Оцена Теме:
  • 12 Гласов(а) - 4.5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Квиз- Српска историја

Оно што сам мислио, је да су имали статус избјеглица, па су били под посебном заштитом закона, а у другим државама су били само страни држављани, као и сви остали.
Одговори

Аха, мислиш специјални статус?
Видиш, они у другим земљама добијају статус страних држављана, али за разлику од уобичајених таквих ситуација, они нису људи који имају своју државу. Они су, практично, апатриди. Овде им се то стање ублажава статусом избеглице.
Ваља упоредити са ситуацијом око ратова у СФРЈ.
Одговори

(30-11-2017, 06:15 PM)Бенито Пише:  
(30-11-2017, 05:46 PM)Милослав Самарџић Пише:  Шеснаести век, на челу Отоманске империје је Сулејман Величанствени и она влада одгормним пространствима Европе, Азије и Африке.
Са које територије, односно из које освојене државе, Отоманска империја у то доба има највећи извоз (80% извоза) и шта извози?

Из Србије, дрвну грађу и стоку.

Из Србије, злато, сребро, бакар, гвожђе, штављену кожу...
Одговори

Није фер, нисам рачунао руде.Smile

(30-11-2017, 03:19 PM)Бенито Пише:  Одговор је лак, али је контекст мало компликованији.
Односно, доста компликован.
Црква Светог Николе у Приштини направљена је 1830. године. Била је то једна неугледна зграда, јер је султан условио зидање цркве тиме да не одудара од околних кућа. Временом су Срби покушавали и успевали да подижу углед ове светиње. Између осталог, негде 1910. године сакупили су новац да купе звоно, иако је у Османском царству било изричито забрањено да звоне хришћанска звона. Исте те године, 1910. године, избио је арнаутски устанак, који је био последица реформи у Турској. Устанак је пригушен, и нови султан Мехмед 5 Решад , који је први " Уставни султан", кренуо је у обилазак територија које су биле захваћене устанком. Посетио је Солун, Битољ, Скопље и , напослетку, Приштину. То је било у јуну 1911. године. Тада су православни први пут зазвонили звоном у цркви Светог Николе у Приштини. Нормално,турски војници су одмах упали у порту цркве, али су их окупљени Срби успели смирити причом да поздрављају долазак султана. Наравно, годину- две раније ова прича не би прошла и звоно би било одузето , а свештеник би ко зна како завршио.
Милан Ракић је припадао МИД владе Краљевине Србије, и то у друштву једне генерације српских дипломата који су не само своју професионалну каријеру, него и читав живот посветили ослобођењу Старе Србије. Ту генерацију је изнедрио и био њен патрон Стојан Новаковић. Међутим, иако је он инсистирао на повећању културног утицаја, просвећивањем и интегралним деловањем кроз обнову и подизање цркава и нових школа, млади дипломати налета ли су на терену на велике проблеме. Највећи проблем представљало је деловање Бугара, и цркве и комита, нарочито у Маћедонији и арнаутских банди на Косову и Метохији. Други проблем био је сукоб са црквеним лицима, који су имали често различите погледе на одређене догађаје. Ако занемаримо прогрчка црквена лица и ту и тамо корупцију, главни сукоб између ове две групе био је идеолошки. Младе дипломате су школоване углавном у Француској и донели су овде национализам, француског, изразито лаичког типа. То је подразумевало велику посвећеност, и готово монашку скромност, утврђени грађански морал и штедљивост. Главни циљ њиховог ангажовања био је ослобођење Старе Србије. Са друге стране, сваком православном свештенику, а монаху посебно, главни циљ је спасење душе и припрема на овоземаљском за вечни живот. Ослобођење Старе Србије, по логици ствари, за њих је био секундарни циљ. То никада није био неки велики сукоб, јер је и једне и друге погађала иста бољка, а то су били стални и тешки погроми. Многа црквена лица и неки српски дипломати убијени су у тим погромима.
Милан Ракић, иако Србин француског типа, човек префињеног стила, и у уметности и у дипломатији и у животу, био је верник и јасно је разумео колико је битна улога српске цркве у ослобођењу Старе Србије.
После инцидента са звоном, он се, као штедљив човек, уплашио за судбину звона које није било јефтино. Са друге стране, више се плашио за звоно због арнаутског елемента, него због Турака. Зато је одмах после инцидента из јуна 1911. године, ископао рупу , скинуо звоно и закопао га. После чувене сцене на Газиместану, исте ноћи четник Ракић је сам ушао у Приштину и запутио се ка цркви Светог Николе. Ископао је звоно и поставио на звоник. Када су трупе треће армије на челу са ђенералом Божом Јанковићем парадно улазиле у Приштину, зачула су се звона са цркве Светог Николе. Поред поруке да је српска војска део хришћанске културе, ова звоњава је била порука и Арнаутима да им не пада на памет да помисле да по пропасти Османске Турске, оснивају неку арнаутску државу на територији Косова и Метохије.
И треће и најтеже питање:
Није Трећа армија ни примирила свој парадни корак, а Милан Ракић је напустио Приштину. Журио је колико га ноге носе.
Где је отишао?
Одговори

Ипак се то не може поредити са богатством за вријеме деспота Ђурађа. Ново Брдо му је годишње доносило 200.000 дуката. А вријеме Сулејмана је вријеме одумирања наших рудника.
Одговори

(30-11-2017, 07:57 PM)Романија Пише:  Ипак се то не може поредити са богатством за вријеме деспота Ђурађа. Ново Брдо му је годишње доносило 200.000 дуката. А вријеме Сулејмана је вријеме одумирања наших рудника.
Нисам поредио, само наводим. Неки турски историчар је објавио књигу где има и овај податак.
Одговори

Али очигледно је да су турцима били важни ти рудници, Сулејман је и донио рударски закон, у коме има елемената закона деспота Стефана Лазаревића.
Одговори

(30-11-2017, 07:32 PM)Бенито Пише:  Није фер, нисам рачунао руде.Smile

(30-11-2017, 03:19 PM)Бенито Пише:  Одговор је лак, али је контекст мало компликованији.
Односно, доста компликован.
Црква Светог Николе у Приштини направљена је 1830. године. Била је то једна неугледна зграда, јер је султан условио зидање цркве тиме да не одудара од околних кућа. Временом су Срби покушавали и успевали да подижу углед ове светиње. Између осталог, негде 1910. године сакупили су новац да купе звоно, иако је у Османском царству било изричито забрањено да звоне хришћанска звона. Исте те године, 1910. године, избио је арнаутски устанак, који је био последица реформи у Турској. Устанак је пригушен, и нови султан Мехмед 5 Решад , који је први " Уставни султан", кренуо је у обилазак територија које су биле захваћене устанком. Посетио је Солун, Битољ, Скопље и , напослетку, Приштину. То је било у јуну 1911. године. Тада су православни први пут зазвонили звоном у цркви Светог Николе у Приштини. Нормално,турски војници су одмах упали у порту цркве, али су их окупљени Срби успели смирити причом да поздрављају долазак султана. Наравно, годину- две раније ова прича не би прошла и звоно би било одузето , а свештеник би ко зна како завршио.
Милан Ракић је припадао МИД владе Краљевине Србије, и то у друштву једне генерације српских дипломата који су не само своју професионалну каријеру, него и читав живот посветили ослобођењу Старе Србије. Ту генерацију је изнедрио и био њен патрон Стојан Новаковић. Међутим, иако је он инсистирао на повећању културног утицаја, просвећивањем и интегралним деловањем кроз обнову и подизање цркава и нових школа, млади дипломати налета ли су на терену на велике проблеме. Највећи проблем представљало је деловање Бугара, и цркве и комита, нарочито у Маћедонији и арнаутских банди на Косову и Метохији. Други проблем био је сукоб са црквеним лицима, који су имали често различите погледе на одређене догађаје. Ако занемаримо прогрчка црквена лица и ту и тамо корупцију, главни сукоб између ове две групе био је идеолошки. Младе дипломате су школоване углавном у Француској и донели су овде национализам, француског, изразито лаичког типа. То је подразумевало велику посвећеност, и готово монашку скромност, утврђени грађански морал и штедљивост. Главни циљ њиховог ангажовања био је ослобођење Старе Србије. Са друге стране, сваком православном свештенику, а монаху посебно, главни циљ је спасење душе и припрема на овоземаљском за вечни живот. Ослобођење Старе Србије, по логици ствари, за њих је био секундарни циљ. То никада није био неки велики сукоб, јер је и једне и друге погађала иста бољка, а то су били стални и тешки погроми. Многа црквена лица и неки српски дипломати убијени су у тим погромима.
Милан Ракић, иако Србин француског типа, човек префињеног стила, и у уметности и у дипломатији и у животу, био је верник и јасно је разумео колико је битна улога српске цркве у ослобођењу Старе Србије.
После инцидента са звоном, он се, као штедљив човек, уплашио за судбину звона које није било јефтино. Са друге стране, више се плашио за звоно због арнаутског елемента, него због Турака. Зато је одмах после инцидента из јуна 1911. године, ископао рупу , скинуо звоно и закопао га. После чувене сцене на Газиместану, исте ноћи четник Ракић је сам ушао у Приштину и запутио се ка цркви Светог Николе. Ископао је звоно и поставио на звоник. Када су трупе треће армије на челу са ђенералом Божом Јанковићем парадно улазиле у Приштину, зачула су се звона са цркве Светог Николе. Поред поруке да је српска војска део хришћанске културе, ова звоњава је била порука и Арнаутима да им не пада на памет да помисле да по пропасти Османске Турске, оснивају неку арнаутску државу на територији Косова и Метохије.
И треће и најтеже питање:
Није Трећа армија ни примирила свој парадни корак, а Милан Ракић је напустио Приштину. Журио је колико га ноге носе.
Где је отишао?
Ај, да одговорим ово, пошто је изгледа тема шпанско село.
По тој школи дипломатије и по самом задатку који су имали, славне дипломате тог доба, знали су сваког становника територије која им је била задужење. Нарочито се то односи на Србе, од детета до стараца.
Тако је и Милан Ракић до детаља упознао становништво Рашке, Косова, Метохије и Маћедоније. Посећивао их је, иако је често тако ризиковао и живот. Тако је упознао и Стојана Чемеркића званог Џокле, из село Самоклово код Липљана. Џокле је био рођени Призренац, рођен у доба док је још Црни Ђорђе ходао овим белим дуњалуком. Милан Ракић је опозван 1911. године са места конзула у Приштини и отишао је да се поздрави са Чемеркићем. Џокле му је рекао:" Не бој се, Милане, нећу умрети док не видим српску кокарду на слободном Косову."
Његовој кући је хитао Милан. Затекао је Џоклета на самртној постељи. Милан се сагнуо и рекао:" Џокле, дошао је српски војник на Косово." Џокле се придигао последњим напором и пољубио Милана у чело, посред кокарде која се налазила на шубари.
Истог момента је занемогао, пао и умро.
Дакле, елементи који су ослободили Стару Србију: Круна, Црква, Војска, националистичка елита и српски народ који је живео на подручју Старе Србије.
Док се ти елементи не буду поново спојили у одређеном историјском моменту, као што је то било у време Милана Ракића, Срби ће бити заробљен народ.
Одговори

Ко су двојица најпознатијих Карађорђевих војвода који су се међусобно спријатељили? Кад кажем ,,спријатељили" мислим на то да су њихова деца била у браку.

Сетио сам се једног пара. Ако неко зна више нека напише.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Јаков Ненадовић и Младен Миловановић.
Одговори

(30-11-2017, 09:31 PM)Вукашин Петковић Пише:  Јаков Ненадовић и Младен Миловановић.

Појасни ако није проблем. Нисам знао за њих двојицу.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Jevrem sin Jakova, bio je ozenjen Jovankom, Mladenovom cerkom. Njihova cerka Persida, bila je udata za kneza Aleksandra Karadjordjevica.
Одговори

Дакле, претходни трилинг питања био је посвећен улози Милана Ракића у ослобођењу Косова. Само део приче о најславнијем српском Милану 20 века.
Да почнем следећи триптих као логични наставак:
Сиромашак толики да ни он , ни његов брат нису имали очево презиме, јер им родитељи нису имали новца ни да се венчају. То му није сметало да буде најбољи ђак и у основној школи и у славној гимназији , а ни да бриљантно заврши факултет на Сорбони. Сво време имао је помоћ разних задужбина и фондова које су богатији Срби формирали да помогну у школовању управо деце како је био он. Докторирао је на БУ са свега 31 годином. Водио је најугледније институције у Београду свога доба и те институције су познавали по њему. Његово професионално интересовање протезало се од српског средњег века до европске модерне. Звао се, дакле, Милан.
Како се презивао овај великан?
Одговори

Кашанин?
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним