(07-11-2025, 09:23 AM)Сокољанин Пише: Између два светска рата, један шездесетједногодишњак издао је, о свом трошку, свој први роман. У њему је описивао родни крај у Старој Србији. Роман је био одлично прихваћен — добијао је награде од званичних државних институција и похвале од најпознатијих писаца тог времена. Поједини књижевни критичари сматрали су да је то најбоље књижевно дело тог доба, упркос веома јакој конкуренцији. После рата, роман је извесно време био скрајнут због величања српства, а одређене етничке групе покушале су да га присвоје. О ком заборављеном роману и великом човеку је реч?
Анђелко Крстић рођен је 1871. године у селу Лабуништа, у области Дримкол, западна Македонија. Као дете одлази са оцем Марком на печалбу у Београд, где упоредо завршава основну школу. Упркос противљењу оца, уписује и успешно завршава Светосавску вечерњу школу.
По налогу Краљевине Србије, враћа се у родни крај са задатком да отвара српске школе и ради као учитељ. По доласку у Дримкол, не успева да добије дозволу од турских власти за отварање школе, па је отвара на своју руку. Због тога је више пута хапшен, али је уз подмићивање пуштан на слободу. Тек након 8 година успева да издејствује ферман од царевине и легално отвори основну школу.
Крстић се књижевношћу почиње бавити крајем 19. века, а прве радове објављује 1899. године у „Цариградском гласнику“. Учествује у ратовима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године, и носилац је Албанске споменице.
Године 1932. објављује збирку приповедака под називом „Приповетке“, за коју добија награду Српске краљевске академије. Исте године излази и његов роман „Трајан“, у којем на изузетан начин описује суживот народа у Македонији и тежак положај Срба од Берлинског конгреса до ослобођења 1912. године. За овај роман добија награду Академије седме уметности 1934. године.
Његов рад хвалили су истакнути писци попут Милоша Црњанског и Бранислава Нушића, док је Милић Мајсторовић, уредник часописа „Учитељ“, тврдио да је „Трајан“ најбољи роман свога доба.
Године 1937. Крстић објављује драму „Заточници“, која говори о четничкој акцији у Старој Србији. Након Другог светског рата, његов рад бива цензурисан и скрајнут. Преминуо је у родном селу 1952. године.
Његова дела превођена су на македонски језик, а било је покушаја да се представи као македонски писац. Аутобиографски рукопис Анђелка Крстића објавио је Институт за књижевност и уметност 2000. године.
