Не знам дал да напишем.

Кад су почели да спремају изложбу, има једно 10 година, ишао сам тамо чешће, па су питали и мене за савет. Питање је било у смислу ''да желе и друге учеснике''. Рекао сам да треба све учеснике обухватити, а као што је у свакој земљи ред, војска је на једној страни, а а окуаптори и терористи на другој.

Идеја им се није свидела.
Рекоше ми да ће ипак ићи у Војни архив једног дана да узму шта им треба.
Рекох, за један дан тамо не можете ни видети ни узети ништа.
Па колико треба?
Можда месец-два, минимум.
Чудили су се и рекли да претерујем.
И ускоро, заиста, улазим у Војни архив, а Ужичани тамо, тројица. Причају са пуковником Крсмановићем. Мислим да је тада био мајор, плавац, шеф једног одсека, још не начелник. Испитују га шта и како на брзину може.
И Крсмановић, кад ме виде, лакнуло му је видно - јер је он стално у журби, одговара само прецизно и конкретно, а овде није знао шта више да им каже - па им дакле рече да је најбоље да питају мене. Можеш мислити како су људи реаговали, апропо разговора од пар дана раније у Ужицу, за који Крсмановић наравно није знао.

Не сећам се имена, тј. сећам се само кустоса Десанке Дрндаревић, која је одавно у пензији. Она није била ту, била су три мушкарца.