(10-02-2019, 07:54 PM)Милослав Самарџић Пише: (10-02-2019, 07:47 PM)ЛукаЛоко Пише: (07-02-2019, 09:40 PM)Милослав Самарџић Пише: Тешко је питање, па да одговорим: То је био Деспот Стефан Бранковић, син деспота Ђурђа Бранковића. Војници су били Срби, а било је и страних најамника.
Они су живели у једном граду северно од Венеције, који се звао... како?
Све ово иначе према до сада непознатим италијанским документима, која је пронашла Мила Михајловић. Једва чекам ту књигу, нешто баш невероватно!
Не знам да ли то има везе са оним о чему Ви причате... поред реке Таљамента између Удина и Венеције постоји село које се зове "Belgrado". Поред те исте реке налазе се села са словенским именима као "Gradisca", "Gradiscutta".
Да, то је баш то, Мила ми је помињала и Градишку и друге српске топониме. Каже да још има очуваних кула, заправо и тврђава.
Знаш ли нешто више о томе?
Тачно име тог места је “Belgrado di Varmo”, то јест Београд је насељење у општини Вармо, у провинцији Удина.
Нашао сам ову страницу на једном приватном сајту:
http://www.webalice.it/claudio.caramia/21_2_storia.htm
Чланак је на италијанском, пише о историји те тврђаве, написао га је др. Момчило Спремић, професор историје у Београдском унивезитету.
Заиста је Мила Михајловић у праву.
То имање је заиста купила Кантакуцена Бранковић, ћерка деспота Ђурђа, она је била удова Улрика Другог, грофа из Цеља.
Тврђава се састајала од једне куле, цркве Св. Николе, једног млина и још неколико споредних кућа, плус зидова.
Кантакуцена је изгубила сву своју децу па је ту позвала свог брата, деспота Стефана који се тамо преселио из Смедерева.
Њему се прикључила жена Ангелина са својом децом. Кантакуцена, како пише у тексту „уморна од Латина“, отишла у Истамбул ка својој сестри Мари. Тамо су биле посреднице између султана и Венецијанске Републике, па су покушали да продају ту тврђаву.
Стефан је тамо и даље био непријатељ Турака, био је све више сиромашан и живео је од једне субвенције коју му је давала Венеција.
Деспот Стефан је умро ту у фурландском Београду 1476. године, и тамо је сахрањен, према Бранковићевом родослову „у туђини, у латинској земљи, попут љиљана поред трнова“. Његов гроб је остао тамо око десет година.
Са пуним разлогом професор Спремић је завршио чланак уз размишљање да није од мале важности за српску историју да су у том маленом и заборављеном Београду боравили чак четворица српских светаца, дакле:
Свети Стефан Слепи, преподобна мати Ангелина, деспот Ђурђе који је постао Свети Максим архиепископ и Свети Јован деспот српски.