И трговина свињама је дошла касније.
Обогатио се тако што је закупио скеле на Дунаву и Сави. Тих скела је било 17, а Марашлија је задржао само једну, ону главну царинску са Аустријом, која се налазила негде где је сад Бранков мост.
За ових осталих 16 скела, Милош је плаћао закуп.
Ту је "ударао по ушима", али када је видео како се тргује свињама, купио је "занат" и почео и сам да тргује свињама.
Да би трговао свињама и претекао трговце који су деценијама, ако не и вековима трговали свињама са трговцима и сељацима у "преку ", Милошу је требала нека предност. Ту долазимо до другог извора његовог богатства.
Сељаци у пашалуку су плаћали две врсте пореза: султанов и везиров. Оба пореза требало је да сакупља везир. Е, и ту је Милош предложио да везир не шаље Турке међ Србе, да не дође до пушкетања, ни ће он то завршити. По попису пореских глава из 1816. године почео је да сакупља колико је зарезано. Фазон је био у томе што је он тако сакупљао порез све до 1830, иако се број становника у пашалуку утростручио, а он је и сваком новом дошљаку са породицом, а поготово задругом, разрезао порез, односно два, а то није пријављивао паши, али није пријављивао ни Србима.
И под три: Срби су били дужни да спахијама дају годишњу ренту за обраду спахијске земље. Милош је издејствовао код паше да може спахилуке закупити, јер спахије ионако нису могле живети на спахилуцима, још споразума Срба и Турака из 1793. године. Тако је он спахијама, односно његови људи, су односили спахијама годишњу ренту на земљу. То је он смањивао из године у годину, стално се жалећи да је била суша, или град, да су сељаци нерадници и слично, а са друге стране је повећавао ренту сељацима који су обрађивали земљу. Одвојени од земље, а навикли да имају новца, спахије су се све више привлачиле према тврђавама османске војске у варошима и удаљавали још више од спахилука. Многи су, практично, и продали спахилуке Милошу, испод сваке цене, јер је и Милош знао да их нису ни платили, него добили по заслугама за Турску државу. Иако је то, наравно, било строго забрањено, али подмићивањем везира све је било могуће.
Тако је Милош дошао до велике количине новца у готовом: сакупљањем царина, скелеџијском рентом, разликом коју је остваривао између стварног пореза који је сакупљао и оног који је давао везиру, и за султана и за њега, и поврх свега практично отимањем спахилука од спахија.
То му је дало предност у односу на остале трговце свињама. Како? Па, вишедеценијски обичај трговаца свињама био је да узму свиње, и кад се врате из трговине плате сељацима те свиње.
Милош, пун кеша, да би преотео трговину свињама увео је обавезу да свињама може да се тргује само под условом да се свиње сељацима плате одмах, на лицу места по преузимању. А тај услов у Србији могао је да испуни само он.
Ни то му није било довољно. Сељацима који су раније под Турцима имали обавезу да држе два кулука: један за јавно добро (изградња и оправка путева, мостова и слично) и спахијског кулука, одмах је укинуо спахијски кулук, али није укинуо обавезу кулука. Натерао је сељаке да кулуче њему. Почео је да ограђује шуме у Шумадији и Поморављу, којих је тада било много, и гаји свиње у тим шумама. Односно све су то сељаци радили практично бесплатно.
Врхунац је био када је увео да када се према скели приближава крдо његових свиња, сви други трговци не само да морају да се склоне са својим свињама од скеле, него морају бити ван видокруга, како би његови послушници могли да утаначе најбољу цену свиња са трговцима из прека.
Другим речима, кнез Милош није се обогатио од трговине свињама.
Обогатио се од крађе пореза, злоупотребе царине, злоупотребе државних ресурса и добара и монополом у трговини свињама, једином великом извозном артиклу тадашње Србије.
(Последња измена: 06-12-2024, 01:30 AM од
Бенито.)