[Бенито]

Тај Мрдаковић је био тешка удбашчина и зликовац. Јел то Учитељска у Крагујевцу или..?
Кад ћете да издате ову књигу?

[Зоран Недељковић]

Хтео бих да похвалим књигу ПОД ОБЛАЦИМА СРБИЈЕ, имам је одавно. Треба да је има сваки крагујевчанин. У њој је и пар слика питомаца тзв. Националне службе у КГ, као на пр. Мија Алексић и Драгомир Фелба.

[Милослав Самарџић]

Ал би се наљутио Миша да види ово.
Он је наставио наслов Под облацима Србије, а не КГ, јер је захватио много дубље и шире. Описао је ситуацију у глобалу, на примерима, највише из КГ, али и околних села, из БГ где је студирао, из ЈНА где је служио са омладином Хитлер југенда из Словеније и усташким подмлатком из Загреба...

[Милослав Самарџић]

Још мало из Мишине књиге. Атмосфера на стрелишту у Батајници, око 1955. године, где су ишли на припреме (он је био у репрезентацији Југославије, војничка пушка):

На тим страницама су сачувани, рецимо, и неки детаљи са припрема кандидата за репрезентацију које су претходиле једном великом такмичењу у Београду. Предвиђено је било да се тренинзи одвијају на новом стрелишту у Батајници и први одлазак ми је остао дубоко урезан у сећању. Испред хотела у коме смо били смештени по доласку у Београд, ујутру нас је чекао аутобус који је требало да нас вози на стрелиште. Још при уласку у аутобус приметио сам да је велика контрола. Где ли нас то воде, упитао сам се. Прешли смо преко Савског моста и после једно пола сата вожње, аутобус је стао пред једном капијом са стражарском кућицом. Сачекала су нас два војника у сивим кнојевским униформама. У рукама су имали списак са нашим именима. Како је ко излазио, тако су нас прецртавали на списку.
Стрелиште је било велико и лепо. Уоколо велелепне зграде и спортски терени за тенис, кошарку и фудбал. Неко из београдске дружине, који је ту већ био, одвео нас је да нам покаже оближњу салу, „са хиљаду сијалица", за играње тениса. Сијасет лепих младих жена у униформама се мотају око нас, али чим чују да смо „ситне рибе", неће ни да нас погледају. Око десет сати смо послужени кафом и кифлама. Видим, свуда велики луксуз, заштићен високом жичаном оградом и јаком стражом.
Дакле, налазили смо се у комплексу Министарства унутрашњих послова, где долазе највећи шефови полиције и Удбе, укључујући Ранковића и Пенезића. Док је земља гладовала и патила, овде се лудовало у изобиљу и угодностима.
У оваквој околини не знам ни како сам пуцао. Пошто смо Брбе и ја били у првој групи, чим смо испуцали, отишли смо и сели на једну клупу поред Дунава. Обала је била уздигнута и са клупе се пружао диван поглед на реку. Нико нас није ограничавао где можемо да идемо и шта можемо да радимо. И овде су дошле келнерице да нас питају да ли хоћемо пиће и сендвиче. Обојица смо били изгубили сваки апетит и само чекали када ће нас позвати да се вратимо за Београд.
Они који су радили на одржавању овог комплекса, личили су на затворенике. Пришли смо једном, који је косио траву у близини, да бисмо то проверили. Рекао нам је да је из села Кикојевца код Крагујевца, да је затвореник и да је осуђен на двадесет година робије. Пошто је то село између Рогојевца, одакле је био Брбетов отац, и Љуљака, одакле је био мој отац, рекли смо своја имена и да смо његови најужи земљаци. Он се онда насмејао: „Не, нити си ти од Бељаковића, нити ти од Степовића. Људи из тих фамилија могу овде да буду само затвореници".
Било ме је срамота од овог часног човека и самог себе што сам у овај зверињак икада ушао. Умиривало ме је оно што сам слушао од старијих - да нико не може да буде у блату, а да из њега изађе чист.

[Милослав Самарџић]

И даље из исте књиге.

Бенито, јел знаш имена оца и детета које су убили удбаши код Ивањице, после рата:

Стално подсећање на послератне комунистичке злочине било је саставни део наше свакодневице. У Стрељачкој дружини имало смо чланове којих су се рекционари клонили. То што су били убице, изгледало је као да их нимало не оптерећује. Огрезли у крви, понашали су се сасвим нормално и нису падали у падавичарски транс као многи у привим данима после рата. Један од њих, Душан Петровић, кога смо звали Душко Милицајац, пуцао је само из пиштоља и био стрелац осредњег квалитета. Према мени је био увек коректан и хтео да ми се приближи. Ја сам га избегавао колико год сам могао.
Једнога дана, били смо у Стрељачкој дружини и, када смо пошли кући, позвао ме је да попијемо пиво у оближњој кафани. У разговору му се „одвезао језик" и почео је да ми прича шта су радили са „бандом" после рата. Признао је да је учествовао у више стрељања. Навео ми је пример неког сељака из Груже који га је, пре стрељања, молио да узме његов нови гуњ и преда га сину у селу, да се не смрзава у току зиме.
„Па шта си урадио?" запитао сам га.
"Ништа, изрешетао сам га. Сину гуњ није ни требао, јер смо и њега после ухапсили и средили", хладнокрвно ми је одговорио.
Имао сам срећу да није видео шта сам писао на писаћој машини у Стрељачкој дружини када ме је једнога дана затекао да тамо нешто куцам, а ја га изблефирао да баш завршавам једно писмо и то пред њим потписао. Била је то страна дневника који сам сачувао и после, приликом првог повратка у Србију, са собом понео.
Док сам био службеник Окружног фискултурног одбора, почетком 1950. године, шеф нам је био удбаш Зеленовић. Врло често, за време радног времена, волео је да нам прича о ратним и послератним доживљајима, када је, као официр КНОЈ-а, хватао четнике који су се, као одметници, дуго крили по шумама Србије.
Тако нам је испричао како је ухваћен четник који се, помаган од јатака, дуго крио близу Ивањице. Били су у заседи, каже, кад су приметили једнога дечака како, са торбицом о рамену, иде кроз шуму. Поред њега није било стоке и није изгледао као чобанин. Одмах су посумњали да неком одметнику носи храну и пратили га, све док није стигао до једне земунице. Онда су ухватили и њега и онога коме је носио храну. Био је то његов отац. Повели су их низ брдо, а кад су стигли до једног потока, дечак је замолио да му дозволе да пије воде. „Дозволио сам му да се сагне и онда му просвирао метак кроз потиљак", хладнокрвно је рекао Зеленовић. Ми смо се згрозили. Ту, испред оца. Оца су онда одвели на саслушање, сазнали шта им треба и стрељали га.
Кадгод смо слушали Зеленовића, Гиле и ја би се погледали, мислећи шта би са нама било да нас је ухватио како из ваздушне пушке пуцамо на попрсје његовог политичког идола. Али, обојици нам је лакнуло када је премештен у београдску Удбу.
Савест је многима почела да смета и води их у усамљеност, самоубиства и душевне болнице, а многи су се, доста касније, када су почели да старе и доживљавају породичне трагедије, стидели учињених дела. Неке су усамљене, и одбачене од жена и деце, налазили мртве, тек после неколико дана. Удбаша Раћу, из Крагујевца, који је на души носио многе животе, морали су голог да јуре по кругу душевне болнице, док га не би савладали. Чувени мајор Удбе Станко Матијашевић убио се у Страгарима. Судија Вукићевић се обесио. Да поменем само неке.

[Бенито]

Де ме нађе за Нову годину? Погледаћу.
Знаш ли ти шта је Црвено слово?
Ради и за појас задени.

[Перун]

Могуће да је неко већ поставио ову књигу на руском језику. Да ли је неко прочитао? Да ли је преведена?
http://www.e-reading.club/bookreader.php...rmiya.html

[Милослав Самарџић]

Читао сам. Отприлике као што пишу домаћи службени историчари.

[Вукашин Петковић]

[Брада]

Немања Девић о "Књизи о Дражи"
За историчара који се бави проучавањем догађаја у периоду 1941–1945, Књига о Дражи ће представљати незаобилазно штиво и значајно врело сазнања.


Књига о Дражи, настала с поводом 1956. године, представљала је јединствен „пројекат“ који је окупио политичке и војне сараднике последњег српског ђенерала, разједињене и расуте од Канаде до Аустралије. Двотомна књига, која је окупила 40-ак аутора, и кроз њихове историјске есеје објединила описе догађаја из Другог светског рата на читавом српском простору, имала је за крајњи циљ да, када у Београду то није било могуће, пред светску јавност изнесе истину о оклеветаном Равногорском покрету, пораженом у грађанском рату у Југославији.

Писци „равногорске историје“ су подсећали и на успехе и на грешке из прошлости, али су, посебно кроз есеје Слободана Јовановића и владике Николаја Велимировића, указали и на то како ће се Михаиловићево дело вредновати у будућности. Злонамерни би данас ово дело назвали апологијом Равногорског покрета, занемарујући каква се историја у исто време, 1950-их година, предавала и учила у Србији.

Уз критички осврт на Књигу о Дражи као историјски извор, за историчара који се бави проучавањем догађаја у периоду 1941–1945, она ће представљати незаобилазно штиво и значајно врело сазнања. А у трагању за идентитетом изгубљеним 1945, водимо се и оним древним начелом: „Аudiatur et altera pars!“.

Аутор: Немања Девић



А4 формат, преко 600 страна, тврд повез, луксузне корице са златотиском –

[Романија]

REHABILITACIJA DRAŽE MIHAJLOVIĆA
Aleksandar Sekulović

Žanrovi: Istorija, Domaći pisci
Izdavač: Mostart
Broj strana: 138
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Format: 22 cm
Godina izdanja: 2016.

[ЈВуО-КГ]

Хтео бих да похвалим књигу ПОД ОБЛАЦИМА СРБИЈЕ, имам је одавно. Треба да је има сваки крагујевчанин. У њој је и пар слика питомаца тзв. Националне службе у КГ, као на пр. Мија Алексић и Драгомир Фелба.

Прочитао сам је али је немам. Штета.

Много јак део кад после рата иде његово друштво преко неке ливаде па запевају четничку песму да их нико не чује.

Него да питам нешто . Да ли је неко читао ову књигу ?



Имам је већ три деценије, само нисам је купио ја већ мој отац. Занима ме да није нека глупост која иде комунистима у прилог однсно не очекујем ни да навлачи на нашу страну, прецизнији да будем да ли је књига објективна ? Ако може тако да се каже.

[Милослав Самарџић]

Дејвидсон је навијао за црвене.

[ЈВуО-КГ]

Дејвидсон је навијао за црвене.

Претпоставио сам, чим је књига могла да се купи у њихово време.