19-09-2015, 04:57 AM
Да подсетимо најпре будушче учеснике у дискусији на неколико страница из капиталног дела Гос'н Самарџића ''Тајне 'Вукове реформе'', па каже:
У овом тексту већину речи у заградама смо се усудили да додамо зарад бољег разумевања истог.
Ми би још додали на изводе из капиталног дела Гос'н Самарџића, да је Ка унд Ка Монархија свесно побијала кочиће својих граница кроз Вукову Реформу јер избацивањем Крстоликог слова Ѣ (јат) васпоставља границе које у старом правопису нису постојале!
У исто време увођењем Калајевог појма СРБИЈАНЦИ као назива за Србе стешњене на простору између Саве, Дунава, Дрине и блгарске границе, уводи се на мала врата сугестија да су ти Срби нешто друго, неки други Народ, различит од Срба који су поданици Ка унд Ка!
Ово зло семе се успешно примило код Срба преко Дрине тако да исти, често са неким помало садистичким задовољством и уживањем радо набијају то СРБИЈАНЦИ нанос својој Браћи с'ове стране!
Исто важи и за Србе из Црне Горе, нарочито одкако су постали Црњегорци са својим "језиком" и словима "шј", "шкљ", "пљу", или како већ беше!
Тагата је наша поголема!
Како рѣшити невољу и исправити крупни недостатак нашега йезика и правописа?
Касно је сад да се покуша искорѣнити йедан од изговора па то не би било у реду, йер много књижевности бѣше написано на њих, а не би ни дало исходе, пошто су оба изговора дубоко укорѣњена, сваки у свойем дѣлу нашега народа а и Брат мунгос се буни!
Рѣшење се нуди само од себе освртом на порѣкло подѣле!
У Прасловѣнском и Право-Србском (старословѣнском), имавших много већи брой самогласника од данашњега србскога йезика, постояше и такозвани глас "йат", обележаван словом "Ѣ".
Његова гласовна врѣдност, макар код западнога дѣла йужних Словѣна, бѣше самогласник између "Е" и "И". Ни йедно ни друго, него нешто између.
Судећи по цртежих распореда нарѣчя нашега йезика (на слици), ми у западной Србийи (рекао бих у малой области около Мионице, Косйерића па до Пожеге) имамо и непромѣњени, изворни изговор ят-а, койи йе такође сачуван и у пойединих србских селах у румунском источном Банату, а бѣше сачуван до двадесетога вѣка и у говору галипољских Срба у европском дѣлу Турске.
Невоља йе што се у већини крайева од срѣдњега вѣка глас Ѣ поче губити и замѣњивати другима гласовима, и да невоља буде йош већа, различито у разних наших областих.
Тако се у екавских крайевах (већи дѣо данашње Србийе) наш глас поче замѣњивати гласом "Е", западнийе одатле гласовима "ИЙЕ" или "ЙЕ", зависно од дужине гласа, а понегдѣ међу Србима, у мањой мѣри и са "И" (Шумадия и Войводина - "нисам", "гди" умѣсто "нѣсам", "гдѣ") или чак "А" ("селах" мѣсто "селѣх"). Свиме овиме би створена основа за данашњу подѣлу.
Рѣшење крупнога недостатка нашега правописа и азбуке йе очигледно из наведенога:
У койой год рѣчи се стари глас Ѣ изговара различито у разних србских говорах, трѣба писати њему одговарайуће слово, и разлика у правопису нестайе!
Тако бисмо сви писали рѣч "пѣсма", а изговарали бисмо йу у складу са нашим изговором: неко "песма", неко "пйесма", а неко може бити и ятовски, изворно, "пѣсма"!
Исто тако бисмо трѣбали писати "нѣсам", што се може читати "несам", "нисам" или "нийесам", у зависности од нарѣчя.
Више се по запису књижевнога йезика не би могло видѣти ко йе из койега края, да ли йе из Србийе, ужичкога края, Србске, Црне Горе или Лике к'о Брат мунгос.
И нико се не може жалити да йе по изговору ят-а запостављен, па ни љутити Брат мунгос.
Србска дѣца у свих крайевах Србийе, Црне Горе и прѣко Дрине би могла учити из истих учбеника, а сви Срби читати исте новине, књиге и чланке са србских сѣдишта на свѣтской мрежи.
Кримокатолик Вук Караџић одбияше задржати слово Ѣ у свойой азбуци, байаги сматрайући га непотрѣбним а уствари йе био плаћен йер хоћаше Ка унд Ка Монархийа екавски изговор изгнати из йезика и народа србскога западно од Дрине.
Полуписмени кримокатолик Вук йе мрзео и на сва остала йезичка обѣлежя и особине србскога йезика непозната у његовом ийекавском родном селу и у турской касаби одакле йе у швапску земљу отишао.
Али, власти Србийе не мишљаху тако, пошто барем три четвртине њенога становништва бѣху екавци, али његову упрошћену азбуку прихватише без трезвенога размишљања о могућих послѣдицах, те отуда имамо непотрѣбно двойство у правопису и сувишну подѣлу нашега Србскога Народа.
Не могаху схватити да правопис и азбука трѣбайу бити прилагођени потрѣбам цѣлога народа и Државе, а не потрѣбам становника дѣла земље или штетному гласовному начелу.
Свакога начела (па и приблесава начела "йедно слово - йедан глас") се трѣба држати уколико йе у корист йединства народа и државе, а не зарад самога начела.
А наведено то очигледно нѣйе!
Слово Ѣ постояше у руском писму и правопису све док га сифилистичар Уљанов-Лењин и комуно-сатанисти йудео-бољшевици не избацише 1917-е године, одмах по осваяњу власти.
То бѣше неопходно за стварање украйинскога йезика, и прављење раздора међу говорима Русийе и Украйине (већина говора данашње Русийе су екавски, док су многи говори Украйине икавски). Тако се до Лењина писаше "вѣра", а по подѣли руски "вера" односно на новоствореном украйинском "віра".
У Блгарской слово Ѣ бѣше избачено из писма 1947-е године, такође од стране блгара комуно-сатаниста.
Блгари имайу исту невољу као и ми Срби, али само йедан правопис, зарад чега мораху жртвовати екавски изговор.
Около 70% посто Блгара говори "йакавски" ("мљако", "бял", "вятар"), док остатак, у западном дѣлу земље, уз границе Србийе и такозване "Македонийе", говори екавски.
Паметном доста!
Оно што је ДАНАС битно, јесте да ми наш ПРАВОПИС средимо тако да свако може да га чита на свом дијалекту а да не погреши, као и да се ПРАВОМ РЕФОРМОМ ВУКОВЕ КВАЗИ-РЕФОРМЕ, бар на корак приближимо источнику Право Србског Језика и...РУСКОМ ЈЕЗИКУ И КУЛТУРИ, постављајући тако угаони камен за будушчи КУЛТУРОЛОШКИ КИНЕСКИ ЗИД између нас, шаке сиромаха, и такозваних "хрвата"!
Иначе што се тиче КЉАСТОГ па зато и ЗЛОГ КРИМОКАТОЛИКА ВУКА он јес'говоио ијекавски али са толико турцизама да би мирне Душе могло да се каже да је говорио турско-ијекваски, јербо је будући кљаст, целу младост провео у турској касаби па није мог'о узбрдо ђе се ПРАВИ СРБСКИ ИЈЕКАВСКИ говорио!
То је наш прилог расветљавању разлога откуд толико турцизама у "шатровачком" наречју којим данас нажалост, говоримо и чак "књижевнијем језиком" називљемо!
Цитат:По постојању три дијалекта наш језик се не разликује од других: сви европски језици имају више дијалеката, понекад чак међусобно неразумљивих.
Оно по чему се србски језик издваја је што су сви други европски народи узели по један свој дијалект за званични, књижевни, док остале настоје да потисну.
Тиме се жели избећи могућност да језичка подела доведе до поделе народа.
Једино су, дакле, у србском језику остављена три различита дијалекта, да опасно деле народ.
Како је дошло до овога?
Код Италијана, Немаца, Мађара и других народа осниване су посебне академије и научна удружења са циљем успостављања језичког (и народног) јединства.
"Где два језика господаре ту не може бити једнодушја. Ово двојство показује два различита народа која су страна једна другом". писао је 1842. године Николо Томазео.
Јединство талијанског језика остварено је тек тада, средином XIX века, мада неки покушаји датирају још од Дантеа Алигијерија (почетак XIV века). Сматра се да су управо Италијани прописали правила којих се после држао цели свет у прављењу језичких стандарда. Реч је, понајпре, о следећа три правила:
(1)
у основу књижевног језика ставља се један национални дијалект,
(2) за књижевни језик узима се дијалект са централног националног подручја или дијалект којим говори већина становништва,
(3) одабрани дијалект обогаћује се језиком најбоље националне књижевности.
Поштујући ове принципе, Италијани су се од 15 својих дијалеката определили за тоскански. Неколико немачких академија определило се за дијалект планинске Немачке, сматрајући да се у њему укрштају сви остали, итд.
У србском случају заобиђена су научна удружења.
И ово питање било је приватна ствар Вука Караџића и његових бечких ментора, који су прекршили сва три наведена правила.
За почетак, Вук Караџић није одабрао само један дијалект, него је оставио сва три, говорећи да је једино важно да се не мешају. Предност је ипак дао ијекавском дијалекту, па су његови наследници покушавали да га наметну осталим говорним подручјима. У томе је предњачио Ђуро Даничић. Као рођени екавац из Војводине, он је прешао на ијекавицу, али није имао много следбеника.
Покушај наметања ијекавице је пропао јер је у србском народу убедљиво превладавао екавски дијалект (као и данас).
Опредељењем за ијекавицу Вук Караџић је прекршио друго правило. По том правилу је, очигледно, морала бити одабрана екавица. Најзад, одабрани дијалект србског језика није обогаћиван језиком најбоље националне књижевности, већ језиком усменог народног стваралаштва.
Као што смо видели, усмено народно стваралаштво припада тзв. нижем стилу. Усменим стваралаштвом баве се људи који нису писмени, и чији је језик, самим тим, сиромашнији од оног у писаном стваралаштву.
Разлика није мала. Вуков "Рјечник" из 1818. године имао је свега 26.000 речи, док се у стварности богатство србског језика мерило стотинама хиљада речи. Тако, када је реч о трећем правилу, у случају србског језика не можс се говорити о обогаћивању, већ о осиромашивању.
Пред бечким планерима "Вукове реформе" појавило се, поред осталих, питање избора дијалекта србског језика. У њихове циљеве најбоље се уклапао херцеговачки ијекавски дијалект. Имали су среће да Вук Караџић говори управо њиме. Вукова породица, досељена из Херцеговине у Јадар, тада се још није била уклопила у екавску средину.
Аустријанцима је ијекавски дијалект највише одговарао јер су њиме говорили и католички Срби.
Подизањем тог дијалекта на свесрбски ниво практично се брисала језичка разлика између Православних и (кримо) католика, што је олакшавало продор (кримо) католичке пропаганде.
Обрнуто, Митрополит Стратимировић, званично задужен за питања реформе србског језика, настојао је да се језичка разлика начини што јачом.
Копитар је једном приликом лепо приметио да Митрополит прави језичку "брану" према (кримо) католичком свету. Јер, када се Православни језиком разликују од (кримо) католика теже ће попустити пред притисцима да промене веру, па после и нацију.
Што се (кримо) католичких Срба тиче, како се србски књижевни језик вековима везивао за Цркву, они су одступањем од Цркве одступали и од тог језика.
Међутим, одступали су само од србског књижевног језика, а не и од србског језика уопште. На темељу србског говорног језика развили су нови србски књижевни језик (језик далматинске и посебно дубровачке књижевности).
Дијалект тог језика био је ијекавски.
У време Митрополита Стратимировића није постојао основни услов за успостављање језичког јединства, а то је државно јединство србског народа.
Тиме је иницијатива прешла у руке непријатељске стране, која је у својој држави контролисала велики број Срба. Најпогоднији за рушење "бране" њој су били (кримо) католички Срби.
До тога доба њихов језик (у Далмацији, Дубровнику, Боки, Босни и другим крајевима) наука је сматрала србским. Ствар се мења са идејом да (такозвани) Хрвати узму србски језик.
За књижевни језик (такозваних) Хрвата илири 1836. године проглашавају ијекавско наречје штокавског дијалекта.
Наглашено је: херцеговачко наречје, дакле Вуково. У Договору Вука Караџића са (такозваним) Хрватима 14 година касније то наречје ће се назвати "јужним".
Потписивањем Књижевног договора 1850. године Вук Караџић је запечатио судбину (кримо) католичких Срба. Био је то чин са стварним последицама, док је његово присвајање (такозваних) Хрвата у чланку "Срби сви и свуда", као и одрицање од (кримо) католичких Срба у чланку "Хрвати и Срби", само формалност.
Књижевним договором Аустрија је постигла не само да Православни и (кримо) католички Срби говоре једним језиком, него још и више: да једним језиком говоре два различита народа.
"Брана" Митрополита С'гратимировића проваљена је снажније него што се у почетку мислило.
Ијекавски дијалект говорио се на просторима између србског и хрватског националног језгра. Његовим озваничењем и стављањем на латиницу, Аустрија је сада, преко (такозваних) Хрвата, нападала на широки а небрањени србски бок, од Приморја, преко Херцеговине и Босне, до Мађарске. Штавише, падом језичке баријере отворила се могућност за јуриш све до Тимока.
Да су (такозвани) Хрвати узели језик који је уистину био њихов, и да су Срби успели да одбране свој језик, све то не би било могуће.
Вук Караџић је једно време са ијекавице прешао на већинску екавицу. Ијекавице се поново прихватио баш 1836, дакле исте године када је узимају (такозвани) Хрвати.
Његово враћање ијекавици је зато политичке природе, што се види из образложења које је дао том приликом:
"И прије сам говорио да не мрзим ни на једно наречје нашега језика, само мислим, да их не треба мијешати и пишући ријечи ни по какоме градити још некако ново, којега у народу нема никако. А кад бисмо се договарали, које би нарјечје било најприличније да га у писању књига сви примимо, ја бих рекао ово јужно: оно од запада у Сријему допире до Вуковара и уз Дунаво готово до Будима, а од југа у Србији готово до Биограда; осим тога главнога узрока могу се још споменути и ови:
1) да су готово све наше народне пјесме у њему постале;
2) да се ни у једноме другом нарјечију гдјекоје ријечи различнога значења словима не могу разликовати, као н.пр. сједим и сиједим;
3) оно је најближе и Славенском нарјечију, од којега многи вичу да се не треба удаљавати, и
4) оно је наријечије и Дубровачкијех списатеља, и тако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом Римскога закона, која с радошћу нама руке пружају (а у рукама каме! Прим. ПРОСВЕТАР): ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Славенскима а од Славенскијех Латинскима, пак ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност, као н.п. Нијемци закона Римскога и Луторанскога..."
У првом свом аргументу Вук је, очито, претерао. По његовом опису испада да се ијекавски говорило у скоро свим србским земљама: гледано са запада до Дунава, и гледано са југа до Београда. Већ смо рекли да није било тако. Јужно од Београда говорило се екавским дијалектом, сем на острвцима која су чинили досељеници још неуклопљени у екавску средину.
Распоред дијалекатских подручја био је приближно исти као данас. Вук Караџић је сигурно знао да екавица убедљиво превладава, чему може бити доказ и његов прелазак на то наречје. Ијекавици се вратио тек када је отпочела реализација бечког плана са илирским покретом.
Најинтересантнија је, међутим, Вукова тврдња да су готово све народне песме "постале" на ијекавици. То сигурно не може бити тачно, јер ако је далеко већи број Срба говорио екавским дијалектом, онда је и највише народних песама морало бити на екавици. Тачно је само једно: готово све народне песме које је Вук сакупио објављене су ијекавским дијалектом.
Ово може имати више узрока. Пре свега, може бити да је песме записивао како му је лакше, тј. на дијалекту којим је и сам говорио.
Друго, можда му је далековиди Копитар још 1814. године рекао да србске народне песме треба штампати на ијекавици!.
Треће, можда су и по питању дијалеката Вук и Копитар правили селекцију. дајући предност ијекавским песмама.
Рекли бисмо да стоје сва три разлога. Први, јер Вук Краџић није био савестан ни по много крупнијим питањима да би посебно обраћао пажњу на једно или два слова.
Други, јер још у првим годинама ангажовања Вука Караџића
Копитар пише претпостављенима о рушењу језичке ''бране" коју Митрополит Стратимировић настоји да одржи према (кримо) католицима.
Циљ "Вукове реформе" био је да се језик Православннх изједначи са језиком (кримо) католика.
Како су Православни говорили на оба дијалекта, екавском и ијекавском, а (кримо) католици само на ијекавици, то произилази да је овај други требало ширити према истоку. Ваља напоменути да су и први пут, у време барока, (кримо) католици објављивали србске народне песме на ијекавском дијалекту.
Најзад, када је о селекцији реч, видели смо да Вук и Копитар нису објављивали народно стваралаштво о Светом Сави, што наводи на закључак да су се, можда, бавили кривотворењем на још неком пољу, па и на дијалекатском.
Народно стваралаштво о Светом Сави сакупљали су на међи XIX г. XX века сарајевска "Босанска вила" и новосадска "Матица србска". "Босанска вила" је те песме, приповетке и приче објављивала на ијекавском, а "Матица србска" на екавском дијалекту.
Аргумент који је Вук Караџић навео под бројем два није битан, а онај под три није тачан.
Заправо, читаво ово образложење он је написао због тачке четири; све пре ње служи само за одвраћање пажње. Тачка четири, најобимнија и са Вуковим подвлачењем кључних места, оних о уједињењу са (такозваним) Хрватима, недвосмислсно сведочи о поразу науке при избору дијалекта за србски књижевни језик.
Те, 1836. године, Аустрија је отпочела са планом асимилације дела србског народа преко (такозваних) Хрвата. У исто време у Загребу (такозвани) Хрвати проглашавају србски језик ијекавског наречја за свој књижевни језик, а у Бечу Вук Караџић оставља екавицу и проглашава ијекавицу за прво наречје србског књижевног језика.
Рекли су му, и он је написао, да се само тако "можемо ујединити са нашом браћом Римскога закона' (јасно је да је реч о Хрватима), који "с радошћу нама руке пружају". А заправо, крађа србског језика била је само начин да се присвоји део србског народа и србских територија.
Питање дијалеката србског језика поново је покренуто тек поткрај 1993. године.
Вођство западних Срба, ијекаваца, на челу са др Радованом Караџићем, прокламовало је тада опредељење за екавски дијалект.
Било је то време, као и сада док пишемо ове редове, у коме су србски непријатељи покушавали да коначно униште прекодринске Србе. Зато се код њих инстинктивно појачала тежња ка учвршћивању веза са матицом.
"Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби", рекао је др Караџић.
У листу "Јавност", гласилу Републике Србске, он је опредељење за екавицу образложио потребом да и Срби, као и други европски народи, имају један књижевно-језички стандард.
Подсећајући да је и Иво Андрић прешао на екавицу, др Радован Караџић наглашава потребу "интеграције србског народа и стварања нације". Дотакао се и забране екавице у овим крајевима, у време комунизма:
"Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви србски пјесници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни".
Очито је да се преко ијекавице тежило одвајању прекодринских Срба од матице, да би се временом, као некада (кримо) католички Срби, претопили у други народ (говорило се о "бошњачком језику" и "бошњачкој нацији", и сл).
Зато је потез Републике Србске мудар и веома значајан. Међутим, десило се да су готово сви лингвисти са екавског подручја, из Београда, устали против њене одлуке.
То је свакако историјски преседан. Обично су већинска говорна подручја имала муку да наметну свој дијалект мањинским говорним групама; понекад се због тога и ратовало. Није нам познато да се икада већинско подручје противило добровољном узимању његовог дијалекта, па и овај пример показује до које мере србска лингвистика стоји на нездравим темељима.
Ево неколико наслова из београдске штампе, којима је "на нож" дочекана одлука Републике Српске:
"Политичко нормирање језика" (др Иван Клајн);
"Још једна заблуда у низу" (мр Васа Павковић);
"Опасне игре" (Мирјана Радојичић);
"Етничко чишћење језика" (Ранко Бугарски);
"Да ли се језик може прописати декретом?" (др Егон Фекете)...
Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву:
"Србском језику су потребна оба изговора, као човеку руке: ако остане без једне он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора"!
Међу осталима, огласио се и академик Милорад Екмечић:
"Кад је Вук Караџић стандардизовао србски књижевни језик он је у томе у длаку ишао истим оним путем којим су раније ишли развијени европски народи. Држао се правила да треба изабрати дијалекат у средини националног територија и обогатити га језиком најбоље књижевности. Као што су у Италији оба та улога нађена у Тоскани, тако их је и Караџић нашао у Херцеговини. Тамо је био средњи говор, а епске песме на ијекавском херцеговачком су тада сматране, по свој прилици до данас и остале, најбољи примерци народне књижевности".
Разумљиво је што академик Екмечић епске песме сматра нечим најбољим у нашој књижевности. Од њих је направљен мит, док је писано стваралаштво ранијих векова остало готово потпуно непознато.
Примера ради, тек ове, 1994. године, после више од једног века објављено је друго издање епохалног дела Симе Милутиновића Сарајлије "Србијанка".
Ту књигу је преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим србским књижевним језиком и правописом.
Вукови наследници следили су овај пример, па је због својеврсне забране многих вредних дела, од Светог Саве до Симе Милутиновнћа, србски народ духовно осакаћен.
Зато чак и један академик такво осиромашење духа и језика назива "обогаћивањем". Међутим, на први поглед није јасно зашто он Херцеговину сматра србском средишном националном територијом, када је већ овлашан поглед на географску карту довољан за закључак да је реч о граничној србској земљи према западу?
Зато што Милорад Екмечић и овде следи традицију Вука Караџића. Наиме, Херцеговина није у средини Србије, али јесте у средини Југославије! Екмечић најпре подсећа да је ијекавица била симбол "србскохрватске и југословенске народне интеграције", жалећи што је изневерила у тој улози. Затим додаје да ће таква интеграција у будућности бити спроведена уз помоћ екавице и латиничног писма:
"Сасвим је вероватно да ће некад убудуће, кад стане хук данашњег клања, југословенски простор бити организован екавским србским говором и латинским алфабетом.
Југословени се не морају ујединити у једној држави, али ће се једним језиком морати споразумевати. Скерлићеве претпоставке од пре 1914. ће тако на крају победити".
И академик Екмечић је, попут многих других, дословно схватио (не)дело Вука Караџића, првог Југословена међу Србима.
"Вукова реформа" није се тицала само језика, већ и тако крупног питања као што је самоукидање србског народа.
Према југословенском пројекту, Срби као народ треба да нестану и да се претворе у нову, посебну нацију, у Југословене. Писмо Југословена је латиница, језик је југословенски, а Црква унијатска и (кримо) католичка.
Најзад, нашу пажњу посебно је привукло реаговање академика Павла Ивића.
Као први србски, тј. ''србскохрватски'' лингвиста, он је критикован на више места у овом нашем раду. Видели смо, вуковска лингвистика је готово све окренула наглавачке, па је логично да у томе предњачи њена водећа личност. Али, овога пута није било тако.
На наше изненађење, академик Ивић је објавио чланак "Вук је направио грешку".
У том чланку он одступа од досадашњих уобичајених ставова, износећи тезе веома сличне онима које смо ми изнели на претходним страницама. Ево његових речи:
"Нови заједнички књижевни језик (ијекавски) успешно је ујединио (кримо) католике у хрватску нацију и, баш зато што је био на вуковским основама и као такав ближи просечном србском народном говору него хрватском, побољшао је политичке шансе Хрвата у пределима где су се њихови интереси укрштали са србским, поред осталог у Босни и у Дубровнику. Уз то је усвајање књижевног језика блиског Србима у Хрватској отклонило опасност да они на подлози језичке посебности изграде своју културну аутономију.
Тако је створена чудна асиметрија, на штету Срба: ијекавски књижевни језик код (такозваних) Хрвата, муслимана, и у западној грани србског народа, а екавица код осталих Срба.
То је дало повода да хрватски националисти, међу њима и неки од најистакнутијих хрватских лингвиста, почну говорити како је ијекавица хрватска, а екавица србска, својатајући тиме све оне који се служе ијекавским књижевним изговором...
...Ако би уопште било изгледа да (такозвани) Хрвати одмаме на своју страну западне Србе, они би то лакше могли остварити ако ове од других Срба и даље буде одвајао ијекавски стандардни језик".
Овим чланком Павле Ивић је показао да су му добро позната многа питања србског језика и културе, што се никако не би могло закључити на основу његовог досадашњег рада. Ту прекретницу он означава посредним признањем да је србска наука о језику до сада лажима чувала "језичко јединство са (такозваним) Хрватима и муслиманима":
"Раскинуто је, не нашом вољом, језичко јединство са (такозваним) Хрватима и муслиманима, те је тиме отпала потреба за језичком политиком која чува то јединство, а истовремено се актуелизовало питање језичког јединства међу самим Србима".
Ивићеве речи потврђују да су због југословенства Срби стално давали уступке (такозваним) Хрватима, запостављајући интересе свог народа:
"До јуче су напори србских лингвиста били усредсређени на то да се не чини ништа што би нарушило ионако крхко оквирно јединство србскохрватског књижевног језика. Мотиви су у почетку били веровање у братство међу народима овог поднебља и свест о цивилизацијским и практичним предностима ширег културног тржишта..."
Од одласка Вука Караџића у Беч, па све до наших дана, читава србска језичка, па делом и културна политика, вођена је погрешно, заправо трагично.
Било би добро да савремени носиоци тих политика, попут Павла Ивића, признају заблуде и врате се српском светосавском путу.
У овом тексту већину речи у заградама смо се усудили да додамо зарад бољег разумевања истог.
Ми би још додали на изводе из капиталног дела Гос'н Самарџића, да је Ка унд Ка Монархија свесно побијала кочиће својих граница кроз Вукову Реформу јер избацивањем Крстоликог слова Ѣ (јат) васпоставља границе које у старом правопису нису постојале!
У исто време увођењем Калајевог појма СРБИЈАНЦИ као назива за Србе стешњене на простору између Саве, Дунава, Дрине и блгарске границе, уводи се на мала врата сугестија да су ти Срби нешто друго, неки други Народ, различит од Срба који су поданици Ка унд Ка!
Ово зло семе се успешно примило код Срба преко Дрине тако да исти, често са неким помало садистичким задовољством и уживањем радо набијају то СРБИЈАНЦИ нанос својој Браћи с'ове стране!
Исто важи и за Србе из Црне Горе, нарочито одкако су постали Црњегорци са својим "језиком" и словима "шј", "шкљ", "пљу", или како већ беше!
Тагата је наша поголема!
Како рѣшити невољу и исправити крупни недостатак нашега йезика и правописа?
Касно је сад да се покуша искорѣнити йедан од изговора па то не би било у реду, йер много књижевности бѣше написано на њих, а не би ни дало исходе, пошто су оба изговора дубоко укорѣњена, сваки у свойем дѣлу нашега народа а и Брат мунгос се буни!
Рѣшење се нуди само од себе освртом на порѣкло подѣле!
У Прасловѣнском и Право-Србском (старословѣнском), имавших много већи брой самогласника од данашњега србскога йезика, постояше и такозвани глас "йат", обележаван словом "Ѣ".
Његова гласовна врѣдност, макар код западнога дѣла йужних Словѣна, бѣше самогласник између "Е" и "И". Ни йедно ни друго, него нешто између.
Судећи по цртежих распореда нарѣчя нашега йезика (на слици), ми у западной Србийи (рекао бих у малой области около Мионице, Косйерића па до Пожеге) имамо и непромѣњени, изворни изговор ят-а, койи йе такође сачуван и у пойединих србских селах у румунском источном Банату, а бѣше сачуван до двадесетога вѣка и у говору галипољских Срба у европском дѣлу Турске.
Невоља йе што се у већини крайева од срѣдњега вѣка глас Ѣ поче губити и замѣњивати другима гласовима, и да невоља буде йош већа, различито у разних наших областих.
Тако се у екавских крайевах (већи дѣо данашње Србийе) наш глас поче замѣњивати гласом "Е", западнийе одатле гласовима "ИЙЕ" или "ЙЕ", зависно од дужине гласа, а понегдѣ међу Србима, у мањой мѣри и са "И" (Шумадия и Войводина - "нисам", "гди" умѣсто "нѣсам", "гдѣ") или чак "А" ("селах" мѣсто "селѣх"). Свиме овиме би створена основа за данашњу подѣлу.
Рѣшење крупнога недостатка нашега правописа и азбуке йе очигледно из наведенога:
У койой год рѣчи се стари глас Ѣ изговара различито у разних србских говорах, трѣба писати њему одговарайуће слово, и разлика у правопису нестайе!
Тако бисмо сви писали рѣч "пѣсма", а изговарали бисмо йу у складу са нашим изговором: неко "песма", неко "пйесма", а неко може бити и ятовски, изворно, "пѣсма"!
Исто тако бисмо трѣбали писати "нѣсам", што се може читати "несам", "нисам" или "нийесам", у зависности од нарѣчя.
Више се по запису књижевнога йезика не би могло видѣти ко йе из койега края, да ли йе из Србийе, ужичкога края, Србске, Црне Горе или Лике к'о Брат мунгос.
И нико се не може жалити да йе по изговору ят-а запостављен, па ни љутити Брат мунгос.
Србска дѣца у свих крайевах Србийе, Црне Горе и прѣко Дрине би могла учити из истих учбеника, а сви Срби читати исте новине, књиге и чланке са србских сѣдишта на свѣтской мрежи.
Кримокатолик Вук Караџић одбияше задржати слово Ѣ у свойой азбуци, байаги сматрайући га непотрѣбним а уствари йе био плаћен йер хоћаше Ка унд Ка Монархийа екавски изговор изгнати из йезика и народа србскога западно од Дрине.
Полуписмени кримокатолик Вук йе мрзео и на сва остала йезичка обѣлежя и особине србскога йезика непозната у његовом ийекавском родном селу и у турской касаби одакле йе у швапску земљу отишао.
Али, власти Србийе не мишљаху тако, пошто барем три четвртине њенога становништва бѣху екавци, али његову упрошћену азбуку прихватише без трезвенога размишљања о могућих послѣдицах, те отуда имамо непотрѣбно двойство у правопису и сувишну подѣлу нашега Србскога Народа.
Не могаху схватити да правопис и азбука трѣбайу бити прилагођени потрѣбам цѣлога народа и Државе, а не потрѣбам становника дѣла земље или штетному гласовному начелу.
Свакога начела (па и приблесава начела "йедно слово - йедан глас") се трѣба држати уколико йе у корист йединства народа и државе, а не зарад самога начела.
А наведено то очигледно нѣйе!
Слово Ѣ постояше у руском писму и правопису све док га сифилистичар Уљанов-Лењин и комуно-сатанисти йудео-бољшевици не избацише 1917-е године, одмах по осваяњу власти.
То бѣше неопходно за стварање украйинскога йезика, и прављење раздора међу говорима Русийе и Украйине (већина говора данашње Русийе су екавски, док су многи говори Украйине икавски). Тако се до Лењина писаше "вѣра", а по подѣли руски "вера" односно на новоствореном украйинском "віра".
У Блгарской слово Ѣ бѣше избачено из писма 1947-е године, такође од стране блгара комуно-сатаниста.
Блгари имайу исту невољу као и ми Срби, али само йедан правопис, зарад чега мораху жртвовати екавски изговор.
Около 70% посто Блгара говори "йакавски" ("мљако", "бял", "вятар"), док остатак, у западном дѣлу земље, уз границе Србийе и такозване "Македонийе", говори екавски.
Паметном доста!
Оно што је ДАНАС битно, јесте да ми наш ПРАВОПИС средимо тако да свако може да га чита на свом дијалекту а да не погреши, као и да се ПРАВОМ РЕФОРМОМ ВУКОВЕ КВАЗИ-РЕФОРМЕ, бар на корак приближимо источнику Право Србског Језика и...РУСКОМ ЈЕЗИКУ И КУЛТУРИ, постављајући тако угаони камен за будушчи КУЛТУРОЛОШКИ КИНЕСКИ ЗИД између нас, шаке сиромаха, и такозваних "хрвата"!
Иначе што се тиче КЉАСТОГ па зато и ЗЛОГ КРИМОКАТОЛИКА ВУКА он јес'говоио ијекавски али са толико турцизама да би мирне Душе могло да се каже да је говорио турско-ијекваски, јербо је будући кљаст, целу младост провео у турској касаби па није мог'о узбрдо ђе се ПРАВИ СРБСКИ ИЈЕКАВСКИ говорио!
То је наш прилог расветљавању разлога откуд толико турцизама у "шатровачком" наречју којим данас нажалост, говоримо и чак "књижевнијем језиком" називљемо!
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
![[Слика: Image287.jpg]](http://s5.postimg.org/ahqti1zpj/Image287.jpg)
него два изговора неколико гласова.
![[Слика: unnamed.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/2B/gh/28qgyOd0/unnamed.jpg)
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
