Снимали су, ваљда, и други нешто.... Италијани, Румуни, Мађари, Чехословаци, Британци....
Па, њихове филмске националне архиве не спадају у 5, или чак 3 најбогатијих на свету.
Ради се о нечем прозаичном, а опет тако једноставном: у питању је била пљачка.
Пљачка коју нису ни осмислили, ни извршили Срби. Цео подухват био је дело врха Национал-социјалистичке партије Немачке.
Наиме, Геринг је успео да на свим подручјима где су постављане регионалне команде Вермахта постави своје опуномоћенике, чији је задатак био да уподоби привреде тих подручја немачким "ратним напорима". У сенци тог главног задатка, тај опуномоћеник је требало да изврши пљачку културног блага тих народа и да се све то после слије у Немачку. Пљачка културног блага Европе попримила је гигантске размере.
Тако је команда Југо-истока Вермахта имала своје опуномоћенике на више локација. Један од њих био је и Нојхаузен у Србији, који је доцније био и ухапшен због пљачки које је вршио.
Најважнији центар за сакупљање културног блага на југо-истоку Европе била је Атина. Када је одлучено да се армије Вермахта повуку према централној Европи, прво је кренуло културно благо у дугим композицијама возова. У једној великој композицији налазили су се и филмови. Возна композиција је, из много муке, стигла некако до Боровог села, у јесен 1944. године. Стали су у Боровом селу и чекали да се поправе пруге како би наставили пут.
Кључна грешка ове акције била је у томе што су, још у Атини, објаснили војницима који су пратили композицију, да се у вагонима налазе нитратни филмови, који су лако запаљиви, и да морају строго да се држе правила да не би дошло до запаљења. Када су немачки војници остали пар дана у Боровом селу, уплашили су се да се филмови не запале и однесу у њих у ваздух. Војницима је тада само било важно да што пре стигну својим кућама.
Тако је цела композиција остала сама на споредном колосеку све док до ње нису стигли "ослободиоци". У возу нису пронашли никакву пратећу документацију, а сами неписмени, није им било јасно шта је у вагонима. Одлучили су да пребаце вагоне на транжирну станицу у оквиру фабрике "Бата" у Борову. Чак су дали дозволу новим руководиоцима конфисковане фабрике да користе материјал из вагона за израду ципела, што су ови и чинили. Једног дана, вратио се у фабрику неко од предратних инжењера, и одмах схватио да се ради о филмовима. Пријавио је то властима и цела прича је стигла у Београд.
Ни у Београду нису томе продавали неку пажњу. Одлучили су да неког од предратних салонских левичара, који су после рата прошли комунистима, пошаљу да то погледа и пребаци у Београд. Отишао је Александар Вучо и он је организовао да се комплетна композиција под војном пратњом довезе на железничку станицу у Београду.
Одатле је, пошто нису имали никаквог слободног простора где то могу да похране, полако камионима читаве садржаје тих препуних вагона, пребацили у пећину која се налази испод Ташмајдана.
Тако је то ту стајало годинама, све док Музеј југословенске кинотеке није основан и добио простор у Косовској улици. Њима је додељен тај филмски архив, али кад су они видели да коликом количином филмова се ради, тражили су од власти да се оснује Архив Југословенске кинотеке и да им се обезбеди адекватан архивски простор, односно депои где би се то могло сместити. Секретаријат за културу није имао средства, као што никад и немају, па је позвана у помоћ ЈНА, која је дала своју земљу у Бубањ потоку и помогла у изградњи магацина, односно депоа.
Колико су ти депои били неадекватни намени сведочи бомбардовање из 1999. године, када је Радослав Зеленовић, тадашњи управник Музеја југословенске кинотеке јавно апеловао на културне раднике широм света да утичу да НАТО авиони не бомбардују Бубањ поток како не би изгорело непроцењиво културно благо Европе и света.
А да се ради о непроцењивом културном благу, говори и податак да, и поред вишедеценијског рада, у депоима Архива југословенске кинотеке још има много филмова који још нису ни погледани.
Ето, то је прича о позадини великог блага које поседује Музеј југословенске кинотеке, односно њихов архив, и зашто спадају у најмоћнијњ филмске архиве на читавом свету.