, да је такође имала велике амбиције и да није знао да ли је она имала, како је рекао, „довољно јак желудац да свари све што жели да поједе...“ По генералу, обе савезничке земље имале су своје посебне циљеве и оне су, без устезања, искориштавале ситуацију у складу са својим највишим економским и политичким интересима. И за Краљевину СХС и за Румунију, Д’Епере каже да су у то време имале тежњу да „тешку жандарску улогу“ оставе француској армији. „Стање у коме се француска армија налази, не дозвољава јој ни да испуни ту своју улогу јер упркос поновљеним захтевима никакво озбиљније појачање није стигло већ осам месеци француској војсци“, завршио је свој извештај француски генерал. 

Након евакуације Темишвара, у српској штампи се појавио чланак о једном поднареднику који је још 1916. године прешао из српске команде у француски пук због знања француског језика и ту остао и након рата. Када је упитан зашто није оставио Французе и зашто и даље носи француску капу, он је, наводно, „кисело“ одговорио – „да ако су они оставили нас ми нисмо још увек оставили њих“. Такође, додао је и да се он смејао и био радостан када су га Французи у Солуну „тапкали по раменима“ и викали „браво Сербо!“, али да се онда у Темишвару расплакао кад је морао да се повуче са војском.

Из литературе знамо и да се средином фебруара 1919. године догодио један инцидент у Темишвару након којег је српска Врховна команда тражила да се из темишварског гарнизона повуче један француски капетан, као и да је то био капетан Соне (Soné), док из извора сазнајемо да је 5. јуна 1919. године у једној кафани у Темишвару неколико француских војника „изненада и без икаквог повода“ напало револверима српске војнике из Четвртог коњичког пука који су у истој кафани седели. Том приликом рањена су тројица српских војника од којих је један подлегао ранама.
***

ОСТАЛО...


https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026...-post.html