13-05-2018, 09:38 PM
"DRUŽE DRAŽO, MI TI SE KUNEMO" Šta stoji iza oficirskog "selfija" na Ravnoj gori
Uopšte više nije bitno da li su pripadnici Vojske Srbije položili venac na spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori, kako govori fotografija koja je osvanula na društvenim mrežama, a potom i u novinama, ili nisu "jer to nije bilo u programu", kako se nevešto branilo Ministarstvo odbrane.
Zapravo, osim onog Neznanog junaka na Avali, ideološki nespornog, gotovo svi drugi postamenti pred kojima bi salutirali srpski vojnici i oficiri nose onaj nepoželjni višak budalaste sumnjičavosti i ideološkog rizika koji istovremeno proizvodi i totalno osporavanje i nekritičko odobravanje. I u toj zavrzlami lako je osporavateljima, još lakše trijumfalistima, ali visi pitanje - kako je Vojsci? Vojničkim rečnikom rečeno - kao i u svakoj nemogućoj misiji, dakle čupavo i bez nekih šansi da se izvuče živa glava.
Logika nastanka Vojske Srbije - koja je ustanovljena kao restl evolucije, redom propalih ideološko-partijskih vojnih koncepata - usadila je u njeno biće identitetski problem i duboku raspolućenost koja je čini fragilnom i neotpornom na ideološka lutanja i zablude "civilnog sektora" u čijoj bi službi trebala biti.
S obzirom na to da je onaj zdravi koren pobedničke srpske vojske iz Prvog svetskog rata - nesporne i državotvorne - davno iščupan, a i vreme je učinilo svoje, na njega se nije mogla kalemiti vertikala nove srpske armije, već je ona izrasla na (truležnoj) infrastrukturi novijih prethodnica - Jugoslovenske narodne armije (JNA) i potom Vojske Jugoslavije.
Ova prva je neslavno "poginula" u krvavom građanskom ratu koji je označio kraj socijalističke Jugoslavije i gde još nije tačno utvrđeno da li je ta država ubila vojsku ili je vojska ubila državu. Ova druga je takođe nastala sa instaliranim programom (samo)uništenja, jer je prekopirala pogubnu matricu prethodnice, koja je bila čuvar socijalizma i služila Titu, dok je VJ stala na branik nacionalizma i služila Miloševiću. Na mesto komunističke dogme ugraviran je nacionalistički amblem, a vojska je pretvorena u sluškinju desperadorskog režima, koji ju je u terminalnoj fazi sopstvenog ludila zloupotrebio za svoju poslednju suludu bitku gurnuvši je u rat sa NATO paktom.
Na kraju, u završnoj fazi odumiranja skraćene Jugoslavije, kada je ista pretvorena u provizorijum nazvan državnom zajednicom, ta vojska praktično nije imala ni svoje ime, a ništa bolje nije stajala ni sa smislom sopstvenog postojanja. Praktično ni današnja Srbija ni njena vojska nisu autohtonog porekla već su nastale kao poslednji stadijum raspada jedne obolele države i njene posrnule vojske, a ta vrsta začeća nije mogla garantovati bog zna kakav genetski materijal ni za jednu ni za drugu.
I na kraju je ostala Vojska Srbije koja, kao i njene dve prethodnice, takođe ima problem kulta Vrhovnog komandanta, kome visoki vojni establišment servilno služi, plejadu ministara odbrane kojima ozbiljna vojska ne bi poverila ni desetinu da s njom vežbaju strojevi korak i načelnika Generalštaba koga Glavnokomandujući, još dok to i nije bio formalno, pokretom ruke pretvara u požarnog na nasipu nabujale reke da broji vreće sa peskom.
Kad sve to imamo u vidu, najmanje što se moglo desiti ovakvoj vojsci jeste da neki njen deo "redovnog sastava" poslat za Gornji Milanovac malo skrene s puta i završi ispred spomenika Draži. Isto bi im se desilo i da su zalutali u Kuću cveća, samo bi to bacalo u amok neki drugi deo srpskog nacionalnog bića.
Pokvareni su kompasi za mnogo složenije manevre od ovih majskih ekskurzija, da ne otvaramo još i priču o tome kako je našim vojnicima kojima srce treperi dok gledaju moskovsku paradu, da vežbaju sa onima protiv kojih su pre manje od dvadeset godina ratovali. Tako da je ovo sa Dražom, što bi deca rekla: čiča, miča i gotova priča. Jer nekima srce drhti i na Čiču.
Zakon i rehabilitacija
Prema Zakonu koji je usvojen u Skupštini 2004. kraljevska Jugoslovenska vojska u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba - Draže Mihailovića izjednačena je sa partizanskim pokretom pod komandom Josipa Broza Tita. I monarhisti i komunisti su označeni kao pokreti otpora nemačkom nacionalsocijalizmu i italijanskom fašizmu, a prava pripadnika su izjednačena.
Za taj predlog glasalo je čak 176 poslanika, što je više od dvotrećinske većine, a protiv je bilo samo 24.
Praksa da državni zvaničnici polažu vence na obeležja Mihailovićevog pokreta živi u Srbiji već više godina. Predstavnici Vojske Srbije i skoro svi ministri odbrane više godina zvanično sa predstavnicima Ambasade i vojske SAD, ali i Velike Britanije i Poljske, polažu venac u Pranjanima kod spomenika Mihailoviću i njegovim saborcima koji su 1944. spasili 500 savezničkih pilota. Oprecija u kome su spasavani piloti nazvana je "Halijard". Smatra se da je to najveća operacija evakuacije oborenih savezničkih avijatičara u Evropi u Drugom svetskom ratu.
Mihailović je zbog toga nakon rata odlikovan najvišim ordenom za strance SAD "Legijom zasluga" prvog stepena. Taj orden je svečano uručen njegovoj porodici u Ambasadi SAD u Beogradu 2005. Za otpor nacizmu odlikovan je i najvišim ordenom Francuske "Ratnim krstom", koji mu je dodelio vođa otpora u Francuskoj i kasniji predsednik Šarl de Gol, kao i poljskim ordenom "Vojničke vrline".
Posle rata, komunistički sud je Mihailovića osudio na smrt zbog navodne saradnje sa okupatorima, pa je pogubljen, a njegovo grobno mesto se ne zna ni danas. Komunističke vlasti su zabranile američkim pilotima da svedoče na suđenju, pa su oni organizovali paralelno suđenje u SAD, gde je Mihailović oslobođen i označen kao predvodnik prvog pokreta otpora u porobljenoj Evropi. Komisija Vlade Srbije za pronalaženje njegovih zemnih ostataka je 2011. zaključila da je ubijen na Adi Ciganliji.
Odluku komunističkog suda je pravosnažno poništio Viši sud u Beogradu 2015, u postupku rehabilitacije, koji je trajao pet godina. Tokom postupka saslušano je više istoričara. Kao dokazi izvedeni su do tada tajni spisi komunističke vlasti, ali i dokumenta iz Velike Britanije i SAD.
Dr Čedomir Antić: I drugi su imali dve oslobodilačke vojske
"Vojska Srbije je armija demokratske, nacionalne države srpskog naroda. Po svojim tradicijama i simbolima, ona je nastavljač Srpske vojske kakva je postojala u Srednjem veku i od Prvog srpskog ustanka, a koja je kao moderna vojska osnovana reformama iz osamdesetih godina 19. veka. Samim tim Vojska Srbije je nastavljač i Jugoslovenske vojske u otadžbini i četničkih jednica. Razume se da i danas ne smemo i ne možemo da odbacimo slobodarske i antifašističke tradicije Narodnooslobodilačke vojske - partizana. Moramo svakako tu biti oprezni, i to ne samo sa nasleđem zločina, koji oba antifašistička pokreta na prostoru Srbije i srpskih i jugoslovenskih zemalja nažalost imaju, već i zbog totalitarnog karaktera, revolucionarnog nasleđa i konačno posledica partizanske pobede - progona srpskog naroda, tradicija i kulture na Kosovu, Metohiji, u Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, stvaranje nelegitimnih i nedemokratskih država u Vojvodini i na Kosovu, dva raskola u SPC itd.
U Evropi postoje slučajevi da su neki narodi imali dve antifašističke vojske (primer su Grčka, Francuska, Italija...), nigde, međutim, komunizam nije imao ovakav uticaj kao u Srbiji. Iako je jasno da je komunistički režim ostavio pogubne posledice na Srbiju i srpski narod (nacionalno, ekonomski i politički), njihova totalitarna i demagoška politika stekla je mnogo pristalica i podelila je narod. Poseban je problem sa elitom. Do 1994, recimo, privatizovano je oko 40% srpske privrede - prema statistikama, oko 80% vlasnika preduzeća sa više od 10 zaposlenih bili su već tada ili pripadnici komunističke nomenklature ili njihovi biološki potomci. Formalno smo prihvatili istinu o građanskom ratu u Srbiji i Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata (što ne negira da je to bio i oslobodilački i antifašistički, kao i međuetnički i verski rat), ali dokle god nam je elita ovakva, i narod ovako podeljen, ta istina će ostati prazno slovo na papiru, makar bila reč o zakonima.
Tu nije reč o monarhizmu i komunizmu. Jedna elita se pokazala politički izuzetno uspešna i sposobna da se biološki produži i ostane na vlasti, ali je u državničkom i moralnom pogledu potpuno bankrotirala. Srpska komunistička elita i njeni nastavljači održali su se uprkos podelama i čine većinu u svakoj velikoj političkoj grupaciji tokom trajanja 'Druge republike' (od 1990. do danas). Bilo da je reč o 'nacional-boljševicima' (Sobodan Milošević i slični) ili 'drugosrbijancima' (Latinka Perović i ostali), partizanske tradicije su neupitne. Drugi antifašistički pokret je pod pritiskom i zbog potrebe hrvatskog, bošnjačkog, crnogorskog i albanskog nacionalizma da relativizuju sopstvenu kolaboraciju iz Drugog svetskog rata. Da u Britaniji, Francuskoj i SAD ne smatraju četnički pokret (JVO) za antifašistički verovatno nikada ne bi došlo do pravnog izjednačavanja dva pokreta i rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića. Dostignuća istoriografije ostala bi ograničena na akademske krugove".
Dr Srđan Cvetković: Srbija iznad četnika i partizana
"Srbija kao zemlja već gotovo dve decenije prolazi kroz tranziciju. Osim kroz mukotrpne pokušaje uspostavljanja demokratskih institucija, parlamentarne demokratije, tržišne privrede i vraćanja privatne svojine, ona je zaglavljena u tranziciji kolektivne svesti. U potrazi za novim duhovnim identitetom i raspolućena u odnosu prema tradiciji. Ovaj proces je spor, pun stalnih obrta, sukoba starog i novog. To zavisi od napora pojedinaca i nema organizovanog rada države. U tom kontekstu vidim i odlazak pripadnika Vojske Srbije na Ravnu Goru. Vođene politkom 'catch all', najveće partije u Srbiji izbegavaju ili se konfuzno izjašnjavaju po istorijskim pitanjiama, dok su u društvu, kao i obično, ekstremi najglasniji.
Kako bi država trebalo da se postavi prema teškom ideološkom nasleđu i podelama? Gde treba da su uzori moderne demokratske Srbije? U Titovoj komunističkoj Jugoslaviji, koja je pored određenih uspeha ipak baštinila totalitarno staljinističko iskustvo, izuzetno političko nasilje (naročitio u prvoj dekadi), kult ličnosti, partijskoj državi sa nedodirljivim vođom? Da li nam to treba danas? Ili u Kraljevini Jugoslaviji, koju takođe mnogi idealizuju, ali i ona, bez sumnje, sa mnogim demokratskim i društvenim deficitima. Gde je naš put?
Odgovor možda nije tako težak ako staloženo i razložno sagledamo stvari. Srbija ipak ima tradiciju na koju može biti ponosna. Među prvima je stekla državnost na Balkanu i uvela kakvu-takvu demokratiju. Njena vojska je učestvovala u gotovo svim ratovima kao oslobodilačka. Stekla je svetsku reputaciju herojstvom u Prvom ratu. U Drugom svetskom ratu Srbija je imala dva masovna i od saveznika priznata antifašistička pokreta. Oni su imali različite ideologije, ratne ciljeve, vojne taktike, ali njihova suština je duboko antifašistička. Njihovi simpatizeri su zajedno streljani, mučeni ili zatvarani na Banjici, Mauthauzenu, Dahau i drugim logorima tokom celog rata. Na žalost, građanski rat doneo je velike žrtve i brutalna ubistva i na revolucionarnoj i na kontrarevolucionarnoj strani. Kraj rata obeležio je bes, osveta, kao i masovni revolucionarni teror pobednika nad pobeđenima, a potom i svim klasnim i politički nepodobnim građanima.
Kako se danas odnositi prema tom nasleđu i tim podelama? Gde naša vojska treba da ide? Po meni, ona bi trebalo da se osloni na oslobodilačku i demokratsku tradiciju Srbije. Treba slaviti sve uspehe u Balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i poštovati žrtve obe oslobodilačke vojske NOVJ i JVuO. Onih koji su onda kada je Nemačka bila najjača, a Evropa na kolenima, u proleće 1941, podigli ustanak protiv okupatora. Zajedničko oslobođenje nekih gradova treba da bude državni praznik. Vojska treba da šalje delegacije i na Ravnu goru, gde je prvo proglašen otpor okupatoru, kao što treba da se obeležava i Dan pobede 9. maj. Ideološka zastranjivanja treba da ustuknu pred nespornim vrednostima zajedničke borbe za slobodu. Za to ne postoje ni zakonske prepreke: rehabiltovan je general Mihailović i njegov pretpostavljeni Slobodan Jovanović, a pred zakonom izjednačena oba pokreta 2004. Odavanje državnih počasti pripadnicima obe vojske vodilo bi konačno nacionalnom pomirenju. Stišavanju podela i pronalaženju novog duhovnog identiteta kao priznavanju pozitivnih tekovina obe strane".
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/druze-...ri/8xjjj9j
Uopšte više nije bitno da li su pripadnici Vojske Srbije položili venac na spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori, kako govori fotografija koja je osvanula na društvenim mrežama, a potom i u novinama, ili nisu "jer to nije bilo u programu", kako se nevešto branilo Ministarstvo odbrane.
Zapravo, osim onog Neznanog junaka na Avali, ideološki nespornog, gotovo svi drugi postamenti pred kojima bi salutirali srpski vojnici i oficiri nose onaj nepoželjni višak budalaste sumnjičavosti i ideološkog rizika koji istovremeno proizvodi i totalno osporavanje i nekritičko odobravanje. I u toj zavrzlami lako je osporavateljima, još lakše trijumfalistima, ali visi pitanje - kako je Vojsci? Vojničkim rečnikom rečeno - kao i u svakoj nemogućoj misiji, dakle čupavo i bez nekih šansi da se izvuče živa glava.
Logika nastanka Vojske Srbije - koja je ustanovljena kao restl evolucije, redom propalih ideološko-partijskih vojnih koncepata - usadila je u njeno biće identitetski problem i duboku raspolućenost koja je čini fragilnom i neotpornom na ideološka lutanja i zablude "civilnog sektora" u čijoj bi službi trebala biti.
S obzirom na to da je onaj zdravi koren pobedničke srpske vojske iz Prvog svetskog rata - nesporne i državotvorne - davno iščupan, a i vreme je učinilo svoje, na njega se nije mogla kalemiti vertikala nove srpske armije, već je ona izrasla na (truležnoj) infrastrukturi novijih prethodnica - Jugoslovenske narodne armije (JNA) i potom Vojske Jugoslavije.
Ova prva je neslavno "poginula" u krvavom građanskom ratu koji je označio kraj socijalističke Jugoslavije i gde još nije tačno utvrđeno da li je ta država ubila vojsku ili je vojska ubila državu. Ova druga je takođe nastala sa instaliranim programom (samo)uništenja, jer je prekopirala pogubnu matricu prethodnice, koja je bila čuvar socijalizma i služila Titu, dok je VJ stala na branik nacionalizma i služila Miloševiću. Na mesto komunističke dogme ugraviran je nacionalistički amblem, a vojska je pretvorena u sluškinju desperadorskog režima, koji ju je u terminalnoj fazi sopstvenog ludila zloupotrebio za svoju poslednju suludu bitku gurnuvši je u rat sa NATO paktom.
Na kraju, u završnoj fazi odumiranja skraćene Jugoslavije, kada je ista pretvorena u provizorijum nazvan državnom zajednicom, ta vojska praktično nije imala ni svoje ime, a ništa bolje nije stajala ni sa smislom sopstvenog postojanja. Praktično ni današnja Srbija ni njena vojska nisu autohtonog porekla već su nastale kao poslednji stadijum raspada jedne obolele države i njene posrnule vojske, a ta vrsta začeća nije mogla garantovati bog zna kakav genetski materijal ni za jednu ni za drugu.
I na kraju je ostala Vojska Srbije koja, kao i njene dve prethodnice, takođe ima problem kulta Vrhovnog komandanta, kome visoki vojni establišment servilno služi, plejadu ministara odbrane kojima ozbiljna vojska ne bi poverila ni desetinu da s njom vežbaju strojevi korak i načelnika Generalštaba koga Glavnokomandujući, još dok to i nije bio formalno, pokretom ruke pretvara u požarnog na nasipu nabujale reke da broji vreće sa peskom.
Kad sve to imamo u vidu, najmanje što se moglo desiti ovakvoj vojsci jeste da neki njen deo "redovnog sastava" poslat za Gornji Milanovac malo skrene s puta i završi ispred spomenika Draži. Isto bi im se desilo i da su zalutali u Kuću cveća, samo bi to bacalo u amok neki drugi deo srpskog nacionalnog bića.
Pokvareni su kompasi za mnogo složenije manevre od ovih majskih ekskurzija, da ne otvaramo još i priču o tome kako je našim vojnicima kojima srce treperi dok gledaju moskovsku paradu, da vežbaju sa onima protiv kojih su pre manje od dvadeset godina ratovali. Tako da je ovo sa Dražom, što bi deca rekla: čiča, miča i gotova priča. Jer nekima srce drhti i na Čiču.
Zakon i rehabilitacija
Prema Zakonu koji je usvojen u Skupštini 2004. kraljevska Jugoslovenska vojska u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba - Draže Mihailovića izjednačena je sa partizanskim pokretom pod komandom Josipa Broza Tita. I monarhisti i komunisti su označeni kao pokreti otpora nemačkom nacionalsocijalizmu i italijanskom fašizmu, a prava pripadnika su izjednačena.
Za taj predlog glasalo je čak 176 poslanika, što je više od dvotrećinske većine, a protiv je bilo samo 24.
Praksa da državni zvaničnici polažu vence na obeležja Mihailovićevog pokreta živi u Srbiji već više godina. Predstavnici Vojske Srbije i skoro svi ministri odbrane više godina zvanično sa predstavnicima Ambasade i vojske SAD, ali i Velike Britanije i Poljske, polažu venac u Pranjanima kod spomenika Mihailoviću i njegovim saborcima koji su 1944. spasili 500 savezničkih pilota. Oprecija u kome su spasavani piloti nazvana je "Halijard". Smatra se da je to najveća operacija evakuacije oborenih savezničkih avijatičara u Evropi u Drugom svetskom ratu.
Mihailović je zbog toga nakon rata odlikovan najvišim ordenom za strance SAD "Legijom zasluga" prvog stepena. Taj orden je svečano uručen njegovoj porodici u Ambasadi SAD u Beogradu 2005. Za otpor nacizmu odlikovan je i najvišim ordenom Francuske "Ratnim krstom", koji mu je dodelio vođa otpora u Francuskoj i kasniji predsednik Šarl de Gol, kao i poljskim ordenom "Vojničke vrline".
Posle rata, komunistički sud je Mihailovića osudio na smrt zbog navodne saradnje sa okupatorima, pa je pogubljen, a njegovo grobno mesto se ne zna ni danas. Komunističke vlasti su zabranile američkim pilotima da svedoče na suđenju, pa su oni organizovali paralelno suđenje u SAD, gde je Mihailović oslobođen i označen kao predvodnik prvog pokreta otpora u porobljenoj Evropi. Komisija Vlade Srbije za pronalaženje njegovih zemnih ostataka je 2011. zaključila da je ubijen na Adi Ciganliji.
Odluku komunističkog suda je pravosnažno poništio Viši sud u Beogradu 2015, u postupku rehabilitacije, koji je trajao pet godina. Tokom postupka saslušano je više istoričara. Kao dokazi izvedeni su do tada tajni spisi komunističke vlasti, ali i dokumenta iz Velike Britanije i SAD.
Dr Čedomir Antić: I drugi su imali dve oslobodilačke vojske
"Vojska Srbije je armija demokratske, nacionalne države srpskog naroda. Po svojim tradicijama i simbolima, ona je nastavljač Srpske vojske kakva je postojala u Srednjem veku i od Prvog srpskog ustanka, a koja je kao moderna vojska osnovana reformama iz osamdesetih godina 19. veka. Samim tim Vojska Srbije je nastavljač i Jugoslovenske vojske u otadžbini i četničkih jednica. Razume se da i danas ne smemo i ne možemo da odbacimo slobodarske i antifašističke tradicije Narodnooslobodilačke vojske - partizana. Moramo svakako tu biti oprezni, i to ne samo sa nasleđem zločina, koji oba antifašistička pokreta na prostoru Srbije i srpskih i jugoslovenskih zemalja nažalost imaju, već i zbog totalitarnog karaktera, revolucionarnog nasleđa i konačno posledica partizanske pobede - progona srpskog naroda, tradicija i kulture na Kosovu, Metohiji, u Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, stvaranje nelegitimnih i nedemokratskih država u Vojvodini i na Kosovu, dva raskola u SPC itd.
U Evropi postoje slučajevi da su neki narodi imali dve antifašističke vojske (primer su Grčka, Francuska, Italija...), nigde, međutim, komunizam nije imao ovakav uticaj kao u Srbiji. Iako je jasno da je komunistički režim ostavio pogubne posledice na Srbiju i srpski narod (nacionalno, ekonomski i politički), njihova totalitarna i demagoška politika stekla je mnogo pristalica i podelila je narod. Poseban je problem sa elitom. Do 1994, recimo, privatizovano je oko 40% srpske privrede - prema statistikama, oko 80% vlasnika preduzeća sa više od 10 zaposlenih bili su već tada ili pripadnici komunističke nomenklature ili njihovi biološki potomci. Formalno smo prihvatili istinu o građanskom ratu u Srbiji i Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata (što ne negira da je to bio i oslobodilački i antifašistički, kao i međuetnički i verski rat), ali dokle god nam je elita ovakva, i narod ovako podeljen, ta istina će ostati prazno slovo na papiru, makar bila reč o zakonima.
Tu nije reč o monarhizmu i komunizmu. Jedna elita se pokazala politički izuzetno uspešna i sposobna da se biološki produži i ostane na vlasti, ali je u državničkom i moralnom pogledu potpuno bankrotirala. Srpska komunistička elita i njeni nastavljači održali su se uprkos podelama i čine većinu u svakoj velikoj političkoj grupaciji tokom trajanja 'Druge republike' (od 1990. do danas). Bilo da je reč o 'nacional-boljševicima' (Sobodan Milošević i slični) ili 'drugosrbijancima' (Latinka Perović i ostali), partizanske tradicije su neupitne. Drugi antifašistički pokret je pod pritiskom i zbog potrebe hrvatskog, bošnjačkog, crnogorskog i albanskog nacionalizma da relativizuju sopstvenu kolaboraciju iz Drugog svetskog rata. Da u Britaniji, Francuskoj i SAD ne smatraju četnički pokret (JVO) za antifašistički verovatno nikada ne bi došlo do pravnog izjednačavanja dva pokreta i rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića. Dostignuća istoriografije ostala bi ograničena na akademske krugove".
Dr Srđan Cvetković: Srbija iznad četnika i partizana
"Srbija kao zemlja već gotovo dve decenije prolazi kroz tranziciju. Osim kroz mukotrpne pokušaje uspostavljanja demokratskih institucija, parlamentarne demokratije, tržišne privrede i vraćanja privatne svojine, ona je zaglavljena u tranziciji kolektivne svesti. U potrazi za novim duhovnim identitetom i raspolućena u odnosu prema tradiciji. Ovaj proces je spor, pun stalnih obrta, sukoba starog i novog. To zavisi od napora pojedinaca i nema organizovanog rada države. U tom kontekstu vidim i odlazak pripadnika Vojske Srbije na Ravnu Goru. Vođene politkom 'catch all', najveće partije u Srbiji izbegavaju ili se konfuzno izjašnjavaju po istorijskim pitanjiama, dok su u društvu, kao i obično, ekstremi najglasniji.
Kako bi država trebalo da se postavi prema teškom ideološkom nasleđu i podelama? Gde treba da su uzori moderne demokratske Srbije? U Titovoj komunističkoj Jugoslaviji, koja je pored određenih uspeha ipak baštinila totalitarno staljinističko iskustvo, izuzetno političko nasilje (naročitio u prvoj dekadi), kult ličnosti, partijskoj državi sa nedodirljivim vođom? Da li nam to treba danas? Ili u Kraljevini Jugoslaviji, koju takođe mnogi idealizuju, ali i ona, bez sumnje, sa mnogim demokratskim i društvenim deficitima. Gde je naš put?
Odgovor možda nije tako težak ako staloženo i razložno sagledamo stvari. Srbija ipak ima tradiciju na koju može biti ponosna. Među prvima je stekla državnost na Balkanu i uvela kakvu-takvu demokratiju. Njena vojska je učestvovala u gotovo svim ratovima kao oslobodilačka. Stekla je svetsku reputaciju herojstvom u Prvom ratu. U Drugom svetskom ratu Srbija je imala dva masovna i od saveznika priznata antifašistička pokreta. Oni su imali različite ideologije, ratne ciljeve, vojne taktike, ali njihova suština je duboko antifašistička. Njihovi simpatizeri su zajedno streljani, mučeni ili zatvarani na Banjici, Mauthauzenu, Dahau i drugim logorima tokom celog rata. Na žalost, građanski rat doneo je velike žrtve i brutalna ubistva i na revolucionarnoj i na kontrarevolucionarnoj strani. Kraj rata obeležio je bes, osveta, kao i masovni revolucionarni teror pobednika nad pobeđenima, a potom i svim klasnim i politički nepodobnim građanima.
Kako se danas odnositi prema tom nasleđu i tim podelama? Gde naša vojska treba da ide? Po meni, ona bi trebalo da se osloni na oslobodilačku i demokratsku tradiciju Srbije. Treba slaviti sve uspehe u Balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i poštovati žrtve obe oslobodilačke vojske NOVJ i JVuO. Onih koji su onda kada je Nemačka bila najjača, a Evropa na kolenima, u proleće 1941, podigli ustanak protiv okupatora. Zajedničko oslobođenje nekih gradova treba da bude državni praznik. Vojska treba da šalje delegacije i na Ravnu goru, gde je prvo proglašen otpor okupatoru, kao što treba da se obeležava i Dan pobede 9. maj. Ideološka zastranjivanja treba da ustuknu pred nespornim vrednostima zajedničke borbe za slobodu. Za to ne postoje ni zakonske prepreke: rehabiltovan je general Mihailović i njegov pretpostavljeni Slobodan Jovanović, a pred zakonom izjednačena oba pokreta 2004. Odavanje državnih počasti pripadnicima obe vojske vodilo bi konačno nacionalnom pomirenju. Stišavanju podela i pronalaženju novog duhovnog identiteta kao priznavanju pozitivnih tekovina obe strane".
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/druze-...ri/8xjjj9j
