Википедија је чудественије невиђено...

Дакле, овако:
Петрија је била кћи Рудничког кнеза и удала се врло млада за Николу Глигоријевића, сина Хаџи Продана Глигоријевића. (Хаџи Продан Глигоријевић био је из Сјенице. Хаџилук у Јерусалим обавио је 1803. године.)
Никола Глигоријевић, најлепши међ војводама (није био војвода, ово је народно памћење) погинуо је у бици на Палежу, 1813. године. Хаџи Продан Глигоријевић успео је да да пронађе његову одсечену главу и да се провуче кроз Сцилу и Харибду коју су Турци тада направили од Србије. Главу Николину сахранили су у праг цркве манастира у Трнави, на планини Јелици. У цркви се заклео да ће се Турцима осветити. То је почетак Хаџи-Проданове буне.
Да не препричавам историју те буне, већ смо се у Квизу бавили тим питањем,
Хаџи-Проданову комплетну породицу држи као таоце у Чачку Латиф-ага. Хаџи-Проданов не поступа попут Милића Радовића, војводе Драгачевског, који се предао на реч Латиф-аги, а који је реч одржао и пустио му породицу на слободу. Хаџи Продан одлази према Кладову и пребацује се у Влашку, а затим чак на територију Молдавије.
За то време, његову породицу повезују у ланце, и заједно са осталим Трнавским мученицима, међу којима су били и данас Свети игуман Пајсије и Свети Ђакон Авакум, одводе пешице за Београд.
Ту трагичну колону, која ће цела завршити набијена на колац испред Стамбол капије, прате погледом, на прилазу Београду, лично Сулејман паша Скопљак и кнез Милош, потоњи владар Србије. Један турски муселим одваја тада Петрију из колоне, али је Милош отима из његових руку, ризикујући сукоб који је по њега могао бити кобан. Тако се Петрија спасава коца, али...
Када је избио Други српски устанак, и Милош отишао да диже буну, онај муселим се враћа и налази Петрију. Одводи је и силује бесомучно. Да напоменем да је Петрију силовао као девојчицу још један Турчин у цркви.
По брзом и великом успеху Милошеве буне и договору са Марашлијом, новим београдским пашом, Љубица упозорава Милоша да је Петрија још увек у турском ропству. Милош успева да је извуче и доводи је својој кући. Ту Љубица потпуно преузима бригу о њој и успева да је подигне на ноге. Некада најлепша Српкиња, Петрија Глигоријевић била је потпуна рушевина. Међутим, упорна Љубица је полако, временом диже на ноге... Петрија се после доста времена опоравила, а ускоро је вратила свију ванредну лепоту.
Кнез Милош, алав на новац и жене, какав је био, није могао да одоли лепоти жене коју је виђао сваки дан у својој кући и која је била главна домаћица на новооснованом "двору", уз саму кнегињу Љубицу. Поготово што је сматрао да је он заслужан што Петрија није набијена на колац, по Јовандану 1814. године.
Љубица дуго није примећивала да се нешто дешава између Петрије и Милоша. Једном приликом, сасвим случајно, затекла их је у љубавном заносу. Отишла је по кубуру и пуцала у Петрију, усмртивши је на месту. То је било убиство у афекту, због којег се Љубица кајала до краја свог живота. Али, у том моменту, Љубица је ово видела као велику издају коју јој је приредила Петрија, коју је вратила из мртвих.
Милош је, вероватно, од свих жена са којима је био, у Петрију био заљубљен највише. Познавао је сигурно још из Карађорђевог доба, а да ли је од тада постојала та љубав је недокучиво питање. Шокиран Љубичиним поступком, за длаку је фалило да на лицу места убије кнегињу Љубицу, али су га браћа спречила да то учини.
Од тог момента, Љубица и Милош су били растављени, па иако су их Јеврем и Јован доцније помирили, Коџа Милош никада кнегињи Љубици није опростио што је убила Петрију.
Петрија, најлепша Српкиња свог доба, силована је у више наврата од Турака, изгубила је мужа и целу мужевљеву породицу, остала је у животу не својом вољом, и спавала је са најмоћнијим човеком у београдском пашалуку, вероватно не својом вољом. Њој је прерана и изненадна смрт дошла као спас од свих мука које је преживела.
Прича о Петрији је библијска прича о проклетству женске лепоте која је мушкарцима недокучива и које желе да се по сваку цену докопају, чак иако знају да им никада неће припасти.
Лик мучене Петрије Глигоријевић не налази се осликан ни на једној српској цркви. После сазнања о њеној трагедији, ваљда ће се неки докон фрескописац сетити да је отргне од заборава.