[Шумадинац]

Проблем је у духу. Имаш данас 100 правих православаца. И сви се они разликују у неким детаљима. Али је јединствен дух који их обележава и јединствена мисао. Можемо да набројимо разлике између артемита и акакијеваца. Али су они једнако јеретици. Једнако су духоборци и противници цркве Христове. И ти ћеш то да потпишеш. Али ти не разумеш да суштински делиш њихово размишљање, њихову "духовност".

Ти мислиш да си већи од апостола? Наравно да ћеш у лажној скромности одговорити да ниси. А саме апостоле Ис укори за фарисејство! А ја кад тебе корим за твоје вапијуће ка небу фарисејство, ти се смејеш и окрећеш главу и цитираш ми закон и говориш како си послушан цркви! Па идентично су књижевници и фарисеји радили! Они су се сви клели у Закон и Пророке! Али ти боље знаш Писма и Предање, а ниси изелица и пијаница као ја, тако да се држиш као луд тих фантазама и нећеш да се отвориш ка Господу. Него хваташ камење... Господ је био пријатељ грешника и "јеретика", јео и пио са њима. Ти одбијаш вечеру.

[Прст_у_ока_латиници]

https://www.youtube.com/watch?v=2mgUPt2KI08
16:41

Црква што је манифестације људи у њој. могу да лако изгубе свој пут!

Људи се оцењују на дела!

[Шумадинац]

.
ЦРКВА НА УДАРУ ШАРЛАТАНСТВА


Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције.

То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума.


Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског.


Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере.


Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне.

---

.
На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу?

Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе.

Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама?


АЛЕКСАНДАР МИЉОЈКОВ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
Свођење хришћанства на друштвено користан начин живота у заједници, без унутрашњег, духовног подвига покајања (преумљења) одводи нас на странпутицу морализма, религиозне идеологије и сл.

Исто тако, схватање наше вере у езотеричком смислу удаљује нас од ближњих и заједнице , те нашу потрагу за Богом одводи у самосозерцање, само-обожење, где човек уместо Бога созерцава самог себе и запада у дубине прелести.

Архимандрит Сава Јањић

[Шумадинац]

Подсећање на мартовски погром 2004. године: Неронски дани на Косову и Метохији

СПИСАК ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЊА

ПОСТРАДАЛИХ НА КОСОВУ и МЕТОХИЈИ ОД 17. ДО 19. МАРТА 2004 ГОДИНЕ

Призрен

Богородица Љевишка (14. век)
Црква Светог Спаса (14. век)
Саборни храм Светог великомученика Георгија (1856)
Црква Светог Николе Тутучева (14. век)
Црква Светог Георгија Руновића (14. век)
Црква Свете Недеље (14. век, обнављена)
Црква Светог Пантелејмона (14. век, обнављена)
Цркве Светих Козме и Дамјана (14. век, обнављана)
Црква Свете Недеље, Живињане
Манастир Светих Архангела (14. век)
*Зграда Богословије Свети Кирило и Методије

*Епископски двор

Ораховац

Црква Свете Недеље (Киријаке) (1852) Брњача, Ораховац
Ђаковица

Храм Успења Пресвете Богородице (16. век) са парохијским домом, катедрална црква Свете Тројице (разорени звоници који нису страдали приликом минирања 1999. године, све рушевине од цркве развучене)
Црква Светог кнеза Лазара, Пискоте
Србица

Манастир Девич (15. век)
Пећ

Црква Светог Претече и Крститеља Јована (Митрополија, са парохијским домом)
Црква Ваведења Пресвете Богородице, Бело Поље (16. век, поново запаљена)
Црква Светог Претече и Крститеља Јована (Пећка Бања)
Урошевац

Црква Светог цара Уроша (1933)
…………………………….(Најмање две цркве које су чували грчки припадници КФОР-а су напуштене тако да се предпоставља да су и те две
……………………………. цркве уништене)
Каменица

Црква у Доњој Слапашници, Косовска Каменица
Црква у Талиновцима
Штимље

Црква Светог архангела Михаила
Приштина

Црква Светог Николе (19. век)
Косово Поље

Црква Светог Николе, Косово Поље (запаљена)
Црква Свете Катарине, Бресје код Косова Поља (запаљена)
Вучитрн

Црква Светрог Илије, Вучитрн
Обилић

Нова црква у Обилићу
Косовска Митровица

Црква Светог Саве, Косовска Митровица (1895.)
Подујево

Црква у Подујеву, 1930. година


АПЕЛ СА ВАНРЕДНОГ, ПРОШИРЕНОГ ЗАСЕДАЊА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве са свог ванредног заседања, у проширеном саставу, које је сазвао Његова Светост Патријарх српски Господин Павле, поводом најновијих трагичних збивања на Косову и Метохији, даје следеће саопштење и апел:

Јучерашњи и ноћашњи немири који су се догађали широм јужне српске покрајине Косова и Метохије, представљају наставак организованог албанског тероризма над православним српским народом, који траје већ више деценија, његовом и светском културном баштином, као и над другим неалбанским живљем на овом простору. Тероризам и насиље који су се на посебан начин пројавили паљењем конака Пећке Патријаршије, 1981. године, настављају се и континуирано трају до 1999. године, да би од те године бомбардовања од стране НАТО-пакта и изгона неколико стотина хиљада српског и осталог неалабанског живља добијали све више на снази и интензитету. Плод тога нечувеног насиља представљају неколико хиљада мушкараца, жена и деце киднапованих и побијених, спаљена села и насеља са српским живљем, отета и угрожена имовина народа и Цркве, уништење и разарање више од 115 манастира и храмова. А све то у времену када је ова област била под непосредним протекторатом међународне заједнице. Врхунац свега јесте управо овај најновији, очевидно унапред планирани, незапамћени погром, који је у току, над преосталим српским живљем и његовим вековним светињама. Преко петнаест најзначајнијих храмова и споменика културе од 14. до 19. века, почевши са Светим Архангелима и Богородицом Љевишком у ПРИЗРЕНУ, до храма Светог Николе (19. век) у Белом Пољу, спаљени су и уништени за један дан. Десетине људи је побијено, пале се и уништавају преостала српска насеља широм Косова и Метохије, гранатирани су манастир Дечани, угрожени Пећка Патријаршија и манастир Грачаница. За сваког иоле разумног човека јасно је да је овде на делу испланирано целосно етничко чишћење и уништавање свих културних и духовних трагова присуства хришћанског српског народа на простору Косова и Метохије, При томе, представници међународне заједнице, КФОР и УНМИК, својим чињењем или нечињењем, све од 1999. године до данас, доприносе, вољно или невољно, коначном истребљењу православног српског народа са његових вековних огњишта и уништавању његове културе и свехришћанских светиња Косова. Нашој држави је, насупрот Резолуцији Савета безбедности 1244, онемогућено да брани свој народ и део своје територије а они који су, у име заштите људских права и слобода, преузели протекторат и одговорност, својом пасивношћу доприносе есклацији незапамћеног терора у срцу Европе.

Са овог разлога Свети Архијерејски Синод апелује на власти државне заједнице Србија и Црна Гора и владу Србије да учине све што је у њиховој моћи да заштите народ од истребљења и коначног изгона српског народа са Косова и Метохије.

Обраћамо се са вапајем Европској заједници,САД, Русији, Уједињеним нацијама да хитно зауставе овај погром и терор, Бога ради и људског достојанства ради.

Обраћамо се и Албанцима на Косову и Метохији и њиховим првацима да престану са овим безумљем, себе ради и своје будућности ради. Подсећамо њих и себе на свељудско искуство да насиље, неправда и мржња никоме никада нису добро донели. Позивамо, на крају, сав наш народ да у овим претешким временима удвостручи пост и молитву за спасење и избављење, за мир међу нама и у васцелом свету. Не дозволимо себи, за било какав интерес овога света, да учинимо било шта недостојно Народа Божјег, било шта нељудско. Чувати се треба у овом смутном времену икакве бесмислене и безумне одмазде, као што неразумни почеше да чине против џамијâ, у Београду и Нишу. Да се бранимо од зла и злочинаца, али не на нељудски начин или да не дâ Бог, чињењем зла и нечовештвом на начин на који то злочинци чине. Господе, помози свима, па и нама и непријатељима нашим, а свима су нам потребни мир, слобода и правда, како нама, тако и свим људима и народима.

март 2004. године, Београд

[Прст_у_ока_латиници]

Бебац - Мафија у Мантијама
https://www.youtube.com/watch?v=FqZvuvm5Tns

[Шумадинац]

Бебац - Артемијева Мафија у Мантијама
https://www.youtube.com/watch?v=FqZvuvm5Tns

[Шумадинац]

Није мало места где пљују на мајку Цркву, почевши од тзв. "истинских" православаца, катакомбних православаца - који ни не сачекавши гоњења побегоше у своје луксузне "катакомбе", те осталих непомјаника са рачвастим језицима почевши од новинара.де, преко Истинољубља, Борбе За Веру, итд

Зар они који тврде да је патријарх Павле имао ванбрачну кћер и они који тврде да патријарх Иринеј има жену и ванбрачног сина, они који пљују и праве карикатуре владике Иринеја и осталих великодостојника наше Цркве заслужују да опогане овај предивни и надасве душекорисни форум?

[Шумадинац]

.
СВЕТОВНО И ДУХОВНО


Повремено ме неки добронамерни људи опомену да као ђакон ( = духовно лице, ма шта то значило) не би требало да се бавим световним темама.


Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси.

Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем - цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату.


Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из "кућице" упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве.


Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада.


Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине.


У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно.


Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање - питање је за себе.


У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре - зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре - не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак - да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора.

ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ

[Шумадинац]

.
СПЦ ОДУЗЕЛА ПАНТЕЛЕЈМОНУ МОНАШКИ ЧИН И ИМЕ

Рашчињени архимандрит ових дана успоставља „светосавску богомољу у Јоханесбургу”:

Чачак – Владика ваљевски Милутин упутио је патријарху Српске православне цркве Иринеју Гавриловићу обавештење да је веће Црквеног суда те епархије 10. новембра донело одлуку којом се ахримандрит Пантелејмон Јовановић оглашава кривим, „те да на њему треба применити казну лишавања свештеничког чина, монаштва и монашког имена”.

Разлог за то је, највероватније, одлука овог монаха да се, априла ове године, придружи Епархији рашко-призренској у езгилу и стави под старешинство рашчињеног владике Артемија Радосављевића. Чачанин Јовановић (41, световно Дарко) замонашио се 1996. гoдине у Високим Дечанима а 2002. године постављен је за старешину једине српске цркве на афричком континенту, храма Светог апостола Томе у Јоханесбургу (Јужна Африка).

Међутим, почетком 2014. власти СПЦ повукле су архимандрита са тог положаја и био је распоређен најпре за старешину православне цркве у Јасеновцу, у Хрватској. Затим је премештен у Ваљевску епархију, али је у априлу замолио Артемија да га прими под омофор, наводећи да је из Јоханесбурга склоњен „под притиском политичара и бизнисмена и многобројних клевета и неистина оних којима је сметао велики напредак наше светиње у Африци”.

У обавештењу владике Милутина, упућеном поглавару Српске православне цркве Иринеју 2. децембра, каже се још:

„Пресуду смо електронском поштом 16. новембра послали архимандриту Пантелејмону који је од тада са Црквеним судом Епархије ваљевске прекинуо свако општење, тако да нисмо добили доставницу да је пресуду примио. Како нам је познато, архимандрит Пантелејмон борави у Јужној Африци те му је пресуду немогуће уручити поштом што је неопходно, јер на исту има право апелације. Сада предстоји уручивање пресуде објављивањем на огласној плочи Суда и позивом преко ’Службеног гласника’ СПЦ да пресуду преузме, када ће му се, по истеку 30 дана од дана објављивања, уручење пресуде сматрати извршеним.

По истеку горњих рокова, Ваша светости, ми ћемо, сматрајући да је пресуда уручена и да на њу није изречена апелација, првостепену пресуду Црквеног суда Епархије ваљевске доставити Великом црквеном суду на оснажење.”


Иначе, Пантелејмон Јовановић је 13. новембра ове године електронском поштом обавестио дописника „Политике” у Чачку да је добио благослов Артемијев за обављање верске службе у Јужној Африци, те допутовао у Јоханесбург, и приложио скениране документе о томе, благослов владичански и реверс којим је у Србији задужио антиминс, флашицу са светим миром за крштење и прибор за крштење. У посланици Артемијевој каже се: „Овом потврдом дајемо свој архијерејски и очински благослов да архимандрит Пантелејмон може служити свету литургију, вршити богослужења и остале верске обреде на територији Јужне Африке, где живи и ради око 10.000 чланова наше православне заједнице, и да може бринути о њиховим духовним потребама”.

Пантелејмон је у међувремену обавестио Србе у Јужној Африци да је у току „успостављање светосавске богомоље у Јоханесбургу”, поручујући им: „Нема истине без љубави, ни љубави без истине”.

Тако сада наши исељеници у Јоханесбургу имају две православне богомоље из отаџбине.


Политика

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ДЕМАНТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ


Поводом потпуно неистинитих, злонамерних и тенденциозних навода објављених у таблоиду Ало!, а усмерених против Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, ми, архијерејски намесници у Епархији шумадијској, уз свој потпис и у име свог свештенства, обавештавамо верни народ наше Епархије и све заинтересоване да свештеници Епархије шумадијске никада нису потписивали било какву петицију против свог духовног оца и Архијереја Цркве Божје у Шумадији, нити да је Епископ шумадијски г. Јован против свог свештенства и монаштва икада предузимао мере који би били у супротности са канонским предњем Цркве и законима Републике Србије.


Свеукупно стање у Епархији шумадијској разматрано је на редовној годишњој седници Епархијског савета 13. фебруара 2017. године и том приликом су сви видови црквеног живота у Епархији оцењени највишом оценом, уз закључак да је на свим пољима постигнут значајан напредак. Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве је потврдио да је материјално-финансијско пословање Епархије шумадијске исправно и стабилно.


Епископ шумадијски г. Јован је током прошле године одслужио 339 светих Литургија на којима је кроз проповеди поучавао свештенство, монаштво и верни народ спасоносном смислу хришћанског живота и значају празника које смо прослављали. Учешће верника, посебно младих и деце, у светим Литургијама је из године у годину све бројније. У свим већим местима Епархије редовно се одржавају теолошка предавања, хуманитарне и харитативне акције, као и друге активности својствене црквеном предању.


Свештенство и монаштво редовно учествује, уз завидну заинтересованост, на стручним семинарима и предавањима. О пензионисаним свештеницима, удовим попадијама и свим потребитима Епархија шумадијска, кроз наменске фондове, ефикасно брине обезбеђујући свима одговарајуће принадлежности. У свим црквеним општинама и манастирима, у којима је започета изградња нових цркава, парохијских домова, конака, црквених сала, звоника, већина тих грађевина је окончана. И даље се планирају и започињу радови на новим црквеним објектима.


Наш Епископ је у свим местима које је посетио врло топло и са љубављу дочекиван, и од свештенства и од народа. Нико и никада Владику Јована није повезивао са карактеристикама које се наводе у поменутом таблоиду, изузев „анонимних потписника“ непостојеће петиције. Дисциплина свештенства и монаштва је задовољавајућа, најчешће и примерна.


Свештеници, монаси и монахиње Епископа шумадијског Господина Јована доживљавају као свог духовног родитеља. Ако и има текућих потешкоћа, којих неће бити само у Царству Божијем, оне на било који начин не доводе у питање редовно стање у Шумадијској епархији које је установљено благочестивим животом хришћана кроз векове – на жалост „анонимних потписника“ непостојеће петиције, односно наручилаца срамног текста у такозваним новинама „Ало“.



Професор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског, редовни професор Универзитета у Београду

Миладин Михаиловић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник опленачки и вршилац дужности архијерејског намесника рачанског

Саво Арсенијевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник лепенички и вршилац дужности архијерејског намесника левачког

Велибор Ранђић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник јасенички

Мића Ћирковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник орашачки

Љубиша Смиљковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник космајски

Златко Димитријевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник колубарско-посавски

Видо Милић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник бељанички

Мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник крагујевачки

Небојша Младеновић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник белички

Жељко Ивковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник младеновачки